Posle 5

Vlada Srbije je spremna da predloži da putna isprava Savezne Republike Jugoslavije, države koja nije na snazi od 2003. važi i posle 2010. Parlament Srbije je decembra prošle godine produžio život “plavom” pasošu do 2010. godine. Izgovor je bio da nije počelo izdavanje novih pasoša, što je jedan od uslova za ukidanje viza, odnosno uvođenje „belog šengena“ za Srbiju. Sada opravdanja nema.

Na “beli šengen”, najavljen za 1. januar 2010. godine mogu da računaju samo vlasnici biometrijskog pasoša, koji su ga se dočepali tako što su noćivali držeći u obruču policijske postaje, a gde su u nuždi istu vršili, ni policijske patrole nisu otkrile.

“Uvođenjem biometrijskih pasoša građani će postati logoraši elektronskog koncentracionog logora, a tajne službe stranih država dobiće osetljive podatke servirane na tacni”, ocenila je lane u ovo doba jedna eparhija Srpske pravoslavne crkve. “Epidemija žigosanja čipovima prvo je zahvatila pse, što je otvorilo vrata žigosanju ljudi. Tetoviranjem ljudi nevidljvim mastilom na pomolu je svet opisan u Otkrovenju svetog Jovana, samo u ovom slučaju mnogi neće biti svesni da su žigosani”, precizirano je.

“Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko”, obistinilo se Jevanđelje po Mateju. Žigosanima i nesvesnima se, a ne pravovernima ukazuju pariska Jelisejska polja, sinonim za Rajske vrtove, rimski Panteon, hram svih bogova, Olimp na kome je stolovao kralj bogova.

Evropska komisija (EK) je pre odlaska na kolektivni godišnji odmor predložila parlamentu EU da BJR Makedoniju, te Crnu Goru i Srbiju, ako ispune preostale uslove, prebace s negativne na pozitivnu, a da Kosovo upišu na negativnu “šengensku listu”. Albanija i Bosna nisu dobile ništa.

Vlast je, na čelu sa Borisom Tadićem, predsednikom svih građana Srbije, onih sa ili bez biometrijskog pasoša, ocenila da je preporuka EK o ukidanju “šengenskih viza” velika stvar za državljane Srbije. Velika do neprobavljivosti.

Prema podacima UN, 40 odsto građana Srbije nikada nije imalo potrebu ni za kakvim pasošem. Demokratska stranka (DS) i njena koalicija su ovlaš naglasile da je EK ispunila predizborno obećanje demokrata biračima.

Predizborna časna reč koalicije oko DS glasila je “I Kosovo i Evropa”. Ukidanje evropskih viza ne važi za Srbe na Kosovu, pa je tako teritorija Kosova naseljena Srbima donji ud Beograda koji, iako amputiran, boli.

Stranka Zelenih u Evropskom parlamentu (EP) usprotivila se ukidanju viza za državljane tri balkanske države, a pre svih Srbije, jer to vređa žrtve rata u Bosni i Hercegovini. Francuskom zastupniku Danijelu Konu-Benditu (Daniel Cohn-Bendit), šefu frakcije Zelenih se “od te diskriminacije diže kosa na glavi, jer Srbi u Bosni od Beograda mogu da dobiju srpske pasoše”. Zeleni u EU smatraju da je EK ponizila Bošnjake pred onim građanima Bosne koji imaju još srpski ili hrvatski pasoš. Potpredsednica frakcije Zelenih u EP, nemačka političarka Rebeka Harms (Rebecca Harms) ocenila je da ukidanje viza za državljane Srbije “znači nove podele na Balkanu. To je opasno. Time se još jednom diskriminiraju bosanske žrtve iz Srebrenice”, ocenila je.

Bivši visoki predstavnik sveta za Bosnu i Hercegovinu Kristijan Švarc-Šiling (Christian Schwarz-Schilling) kaže da ukidanjem viza Srbiji “EU nagrađuje ubice iz Srebrenice. Dok EP obeležava 14. godišnjicu masakra u Srebrenici, EK objavljuje da građani Srbije mogu bez viza u EU, a oni iz BiH i sa Kosova ne. NATO, SAD i EU su morali da vojno intervenišu kako bi spasili živote onih od kojih sada EU zahteva vize”. Švarc-Šiling je odluku o ukidanju viza za građane Srbije nazvao “ruglom” i “moralnim udarcem na sve evropske vrednosti”.

Bosanski Hrvati lako dolaze do putovnica. Od 570.000 državljana suverene BiH koji se izjašnjavaju kao Hrvati, 320.000 ima putna dokumenta suverene Republike Hrvatske. Najmanje 2.555 državljana Bosne i Hercegovine, a najviše onih koji su nacionalnosti Ratka Mladića i Darka Eleza ima pasoše Srbije. Samo će Bošnjaci, osim onih sa diplomatskim pasošima, trpeti zbog evropske odluke koja ih primorava da se opredele hoće li biti “cvijeće hrvatskog naroda” ili će pristati na rezultate “etničkog čišćenja”.

Iako EU godinama ukidanje viza za boravak do 90 dana predstavlja kao tehničko pitanje, Beogradu je ostalo da zadovolji još četiri, veoma politička uslova EU. Prvi je da Srbija za koju je to “administrativni prelaz”, strože kontroliše državnu granicu sa Kosovom.

Drugi uslov je da sarađuje s Euleksom. U oktobru 2008. ministar za Kosovo Goran Bogdanović nije hteo ni da čuje da Srbija sarađuje sa misijom EU na Kosovu, rekavši da srpske vlasti priznaju jedino UNMIK. U avgustu 2009. Bogdanović je hvalio saradnju policije Srbije sa Euleksom. Tadić je prošlog oktobra postavljao EU tri uslova za saradnju Srbije sa Euleksom.

EU godinama ponavlja iste uslove. Zajednica će olabaviti vizni režim kada Srbija bude blagonaklona prema „učešću Kosova u regionalnim inicijativama“; usvoji strategiju migracione politike; efikasno se bori protiv organizovanog kriminala i korupcije i uhapsi dvojicu preostalih čije se ime samo po zlu spominje.

Vlada Srbije nema izbora. Prema saznanjima istraživača Programa UN o humanom razvoju, u Srbiji 51,5 odsto mlađih od 25 godina nikad nije bilo u inostranstvu. Čak 91 odsto akademaca koji se prijavljuju na konkurse međunarodne organizacija IAESTE koja studente završnih godina vodi na stručnu praksu u inostranstvo nikada nisu bili u inostranstvu.

Godine 2004. kada je Tadić postao predsednik Srbije uz izborni poklič “Samo napred”, u inostranstvo je otputovalo 15 odsto stanovnika Srbije.

Prema istraživanju Centra za slobodne izbore i demokratiju, na uzorku od 4.700 mladih, a za potrebe Ministarstva omladine i sporta, 54 odsto mladih bi smesta napustilo Srbiju. Trećina bi trajno ostala u inostranstvu. Mladi iz Srbije najviše žele da odu u zemlje zapadne Evrope, koju je izbliza videlo samo pet odsto njih, SAD, Kanadu i Skandinaviju.

Neke od ovih zemalja su komandovale NATO bombardovanjem Srbije 1999. Poraženoj nemačkoj “Luftvafe” (Luftwaffe) su prvi put posle 1945. porasla krila 1999. nad SR Jugoslavijom. Nemačku je te 1945. porazila i Jugoslavija.

Državljani Srbije koji su preskočili “vizni zid” odlazili su najčešće do prijateljski nastrojene Grčke, na čiju ambasadu bacaju benzinske koktele, kao i u Bugarsku i Tursku pod čijim su okupatorskim jarmom stenjali.

Tamara Kaliterna
broj 59, septembar 2009.

Prošlo je devet godina od početka novog milenijuma, kada se kroz medije ekologija plasirala kao lajt motiv. Sve je davalo utisak da je ekološka budućnost blizu: futuristički dizajn, minimalizam, transparentnost i poneka srebrna boja da bi se mini lap-top uklopio u ambijent prašume. Šteta je što se taj trend zadržao samo jednu sezonu.

Sada imamo još jednu šansu – kada je spasavanje globalne ekonomije iz krize prioritet, države se, ovoga puta stvarno, okreću obnovljivim izvorima energije. Sazrevanjem tržišta koje je zabrinuto za klimatske promene, biraju se predsednici koji imaju jasno definisan ekološki plan. Tako je u Francuskoj Nikola Sarkozi najavio radikalne zelene inicijative: uvođenje etiketa na kojima je naznačen ‘carbon footprint’ (količina CO2 ispuštena u proizvodnji i transportu robe) za sve proizvode, smanjenje maksimalne brzine za automobile zbog mnogo veće potrošnje goriva, kao i moguće smanjenje nuklearne energije od koje Francuska zavisi u velikoj meri.

Budući da je SAD najveći emiter gasova staklene bašte, najava Baraka Obame još u predsedničkoj trci da će ozbiljno pristupiti ovom problemu se polako realizuje kroz zeleni stimulativni paket u vrednosti od 800 milijardi USD. Deo sredstava treba da se obezbedi preko ‘carbon cap-and-trade’ plana. Ovim se stavlja ograničenje za zagađivanje od strane velikih emitera, pa se, koristeći princip aukcije za kupovinu dozvola, obveznica i prava da neometano zagađuju, stvaraju dodatni prihodi koji se troše na izgradnju postrojenja ili instalacija ‘zelenih’ izvora energije. Tako je država Kalifornija izdala zelene obveznice (Clean Renewable Energy Bonds- CREBs) u vrednosti od 20 miliona USD, čijom prodajom će da se finansira instalacija 70 solarnih foto-naponskih sistema na zgradama Kalifornijske službe za prevoz. Ovim mehanizmom se zagađivanje emitera ne zaustavlja, ali se stavlja cena na emisiju gasova staklene bašte, povećava se cena koštanja fosilnih goriva, kao i interes tehnološkog razvoja obnovljivih energija, kreira se novo polje za investicije i otvaraju nova radna mesta. SAD je jedina zemlja koja je potpisala Kjoto protokol a nije ga ratifikovala.

Energetska (ne)zavisnost

Već znamo kako to izgleda kada se cena nafte na svetskom tržištu poveća, sa talasom poskupljenja svega, od igle do lokomotive. Za poslednjih deset godina su oscilacije cene nafte bile između 9,30 USD po barelu u februaru 1999., do čak 1.300% više, odnosno 122,64 USD po barelu u novembru 2008. Ovo utiče na ekonomsku stabilnost zemalja i njihovih valuta, pa na pitanje razvoja domaćeg sektora obnovljivih energija mora da se obrati pažnja, kao posebno važna karika energetske nezavisnosti Srbije. Po izjavi miistra energetike Petra Škundrića, u elektroenergetski sektor u Srbiji do 2015. godine biće uloženo oko 9 milijardi EUR. Od toga je oko polovine namenjeno za termoelektrane, kod kojih nisu instalirani odgovarajući filteri, pa radom stalno dolazi do prekoračenja zagađenja. U Srbiji se godišnje (nepropisno) odlaže 6-7 miliona tona pepela koji se smatra opasnim otpadom sa teškim metalima, arsenikom, itd. Ostatak od 4,5 milijarde je namenjen za hidroelektrane i gasovod, a samo 400 miliona EUR namenjeno je za sunčevu energiju. Iako neke zemlje, poput Nemačke jačaju svoju ekonomosku moć podstičući razvoj sektora obnovljivih energija, pogotovo solarne energije, Srbija još uvek nije u pravoj meri prepoznala ovaj potencijal, pribegava “prljavim” tehnologijama i još uvek većim delom investira u njih.

Dugogodišnji svetski lideri u korišćenju solarne energije su Japan, Amerika i Nemačka, zbog postojanja državnih programa koji su subvencionisanjem podržavali ovu tehnologiju. Recimo, u Nemačkoj je 1999 otpočeo desetogodišnji državni program „100.000 krovova“ koji podrazumeva delimično finansiranje za instalirane solarne foto-naponske sisteme, kao i kompenzaciju za struju proizvedenu samim sistemom, odnosno „feed in“ struja koja se vraća u elektrodistributivnu mrežu. Ovim mehanizmom Elektrodistribucija takođe ima pogodnost, jer je njihova otkupna cena manja od prodajne cene, kao i to da se smanjuje opterećenje tokom najveće potrošnje. Ovaj program u Nemaćkoj je trajao do 2003 kada su postignuti zadati ciljevi. U toku ovog perioda, stvoren je jak sektor solarne energije, a 2008 godine čak 46% proizvedenih solarnih panela je namenjeno za izvoz.

Tržište solarne foto-naponske energije u Srbiji je nerazvijeno, i ako postoji veliki potencijal. Za poređenje, prosečni godišnji potencijal solarne energije u Nemačkoj je 850 kWh/kWp, a u Srbiji oko 65% više, odnosno 1400 kWh/kWp.2 Državne ‘feed in’ tarife, kao mehanizam naplate prodaje energije proizvedne iz obnovljivih izvora elektrodistribuciji, za foto-naponsku energiju u Nemačkoj je 50.62 evro centa za svaki kWh, a u Srbiji je još uvek nepoznata ta tarifa. U Nemačkoj feed in tarifa za energiju vetra je 9.10 c/kWh, a za biomasu 10.23 c/kWh, dok u Srbiji od 1 jula treba da se usvoje tarife od 10 ili 10,50 c/kWh za energiju vetra i biomasu. 3

Ekonomska opravdanost

Treba imati u vidu da je cena električne energije u Srbiji subvencionisana, pa u poređenju sa Bugarskom, kao zemljom najniže cene koštanja električne energije od svih zemalja članica EU, Srbija je povoljnija. Cena kilovat časa u Bugarskoj iznosi 6,8 evro centa, u Nemačkoj 19,49 c/kWh, u Danskoj 24,47 c/kWh, a u Srbiji 4,6 c/kWh. Naravno ni platežna moć potrošača nije ista, pa prosečna plata tokom maja u Srbiji po Republičkom Zavodu za Statistiku je 464 Eur, dok Bugari imaju prosek od svega 270 Eur. Međutim, ocenjuje se da je Bugarsko crno tržište rada dosta rasprostranjeno.

Na nama je sada da razmišljamo u šta želimo da ulažemo i šta želimo da postignemo : da li brzo rešiti problem nedostatka energenata u Srbiji ulaganjem u termoelektrane što doprinosi dodatnom povećanju uvoza energenata, zagaditi životnu sredinu i onda dodatno plaćati saniranje ekološke katastrofe ili uložiti više, čekati na povraćaj investicije duže, ali zato trajno rešiti problem. U krajnjem slučaju, bilo šta što će otvoriti novi teren za poslovanje, nova radna mesta, nova znanja svakako ne može biti loše.

Jelena Lučić

broj 57/58, jul/avgust 2009.

Ovo čudo prirode uskoro bi moglo postati svetsko, a naše. Više od dvesta kula fascinira svojom neobičnošću, potpomognuto mitskim pričama u pozadini. Ipak, za pravu turističku ponudu legenda nije ni približno dovoljna.

Na jugu Srbije, 27km jugoistočno od Kuršumlije, a na 288km od Beograda, nalazi se geomorfološki fenomen, jedinstven u Srbiji i vrlo redak u svetu. Teško je razumeti nastanak ovog mesta, da nije tako ne bi joj ni narod dao to đavolsko ime. U Evropi sličnih pojava ima samo u Alpima, dok je u Americi poznata „Bašta bogova“. Neobično izvajane i poređane zemljane figure, voda čudnog ukusa i mirisa i zvučni efekti koji se stvaraju dok duva vetar utiču još više na mistiku i tajanstvenost ovog mesta. Sve ovo je uticalo na maštu lokalnog stanovništva da mestu nadenu ime Đavolja Varoš ili Devil’s town, kako glasi na zvaničnoj svetskoj prezentaciji. Ovaj lokalitet je najbolje plasirani kandidat iz Evrope za novih Sedam svetskih čuda prirode. Prošlo je više od dve hiljade godina od kada je napravljena prva lista sedam čuda antičkog sveta. Prošlog leta, nakon internet glasanja, u kome je učestvovalo oko sto miliona ljudi iz 230 zemalja, u Lisabonu je obelodanjen spisak sedam graditeljskih dela, novih čuda koje najupečatljivije simbolišu savremeni svet. Đavolja Varoš je trenutno na prvom mestu u grupi pećina i stena. 10. i 13. juna organizovano je i javno online glasanje ispred Kulturnog centra Beograda u organizaciji Turističke organizacije Srbije i Beograda. Prvo se bira 21 finalista, a sedam novih svetskih čuda prirode zvanično će biti proglašeno u leto 2010. godine.

Specifičnost lokaliteta i čudne prirodne pojave objašnjavane su u narodu mnogim legendama. Za Đavolju Varoš posebno se vezuju dve. Prema jednoj, nekada davno je tu živelo skromno stanovništvo, privrženo svojoj veri. Ovo je smetalo đavolu pa im je spremio „đavolju vodu“, kako bi zaboravili na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani su rešili da venčaju brata i sestru. Đavolji plan pokušala je da spreči vila, koja prema legendi i danas drži pod zaštitom taj kraj. Ona nije uspela da urazumi svatove, pa su krenuli sa mladencima ka crkvi na venčanje. Tada se vila počela moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog je uslišio njenu molbu, spojio nebo sa zemljom, dunuo je jak, hladan vetar i okamenio svatove sa mladencima. Prema drugoj legendi, zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje. Oslobodili su ih se prenoćivši pored srkve Svete Petke, koja se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih figura.

Đavolja Varoš pripada selu, takođe neobičnog imena Đake, koje potiče od albanske reči gjak-krv. Zemljane figure ili, kako ih lokalno stanovništvo naziva „kule“, smeštene su u dve jaruge. Takođe čudnih naziva, Đavolja i Paklena, podeljene su uskom vododelnicom, čiji se izvorišni delovi spajaju u jedinstvenu čelenku, razorenu erozivnim procesima. Ukupno ima 202 zemljane figure, različitih oblika i dimenzija, visine od 2 do 15 metara, širine od 0,5 do 3 metra, sa kamenim kapama na vrhu. Nastaju kao rezultat specifičnog erozivnog procesa koji traje vekovima. Figure se obrazuju, rastu, menjaju, skraćuju, postepeno nestaju i ponovo stvaraju. Pod udarom kiše dolazi do rastvaranja i odnošenja rastresite podloge zemljišta. Međutim, materijal koji se nalazi ispod kamenih blokova zaštićen je od kiše i spiranja, pa ostaje u terenu u vidu začetnih zemljanih stubova-figura. Povećanje visine stubova potpomaže ubrzana linijska, usmerena erozija vode koja otiče oko njihovog podnožja, vršeći spiranje materijala. Kako je nagib terena na kome se stvaraju figure vrlo strm, vertikalna erozija preovlađuje nad bočnom, što ubrzava odnošenje materijala i stvaranje stubova. Tako nastale zemljane stubove, ostali klimatski faktori kao što su vetar, sunce i promena temperature, oblikuju u zemljane figure čudnog oblika. Kada se duže posmatraju, deluju nestvarno, kako u pogledu oblika i veličine, tako i neverovatne statičke postojanosti. Fascinantno je da se zemljana figura, u osnovi široka 3 metra, a visoka 10 i više metara, pri vrhu završava debljinom od 20 do 30 centimetara i takva opstaje vekovima pod teretom kamenog bloka teškog 100 i više kilograma. Druga prirodna retkost Đavolje Varoši su dva izvora vode, opet neobičnih svojstava. „Đavolja voda“ nalazi se u neposrednoj blizini zemljanih piramida u Đavoljoj jaruzi, hladan je i ekstremno kiseo izvor sa visokom mineralizacijom. Sadržaj nekih elemenata kao što su aluminijum, gvožđe, kalijum, bakar, nikl i sumpor ekstremno je visok u odnosu na obične vode za piće, odnosno povećan je za 10 do 1000 puta. „Crveno vrelo“ je drugi izvor koji se nalazi nizvodno, oko 400 metara od prvog, na aluvijalnoj terasi, odnosno na ravnom terenu. Manje je kiseo i sa manjom opštom mineralizacijom. Njegova voda se zbog ravnog terena razliva u veoma tankom sloju i otiče u korito obližnjeg Žutog potoka. Zbog oksidacije gvožđa, koje voda sadrži u velikim količinama, stvara se crvena terasa lepezastog oblika koja u prostoru deluje veoma atraktivno.

Pod zaštitom države se ovaj lokalitet nalazi još od 1959. godine, a 1995. godine je Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite kao spomenik prirode. Ukupna površina koja je zaštićena iznosi 67 hektara. Da bi turističko mesto postalo rudnik zlata za državu potrebna je čitava strategija. Kuršumlijski kraj je jedan od najsiromašnijih u Srbiji i nema preterano veliku ponudu ako ne računamo par banja, od kojih Prolom banja prednjači. Za one koji se usude da odsednu postoje dve opcije, hotel i motel, oba ne previše blizu željene lokacije. Agencije danas nude putovanja i u najzabitije kutke planete, ali, ako se izuzmu planinske i banjske destinacije, kao i školske ekskurzije, deficit sa domaćim aranžmanima je hroničan. U protekle tri decenije nije bilo više od 3 000 posetilaca, ali od trenutka kada je Đavolja Varoš postala srpski kandidat za Sedam svetskih čuda prirode imala ih je oko 60 000. Za strance bar cene nisu problem, pojedinačne i grupne posete sa vodičem iznose 250 dinara. Za umetnike je postala mesto inspiracije, posebno za slikare i fotografe, koji dolaze i iz najudaljenijih delova sveta. Država je već učestvovala u izgradnji puta koji povezuje Kuršumliju sa Đavoljom varoši. Neophodno je razvijanje infrastrukture, podizanje kapaciteta za promociju turizma i pravljenje ovog mesta još atraktivnijim. Ukoliko uđe u finale izbora za novih sedam čuda, zajedno sa još 20 kandidata iz sveta, naš kandidat će dobiti besplatnu svetsku promociju. Postoji mišljenje da je ova akcija vrhunski trijumf globalizma. Međutim, kada samo od našeg angažovanja zavisi plasman, realnije bi bilo reći da je to idealna prilika za odmeravanje patriotizma na delu.

Jasna Ljubojević

broj 57/58, jul/avgust 2009.

Cilj našeg putovanja bio je plesni seminar, ali kako smo kročili na Ohrid zaturili smo cipelice, obukli patike i kupaće kostime, i uživali u blagodetima jezera okruženog planinama i pričama vodiča o arhitekturi, ratovima i manastirima sa ovog područja.

Jedne oblačne beogradske noći krenuli smo na dalek put, na Ohrid, velikim autobusom, poznatim u srpskom jeziku pod imenom dabl deker. Kažem dalek, zato što je trajao 14 sati. Posle desetog sata vožnje, kada smo već uveliko bili u Makedoniji, virili smo kroz prozore u nadi da ćemo ugledati jezero, ali vozač se malo zbunio pa je skrenuo u zapušteno seoce, u kom su nas ljudi gledali kao da smo ušetali na dvoglavim zmajevima, a ubrzo smo shvatili i zašto – drveće je nisko a ulice su male, te osim što nismo pola sata mogli da okrenemo autobus, grane su udarale u prednja stakla i ostavile svoj trag po istima. U pomenutom selu, uspeli smo da vidimo automobile koji čak ni kod nas više ne postoje, od Aleka do Tavrije. Tako smo, u ritmu udaranja grana, zapanjeni ruralnošću mesta kroz koje se jedva provlačimo, neko vreme proveli skrećući „levo od Albukerkija“, da bi konačno, na izdisaju snaga i higijene, stigli na Ohridsko jezero. Odmah nam je bilo jasno da se put isplatio.

Jezero, veće nego što smo očekivali (površine 358,2km²), nalazi se na nadmorskoj visini od 695 metara, i prava je zdravstvena (pre svega respiratorna) oaza, sem za one koji su izbegli turski dnk, te lako izgore na suncu. Samo jezero je okruženo planinama, čiji vrhovi prestižu i po 2000 metara, a njegova specifičnost ogleda se u tome što se tokom dana boja vode menja u zavisnosti od položaja sunca. S obzirom na nadmorsku visinu, vazduh je prijatan, a dnevni vetar „Vjeternik“ duva sa obale ka vodenoj površini i ublažava vrućinu. Ohridsko jezero nije preterano toplo, ali dokle god traje obdanica možete se kupati u njemu. Međutim, u večernjim časovima, vetar „Strmec“ (koji lokalci zbog blagotvornog delovanja zovu Doktor) nateraće vas da ogrnete jakne u noćnim šetnjama. Naravno, ovo važi za mesta koja su udaljenija od grada, koja u principu jedina imaju prave plaže, poput morskih, dok sam Ohrid uglavnom pruža zadovoljstvo skakanja u vodu sa betonskih ponti. Zato je najbolja varijanta za putnike namernike da dođu kolima (a kasnije smo saznali da takav put traje 7 sati, uz umerena skretanja od Albukerkija), kako bi se stacionirali dalje od grada i uživali u netaknutoj prirodi, a za večernje časove iskoristili vozilo za šetnju po gradu, ili po klubovima. Naravno, treba odvojiti deo obdanice za posetu gradu, radi upoznavanja istorisjkih dobara. Sam Ohrid nije veliki, ima oko 30 000 stanovnika, ali ako imate dobrog vodiča, možete za njim militi ceo dan i slušati o istoriji drevnog grada. Prvo što će vam lokalci savetovati je da posetite Samuilovu tvrđavu, prostranu građevinu iz doba prve države makedonskih Slovena, koja je posle Samuilovog poraza od Vizantije spaljena, ali ne i uništena. I dan danas se ponosno uzdiže na najvišim vrhovima grada, i svedoči o brjonim okupatorima koje je preživela, od Vizantijaca, do Turaka.

Istorija

Najdalji dokazi o stanovnicima Ohrida govore da su to bili Iliri, još u 12. veku pre nove ere. Posle punih 8 vekova, oni se upoznaju sa grčkom kulturom, da bi Lihnidos – kako je tada nazivan Ohrid – sredinom 4. veka pao u ruke Filipa II Makedonsog. Tada već kulture počinju da se mešaju, da bi ova raznolikost postala uočljivija u trećem veku naše ere, kada su masovno dizani hrišćanski religiozni objekti. Trista godina kasnije stižu i prvi Sloveni na ove prostore, kako bi zapečatili multietničnost. Bliža istorija nam je uglavnom svima poznata, Kliment i Naum, najpoznatiji učenici Ćirila i Metodija, učinili su Ohrid žarištem slovenskog prosvetiteljstva. To nas vodi na novu lokaciju – Sveti Naum. Istoimeni manastir je udaljen od Ohrida 29 km, što je vodenom linijom nekih sat i po vožnje brodićem. Kada pristajete na ovo romantično ostrvce, možete videti Crni Drim kako ističe iz jezera, i prostrane peščane plaže, sa drečavo zelenim vrbama. Sam manastir izgrađen je u 10. veku na steni iznad jezera, od strane Nauma Ohridskog, pod imenom Sv. Arhanđel. Za vreme Turaka manastir je srušen, ali je u srednjem veku po starim temeljima obnovljen, te danas izgleda egzotično, žute fasade završavaju se na kaldrmisanim ulicama kojima se šepure jata paunova. Istorijski, ovo je lokacija koja se ne sme zaobići. Međutim, i estetski, ako ste ljubitelj prirode, trebalo bi da prošetate plažama na Sv. Naumu, za koji se smatra da je jedan od najlepših priobalnih delova Ohridskog jezera, koje je baš zbog bujne prirode i specifičnog ekosistema pod zaštitom UNESKA.

Ljubazni lokalci

Putovanje nije uspešno ako ne upoznate kulturu naroda. Ohrid je malo mesto, stanovnici su opušteni i bezbrižni (ribolovac kome smo rekli da nemamo mnogo vremena smejao nam se i objašnjavao da je vreme relativan pojam), a ono što će vas kao srpskog turistu iznenaditi je ljubaznost prema svojim pravoslavnim komšijama. Situacije koje su nam to dokazivale su se nizale, te smo ostali pod toplim utiskom nasmejanih ljudi, koji, kada čuju naš govor, sednu da ćaskaju o tome kakva je situacija u Beogradu. Mlada prodavačica u poslastičarnici je bila uporna u tome da nam naplati manje zato što smo Srbi. Tako smo dobili fiskalni račun sa upadljivo većim kusurom nego što je realno bio. Sledeći dan sreli smo je na ulici i stala je da nam se javi. Gledano i sa ekonomske perspektive, Makedonci nas vole, te smo imali priliku u svakoj prodavnici da kupimo vodu Vodu, Smoki, Pionir čokolade i sl. Usput su nam neki meštani čuvši kako pričamo izlvačili iz torbi diskove srpskih narodnjaka, da nam dokažu kakko oni vole našu (ne)kulturu. Osoblje hotela u kome se održavao plesni seminar bilo je toliko veselo da ste u neko doba noći mogli videti sredovečne konobarice koje sa nama plešu na podijumu, da bi usled jutarnjeg mamurluka sa istim osobama imali problem pri naručivanju kafe – niti smo mi lepo naručivali, niti su one pamtile šta naručimo, što naravno u takvoj atmosferi nije predstavljalo neki problem, čak smo imali utisak bliskosti sa ljudima tamošnjeg mentaliteta. Posebno su nas nasmejali nazivi trgovinskih objekata pisani ćirilicom, počev od Leskovačkih ćevapa, Meka koji ne prodaje svoj zaštitni brend – pomfrit, do sendvičare “Elevn”. No, kada je došlo vreme za povratak znali smo šta nas čeka, putovanje duže od elevn aurs, beogradski smog i nostalgija za brčkanjem u velikom makedonskom jezeru, staništu retkih životinjskih vrsta i ljubaznih preplanulih ljudi.

Marija Dukić

broj 57/58, jul/avgust 2009.

Super Tadić

Prošlog meseca bili smo počastvovani gostovanjem Džonija Depa koji je slavio Srpsku novu godinu sa trubačima. Od svih obožavateljki slavnog glumca, prvi je uspeo da mu priđe predsednik Tadić, koji se, kako nezvanično saznajemo, i sam priprema za holivudsku karijeru. Njegov debi bila je uloga mišićavog zaštitnika nacije u atlet majici, koji pre svih iskušava opasnu vakcinu na sebi, naravno, za dobrobit naroda.

Milion potpisa za obaranje Vlade

Neke opozicione stranke su krenule u akciju prikupljanja milion potpisa za obaranje Vlade, a da li će u tome uspeti – ne znamo. Nas brine gde će naći toliko građana koji umeju da se potpišu i da li se otisak prsta ubraja u potpis?

Zahlađeni štrajk

Novosadski bioenergetičari stupili su u štrajk zbog najavljene fiskalizacije, jer, kako kažu, odlazak kod knjigovođe za njih može predstavljati stres usled kojega bi im opala energija. Prvi korak sindikalne borbe je obustavljanje rada, a sledeći usmeravanje energije na skupštinu grada, zbog čega poslanici mogu osetiti hladnoću uprkos tome što se nalaze u ugrejanim prostorijama.

Sudovi

Uglavnom nisu radili zbog prilagođavanja novom uređenju. Ruku na srce, nisu radili ni pre toga.

Avatar 3D

Srećom što Titanik nije rađen ovom tehnikom, ali evo recepta da dobijete nešto slično kod kuće. Uzmite jedan limun i iscedite u čašu. Dodajte šećera po ukusu i napunite čašu vodom do vrha. Promešajte dobro. Čašu stavite na sto i gledajte limunadu 90 minuta. Po želji stavite neke naočare u boji.

Nostalgija

Posle preregistracije stranaka, ostaćemo sa 50 do 60 partija. Koga sada da plaćamo da nas laže?

FlyNiki

Niki Lauda je konačno došao na ovo tržište sa svojom niskobudžetnom avio-kompanijom. Promo let do Beča je 25 eura. Dok iščekujemo druge loukostere, skupljajte svaki euro i planirajte vikend u nekoj od metropola „prljavog Zapada“.

FlyMrki

Ministar Mrkonjić je rekao da će sve biti završeno na vreme. Mi se pitamo dva pitanja: Šta će biti završeno i hoće li nešto i pre roka?

Firer

Javnost je čekala da Goran Davidović, momak sa vedrim nadimkom „firer“ bude izručen Srbiji iz Trsta gde je uhapšen još prošle godine, čekala, pa zaboravila. I onda kao grom iz vedra neba stiže vest da je Davidodić opet uhapšen, ovog puta u Nemačkoj, dok je bio u ekstradicionom postupku i da će Srbija sad, kako nam je objasnila ministarka pravde, i od Nemačke tražiti ekstradiciju, dok čekamo da na isti zahtev odgovore Italijani. A dok ga izruče, vlast će zaboraviti zašto ga je tražila.

Razvoj i napredak

Mile Pancir Dragić, prozvan tako zbog pokušaja prevare i nezakonitog posedovanja oružja, našao se u žiži interesovanja javnosti zbog izjave da njegov „Pokret za razvoj Srbije“ i SNS zastupaju slične stavove i da bi uskoro mogli da vidimo njihovu političku saradnju. Ostaje da proverimo da li se Toma Nikolić slaže sa patriotskim činom prodaje vojne opreme Ministarstvu odbrane po paprenim cenama.

Potpis u vozačkoj

Posle početne euforije saobraćajaca da su pronašli još jednu caku da na brzinu uzmu koji dinar i da se na ovoj hladnoći ogreju u kafani, ministar Dačić ih je sasekao u korenu rekavši da nepotpisivanje vozačke dozvole nije obavezno, ali da je poželjno.

Ej Potemkine….

Ministar ekonomije objasnio je građanstvu da za loše privatizacije nije niko kriv, posebno ne Agencija za privatizaciju jer je ona išla dobrim rezonom da je važno uzeti što više para, a nije dangubila proveravajući kredibilitet i poreklo para potencijalnih kupaca. Jednostavno – desilo se, pa šta sad, mada je u međuvremenu iz Agencije za privatizaciju stiglo priznanje da nisu lagali samo kupci, nego malo i prodavci i da je, kako piše „Danas“, direktorima državnih i društvenih preduzeća koja je ta Agencija prodavala na tenderima ili putem aukcije bilo dopušteno da obmanjuju svoje buduće kupce izradom lažnih prospekata i lažnih izveštaja, čak u 80% slučajeva. Nema to sad veze, smatra ministar ekonomije, nije važno ni da li je sadašnji premijer baš tad bio na čelu pomenute Agencije, nego da se mi koncentrišemo i mentalno prizovemo nekoliko velikih stranih investitora. Ministar, naime, smatra da će se kriza u Srbiji rešiti kad strani investitori dođu, donesu pare i mašine, a možda i sami malo zasuku rukave… Mi ne treba ništa da radimo, dosta je valjda što se nerviramo zbog malih plata.

Beogradsko sivilo

Posle odluke beogradskih planera da ne poslušaju gradonačelnika Dragana Đilasa i da odobre seču zvezdarske šume, u Beogradu će, izgleda, biti brutalno pobijeno 400 njegovih najstarijih stanovnika – platana iz bulevara Kralja Aleksandra. Direktor javnog preduzeća koje bi umesto „zelenilo“, u nazivu trebalo da ima „sivilo“, obznanio je javnosti da je ovih 400 stabala zbog nestručnog orezivanja od 1997 (!) godine malo istrulilo, a direktor dalje obećava “da će kao kompenzaciju za emotivni šok zbog seče stabala, građani dobiti najmoderniji drvored u Beogradu. U okviru akcije biće isečeno oko 400 platana, a zasađeno 500 novih stabala.“

’Ajde sad da ne zakeramo kako to da odjednom istruli svih 400 stabala, šta se čekalo do sad kad je u pitanju nestručno orezivanje, zašto bi bilo posečeno samo drveće na trasi budućeg lakog metroa, itd, nego je valjda važno da dobijemo najmoderniji (ma šta to značilo) drvored, baš kao što su Mostarci dobili još stariji i lepši Stari most. A možda da se spasemo budućih „emotivnih šokova“ pa da odmah posečemo i betoniramo sve, na Tašmajdanu bi baš dobro legao neki novi šoping mol, a o šansama koje pruža Kalemegdan i da ne govorimo.

Dinar pada

Trava raste, mi je skupljamo pa je menjamo za euro – dok nije kasno.

SSP

Zvanično je počela primena prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Sada možemo da izvozimo mnogo konkurentnih proizvoda s kojima iovako ne znamo šta ćemo.

Neznanje

Rasprava oko uredbe o mogućnosti provere poslanika od strane BIA, ispada da nije preterano interesovala ni građane, ni poslanike. Izgleda da naši politički reprezenti nisu svesni šta je kršenje ljudskih prava, pa možda zato usvajaju zakone koji krše naša.

Poništavanje privatizacija

Akcijski fond je bogatiji za jedno veliko ništa.

Štednja

Neke banke su iznele podatke da srpski građani kod njih drže štednju veću od milijardu eura. Celokupna štednja domaćih lica procenjuje se na preko šest milijardi eura. Ovo je pozitivna vest za državu, jer daje signal da ima još štošta da se naplati od građana. Za početak, podignut je porez na kamatu devizne štednje sa 0% (mera u porbi protiv recesije) na 10%. Za dinarsku štednju i dalje nema poreza na kamatu. Građani i dalje više veruju da je Zemlja ploča nego da će dinar biti stabilan, pa ih ovaj porez od 10% ne brine.

Drugi operater fiksne telefonije

Na tenderu je najvišu svotu ponudila kompanija Telenor. Sada će opet neki imati više linija, a neko ni jednu.

Braća po administraciji

Za poslednjih sedam godina bugarsko državljanstvo dobilo je 22.000 hiljade građana Makedonije, pokazuju zvanični podaci, koje je prošlog meseca saopštio potpredsednik Bugarske Angel Marin, a prenele Pirotske novine. Time je Makedonija zauzela prvo mesto na spisku zemalja po broju dobijenih bugarskih pasoša, od 2002. godine naovamo. Slede Moldavija – sa 16 hiljada i Rusija i Srbija sa po 2.000 pasoša Republike Bugarske. Početkom godine ministar bez portfelja Bugarske zadužen za Bugare u dijaspori, Božidar Dimitrov, izjavio je da je prethodni zakon, koji reguliše ovo pitanje doveo do korupcije.

– Veliku pometnju stvorila je mogućnost da do državljanstva stignete uz pomoć posrednika, što će novim zakonom biti ukinuto, čime će se smanjiti i mogućnost za primanje, odnosno davanje mita. Novim zakonom takođe je predviđeno određivanje roka za dobijanje odgovora na molbu, dok je dosadašnja praksa bila da se na odgovor čeka 34 godine – rekao je Dimitrov.

broj 63, januar 2010.

Usvajanjem Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala u julu 2002. godine samo je načeta borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji. Krunu propisa koji se bave ovim pitanjima trebalo bi da predstavlja Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, koji je usvojen 23. oktobra 2008. godine, čija je prva „žrtva“, ili bolje reći žrtvina imovina, pala u aprilu ove godine.

Jedan od najvećih problema u borbi protiv svakog, a naročito organizovanog kriminala, je kako obezbediti da se posle hvatanja njegovih izvršilaca ostatak organizacije ponovo ne organizuje i nastavi da deluje. Dodatni problem je pitanje kako u toku krivičnog postupka sprečiti optuženog da koristeći svoj „ugled“ utiče na svedoke, nosioce pravosudnih funkcija i sve one koji bi mogli da doprinesu pravednijem tretmanu njegovog slučaja. Ugled pomenutih zasniva se pre svega na tome koliko su“ teški“, i koliki su deo tereta spremni da prenesu na drugog, bilo na profesionalnog likvidatora svedoka, bilo na nedovoljno motivisanog nosioca pravosudne funkcije. O tome koliko je bitno prerezati finansijske izvore nosilaca kriminalnih funkcija, govori primer našeg diplomiranog poznavaoca dragog kamenja koji je morao da nakrpi 300.000 evra da bi se branio sa slobode, što je zasigurno bio magijski čin, obzirom da je na poslednjem ročištu sam tvrdio da ima svega 600 evra mesečnih prihoda. Za pomenutog su čak Bugari, iza čijih je rešetaka proveo određeno vreme, pisali da je za svoje oslobađanje nudio da otkupi deo međunarodnog duga Bugarske. Ovo je samo jedan od primera koji pokazuje kako pojedini optuženi mogu imati bolju startnu poziciju, što automatski otežava položaj onih koji se bore protiv kriminala. Kriminalcima pre svega, ključnu ulogu igra novac, jer nisu u pitanju kriminalci volonteri, niti ih drži neki kod časti sličan onome iz Kopolinog „Kuma“. Čak i u pomenutom filmu novac je ono što motiviše vojnike mafije da ostanu kod starog ili odu kod novog gazde. Sa gazdama i kumovima, prva je probleme imala nekada nam susedna Italija, te bi njena iskustva svakako bila korisna i našim zakonodavcima. U Italiji na osnovu Zakona br. 356/92 o borbi protiv mafijaških organizacija koji uvodi mogućnost ublažavanja tereta dokazivanja vezanog za poreklo imovine lica okrivljenog za organizovani kriminal, njihov specijalni tužilac zajedno sa šefom policije, u saradnji sa finansijskim ekspertima ispituje kolika je ukupna imovina osumnjičenog. U ispitivanje je uključena i imovina žene, dece i svih lica koja su u poslednjih pet godina činila domaćinstvo, kao i sve njihove firme. Italijanske vlasti su još davno shvatile neophodnost uskraćivanja finansijskih izvora mafiji, naročito posle tragičnog ubistva sudije Đovanija Falkonea, po kome naziv nosi sudnica broj 2. u Posebnom odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala Okružnog suda u Beogradu. Inače, oduzimanje ovako stečenih sredstava već je predviđeno našim Zakonikom o krivičnom postupku, koji propisuje da sud po službenoj dužnosti može odrediti privremene mere obezbeđenja u slučajevima kada dolazi u obzir oduzimanje imovinske koristi. Međutim, kako je praksa pokazala, izgleda da su sudovi formulaciju može suviše slobodno tumačili kao da to baš i ne mora, jer je zanemarljivo mali broj odluka sudova o privremenom zamrzavanju imovine kao mere privremenog obezbeđenja.

Ispipavanje finansijskog pulsa
Koliko odsustvo ovakvih odluka šteti pokazao je primer motivisanja jednog od sudija Vrhovnog suda, zaduženih za predmet poznate Jotkine grupe. Napomenimo da se ubeđivanje sudije sprovodilo iz zatvora, što je dokaz da su finansijske ruke kriminalaca vrlo dugačke i prolaze kroz svaku vrstu rešetaka. Kao svetli primer izdvaja se svakako slučaj doktora Zarubice, osuđenog za preduzimački potez godine – fabričku prodaju sintetičke droge, kome je oduzeto320.000 američkih dolara i blizu 90.000 evra koje je imao u zemlji, plus 2,5 miliona švajcarskih franaka sa računa u Cirihu. Ali vladavina zakona ne može da se zasniva samo na svetlim primerima već na sistemskim rešenjima koja će imati realnu primenu u praksi. Što se sistemskih rešenja tiče, ona su svoj osnov našla u različitim konvencijama , kao što su Konvencija Ujedinjenih Nacija o borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala – “Palermo Konvencija” iz decembra 2000. godine, koja uvodi mehanizam konfiskacije imovine zbog nesrazmere, sugerišući potpisnicama da razmotre mogućnost da od počinioca krivičnog dela zahtevaju da dokaže zakonito poreklo prihoda za koje se pretpostavlja da potiču od krivičnog dela. Na sličnim principima stoji i Konvencija Ujedinjenih Nacija protiv korupcije. Sa druge strane, u Službenom listu Evropske Unije, kao osnovni motiv strategije Evropske Unije za prevenciju i kontrolu organizovanog kriminala, navodi se pronalaženje, zamrzavanje i privremeno ali i trajno oduzimanje imovine stečene krivičnim delom, kao i ublažavanje tereta dokazivanja vezanog za poreklo imovine stečene kriminalom. Na sličnim osnovama počiva i anglosaksonska “civilna zaplena“, gde je u formi parničnog postupka zahtev usmeren protiv stvari a ne protiv lica. U SAD, gde kriminalci najveći promet imaju od trgovine narkoticima, Američka Agencija za borbu protiv narkotika DEA (Drug Enforcement Agency,) bavi se ovim pitanjem. Ono što čini najefikasniji deo našeg zakona je upravo pomenuti princip da se teret dokazivanja prebacuje na optuženog, dok tužilaštvo dokazuje nesrazmeru između imovine i zakonom stečenih prihoda. Inače, pod udar ovog zakona spada poprilično raznolika galerija krivičnih dela počevši od organizovanog kriminala, prikazivanja pornografskog materijala i korišćenja dece u pornografske svrhe, preko krivičnih dela protiv privrede, neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga, pa sve do krivičnih dela protiv službene dužnosti i javnog reda i mira. Važno je samo da se kriminalci potrude da imovinska korist pribavljena krivičnim delom, odnosno vrednost predmeta krivičnog dela prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, što sudeći prema novinskim licitacijama predstavlja odavno ispunjen uslov za osobe koje se često pominju kao mogući zamorčići ovog zakona. Zakon predviđa i osnivanje specijalizovane jedinice MUP-a koja po zahtevu tužioca sprovodi finansijsku istragu protiv lica čija imovina nije baš srazmerna njegovim prihodima. Javni tužilac takođe može narediti bankama ili drugim finansijskim organizacijama da novonastaloj jedinici pruže sve tražene podatke. Ako tužilac posumnja da bi imovina proistekla iz krivičnog dela mogla da ispari, može da podnese zahtev, pa čak i da izda naredbu o privremenom oduzimanju pre odluke suda o njegovom predlogu. Što se tiče trajnog oduzimanja imovine, tužilac je ovlašćen da predlog podnese odmah nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, a najkasnije godinu dana po pravnosnažnom okončanju krivičnog postupka. Zanimljivo je napomenuti da i u slučaju da se presudom odbije optužba ili okrivljeni bude oslobođen od iste, sud nakon ukidanja rešenja o privremenom oduzimanju imovine, podatke o imovini može dostaviti Poreskoj upravi, koja bi po mnogim mišljenjima trebalo u budućnosti da ima značajnu ulogu u ovim stvarima, poput svojih kolega u SAD.

Šta će biti s kućom?
Pored neophodnosti da se nezakonito stečena imovina oduzme od učinilaca krivičnih dela, podjednako je važno čuveno Lakijevo pitanje iz Kovačevićevih Maratonaca: „Šta će biti sa kućom“, odnosno kako sa oduzetom imovinom raspolagati. Pioniri borbe protiv organizovanog kriminala, Italijanska Okružna direkcija za borbu protiv mafije, mnoge zaplenjene, nažalost bukvalno krvavo stečene nekretnine, adaptirala je za potrebe države Italije. Tako su pojedine pretvorene u ustanove Finansijske policije, dok neke sada služe kao prostorije u kojima se održavaju savetovališta u vezi sa zapošljavanjem mladih. Od nekih su jednostavno napravljeni restorani i hoteli. Pomenuta DEA (Drug Enforcement Agency,) tako stečena sredstava koristi za svoj dalji rad. Kao i u Engleskoj gde postoji Agencija za oduzimanje imovine koju čine pripadnici Ministarstva pravde i Ministarstva finansija, i naš zakon predviđa sličnog domaćina koji će se brinuti o ovoj imovini, pod nazivom Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom, koja snosi troškove čuvanja i upravljanja imovinom. Novčana sredstva dobijena prodajom pokretne imovine koja je trajno oduzeta, uplaćuju se u budžet Republike Srbije i raspodeljuju u iznosu od 20% za finansiranje rada pravosudnih organa, kao i za funkcionisanje organa koji se bave sprovođenjem ovog zakona. Ako nešto novca preostane, mogu mu se radovati zdravstvene, socijalne i prosvetne ustanove. Ono što se od pokretne imovine ne proda u roku dužem od jedne godine, može biti uništeno ili dato u humanitarne svrhe. Ako su osuđeni bili prosvećeni vlasnici (ili su to bar bila lica od kojih su te predmete oni svojevremeno zaplenili) predmeta od istorijske, kulturne ili naučne vrednost, koji su oduzeti, Direkcija ih na osnovu odluka nadležnih ministarstava ustupa bez naknade nadležnim ustanovama. Mrlju na zakon možda baca član, vešto gurnut na sam kraj prelaznih odredbi, koji oslobađa provere imovine svedoke saradnike, koji su to postali do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao da nisu dovoljno nagrađeni time što neće naseliti slobodne ćelije srpskih zatvora, već im se omogućuje i da taj novac lagodno troše dok ih policija čuva. Što se efekta zaplene do sada tiče, prema tvrdnjama sekretara Ministarstva pravde po pravnosnažnosti okončanja postupka za trajno oduzimanje imovine preduzeća PIK „Zemun”, koja iznosi oko 14 miliona evra u nekretninama, biće zaplenjeno i milion evra u kešu pojedinih direktora te firme. Direkcija će pomenutim miliončićem pokriti minus napravljen od strane službenika Ministarstva inostranih poslova u želji da pomogne našem nestašnom dečaku koji je u SAD trenirao svoje bokserske veštine na kolegi sa koledža. Ostaje nada da će Direkcija u budućnosti pametnije investirati zaplenjena sredstva, jer svako drugo ponašanje bi bilo suprotno samom zakonu u kome jasno piše da Direkcija upravlja oduzetom imovinom sa pažnjom dobrog domaćina (bona fide), odnosno dobrog stručnjaka. A dobar domaćin pazi na svaki miliončić evra, posebno u ekonomskoj krizi. Naročito ako se ima u vidu da u slučaju da se ne dokaže da je imovina nezakonita, pored vraćanja iste, sledi i naknada oštećenom koju plaća Direkcija, a ukoliko ona nema dovoljno sredstava, plaća – pogodimo ko.

Mirko Miloradović

broj 57/58, jul/avgust 2009.

Kako se u Srbiji upravlja javnim zemljištem na prvom mestu odslikava podatak da država raspolaže sa previše imovine i premalo novca, ali i situacije u praksi kada su opštine primorane da izigravaju republičke zakone kako bi realizovale razvojne projekte na koje ih podstiče republička vlast.

Da li je građevinsko zemljište u Srbiji razvojni resurs ili prilika da se pojedinci obogate preko noći, ko i kako upravlja javnom imovinom i šta treba da promeni novi Zakon o uređenju prostora i izgradnji, neka su od pitanja o kojima se raspravljalo na skupu o upravljanju građevinskim zemljištem u Srbiji u organizaciji USAID-a i Programa podsticaja ekonomskom razvoju opština (MEGA). Prema ocenama stranih i domaćih stručnjaka angažovanih na realizaciji MEGA projekta, za razliku od zapadnih zemalja gde javno zemljište čini oko 50% vrednosti ukupne javne imovine, u zemljama tranzicije to učešće se kreće od 80 do 90%, a u Srbiji je ponuda suvišnog industrijskog zemljišta (zemljište koje državi nije potrebno za realizaciju osnovnih funkcija) na nivou koji je jednak potražnji u Mađarskoj za period od 66 godina!

To je indikator da se zemljištem ne upravlja proaktivno, odnosno da se ono ne koristi kao jedan od najznačajnijih ekonomskih i finansijskih resursa, što dovodi do apsurda da država raspolaže sa previše imovine i premalo novca. Budući da ima odlučujući uticaj na stvaranje tržišta, prostorno planiranje i određivanje vrednosti zemljišta, a da nema jasnu politiku upravljanja, država je i najodgovornija za divlju gradnju, korupciju i nelegalno bogaćenje pojedinaca i generator višestrukih rizika u pogledu ekonomskih posledica zbog ubrzane devastacije kapitalnih resursa.

Razvoj mimo zakona
Vrednost zemljišta je značajno umanjena usled restriktivne regulative u pogledu njegove namene, nemogućnosti da se nad njim stekne vlasništvo, naknada koje se utvrđuju administrativno a ne tržišno, izražene zakonske diskriminacije prema pravnim u odnosu na fizička lica i tendera čiji uslovi otvaraju široke mogućnosti za korupciju. Dominacija administrativnih procedura nad ekonomskim ciljevima generiše mnogobrojne probleme i lokalnim samoupravama, ali i rizike. Na primer, neke od njih mogu ostati bez zemljišta jer je ogroman deo industrijskog zemljišta pod upravom komunlanih preduzeća i može biti privatizovan zajedno sa njima.

Postojeća regulativa, a naročito Zakon o planiranju i izgradnji i loklani propisi značajno destimulišu svrsishodno gazdovanje zemljištem, počev od činjenice da je praktično svo građevinsko zemljište u republičkom vlasništvu. Neizgrađenim zemljištem raspolažu opštine, koje po zakonu mogu isključivo da ga daju u zakup na rok od 99 godina i to onome ko ponudi najveću cenu u proceduri prikupljanja pismenih ponuda ili na aukciji. Međutim, u pokušaju da umanji nezaposlenost, republička vlast sugeriše lokalnim samoupravama da zemljište daju besplatno investitorima koji su spremni da otvore određeni broj novih radnih mesta. Tako opštine dolaze u situaciju da zemljište daju bez naknade već unapred poznatom kupcu, čime direktno krše zakon, a da bi „vuk bio sit i ovce na broju“ organizuju se polufiktivne aukcije. Drugim rečima, sistem je takav da realizacija razvojnih projekata zahteva izigravanje zakona, pri čemu je posebno pitanje kakve su efekte takvi ugovori pokazali u praksi, o čemu u opštinama najčešće nema valjanih analiza.

Rupe i u novom zakonu?
Sa druge strane, ukoliko preduzeća koja zakupe zemljište ustanove da ime je deo zemljišta višak, ne mogu ga dati u zakup trećem licu, u podzakup ili pod hipoteku, a poseban je problem status građevinskog zemljišta nad kojim su preduzeća stekla pravo korišćenja u procesu privatizacije, često kupujući firme po višestruko nižoj ceni od vrednosti zemljišta nad kojim su stekli pravo korišćenja. Takođe, u poslednje vreme je izražen trend pretvaranja poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, naročito duž strateških putnih pravaca, dok se nedaleko odatle nalaze napušteni privredni kompleksi za koje niko ne traži investitore i koji postaju crne ekološke tačke. Vrednost zemljišta u Srbiji značajno smanjuje i to što još nije donet Zakon o decionalizaciji, čime se odbijaju ozbiljni invetsitori i po pravilu privlače dobro obavešteni špekulanti.

Stoga se od najavljenog novog Zakona o planiranju i izgradnji očekuju neke značajne izmene, pre svega u pogledu prava opština da steknu pravo svojine nad zemljištem i da mogu da ga prodaju, da se sadašnji zakup pretvori u pravo svojine, a predviđena je i mogućnost da se pravo korišćenja pretvori u pravo svojine uz nadoknadu koja bi pokrila razliku između aktuelne tržišne cene i one po kojoj je zemljište pribavljeno. S obzirom na činjenicu da je u proteklih šest godina, koliko je postojeći Zakon o planiranju i izgradnji na snazi, svega 20% objekata izgrađeno na osnovu planskih dokumenata, novim zakonom je predviđena i drakonska kazna u vidu raspuštanja skupštine grada ukolko ne izradi planska dokumenta koja nalaže regulativa. Ipak, u javnosti su već izražene sumnje da li će interesni lobiji opet nadjačati zakon, odnosno da li će predviđena mogućnost pretvaranja prava korišćenja u pravo vlasništva u praksi završiti tako što će postojeći tajkuni zaokružiti svoju zemljišnu imepriju.

Zorica Žarković

broj 57/58, jul/avgust 2009.

“Efekti kampanje, pre svega su u jačanju svesti običnog čoveka da kupujući i birajući domaće proizvode bude svestan da tim pomaže kvalitet obrazovanja, status penzionera, bolje zdravstvo u našoj zemlji, i da, drugim rečima, birajući domaće pomaže samom sebi”, predstavio je 14. septembra ministar trgovine Slobodan Milosavljević akciju “Birajmo domaće”, koju je pokrenula nevladina organizacija “Moja Srbija”.

“Moja Srbija” je nevladina organizacija koja treba da “poboljša imidž Srbije u svetu” i dozvoli bolji život u Srbiji. Ovu “Moju Srbiju” ne treba brkati sa “Mojom Srbijom” Branislava Lečića, koja je na izborima maja 2008. dobila 0,21 odsto glasova.

Ova, četvrta mobilizacija građana Srbije nakon slavodobitne 2000. da im se uvaljuje, a ne da biraju, stimuliše zabačenost i samodovoljnost srpske privrede. Samo 5,8% od 3.000 anketiranih malih i srednjih preduzetnika u Srbiji oseća posledice zbog smanjene tražnje na inostranim tržištima.

Udeo “Delte” na tržištu Srbije je “manji od 40 odsto”, izjavio je pre godinu dana Milosavljević, koji je i ministar usluga. Direktor “Delta Maksi“ Srbija Rajko Mandić kazao je da će ta kompanija podržati Milosavljevićevu kampanju.

U aprilu 2008. a pod naslovom “Srpski proizvođači pljačkaju domaće potrošače”, list “Blic” je utvrdio da “radnje koje pod imenom ‘Tropik’ posluju u Republici Srpskoj i ‘Maksi’ supermarketi u Crnoj Gori, a koje pripadaju ‘Delta maloprodaji’, srpske proizvode nude i do 50 odsto jeftinije nego ovdašnji ‘Maksi’ supermarketi”.

Tada je isti Mandić, i tada na istom položaju, objasnio da ovakvi šamari po džepu kupaca ne zavise od trgovačkih marži, već od proizvođačkih cena i državnih izvoznih subvencija.

Državne subvencije su na krilima galeba doplovile do Čikaga, grada u kojem živi najviše Srbo-Amerikanaca, jer je tamo čokolada „Galeb“ 10,67 dinara jeftinija nego u Subotici, gde je smešten njen proizvođač.

“Politika” je 12. marta 1999. pod naslovom “Poziv na ekonomski patriotizam” prenela saopštenje sa sednice Glavnog odbora Jugoslovenske levice. Suprug predsednice Jugoslovenske levice je iskoristio dejtonske pregovore da pokupuje više primeraka cipela marke “Timberland” koje u proseku koštaju 90 dolara. Ovih dana je ista američka firma sponzor serije u porodično, nedeljno popodne na I programu RTS-a.

U Srbiji je tada bilo prodavnica cipela, ali ni onda ni sada nije bilo ni trodelnih ni kombinovanih srpskih frižidera, šumadijskih TV aparata, apatinskih mobilnih telefona, sjeničkih banana, prokupačkog viskija….

Korejski “Hjundai” “made in EU” proizvodi se u Češkoj.

U Kragujevcu se do sporazuma o zajedničkom ulaganju Italije i Srbije proizvodila “zastava 10”. Isti Fijatov auto se posle toga zvao “punto”. Prevedeno sa kombinacije italijanskog i latinskog, ime ovog modela glasi: “Neka bude tačka”.

U proleće 2008. je Beograd potrošačima iz zemlje čiji je nacionalni dohodak 35 milijardi evra predložio bojkot zemalja kao što je Nemačka, sa nacionalnim dohotkom od 2.300 milijardi evra, ili SAD sa oko 13.000 milijardi dolara. Uočeno je da je njihova “Ahilova peta” priznanje nezavisnosti Kosova.

Pitomci Milosavljevića, nacionalisti-konzumeri zgazili bi i sunarodnike koji rade u inostranim firmama ili žive od međunarodnih ulaganja. Strani investitori direktno zapošljavaju deset odsto iz kontingenta zaposlenih u Srbiji.

Obični građani su u danima krize još imuniji na pošast “kupovine domaćeg”. Stalno tumaraju u potrazi za jeftinijom robom i uslugama.

Zahvaljujući ljudskoj mani – sebičnosti, odnosno žrtvovanju za lične, a ne opšte interese, te martovskom saznanju “Moje Srbije” da dve trećine ispitanika ne zna ekonomski definisati “domaći proizvod”, spasena je čast naše Srbije.

Osim što podstiču neproduktivnost, pozivi na ekonomski nacionalizam podučavaju druge zemlje da slede protekcionistu, pa ovaj ostaje bez prekograničnih kupaca za svoju robu.

U martu je u Bosni i Hercegovini počela kampanja Udruženja “Kupujmo i koristimo domaće kvalitetno, proizvedeno u BiH”. Kampanja je mobilizovala proizvođače sokova, mesnih prerađevina, kafe, krem namaza, marmelade, kečapa, majoneza, tahan halve, deterdženata, ali i firmu koja proizvodi i puni ketridže, sve izvorno bosanskih patenata, sa obrazloženjem sličnim onom “Moje Srbije”, ali i dodatnim argumentom da će kupci bosanskog time “pojednostaviti obrazovni sistem”.

Poslovna zajednica slovenačke prehrambeno-prerađivačke industrije obnovila je u maju 2009. lanjsku akciju “Kupujmo slovenačko”. Međutim, prema anketi lista “Dnevnik”, Slovenci su nacionalno najsvesniji kada se radi o mesu i mleku, a ne haju za nacionalno poreklo testenina, alkoholnih i bezalkoholnih napitaka.

Hrvatska je u ovom veku, za razliku od Stjepana Radića i njegovog gesla “…moja lisnica u mome džepu!” imala nekoliko kampanja pod geslom “Kupujmo hrvatsko”. Tokom jedne je kandidatkinja za EU “dobila po prstima” zbog slogana koji je Evropskoj komisiji mirisao na protekcionizam.

Da bi zavarala, Hrvatska gospodarska komora (HGK) je akciju preuzela od države uoči prošlogodišnjih božićnih i novogodišnjih praznika, a pod mutiranim sloganom: “Ovih blagdana, odaberimo najbolje – kupujmo hrvatsko!”.

HGK je znakom “Izvorno hrvatsko” žigosala više od 100 proizvoda, među kojima i kafu.

U SAD se artikli ukrašavaju nalepnicama: “Budi Amerikanac, kupuj američko”. Godišnje SAD poseti 56 miliona turista, nebrojeno biznismena, ali niko od njih nije stekao državljanstvo SAD na kasi hipermarketa.

Kovanicu “ekonomski nacionalizam” je u vreme nemačkog romantizma, u prvoj polovini 19. veka upotrebio nemački ekonomista Fridrih List (Friedrich List).

Do 1914. List i Marks (Marx) su bili najpoznatiji nemački ekonomisti i razvojni teoretičari. List je 1818. osnovao udruženje trgovaca Frankfurta, tražeći da se ukinu carinske barijere među nemačkim državama. Neki su to videli kao nagoveštaj ekonomskog i političkog ujedinjenja Nemačke koje je uspelo Bizmarku (Bismarck), a drugi kao izvidnicu zajedničkog evropskog tržišta.

Tamara Kaliterna
broj 60, oktobar 2009.

„Moraćemo da smanjimo budžet za PR aktivnosti, barem dok traje svetska ekonomska kriza…“ Ili, „Smanjen nam je budžet, sav raspoloživi novac namenjen za marketinške aktivnosti preusmerićemo u PR, makar za vreme krize“…

Od kako je prošle jeseni počelo finansijsko posrtanje na najvećim svetskim berzama i sa njima urušavanje ekonomskih giganata, simbola snage i moći liberalnog kapitalizma, verovatno ste bili u prilici da čujete jednu od ove dve rečenice ukoliko Vaš posao ima bilo kakve veze s marketingom ili odnosima s javnošću, ili ukoliko, s druge strane, pripadate top menadžmentu neke kompanije ili organizacije…

Oba izbora su pogrešna, svaki na svoj način, ali suština je ista – radi se o nepoznavanju osnovnih principa na kojima funkcionišu marketing i PR, odnosno o tome koje su njihove uloge, kao i u čemu se dopunjavaju, a u čemu razlikuju. A efekti i jedne i druge politike poslovanja biće podjednako negativni.

Ukoliko se odlučite za prvu varijantu, tj. da prestanete da komunicirate, samoinicijativno se stavljate u izolaciju. Ne zaboravite da sve grupe zainteresovane za rad Vaše organizacije (kupci, potencijalni kupci, dobavljači, kreditori, akcionari, zaposleni, mediji, itd) i dalje postoje i, u odnosu na vreme pre početka ekonomske krize, čak imaju pojačanu potrebu da budu obaveštene o tome šta se događa s Vašom organizacijom. Ukoliko se izolujete, šaljete negativnu poruku u smislu da prestankom komuniciranja stvarate sumnju da se u Vašoj kompaniji, u najmanju ruku, ne događaju baš pozitivne stvari i da zbog toga nema potrebne komunikacije. Takođe, prestankom komuniciranja povećavate nesigurnost kod zaposlenih, što se direktno odražava na nivo motivacije, a samim tim i na nivo efikasnosti i produktivnosti rada. Time, takođe, stvarate i nepoverenje kod investitora i drugih stejkholdera i ostavljate im da sami procenjuju kakva je situacija, da se obaveštavaju iz nezvaničnih izvora i sl, što često može stvoriti pogrešnu sliku, odnosno dodatne probleme za Vašu kompaniju. Čak i ako Vaša organizacija ima problema, aktuelne informacije treba podeliti sa ciljnim grupama na pravi način, a to znači u odgovarajuće vreme i u adekvatnoj formi, a nipošto kriti stvarno stanje ili još gore – obmanjivati, jer se to, obavezno, pre ili kasnije, vraća kao bumerang.

Drugi pogrešan izbor jeste da se pokuša realizacija marketinških aktivnosti kroz odnose s javošću. Ovde su, uglavnom, na udaru mediji, jer se PR aktivnosti u Srbiji mahom svode na slanje saopštenja i organizaciju konferencija za novinare. Ovakvo ponašanje u domenu komunikacija rezultiraće time da ćete prezasititi medije informacijama o Vašoj kompaniji ili organizaciji, a osim toga, pokušaj oglašavanja preko saopštenja mediji će protumačiti kao pokušaj podmetanja i zloupotrebe, tako da ćete vrlo brzo doći u situaciju da Vam vrata medija budu zatvorena i za one informacije koje bi, u drugim okolnostima, mogle da se plasiraju u javnost.

Šta je rešenje? Deo odgovora svakako je u održanju postojećeg nivoa PR aktivnosti, s tim da se kanali komunikacije mogu menjati, u skladu s uslovima koje diktira budžet, pre svega. Najjednostavniji savet koji se može dati u ovim uslovima, jeste pojačajte onlajn PR. Iskoristite potpuno mogućnosti koje pruža internet i zamenite tradicionalne medije novim medijima koliko god je to moguće. Tako ćete, između ostalog, obezbediti da informacije koje komunicirate mogu jednostavno da se pronađu, lako da se podele sa drugima i traju maltene neograničeno dugo. Pritom, imaćete značajno manje troškove nego inače.

Osim odluke o strategiji komuniciranja u vreme krize, odluke o izboru kanala za komunikaciju, intenziteta razmene informacija i sl, naročitu pažnju treba posvetiti sadržaju koju će biti komuniciran, odnosno porukama koje će o sebi i svom radu slati kompanija ili organizacija. One treba da budu pažljivo osmišljene i definisane imajući u vidu trenutni status i ciljeve organizacije i, pogotovo, šire okolnosti u kojima se posluje u tom trenutku, a koje je nametnula svetska ekonomska kriza. Dakle, redefinisanje komunikacijskih strategija potrebno je svim organizacijama, ali je, verovatno, najzanimljivije razmotriti ove aspekte u finansijskom sektoru, u kojem je kriza i počela i koji je i najugroženiji novonastalim ekonomskim uslovima.

Posmatrajući banke, pre svega, nameće se zaključak da više nije dovoljno slati poruke tipa „Mi smo najstarija banka“ ili „Mi postojimo toliko i toliko godina“. S obzirom da su u ovoj krizi propale ili barem ozbiljno posrnule neke od najstarijih finansijskih institucija, sada je potrebno osmisliti poruke koje uključuju i druge faktore, jer starost, odnosno godine trajanja, same po sebi više nisu garancija sigurnosti. Zbog toga prilikom kreiranja poruka treba uključiti elemente kao što su mišljenja revizorskih kuća, rezultati studija kvaliteta koje rade udruženja korisnika (kupaca) i analize rejtinga koje sprovode nezavisne agencije. Zaokret u komunikaciji, zasnovan upravo na principima eliminacije starosti kao faktora poverenja, prvi put je viđen u Srbiji u nedavno realizovanoj kampanji jedne strane banke. Poruka koja je komunicirana zasnivala se na stavu da nije bitno koliko je banka stara, već kako upravlja novcem komitenata. Osim ove promene u komunikaciji, potrebno je pojačati onlajn komunikaciju sa korisnicima (kupcima), internu komunikaciju, odnosno dvosmernu komunikaciju sa zaposlenima, itd.

U vraćanju poverenja u finansijske institucije i celokupan ekonomski sistem, odnosi s javnošću mogu da odigraju veoma značajnu ulogu, a PR poslenici doprinos mogu da daju bez obzira da li rade u agencijama, kompanijama ili institucijama. Dakle, oni ne treba da obmanjuju javnost, već samo da doprinesu vraćanju poverenja u onoj meri u kojoj ono nije izgubljeno usled realnih problema, već usled širenja straha i inertivnog ponašanja koje je zahvatilo tržište, tj. njegove učesnike. Dakle, ekonomija jeste uzdrmana, ali trenutno stanje nije posledica samo slabosti do sada preovlađujućeg ekonomskog sistema (koje nisu sporne) već, takođe, i posledica panike. Ovako ponašanje ogledalo se u naglom povlačenju štednje, što je direktno dovelo do dodatnog slabljenja potencijala banaka, zatim u vidu smanjenog investiranja, kao i smanjena potrošnje, čime se, opet, smanjivala proizvodnja i tako se ušlo u začaran krug. Zbog toga je, uporedo sa raspodelom podsticajnih finansijskih paketa za oživljavanje privrednih aktivnosti, potrebno raditi i na vraćanju poverenja u ekonomiju.

A odličan primer koliko samo jedna izjava može da doprinese pojačanoj stabilnosti ili stvaranju novih potresa, pogotovo ako je izgovori neko na značajnoj poziciji, predstavlja nedavna poruka Dmitrija Medvedeva, predsednika Ruske federacije. Medvedev je, sredinom juna, na sastanku Šangajske organizacije za saradnju, izjavio da je svetu potrebna nova rezervna valuta umesto dolara. Dakle, samo tako intonirana izjava, bez bilo ikakve donesene odluke, čak i bez njene definitivne najave, dolar je na Londonskoj berzi za samo jedan dan izgubio oko 0,8 odsto vrednosti u odnosu na evro, oko 0,9 odsto vrednosti u odnosu na jen i oko jedan odsto vrednosti u odnosu na grupu od šest drugih jakih valuta. Oni koji, makar u osnovi, poznaju berzanske tokove znaju da je to veliki pad, pogotovo za jedan dan. Naravno da izjava predsednika Ruske federacije ima posebnu težinu, odnosno da bi izjave funkcionera manjih država, kao i privrednika, imale slabiji uticaj u tom smislu, ali je ovaj slučaj dobar primer za to kako se rečima, odnosno psihološki, itekako može uticati na ekonomske tokove.

Naravno, uključivanje profesije odnosa s javnošću u vraćanje poverenja u ekonomiju, a pre svega u finansijski i bankarski sektor, kao i u povećanje investicija i potrošnje, predstavlja veliki projekat, ne samo na globalnom nivou, već i lokalno, na nivou jedne zemlje, jer bi u tom slučaju ovakav posao morao bi da bude državni projekat.

Đorđe Talević

PR konsultant
broj 57/58 jul/avgust 2009.

XXI vek je definitivno vek digitalizacije. Koristimo digitalne fotoaparate, digitalne kamere, digitalne knjige, digitalne novine, digitalne satove. Međutim, ovde je nedavno počelo i uvođenje digitalne televizije, koja će nam unaprediti prijem tv programa sa tehničke strane, ali i pojačati doživljaj istih.

U svetu u kome se sve digitalizuje bilo je za očekivati da se to desi i sa televizijom koja polako prelazi iz analogne u digitalnu eru. Digitalna televizija donosi mnoge tehničke inovacije i pogodnosti svom auditorijumu i celoj radio-televizijskoj produkciji. Ali digitalizacija se ne sme posmatrati kao isključivo tehnološki fenomen. Ona donosi i političke, ekonomske, kulturne implikacije. Šta nam ona novo donosi, a šta gubimo?

Prelaz na DTV
Osnovna prednost digitalne tehnologije u odnosu na analognu je što se na jedan TV kanal, u kome se na analognoj televiziji emituje samo jedan program, može smestiti 4 do 10 digitalnih programa. Time će se bolje iskorišćavati TV kanal, čime će broj programa i mreža biti mnogo veći. Iskustva evropskih zemalja pokazuju da se uvođenjem digitalne televizije broj postojećih TV kanala povećava 3 do 4 puta.

Digitalna televizija nudi i bolji kvalitet slike i zvuka, koji postaju mnogo oštriji i jasniji, skoro na nivou studijskog. Ona nudi bolju rezoluciju slike, a tu je i veći format televizijske slike. Ušteda električne energije na predajnicima je mnogo veća, a samim tim niži su troškovi prenosa signala. DTV pruža i mogućnost prijema signala u pokretu, u automobilu, u vozovima, autobusima, na mobilnim telefonima, čime se omogućava i pružanje novih servisa. Tako se očekuje da DTV u budućnosti omogući servise poput pristupa Internetu, e-Uprave, e-Trgovine i slično. Konačno, prelazak sa analognog na digitalni signal oslobađa do tada zauzete frekvencije za druge svrhe, na primer za uvođenje interneta u ruralna područja. Jednom kada se uvede DTV „njegovo visočanstvo gledalac“ moći da, kao nikada do tada, izabere šta, gde i kada će gledati.

Prema poslednjem saopštenju Evropske Unije, 26 od 27 zemalja će biti spremno za isključenje analognog signala do utvrđenog roka 2012. godine. Za sad, samo Poljska zaostaje u ovoj trci. Ostale evropske zemlje imaju rok do 2015. da se izbore sa ovim izazovom. U SAD-u će proces digitalizacije televizije biti završen do kraja ove godine, a u Japanu do kraja 2011. godine. Naravno, postoje zemlje u kojima je analogni signal već isključen, konkretno, to su Švedska, Finska, Švajscarska, Nemačka, Holandija i Luksemburg.

Normativne prepreke
Srbija je još uvek priključena na analogni televizijski program i čini se da zaostaje za ostalim evropskim zemljama. To je posledica činjenice da televizijske stanice ne nude odgovarajuće digitalne platforme i ne pokazuju interesovanje za pružanje ove usluge svom gledalištu.

Sa druge strane, država još nije odredila načine za sprovođenje digitalizacije. Postojeći i aktuelni Zakon o radiodifuziji samo se načelno bavi pitanjima digitalne televizije, a o novom se još glasno ne govori. Potrebno je doneti nove zakone, dodeliti prava na emitovanje, uvesti „pravila igre“. Ali čini se da se ovde još uvek niko ne bavi tim pitanjem. Ne postoji strateški pristup budućnosti medijske scene u Srbiji. Verovatno se razmišlja po oprobanom principu da smo se izborili i sa mnogo većim problemima. Prema ugovoru koji je Srbija potpisala sa ITU (Međunarodnom oragnizacijom za telekomunikacije) poslednji rok za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje programa je 17. jun 2015. godine. A 2015. se bliži….

Još jedan problem koji postoji u Srbiji je pokrivenost teritorije kablovskom mrežom. Razvijenost kablovske mreže značajno utiče na brzinu prelaska sa jednog na drugi signal. A kako je Srbija zemlja u kojoj kablovski prijem nije dovoljno razvijen i samo isključivanje analognog programa će se postepeno odvijati.

Ipak, znajući mentalitet domaćeg stanovništva, čini se da se ljudi u Srbiji najviše plaše toga da neće moći da priušte nove televizijske uređaje koji primaju digitalni signal. Ovde je, pre svega reč o neobaveštenosti. I stari analogni prijemnici mogu registrovati digitalni signal dodavanjem jednostavnog uređaja pod nazivom Set top box (skraćeno STB). Tako će ona domaćinstva koja nisu u materijalnoj mogućnosti da priušte nove televizore koji dekodiraju digitalni signal kupovinom ovog uređaja (čija će cena kod nas prema nekim procenama iznositi oko 25 eura) moći da prate televizijski program na starim televizorima. Druga mogućnost za hvatanje digitalnog programa su naravno TV prijemnici sa ugrađenim digitalnim tjunerom ili različite interne i spoljne kartice za praćenje programa na računarima.

Proces digitalizacije stavlja akcenat na javni servis. Da li će on uspeti da odgovori izazovima digitalizacije i ispuni svoju društvenu ulogu u okruženju ogromnog broja konkurentskih kanala, ostaje da se vidi, posebno u Srbiji u kojoj je do skoro vladao medijski haos.

Radio televizija Srbije počela je sa emitovanjem digitalnog televizijskog signala za područje Beograda 6. aprila 2005. godine, a ubrzo nakon toga i za područje Novog Sada, na 27 i 31 UHF kanalu. To je oko 1 500 000 potencijalnih gledalaca. RTS emituje svoje televizijske i radijske kanale i jedan eksperimentalni program pod nazivom RTS Digital. Ovaj program je počeo sa emitovanjem 26. novembra 2008. godine. Za sada je koncipiran kao celodnevni kulturno-umetnički kanal, sa posebnim akcentom na džez i klasičnoj muzici, baletskim i operskim izvođenjima, koncertima simfonijskog i RTS orkestra. Javni servis Srbije planira da do kraja 2011. pređe na digitalno emitovanje. Ono što je značajno napomenuti je da već dve godine RTS digitalizuje arhivu kako bi se programi od nacionalnog značaja sačuvali za budućnost.

Serbia Broadband kablovski i internet operater (poznatiji kao SBB) prvi je uveo u svoju ponudu satelitsko digitalno emitovanje 2006. godine. Broj pretplatnika ove platforme se polako povećava. U ponudi SBB-a nalazi se satelitska digitalna DTH (direct to home) usluga, poznatije kao Total TV. Ona nudi različite pakete kanala u skladu sa afinitetima korisnika. Televizija Pink, kao najmoćnija domaća komercijalna stanica, jedina je uvela programski paket koji se nalazi u ponudi SBB-a preko DTH-a (ali, ti programi su dostupni i na analognim prijemnicima).

Kvalitetniji prenosi kiča
Kada se navedu sve prednosti novog medija jasno je da se treba ubrzati korak ka njegovom uvođenju. Održavanje statusa quo nas neće nigde odvesti. Međutim, ovde kao da uvek postoji ono „ali“…

Problem je i što su svi postojeći TV kanali izdati nacionalnim, regionalnim i lokalnim emiterima do 2015. godine a do tad bi se već uveliko moralo preći na digitalno emitovanje. Dobra vest je da i bez inicijative države, emiteri, kablovski i satelitski operateri postepeno uvode digitalne usluge.

Krajnji rok za prelazak sa analogne na digitalnu televiziju je 17. jun 2015. godine u ponoć i jedan minut. Do tada, potrebno je izvršiti ozbiljne pripreme. Pre svega, neophodno je početi sa pripremama u državnim organima, doneti određene zakone, odrediti „pravila igre“. Oni koji su zaduženi za medijsku regulativu u Srbiji treba da usklade propise i odrede strategiju za prelaz na DTV. A nakon toga da nadgledaju sprovođenje plana i blagovremeno reaguju.

Zatim, treba pripremiti radio i televizijske stanice, a potom uputiti slušaoce i gledaoce u sam pojam digitalne televizije i prednosti koje ona donosi. Poželjno je i organizovanje javne debate u kojoj bi učestvovali medijski profesionalci, stručnjaci, univerzitetski profesori.

Naravno, treba imati na umu da je potrebno podići i kvalitet programa koji se emituje na domaćim televizijama, jer ni jedno „čudo tehnike“ neće umanjiti količinu neukusa i ispraznosti kojima smo svakodnevno izloženi. Zato se ne sme zaboraviti da pitanje digitalizacije nije samo tehničko pitanje nego i pitanje sadržaja emitovanog programa.

Marija Dragić
broj 57/58, jul/avgust 2009.