Posle 5

Od 1990. do danas holandska domaćinstva su povećala energetsku efikasnost za više od 25%, a najveći napredak je ostvaren u grejanju, gde je efikasnost povećana za više od 30%. Glavne mere su se odnosile na spoljnu termičku izolaciju zgrada i unapređenje efikasnosti bojlera na gas.

Srbija je maja 2008. usvojila Nacionalnu strategiju održivog razvoja. Njena izrada predstavljala je pionirski posao, pošto nijedan od prethodno usvojenih strateških dokumenata nije zahtevao tako visok stepen integrisanja svih sektorskih politika. U Nacionalnoj stretegiji održivi razvoj se definiše kao ciljno orijentisan, dugoročni, kontinuirani, celoviti i sinergijski proces, koji utiče na sve aspekte života (ekonomski, socijalni, ekološki i institiucionalni) i to na svim nivoima. Nedavno usvojeni Akcioni plan predstavlja neophodan instrument operacionalizacije i primene Strategije.

Holandija je 2003. godine usvojila Akcioni program održivog razvoja. Međutim, on se ne može smatrati strategijom, jer je prevashodno usmeren na probleme životne sredine i ne obuhvata socijalnu i ekonomsku dimenziju, kao ni odgovornost za sprovođenje u društvenom i poslovnom sektoru i neophodne koordinacije između državnih institucija. Sadašnja holandska vlada je početkom 2007. postavila održivi razvoj kao ključni cilj, i mada su usvojene sektorske strategije, njegova uspešna realizacija zahteva kreiranje sveobuhvatnih i konkretnih programa, sa jasnim zadacima u raznim oblastima.

Iako se Holandija duže bavi pitanjima održivog razvoja, u obe države mogu se identifikovati zajedničke preporuke za primenu nacionalnih strategija, koje trebaju da se razvijaju pre kao proces, nego kao dokument. Naglasak je na uspostavljanju komunikacije između svih učesnika i zaniteresovanih strana u njihovom donošenju i pirmeni, kao i na koordinaciji zainteresovanih strana i partnera putem foruma, među kojima su podjednako zastupljeni i nevladin i poslovni sekor. Koordinacija nikako ne sme biti inicirana i kontrolisana odozgo, već treba da predstavlja organizovani proces razmene iskutva i uzajamnog podsticanja na inovacije.

Dobrovoljni aranžmani
U tom kontekstu Srbiji mogu biti korisini neki od primera dobre prakse u Holandiji, pre svega u primeni politike podsticanja energetske efikasnosti stambenih zgrada. Naime, Holandija je sačinila ambiciozan program zaštite klime i unapređenja energetike, sa ciljem da se do 2020. godine gasovi sa efektom staklene bašte smanje za 30% u odnosu na nivo iz 1990. godine, da učešće obnovljivih izvora u ukupnoj energetskoj struktri bude 20%, te da se energetska efikasnost povećava po stopi od 2% godišnje. Od 1990. do danas holandska domaćinstva su povećala energetsku efikasnost za više od 25%. Najveći napredak je ostvaren u grejanju, sa povećanjem efikasnosti za više od 30%. Glavne mere su se odnosile na spoljnu termičku izolaciju zgrada i unapređenje efikasnosti bojlera na gas.

Energetska politka u stambenom sektoru u Holandiji sadrži niz instrumenata pomoću kojih se utiče na svest građana o neophodnosti štednje energije, pruža uvid u rezultate samoregulacije, podstiču vlasnici kuća da preduzmu korake na povećanju efikasnosti upotrebe energije, kao i da primene propise u izgradnji novih kuća. Najvažnije mere su regulatorne, uključujući standarde upotrebe energije i obeležavanje, potom informativne kampanje, kao i subvencije i poreski podsticaji poput smanjenja PDV-a na troškove renoviranja zgrada.

Ključni instrument holandske politike povećanja energetske efikasnosti od samog početka su dobrovoljni aranžmani i sporazumi sa svim učesnicima na tržištu u sektoru stanogradnje. U okviru programa pod nazivom “Više uz manje” 2008. Vlada je potpisala sporazum sa svim učesnicima u stambenom sektoru. Spisak učesnika je uključio javna stambena preduzeća, distributere energije i građevinska preduzeća. Zajednički cilj je bio da se smanji potrošnja energije u postojećim zgradama, a program predviđa i korišćenje nedavno uvedenih energetskih sertifikata za zgrade (rezultat EPBD direktive). Pokrenute su i informativne kampanje kako bi se pozitivno uticalo na vlasnike stanova, stanare, građevinare i insatalatere.

Dve decenije iskustva
Dvadesetogodišnje holandsko iskustvo u domenu energetske efikasnosti u zgradama može se svesti na nekoliko ključnih poruka. Da bi se podstakle kvalitetne inicijative neophodno je da se cene energije formiraju na osnovu punih troškova, kao i da se uvede pravilno raspoređivanje troškova grejanja, transparentno formirajne i naplaćivanje računa za grejanje. Uporedo sa uvođenjem nove pravne regulative treba obezbediti uslove za njenu primenu, za šta je neophodno dobro informisanje i podrška ciljnih grupa u društvu. Obavezna je saradnja sa svim učesnicima na tržištu stanova, pre svega sa javnim stambenim preduzećima, korisnicima stanova i posrednicima, a iskustvo pokazuje da su vlasnici stanova najvažnija ciljna grupa. U akcijama podizanja javne svesti ne treba zaobići građevinska preduzeća, uslužne kompanije, ugovarače i investitore, kao ni preduzeća za upravljanje stambenim fondom.

Neophodno je meriti i nadgledati proces unapređenja energetske efikasnosti i izbeći po svaku cenu politiku “kreni-stani” i sporadične šeme podsticja. Takođe, mora da se obezbedi objektivno preispitivanje efikasnosti mera politike unapređejna energetske efikasnosti, u čemu posebnu ulogu imaju istraživčke institucije i mediji, kao i integrisanje energetske efikasnosti u ostale sektorske politike.

Mark van Wees, CAP SD Energy & Climate Consultants
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Različiti motivi pokreću ljude da volontiraju, ali su njegovi efekti uvek pozitivni i za volontere i za društvo. Na žalost, ovaj vid organizovanja kod nas još nije dovoljno zaživeo.

Na Univerzijadi 2009. koja počinje 1. jula, pored 10.000 sportista iz 140 zemalja sveta, učestvovaće i 10.000 volontera. Prema podacima organizatora, prijavilo se čak 14.000 ljudi, mahom mladih, a tako veliko interesovanje tumači se atraktivnošću samog događaja, ali i uspešnom marketinškom kampanjom. Osim zadovoljstva što su deo Univerzijade, volonteri će imati i konkretne koristi: slobodan ulaz na sve sportske događaje, besplatan prevoz, adekvatnu garderobu, a studentima će se volonterski angažman priznati kao deo prakse, te će, zavisno od fakulteta steći i određeni broj EDP bodova. Prethodno je još jedan grandiozni događaj, Evrosong u Beogradu, takođe okupio veliki broj volontera, ali volontiranje kao svakodnevna praksa u Srbiji nije dovoljno zastupljeno. U svetu je situacija drugačija, pa prema istraživanjima prosečan američki tinejdžer volontira oko 3,5 sata nedeljno. U osiromašenoj Srbiji besplatan rad se kod dela mladih doživljava kao eksploatacija, što ih onemogućava da kroz volontersku praksu steknu ne samo iskustvo, već i šansu za zasnivanje stalnog radnog odnosa.

Prvi volonterski kamp organizovan je još 1920. godine u Francuskoj, okupljanjem predstavnika neprijateljskih država u Prvom svetskom ratu na poprištu jedne od velikih bitki, kako bi obnovili razrušeno. Od popravljanja materijalne štete, važnija je bila ideja da se ljudi uvere u mogućnost i moć tolerancije, saradnje i zajedništva. To su i danas osnovni postulati volonterskog rada, jer on često podrazumeva boravak u stranoj zemlji i okupljanje i radno angažovanje osoba različitog porekla, nacionalnosti, kulturnog i socijalnog miljea. I sami volonteri među razlozima zbog kojih su spremni da rade besplatno navode upoznavanje ljudi iz drugih zemalja kao najboljeg načina za uklanjanje nacionalnih predrasuda, zatim mogućnost da za malo para otputuju u inostranstvo ili da provedu odmor na nekoj novoj destinaciji.

Oslobađanje od stresa
Još važniji motivacioni faktori su sticanje novih znanja i veština, učenje nekih praktičnih i korisnih poslova (koje inače ne bi imali gde da savladaju), osećanje da si društveno koristan, rad u kooperativnoj umesto u kompetetivnoj atmosferi, kojom smo najčešće okruženi. Ovo potonje je posebno zanimljivo, jer su psiholozi ustanovili da savremenim generacijama, koje se od najranijeg detinjstva bore da osvoje što bolju profesionalnu poziciju i koje se stalno na neki način nadmeću i dokazuju – izuzetno prija volonterski rad, koji isključuje taj vid rivalstva. Zbog toga se u svetu, osim mladih ljudi, za volontiranje često odlučuju i oni stariji, zaposleni, kojima volonterski posao donosi oslobađanje od svakodnevnog stresa. I mnoge kompanije podstiču svoje zaposlene da se uključe u društveno korisne akcije, čak i tokom radnog vremena, ili ih „pozajmljuju“ organizacijama koje pokreću slične projekte. Na taj način kompanija stvara i povećava ugled u lokalnoj zajednici, a istovremeno, dobrovoljni rad smanjuje „sagorevanje radnika“, koje postaje sve ozbiljniji problem u firmama.

Motivi za volontiranje su brojni i različiti, ali kako smatraju američki psiholozi Clary i Snyder mogu se svrstati u šest osnovnih grupa: vrednosti (delovanje u skladu sa ličnim uverenjem); razumevanje (želja da razumeju ljude kojima pomažu, organizaciju za koju volontiraju ili sami sebe); karijera (sticanje novih veština ili poznanstava koja će im pomoći u pronalaženju posla ili razvoju karijere); društvo (uspostavljanje novih društvenih kontakata i poznanstvo sa zanimljivim ljudima); samopoštovanje (oseća se kao društvenija, komunikativnija, vrednija osoba); bekstvo od ličnih negativnih osećanja, okruženja ili usamljenosti.

U uslovima visoke nezaposlenosti, pogotovo među mladim ljudima koji nemaju profesionalnog iskustva, volontiranje može biti pravi način da se dobije korisna poslovna referenca. Osim dobrog provoda i pozitivne atmosfere kojom su okruženi, volonteri radeći na određenom projektu mogu da upoznaju ljude iz iste ili slične profesije, da dokažu svoje sposobnosti i ostvare kontakte koji će im obezbediti zaposlenje. Društvo, s druge strane, ima brojne prednosti od volontera, koje se prevashodno ogledaju u društvenom angažovanju mladih ljudi na korisnim projektima (umesto lenčarenja i prepuštanja letargiji), u pokretanju kreativne energije, razvijanju timskog rada, pomoći lokalnoj zajednici…

Iz dnevnika jednog volontera
Upravo zbog toga, teško je razumeti zašto se volontiranje u Srbiji promoviše samo za potrebe velikih muzičkih i sportskih manifestacija, kada bi trebalo da postane deo svakodnevne prakse, naročito među srednjoškolcima i studentima. Danas mladi ljudi imaju mogućnost da borave u kampovima širom Evrope i SAD, da se angažuju na različitim projektima (rad sa decom sa smetnjama u razvoju, pomoć izbeglim licima, rad na arheološkim iskopinama ili na očuvanju ugroženih biljnih i životinjskih vrsta) i da provedu deo letnjeg raspusta uz minimalne troškove, usavrše znanje jezika i upoznaju vršnjake iz sveta.

Jedna devojka ovako opisuje svoje prvo volontersko iskustvo: „Volontiranje – pojam o kom nisam mnogo znala, ali jedno kratko takmičenje održano u Beogradu, inače Svetsko univerzitetsko prvenstvo u veslanju, dalo je potpunu sliku, objašnjenje, prikaz ovog pojma, koji ne treba objašnjavati, već okusiti, doživeti, biti deo toga. Bio je septembar, vreme velikih vrućina. Svaki dan krećem na posao sa osmehom, ali i pitanjem kako će sve izgledati jer radim sa potpuno nepoznatim ljudima. Dolaskom na radno mesto ulazim u neki novi svet, meni do tada nepoznat, svet sve više privlačan.. Uživam u svakoj vrsti pomoći koju mogu da pružim, ne prestajem da koristim stečeno znanje jezika. U jednom trenutku mirno, u drugom gužva, ali naš mali tim odgovara na sva pitanja. Po završetku smene javljam se da ostanem još, kući mi se ne ide, a sa radošću čekam trenutak kada ću opet sutradan stupiti na svoje radno mesto. Ekipa sa kojom sam radila se menjala, ali svaki put smo bili pravi tim. Nije bilo više nesigurnosti kako će da izgleda rad sa nekim koga uopšte ne poznaješ. Razgovori na stranom jeziku više nisu predstavljali problem, svaki dan jedno novo iskustvo uskače u moj život, milion ljudi oko mene… Osećaj je nezaboravan. Prvo volontersko angažovanje u trajanju od nedelju dana, ne tako dug period, a tako mnogo dešavanja i poznanstava. Sve se dešavalo, na Adi, lepoj i privlačnoj. Mnogo mladih, veselih i razdraganih lica. Taj, ne suviše značajan sportski događaj, a tako veliki i važan za mene. Ono što sam sigurno znala jeste da ću biti deo volonterskog tima na svakom narednom sportskom takmičenju“.

Sanja Vasiljević
broj 56, jun 2009.

Iz globalnih tendencija danas nisu izuzete ni institucije kulture. Truli, ili ne, kapitalizam diktira tržišnu igru, po kojoj i proizvodi baštine imaju svoju cenu. Ako su nam tranzicija i loša ekonomska situacija bili opravdanje do sad, od sad je feedback jedini termin vezan za izložbene prostore.

U noći između 16. i 17. maja zabeležena je rekordna poseta od pola miliona ljudi, na manifestaciji koja se održava šestu godinu za redom. Noć muzeja organizovana je na više od 190 lokacija, u 41. gradu u Srbiji i pokazalo se da je publika željna kulture na jedan drugačiji, prisniji način. Samo u Beogradu, u kojem su najveći muzeji zatvoreni zbog rekonstrukcije, bilo je 300.000, a u Novom Sadu 140.000 posetilaca. Ankete su pokazale da su ovom prilikom neki od njih po prvi put i kročili u muzej. Bilo bi tužno, da to nije odraz celokupne društvene situacije. Muzeji su u celom svetu u službi publike, dok je marketing nezaobilazan element savremene muzeografije. Kao javne službe oni ne smeju da dozvole da postavke, izložbe ili drugi programi budu nezanimljivi, ili da nema posetilaca. Prazne sale neće dovesti do finansijskog kraha muzeja, ali hoće do kraha svrhe njegovog postojanja, zato savremena muzeografija uvodi u svoju praksu marketing u njegovoj punoj funkciji. Ona ne podrazumeva samo promotivne aktivnosti, već i istraživanje, planiranje proizvoda i distribuciju. Istraživanja imaju za cilj da dođu do saznanja šta interesuje publiku i koji način prezentacije joj je prihvatljiv. Na osnovu ovih saznanja formiraju se atraktivni „muzejski proizvodi“. Stalnim promotivnim aktivnostima oni moraju da se predstavljaju najširoj javnosti, zbog koje na kraju i postoje.

Noć muzeja je više nego uspešan pokušaj da se zanimljivim sadržajima zaintrigira publika. Premeštanjem sadržaja, koji su po pravilu rezervisani za dan, u noćnu varijantu, privlači se mnogo širi raspon interesnih grupa. Svi programi koji su bili dostupni ove noći mogli su da zagolicaju maštu i vrate nas u vreme svog dešavanja. Manja gužva nego prethodnih godina rezultat je veće ponude lokacija i bolje posećenosti izložbi van centra grada, posebno na Dedinju i Topčideru. Među najposećenijim bili su Vojni muzej sa izložbom „Karikatura u ratu“, a posle njega i kompleks Belog dvora, u kojem je predstavljena kulinarska prošlost kraljeva. Velika gužva bila je ispred Pedagoškog muzeja za izložbu „Kažnjavanje učenika kroz istoriju“. U Istorijskom muzeju predstavljene su maske vladara i političara, poput kneza Miloša Obrenovića, Nikole Pašića i kralja Aleksandra Karađorđevića, kao i komunističkih funkcionera Moše Pijade i Borisa Kidriča. U Etnografskom muzeju izložba „Skadarsko džube“ privukla je oko 15.000 ljudi. Kroz samo jedan odevni predmet ispričana je priča o preplitanju različitih kultura i vera. Nosile su ga podjednako pravoslavne, muslimanske i katoličke žene. Iza njega se krije vrlo složena priča o kulturnoj razmeni i životu u Skadru i Prizrenu, gradovima koji su bili od izuzetne važnosti za razvoj trgovine i zanata u jadranskom priobalju, ali i kopnenom zaleđu Balkana. Još odavno je začeta ideja o Etnografskom muzeju kao mestu u kome bi baština srpskog naroda trebalo da bude prikazana sveobuhvatno. Praksa je međutim, godinama unazad, bila da kustosi na brojnim terenskim istraživanjima beleže različite podatke, koji se kasnije samo pretvaraju u izveštaje ili naučne tekstove. Muzejski eksponat bio je samo fizički predmet, bez priče koja stoji u njegovoj pozadini. Osamdesete godine 20. veka bile su prekretnica u radu ovog muzeja, kada se i u okviru televizijskih redakcija počelo sa snimanjem etnoloških filmova. Kulturna baština upravo bi trebalo da se skuplja na drugačiji način od onog koji podrazumeva fosilizovane ostatke prošlog vremena. Ona mora biti živa tradicija, dostupna širokoj javnosti. U Kući legata su bila izložena reprezentativna dela nedavno preminule slikarke Ljubice Cuce Sokić, dok je u „Eurocentru“ bila izložba pod nazivom „Budoar“, inspirisana strašću i požudom. U Domu omladine posetioci su mogli i nakon Noći muzeja da vide izložbu „World Press Photo“, na kojoj je predstavljeno 60 autora iz 27 zemalja sveta, kao i izložbu posvećenu punk pokretu, sa eksponatima kao što su autentična odeća i obuća, bedževi, ploče ili ulaznice za koncerte. U Muzeju PTT-a za decu su osmišljene interaktivne igre, kao što je pisanje pisama zamišljenim ličnostima i docrtavanje portreta na markicama.

Upravo o ovoj interakciji između muzeja i publike govorio je ministar kulture Nebojša Bradić, na otvaranju dvodnevne konferencije „Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija“. Po njegovim rečima, muzeji moraju da postanu živi, oni više nisu hramovi, već ono što su u antičko doba bile agore, mesta javnih okupljanja i polemike. Od kraja drugog svetskog rata, u uslovima česte promene vlasti, zalaganje za kulturu, kao i zaštitu kulturne baštine, nije spadalo u red najvažnijih aktivnosti. Navike kulturnih ustanova iz doba socijalističkog uređenja suočile su se sa tržišnim zahtevima i stvorile konfliktnu poziciju. Kulturna baština u Srbiji, kao i ona van državnih granica, je u takvom stanju da zahteva višestruko veća ulaganja od raspoloživih sredstava koja se budžetskom raspodelom mogu odvojiti za tu svrhu. Sedamdesetih godina prošlog veka započeta je izrada međunarodnih pravnih standarda koji bi regulisali pristup kulturnom i prirodnom nasleđu. Najznačajniji međunarodni sporazum tog vremena je Uneskova konvencija o zaštiti kulturnog i prirodnog nasleđa, doneta u Parizu 1972. godine. Mnogi od ovih standarda u našoj sredini nisu bili usvojeni, a neki od usvojenih nikada nisu bili dosledno primenjivani. Raspad države, koji je pratila duboka kriza vrednosti, doveo je do razaranja sistema kao i do manipulacije vrednostima nasleđa, pre svega u cilju postizanja nacionalizma. Konferencija je rezultirala usvajanjem manifesta sa „deset zapovesti“, odnosno zaključaka, koji će biti smernice daljeg delovanja u toj oblasti. Neke od važnijih su usaglašavanje domaćih i međunarodnih zakona u vezi sa kulturnom baštinom, uređenje baza podataka, stalna međunarodna saradnja, neophodnost digitalizacije kulturnog nasleđa i obogaćivanje forme njegove prezentacije. Jedan od važnih zakona u kulturi biće i zakon o zadužbinama i fondacijama. Pomoć donatora je danas možda presudna. Bilo bi značajno da se obnovi zadužbinarstvo i vrati prestiž koji su uživali ljudi koji su u 19. i 20. veku podržavali kulturu i umetnost. Kulturno nasleđe je plodonosno za ekonomiju, na područjima bogatim istorijom, kulturom i tradicijom.

Jasna Ljubojević
broj 56, jun 2009.

Hrvatska je na nogama. Možda pretjerano rečeno, ali ne suviše. Naime, od početka maja Hrvatska uglavnom puši na nogama. Od kada se proljeće učvrstilo a sunce zagrijalo, pušačka populacija izašla je na ulice. Ispred poslovnih zgrada ili ustanova mogu se vidjeti mali čopori pušača kao unezvereni psi lutalice, kako uvlače dimove pred sažalno prekornim pogledima nepušača u prolazu. Sa ulaznih stepenica zgrada zaštitari ih odlučno tjeraju ako sjednu. Oni se sa svojim pepelom onda povuku malo dalje i u tišini puše.

Početkom maja, naime, u Hrvatskoj je stupio na snagu zakon o zabrani pušenja u javnim zatvorenim prostorima, uključujući restorane i kafiće. Što za kulturu svakodnevice u ovim zemljama znače kafići, nije potrebno objašnjavati: ta nova ognjišta, žarišta društvenog života velikih i malih mjesta, sela i gradova, na kopnu i moru, dobila su funkciju koju su nekada imali rimski forum ili klasične kavane, debatni klubovi, mjesta iz sentimentalnih romana sa scenama susreta i rastanaka, gdje se sklapaju i razvrgavaju prijateljstva i ortaštva, sve uz kavu i u dimu cigarete.

Zato ni jedna druga stvar, ni recesija, ni prijeteća ekonomska kriza čiji vrhunac će, najavljuju ekonomisti, tek doći, ni rastuća nezaposlenost, ni rast cijena, ni skandali i afere, ni lokalni izbori nisu uzburkali toliko javnost koliko ovo pitanja dima. Razlog tome je da se ovaj zakon duboko zario u svakodnevicu gotovo čitavog stanovništva. Ali osim učinaka na društveni život, ekonomski učinci zabrane pušenja došli su kao šok za cijelu ugostiteljsku industriju. Iako su imali šest mjeseci da se prilagode i pripreme za zakon (mada je pitanja kakvo bi to prilagođavanje trebalo izgledati i što bi trebalo obuhvatiti), ugostitelji su nakon samo desetak dana ostali zatečeni razmjerama štete. Ako nemaju otvorene prostore, terase ili bašte, sa stolovima, vlasnici kafića i restorana praktički i nemaju nikakve mogućnosti da se prilagode novo nametnutom običaju. Pad prometa mjeri se ogromnim postotcima: od 20 do 80 posto i to u Dalmaciji, čak do 90 posto u nekim ugostiteljskim objektima u Zagrebu. Neki od najpoznatijih, tzv. kultnih, kafića u starom dijelu grada, već su stavili ključ u bravu, a neki najavljuju da će isto učiniti uskoro. Moj knjigovođa kazao mi je da je jedan njegov klijent vlasnik kafića u subotu, koja je udarni dan za kafedžije, imao promet od 600 kuna (niti 85 eura) cijeli dan. Jedan vlasnik koji ima nesreću da njegov kafić nema «štekat» (terasu) izvisio je natpis: «Nepušači, gdje ste sada?» U zatvorene kafiće ne dolaze više ni nepušači, jer su prazni i bez atmosfere. Televizijske reportaže donose priče konobara koji ostaju bez posla s nikakvim izgledima da nađu novi u istoj branši. Pored toga, konobarenjem se izdržava veliki dio mlade populacije, bilo za vrijeme studiranja ili dok traži posao kojim će početi pravu profesionalnu karijeru. Za pretpostaviti je da je sada sve to otišlo u dim. Jer čak i oni koji još uvijek služe cappucina, macchiata, espressa, strepe od jeseni i prvih kiša, kad će se terase zatvoriti.

Pobuna među 16 hiljada ugostitelja već je počela: obrtnička komora traži izmjenu zakona odnosno da se lokalima manjim od 50 kvadrata omogući da samo biraju hoće li biti pušački ili nepušački; u nekim gradovima kafići će ostati jedan dan zatvoreni u znak protesta, a neki su odlučili direktno izazvati vlast i kršiti zakon, ali su obećali da neće biti nikakvih masovnih protesta zbog «zakona o nepušenju» kako je popularno nazvan. To bi vjerovatno bile najmasovnije demonstracije u zemlji.

Vlasti su, međutim, odlučne: izmjena zakona neće biti. Ministar zdravstva brani zakon neprestano podastirući sve medicinske dokaze o štetnosti pušenja, statistiku bolesti, troškove koje za zdravstveni sistem predstavljaju pušači. Ali na pitanje, ako je pušenje tako štetno, a nitko u raspravi i ne spori da jeste, kako je onda duhanska industrija opće legalna, nitko u vladi nema odgovor. Zapravo, ovdje je vlada u kontradiktornoj situaciji da, s jedne strane, zabranjuje pušenje, a s druge, upire oči ka ovom značajnom izvoru svojih financija. Po nekoj procjeni (mada sve takve procjene treba uzimati sa zrnom soli, jer iza njih je uvijek neka zainteresirana strana) državni bi budžet gubio godišnje 800 miliona kuna (preko 110 miliona eura) ako bi samo 20 posto pušača ostavilo svoj porok. Istovremeno dok zabranjuje pušenje, vlada godišnje daje 72 miliona kuna (oko 10 miliona eura) poticaja uzgajivačima duhana. Sada ugostitelji traže da se ova sredstva prebace njima radi pokrivanja štete.

Također, istovremeno dok zakonodavac i vlada brane zakon, predsjednik kompanije Adris, inače vlasnik Tvornice duhana Rovinj koja je najveći porezni platac u državi, izjavljuje da su Adris i Agrokor «sama srž hrvatskog gospodarstva», prilikom opovrgavanja spekulacija da Adris potajno pomaže Agrokoru da preuzme Merkator. Štoviše, s financijskom snagom koju im daju pušači, ovaj proizvođač cigareta koji snabdijeva veliki dio Balkana, polako se širi i u druge djelatnosti, kao na pr. turizam. Ta joj financijska snaga dozvoljava da postane i veliki mecena i najveći filantrop u Hrvatskoj sa svojom Galerijom Adris i istoimenom humanitarnom Zakladom. Ova se financira s jedan posto dobiti Adria grupe i gotovo svi koji sjede u njenom odboru imaju titulu prof. dr.sc. Na njenom čelu poznati profesor medicine, a među članovima jedan svjetski poznati biolog, jedan monsignore, i drugi. A mnogobrojni ugledni članovi njenih odbora dijele donacije čiji je izvor u onim istim malignim bolestima, emfizemima, zakrčenim venama, moždanim udarima kojima ministar zdravstva plaši publiku u raspravi o zakonu o nepušenju. I sada se kafedžije i pušači koji pale cigarete na kiši i vjetru vjerovatno s pravom pitaju: Tko tu koga zafrkava?

Davorka Zmijarević, Zagreb
broj 56, jun 2009.

U okolnostima kada i zaduživanje radi investiranja zahteva podrobne analize, ekonomski je iracionalno ponašanje opština koje uzimaju kredite u evrima radi pokrivanja operativnih troškova.

Strategija Vlade Srbije za prevazilaženje posledica ekonomske krize sadrži mere kratkog daha i zaobilazi suštinske reforme u pogledu temeljnog restruktuiranja javnog sektora i smanjenja javne potrošnje, ocenio je Anthony Levitas, američki stručnjak za javne finansije na skupu o problemima lokalnog razvoja u uslovima ekonomske krize, koji je organizovao USAID u okviru svog Programa podsticaja razvoju opština. Prema rečima američkog stručnjaka, odluka da se opštinama umanje transferi iz republičkog budžeta stvoriće velike probleme lokalnim samoupravama, posebno onim najsiromašnijim koje, za razliku od ekonomski jakih urbanih centara poput Beograda, daleko više zavise od njih. Stoga bi i uvažavanje zahteva da se svim opštinama oduzme isti procenat prihoda, već za pola godine dovelo do bankrota 30 do 40 opština na jugu Srbije.

Sa druge strane, evidentno je da postoji mnoštvo propusta u upravljanju lokalnim budžetima, koji se pre svega ogledaju u višku zaposlenih u administraciji i visokim operativnim troškovima. S obzirom da je ove godine lokalnim samoupravama preneta nadlženost za prikupljanje poreza na imovinu, to je značajana šansa za uvećanje opštinskih prihoda uprkos činjenici da je naplata ovog poreza prethodnih godina bila veoma slaba. Na opštinama je da se maksimalno angažuju oko efikasne registracije imovine i naplate poreza, što bi im, prema procenama američkog stručnjaka, moglo uvećati prihode od četiri do osam posto do kraja godine. Opštine treba da se angažuju i oko unapređenja regulative u tom segmentu i da insistiraju na novim zakonskim rešenjima preko Stalne konferencije opština i gradova.

Kao jedan od velikih problema za loklani budžet Levitas navodi opštinska izdvajanja za javna komunalna preduzeća, bilo da je reč o direktnim ulaganjima ili transferu novca putem sklapanja različitih ugovora. U isto vreme, ne samo da su zamrznute cene komunalnih usluga već je i stopa njihove naplate veoma niska (izuzev U Beogradu), pa je sve vidljiviji negativan trend u poslovanju komunalnih preduzeća: dugovi se gomilaju a rešenja za tekuću likvidnost traže u novčanim pozajmicama. Time se generišu veoma ozbiljni i dugoročni problemi koji se neće razrešiti ni kada privreda počne da se oporavlja, upozorava američki stručnjak. Prema njegovom mišljenju pogrešan je i stav da je izlaz iz ovakve situacije isključivo u privatizaciji, jer ona neće rešiti ništa dok se ne ustanovi novi pravni okvir koji će obezbediti stimulativnije tržišne uslove, uključujući i slobodno formiranje cena komunalnih usluga.

Fantomske institucije
Ekonomski je iracionalno i ponašanje pojedinih opština u Srbiji koje tekući deficit u budžetu pokušavaju da nadomeste kreditnim zaduživanjem u evrima. Veliko je pitanje da li će se dinar održati na postojećem nivou, te se takvim potezima ulazi u ogroman rizik kako će se ispuniti dospele obeveze. U aktuelnim okolnostima čak i zaduživanje radi investiranja je odluka koja zahteva podrobne analize, a kamo li uzimanje kredita da bi se pokrili operativni troškovi, insistira američki stručnjak. Oni se moraju sniziti kroz efikasniju organizaciju u radu opštinskih organa, a lokalne samuprave će morati ozbiljno da se pozabave i problemom viška zaposlenih, ma koliko otpuštanja bila nepopularna i politički rizična u uslovima kada opštinsku vlast uglavnom čine veoma krhke političke koalicije. Poseban problem je način na koji su strukturirana radna mesta, a kao ilustrativan primer Levitas navodi “fantomsku” poziciju institucija poput direkcija za imovinu, koje se tretiraju kao javna komunalna preduzeća iako ne prodaju usluge, a čiji zaposleni primaju veoma visoke plate. Logičnije i racionalnije rešenje bi bilo da rad ovih institucija bude u nadležnosti opština, čime bi donekle počeo da se rešava i hroničan nedostatak stručnog kadra u većini lokalnih samouprava, naročito u najnerazvijenijim regionima.

Lokalna uprava će morati i da presipita postojeće razvojne programe i foksuira se na one koji su u aktuelnim uslovima najodrživiji, da investicione aktivnosti usmeri prevashodno na razvoj infrastrukture i da se u okolnostima kada je mogućnost priliva značajnijih novih investicija krajnje neizvesna okrene aktivnostima koje će maksimalno podržati očuvanje postojeće privrede.

Zorica Žarković
broj 56, jun 2009.

Odnosi s javnošću na internetu predstavljaju segment PR-a s najvećom perspektivom. Uprkos tome, u Srbiji je ovaj način komuniciranja s ciljnim javnostima i dalje zapostavljen.

Internet priključak u Srbiji, u 2008. godini, posedovalo je 33,2% domaćinstava. To je 6,9% više u odnosu na 2007, a čak 14,7% više u onosu na 2006. godinu. Broj preduzeća koja su bila priključena na internet u prošloj godini iznosio je 91,5%, što je 0,9% više u odnosu na 2007. i 1,3% više u odnosu na 2006*. Iako bi ovaj tekst trebalo da bude posvećen internet PR-u, nedovoljna upotreba i zastupljenost samog interneta kod nas, kao bazičnog preduslova za razvoj onlajn komunikacija, nužno uslovljava da se deo pažnje posveti i ovoj temi radi pravilnijeg sagledavanja situacije.

Onlajn PR je jedan od najzapostavljenijih vidova odnosa s javnošću kod nas, uprkos stalnom porastu upotrebe interneta. Elektronska pošta najzad je postala standardni oblik poslovne komunikacije i u našoj zemlji, mada se zbog toga nikako ne može reći da smo uhvatili korak sa svetom, jer su razvijene države odavno odmakle od te tačke. Internet sajt, kao jedan od bazičnih oblika predstavljanja na svetskoj mreži, i dalje ne poseduje čak 31 odsto ukupnog broja preduzeća registrovanih u Srbiji, a o sajtovima na kojima se predstavljaju pojedinci ili promovišu projekti ili akcije da i ne govorimo. Čak je i u političkim kampanjama, koje spadaju u ubedljivo najagresivnije, onlajn PR nedovoljno primenjen. Tek su na poslednjim izborima za Skupštinu Srbije održanim u maju prošle godine, malo hrabrije nego ranije isticani internet sajtovi čije su adrese bili slogani koje su koristile neke političke partije, a snimci pojedinih predizbornih skupova iz kampanje mogli su se pronaći na Jutjubu. Naravno, sve je to daleko od potpunog korišćenja mogućnosti PR-a na internetu, ali predstavlja izvestan korak napred.

Međutim, ovakvo stanje razvijenosti onlajn PR-a u Srbiji može se posmatrati i iz drugog ugla. Pred nama je ogroman prostor, pre svega za podizanje svesti o značaju interneta i njegovoj ulozi kao medija koji relativizuje značaj svih drugih medija, uključujući i klasičnu televiziju. Ali, da krenemo redom. Ako kao polaznu tačku u komunikacijama prema ciljnim javnostima na internetu uzmemo internet prezentaciju, a zatim i pomenuti podatak da istu nema skoro trećina naših firmi (na primer nema je čak 48 odsto hotela, motela i kampova), možemo da zaključimo da nismo još zaokružili ni prvi nivo predstavljanja na internetu, u kome svaka kompanija poseduje bilo kakav veb sajt. Tu negde počinje drugi nivo (mada je to teško razdvajati po nivoima), a koji se tiče sadržaja, preglednosti, funkcionalnosti i pre svega, ažuriranosti svake internet prezentacije. Jer, i od onih kompanija koje poseduju svoju prezentaciju na internetu, veliki broj njih je nije ažurirao od kada je postavio, mnogo njih je ažurira samo povremeno, ali nedovoljno da bi služila u svrhu kvalitetnih komunikacija, a samo mali broj to čini redovno i pravovremeno. Ali, ovakva situacija nije samo među kompanijama već, nažalost, i među onima koji bi trebalo da predstavljaju predvodnike u komunikacijama i da pomognu preduzećima i organizacijama da se predstave na pravi način, a to su PR agencije.

Dovoljno je posetiti sajt Društva Srbije za odnose s javnošću i na podstranici PR agencije pogledati sajtove agencija koje PR društvo ima u evidenciji. Tu se mogu pronaći i agencije koje nemaju svoje internet prezentacije ili imaju samo stranice s kontaktima. Ima i onih koje umesto na sajt lokalne agencije u Srbiji koji ne postoji (postoji samo adresa lokalnog domena), automatski preusmeravaju saobraćaj na stranice matične agencije u inostranstvu, na kome često nema nikakvih informacija o tome šta kancelarija u Srbiji nudi, ko je čini i s kim posluje ili ih ima, ali su te informacije veoma šture. Većina PR agencija, ipak, ima svoju internet prezentaciju.

No, da se vratimo najkonkretnijim pitanjima. Pretpostavimo da želite da unapredite onlajn PR svoje kompanije ili organizacije i pitate se kako biste to mogli da učinite. Teško je dati sveobuhvatan i opšteprimenjiv odgovor čak i kada bi se ovaj tekst prostirao na mnogo više od dve stranice, ali nekoliko ideja svakako može dobro da posluži. Potrebno je malo novca, više rada i znanja i, naravno, najviše ažurnosti.

Pre svega, potrebno je da internet prezentaciju ima ime (adresa) koje će biti identično imenu kompanije, brenda ili akcije koja se promoviše ili identično lansiranom sloganu. Zatim, ona treba da bude podešena prema ključnim rečima (najznačajnijim za kompaniju, njenu delatnost i sl) da pretraživač rangira Vašu prezentaciju pri vrhu ponuđenih sjatova iako niste platili za tu uslugu. Takođe, veb prezentacija treba da bude pregledna i sadržajna (ne i pretrpana), a njen grafički dizajn treba da odgovara delatnosti kojom se kompanija bavi. Ona treba da predstavlja kompaniju i proizvode i usluge koje pružate i, što je najvažnije, treba da bude ažurna. Ukoliko je ažurirate tako što postavljate vesti npr. jedan dan pošto su se dogodile, znajte da nije ažurna. Jer, to je kasno medijima koji bi, možda, preuzeli informaciju s Vašeg sajta. Zbog toga morate imati profesionalca koji će se baviti samo ažuriranjem sajta, a da li će to biti neko od zaposlenih ili neki pojedinac ili firma koji će Vam ove usluge pružati spolja, na Vama je da procenite.

Dakle, pod pretpostavkom da posedujete resurse za pravovremeno ažuriranje sajta, evo kako biste mogli da unapredite onajlan odnose s javnošću na primeru konferencije za novinare. Osim standardnog fotografisanja za medije, kompanijski sajt, arhivu i sl, mogli biste da organizujete video snimanje događaja. Na primer, tako što ćete angažovati produkcijsku kuću koja ima tehničke mogućnosti da u roku od dva sata po završetku događaja montirani snimak konferencije za novinare i pojedinačnih izjava učesnika u internet rezoluciji postavi na veb.

Linkove na video priloge (kao i saopštenje s linkom na galeriju fotografija u rezoluciji za štampu u dnevnim novinama) možete da iskoristite za dalju komunikaciju i prema medijima, ali i prema kupcima, dobavljačima, kreditorima, akcionarima i ostalim poslovnim partnerima, tako da svi koje zanimaju informacije koje je kompanija saopštila mogu u potpunosti da budu u toku, iako nisu bili prisutni na događaju. Za ovo se, naravno, podrazumeva da imate dobru i redovno ažuriranu bazu adresa elektronske pošte svih onih koji su zainteresovani za poslovanje Vašeg preduzeća ili rad Vaše organizacije, a ne samo adresar medija. Po istom principu možete plasirati video izjave rukovodstva Vaše organizacije, intervjue, komentare i sl.

Video snimke ovakve vrste trebalo bi svakako postavljati i na Jutjub. Ovaj vid predstavljanja vrtoglavo dobija na značaju i teško je zamisliti da se danas vodi bilo kakva ozbiljna kampanja bez uključivanja Jutjuba koji ima najveću arhivu video zapisa na svetu – oko 140.000.000 snimaka različite vrste. Iskazano u procentima, ovaj portal poseduje oko 73 odsto svih snimaka na interentu i treći je sajt po posećenosti na svetu. Pritom, usluga postavljanja snimaka na Jutjub je besplatna. Na Jutjub se u toku svakog minuta „okači“ po 20 sati video snimaka iz svih delova sveta. Nastao je u februaru 2005. kao studentski projekat u garaži, a već u novembru 2006. kupio ga je Gugl za 1,5 milijardi dolara…

Ono po čemu se možete posebno izdvojiti, barem kada je reč o Srbiji, jeste prenos događaja na internetu uživo. Konačno se i u Beogradu pojavila privatna produkcijska kuća koja pruža ove usluge. Ova vrsta PR aktivnosti u svetu se primenjuje odavno, a najveće svetske kompanije imaju svoje onlajn televizije, koje ukoliko ne emtiuju program 24 časa dnevno, prikazuju i čuvaju brojne priloge o kompaniji i njenim aktivnostima koje posetilac može da pogleda kada god poželi.

Dodatno, na raspolaganju su Vam blogovi, forumi, tviteri, društvene mreže, itd. Na primer, samo u Srbiji Fejsbujk koristi oko 850.000 osoba, od kojih čak 75% odsto ima između 15 i 35 godina. To je jasno profilisana ciljna grupa, barem po godinama starosti. Takođe, uvek su na raspolaganju elektronski njusleteri koje, međutim, treba proizvoditi i slati umereno da bi se izbegla situacija da Vašu adresu stavljanju na spam listu ili da jednostavno ne čitaju ono što šaljete. Efekte Vaših onlajn PR aktivnosti možete meriti na različite različite načine. Jedna od mogućnosti za merenje kvantiteta jeste brojanje poseta odgovarajućem sajtu, koju obezbeđuje Gugl analitiks, kao i svu prateću statistiku, koja osim broja ulazaka na sajt, obuhvata i podatke o najposećenijim stranicama i najčitanijim tekstovima, vremenu zadržavanja na sajtu, lokacijama s kojih dolaze posetioci i ostale vrlo detaljne podatke koje pruža ovaj servis. I kao i postavljanje video snimaka na Jutjubu, i ova usluga je besplatna, ali se i ona, kao i prethodno pomenute mogućnosti za onlajn PR nedovoljno korsiti u Srbiji…

*Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije, publikacija: „Upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji“, 2008.

Đorđe Talević
PR konsultant

broj 56, jun 2009.

Otvarajući Četvrti međunarodni sajam naoružanja i vojne opreme „Partner 2009” ministar vojni Dragan Šutanovac nije zaboravio da kaže da je prošlogodišnji izvoz iz ovog sektora – 400 miliona dolara – najveći posle 1991. Te 1991. je počeo rat u SFRJ. Vlada će se 2009. potruditi da oružjem i municijom smanji spoljnotrgovinski deficit, rekao je ministar demokratski u junu. Vlada će spremiti program kreditiranja “namenske industrije”, potkrepio je ministar Mlađan Dinkić, drugim povodom autor “Ekonomije destrukcije”.

Za ovu godinu planiran je izvoz oružja od 500 miliona dolara. Lane je bolje od izvoza oružja rodio izvoz odeće, a prinosi od izvoza kupusa i voća bili su ravni izvozu “industrije smrti”. Izvozom slatkiša Srbija je prošle godine zaradila 107 miliona dolara, a visokokalorični suficit bio je 27,5 miliona dolara.

“Namenska industrija” SFRJ zarađivala je godišnje izvozom između pet i sedam milijardi dolara. Proizvodila je šest tipova aviona, među kojima su bili i mlaznjaci. Shodno posleratnoj podeli međurepubličkog rada, Srbija sada u Pančevu pravi samo školski avion sa elisama. Jugoslovensko naoružanje se ispitivalo na mnogim poligonima. Najveći su bili Krivolak u Makedoniji, koji je i najbolji evropski poligon, pa ga sada koriste NATO vojnici, na drugom, na Prevlaci bi francuska kompanija “Europtima” da uloži oko 400 miliona dolara u luksuzno turističko naselje. Poligon Kalinovik je u međunarodno priznatoj Bosni. Srbiji preostaju Nikinci u Sremu, prašnjava varošica u kojoj se 1737. raspakovalo oko 1.600 katolika, Albanaca iz plemena Klimenti (Kelmendi). Njihovi rođaci su naselili Hrtkovce. Potomci tih albanskih doseljenika su se izjašnjavali kao Hrvati. Prema popisu iz 2002. od oko 2.000 stanovnika Nikinaca, 1.534 se izjasnilo kao Srbi.

Najveće tržište za oružje i municiju Jugoslavije, koje je zatim preuzela Srbija su zemlje Persijskog zaliva i severne Afrike. Najveći dužnici su geografski isto razrezani. U septembru 2003. arapske zemlje su srpskoj “namenskoj industriji” dugovale više od milijardu dolara, a samo Irak 700 miliona dolara. Uprkos tome, Srbija je od prošlogodišnjih ukupno 400 miliona dolara opet u Irak izvezla oružje i vojnu opremu za 236 miliona dolara.

Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI) je izvestio da su najveći snabdevači oružjem burmanske vojne hunte 2005. i 2006. bili njeni susedi Kina i Indija, te državna zajednica Srbije i Crne Gore “iza sedam gora, iza sedam mora”. Od 700.000 burmanskih vojnika polovina su deca. Regrutuju se i mališići od deset godina.

SIPRI navodi da je “srpska kompanija Temex 2002. Liberiji isporučila oko 210 tona oružja. Isporučeno je dovoljno metaka da se pobije čitavo stanovništvo Liberije”. Posle sedam godina očajničkog građanskog rata u Liberiji u kojoj su ljudi živeli sa 200 dolara godišnje, liberijski predsednik Čarls Tejlor (Charles Taylor) nudio je ratovima svoj državni model zapadnoj Africi. Sud UN je Tejlora optužio za ratne zločine i prisiljavanje vojnika na kanibalizam.

U martu ove godine je Dinkić zabranio izvoz oružja u Libiju u vrednosti od 50 miliona dolara, jer se sumnjalo da je posrednik opet firma Temex koja je na „crnoj listi“ UN zbog nezakonitog izvoza srpskog oružja u Liberiju.

Rusija je dozvolila Srbiji da osim u Gruziju, može da izvozi oružje u evro-azijske zemlje, ali je u avgustu 2008. rusko Ministarstvo odbrane saopštilo da je Srbija nasamarila Rusiju. Do tada je nezavisnost Kosova priznalo 39 zemalja, pa se Beograd malo ohladio prema Moskvi. BBC je citirala bivšeg šefa diplomatije Vuka Draškovića koji je rekao kako su “ruski diplomati upozoravali da Gruzijci obaraju ruske helikoptere municijom koja je proizvedena u Srbiji“. Drašković je rekao da vlada čiju je diplomatiju predstavljao nije dozvolila oružani aranžman sa Gruzijom, ali je ustuknula kada su radnici “Zastava oružja” zapretili štrajkom. “Oružje se izvozilo u Gruziju da bi se pomoglo našoj vojnoj industriji, a ne Gruziji”, odgovorio je u junu Šutanovac na poslaničko pitanje.

Direktor “Zastava oružja” Rade Gromović branio se: “Ne znam kako su naši ’kalašnjikovi’ stigli u Gruziju. Možda su došli iz Hrvatske ili Bosne, čije su teritorijalne odbrane za vreme bivše Jugoslavije imale takvo oružje. ‘Zastava’ i država Srbija ne mogu narediti bivšim jugoslovenskim republikama, koje su već dugo nezavisne države, šta da rade sa viškom naoružanja”.

U februaru 2009. sindikalci “Zastava oružja” molili su predsednika Srbije Borisa Tadića da im dozvoli da izvezu za 37 miliona dolara. Dozvole za izvoz su u nadležnosti ministarstva privrede, uz saglasnost ministarstava spoljnih poslova, vojske i policije. Tadić nije odavno ministar odbrane, a više nema ni države čiji je ministar bio.

Gradonačelnik Čačka Velimir Ilić se 14. maja 1999. vajkao da je “oko 40.000 ljudi ostalo bez posla jer je NATO uništio pet najvećih fabrika u Čačku”, pa i „Slobodu” koja je proizvodila municiju, rakete za ručne raketne lansere, tromblonske mine, a ne samo šporete i usisivače. “Hemijska industrija ‘Milan Blagojević’ u Lučanima, iako već potpuno uništena ranijim dejstvima NATO-a ponovo je bombardovana”, saopštili su 1999. hroničari o trošku države. Vojnoj industriji ništa nije moglo ni ovih deset “postmiloševićevskih godina”. Pet od šest fabrika “namenske industrije” u Srbiji prodale su sve kapacitete za ovu godinu. U svim ovim fabrikama država koja se oblači u uniformu čas pacifiste, čas demilitariste, čas vojno neutralnu je većinski kapitalista. Osim državnih fabrika, u Srbiji još desetak preduzeća proizvodi oružje i drugo što vojsci treba. Šutanovčeva Srbija ima 30.000 vojnika. U “obrenovićevskoj Srbiji” sa četiri miliona duša Miloš je kupovao džebanu za njih 120.000.

Krajem decembra 2006. radnici fabrike “Zastava oružje”, govoreći da su “goli k’o pištolj”, okupirali su svečanu salu skupštine Kragujevca tražeći da im Vlada nadoknadi štetu jer ne mogu da izvoze u Jermeniju. Vlada je od 2001. do 2006. smatrala da je pomogla kragujevačkim oružarima tako što im je otpisala oko 4,5 milijardi dinara duga.

U maju 1998. štrajkači glađu iz “namenske proizvodnje” “Zastave” optužili su Slobodana Miloševića da je “grobar fabrike koja umire”. Tada se ratovalo samo na Kosovu, ali punom parom.

Nakon potpisivanja Dejtonskog mira, oružari iz Kragujevca su štrajkovali šest nedelja zahtevajući zaostale zarade, regres za dva godišnja odmora i smenu lokalnih političara. Država je dugovala fabrici 68 miliona dolara. “Kada je trebalo da isporučujemo oružje za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu radili smo dan i noć. Kada smo odlučili da postanemo mirotvorci doneta je odluka – za ‘namensku’ nema posla”, rekao je jedan oružar. Direktor fabrike i predsednik gradske vlade podneli su ostavke.

“Mi ne proizvodimo jogurt. Njihovi panciri su nemoćni pred onim što mi proizvodimo” – naredio je štrajkačima 1996. predsednik sindikata “Namenske” Zoran Nedeljković.

Ratko Mladić je vodio dnevnik na planeru Naftne industrije Srbije, kojim se daruju poslovni partneri. Tu je planirao 26. januara 1995. godine: „U Bileći se može osposobiti f-ka za proizvodnju municije; Ima mogućnosti da se kuju košuljice za mine od 60 milimetara; ‘Zastava’ radi na nabavci delova”.

Granata “kontrolisanog geografskog porekla” “mladićevaca” ubila je 68 Sarajlija na pijaci Markale 5. februara 1994. Ubijeni su Gordana, Jadranka, Jelena, Marija, Ruža, Smilja, Verica, Mladen,Vaskrsije, Zlatko… Posle R. M. podele rada za Kragujevac na istoj tržnici 28. avgusta 1995. ubijeno je od “bratske ruke” još 37 državljana BiH: Blaženka, Jasmina, Vera, Goran, Ilija…

Državljani Srbije – Mladen, Goran, Ilija, Vaskrsije, Zlatko, Gordana, Jelena, Marija, po njenim zaštićenim zonama žvrljaju o herojstvu R. M.

Tamara Kaliterna
broj 57/58, jul/avgust 2009.

“Vratili smo se i ostajemo”, zgusnuo je krajem maja američki potpredsednik Džo Bajden (Joe Biden) novu politiku Vašingtona prema zapadnoj Evropi i Balkanu.

Prethodna administracija je SAD izvukla iz Bosne i Hercegovine, a Kosovo prepustila Evropskoj uniji. Predsednik SAD Barak Obama (Barack Obama) je reaktivirao ekipu koja je početkom devedesetih godina oštro kritikovala EU što nije sprečila ili barem zaustavila ratove u bivšoj Jugoslaviji. Obama je od američkog no. 2 načinio super-savetnika i interdisciplinarnog “trouble-shootera”. Vrata predsednika su za Bajdena stalno otvorena.

Bosna je bila prva etapa balkanske turneje američkog potpredsednika. Iz Sarajeva je Bajden otišao u Beograd, pa u Prištinu.

SAD su posetom ovako visokog državnika udostojile Bosnu posle deset, Srbiju posle 29 godina, a Kosovo posle 15 meseci.

U prvom i poslednjem balkanskom protektoratu govorio je poslanicima. Od odlaska u skupštinu Srbije Bajden je odustao u poslednji čas. Poslanici radikala i novosrbijanka su u parlamentu priredili modnu reviju sa ćirilićnim hijeroglifima na majicama. “T-shirt” je inače brend Floride, a majice su počele da se ukrašavaju pre 60 godina likovima Mikija Mausa, Dejvija Krokita, a onda “Koka kole”.

Bajdenov pledoaje je bio u skupštini BiH, balkanskoj državi koja je, prema američkoj proceni, najbliža novom ciklusu nasilja: “Dejton II bi zaoštrio situaciju”, izjavio je Bajden. Uoči Bajdenovog odlaska na Balkan Predstavnički dom SAD je rezolucijom zatražio ustavne reforme u Bosni i imenovanje američkog izaslanika za “bure baruta”.

Milorad Dodik, premijer RS je pred Bajdenov dolazak pričao kako mu je važnija utakmica banjalučkih košarkaša od susreta sa potpredsednikom SAD, ali je nakon sastanka sa Bajdenom rekao, iako ga niko nije pitao, da je navijač Dejtonskog sporazuma i članstva Bosne u EU. Za razliku od Bosanaca i Hrvata, Srbi kažu da Bosna može u EU samo kao rastrojena federacija dve ili tri etničke mini države.

Bajden misli da zavodljivost EU i jasan putokaz do nje mogu ujediniti etnički različite građane Bosne. Da bi potkrepio obećanja, Bajden je sa sobom poveo Havijera Solanu (Javier Solana), zaduženog za spoljnu politiku EU.

Uglađeni gost je pohvalio što predsednik Srbije Boris Tadić neće nacionalizam: “Dodik uglavnom nije bio od pomoći. Uveren sam da Tadić igra pozitivnu ulogu u odnosima Srbije sa RS”.

“Snažna, uspešna, demokratska Srbija, konstruktivna u regionu” će imati snažne veze sa SAD i američki glas za članstvo u EU, ponudio je Bajden.

Neke diplomate, ali i neki analitičari tvrde da osim čežnje za EU, srpska vlast treba da se pokaje zbog onoga kako se ponašala u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, jer je i to na spisku evropskih vrednosti.

“Bože, kada će se region umoriti od bolesnog nacionalizma koji je rezultirao pokoljima?”, pitao se Bajden. Dodao je: “Bićemo strpljivi sve dok sused ne nišani u glavu komšije, sve dok se žene ne odvode u logore za silovanje, sve dok se ljudi ne tovare u zapečaćene kamione i plombirane vagone”.

Bajden je počeo političku karijeru 1968. kada je ubijen borac za građanska prava Martin Luter King (Martin Luther King).

Tačno 15 meseci nakon što je nacionalistička rulja zapalila američku ambasadu u glavnom gradu Srbije, garda u plavim uniformama i orkestar koji je odsvirao himnu “Zastava posuta zvezdama” dočekali su u Beogradu Bajdena.

Na sastanak u kabinetu premijera Mirka Cvetkovića Bajden je stigao vozeći se pored zgrada koje su još u NATO ruševinama. Tog majskog dana 1999. bio je do tada najžešći napad NATO-a na Beograd. Četiri projektila pogodila su skladište “Jugopetrola” na Čukarici, uništena je zgrada bolnice “Dr Dragiša Mišović”, a šef ruske diplomatije Igor Ivanov je izjavio da je “napisana prva varijanta rezolucije Saveta bezbednosti UN o Kosovu”. Režim je odbio ovu varijantu, sa obrazloženjem da Srbija ne želi da povuče sve vojnike sa Kosova, a posle dve nedelje prihvatio nepovoljniju ponudu.

Srpska pravoslavna crkva je bacila anatemu na vladiku Artemija jer je zabranio Bajdenu da uđe u manastir Visoki Dečani koji je svetska kulturna baština i izvinila se američkom potpredsedniku, katoliku iz Irske. Izgradnju Visokih Dečana, crkve u romanskom i rano-gotskom stilu je od 1327. godine nadgledao Vitus, franjevac iz Kotora.

“Dolazak Bajdena vratio me puno godina unazad, kao kada je dolazio Tito, sve se učinilo da grad izgleda lepo i sređeno, a mladi i deca, ne znaš ko je lepši na dočeku”, ispričala je reporterki prijateljica iz Prištine.

Bajden je uveravao Albance da je kosovska nezavisnost nepovratna, a Beograd da “SAD ne očekuju od Srbije da prizna nezavisnost Kosova”.

Dok je Bajden špartao Kosovom, novi ambasador Srbije u Vašingtonu Vladimir Petrović predao je akreditive Obami. Njegov prethodnik Ivan Vujačić je 15 meseci ranije, prema instrukciji Vlade Srbije, predao SAD protestnu notu i napustio službu. Srbija je bila bez ambasadora u Vašingtonu osam meseci. Suverenost Kosova je tada bilo priznalo sedam država. Danas, državnost Kosova priznaje trećina članica UN.

Prvi generalni konzulat Srbije otvoren je u Njujorku 1879.

SAD su do 2003. godine i ubistva premijera Zorana Đinđića bile najveći direktni strani investitor u Srbiji. Javno poštovan je prema Đinđiću iskazao je Bajden i maja 2009. vencem na mestu njegovog ubistva. Danas, sa uloženih 1,6 milijardi dolara SAD su među najvećim stranim investitorima. Po obimu trgovine SAD su deseti po redu trgovinski partner Srbije. Iako su SAD sredinom 2005. vratile Srbiju na listu Opšte šeme preferencijala koja znači bescarinski izvoz više od 4.600 srpskih proizvoda u SAD, izvoz Srbije u SAD po vrednosti uporno čini četvrtinu uvoza iz SAD. SAD pomažu Srbiju sa milion dolara nedeljno.

U knjigu utisaka nakon trodnevne posete Bosni, Srbiji i Kosovu Bajden je upisao da je regionu “potrebna stvarna, složena i dugotrajna integracija, a ne samo prestanak nasilja i masakra”.

Bajden je sa Kosova otputovao u Bejrut da istakne “američku podršku nezavisnom i suverenom Libanu”.

Tamara Kaliterna
broj 56, jun 2009.

Interne komunikacije predstavljaju jedan od najzapostavljenijih delova odnosa s javnošću, barem u Srbiji. Zbog čega se toliko malo pažnje posvećuje tako značajnom segmentu ove oblasti, koja neposredno utiče na ukupne rezultate rada neke kompanije ili organizacije, to može biti predmet ozbiljnih analiza. Verovatno je u korenu problema zaostalost poslovne svesti, čiji se trenutni nivo, uz časne izuzetke i pozitivne primere, u većini slučajeva može porediti sa svešću kapitalista iz perioda prvobitne akumulacije kapitala.

Da li znate šta Vaši zaposleni žele, kako se osećaju, šta im je važno i jesu li zadovoljni? Da li bi možda nešto želeli da Vam predlože, a ne znaju kako to da učine ili se plaše da će u startu biti odbijeni, ismejani ili prekoreni? Da li zaposleni u Vašoj kompaniji znaju koji su ciljevi preduzeća u kojem rade i koji je njegov trenutni položaj i plan? Ukoliko ne brinete o ovim pitanjima, Vi ne vodite računa o sopstvenoj firmi.

Ova pitanja nisu zanimala ni vlasnike kapitala u 19. veku, ali su vremenom shvatili da treba voditi računa o potrebama zaposlenih. Do ovog saznanja došli su oni koji ništa manje nisu voleli profit nego što ga vole savremeni srpski kapitalisti. A na takav zaključak nije ih navela humanost, nego upravo želja za većim profitom. Tragajući za mehanizmima koji bi im omogućili dodatno povećanje dobiti, shvatili su da zadovoljni, sigurni i lojalni zaposleni pružaju mnogo više nego nezadovoljni, uplašeni i radnici koji u strahu i neizvesnosti dolaze na posao. Na bazi tog saznanja, razvila se čitava nauka koja objedinjuje ekonomsku sociologiju, ljudske resurse, interne komunikacije i psihologiju. Poslodavci su počeli da uvažavaju zaključke do kojih je nauka dolazila i da ih primenjuju, upravo zbog svojih sopstvenih interesa.

Ali to što su u najrazvijenim zemljama shvatili pre više od pola veka, ovde ni danas nije sasvim jasno. Od kada smo izgubili korak s najnaprednijim delom civilizacije, tamo negde s kraja XIV i početka XV veka, nikada ga više nismo uhvatili. Doduše, ne zaostajemo više pet vekova, ali nikako da najzad postanemo ravnopravni, nikako da se izjednačimo s najnaprednijima, ako ne u nivou tehnološkog razvoja, ako je to teško dostižno, ono makar u nivou poslovne svesti, to je barem lakše. Ili makar samo tako izgleda. Najsvežiji primer našeg hroničnog zaostajanja aktuelan je u poslednjih nekoliko meseci. Uporedo s završetkom privatizacije kod nas, u svetu ozbiljno podrhtavaju stubovi kapitalističkog ekonomskog uređenja, državni kapital ulazi u najjače banke, na delu je svojevrsna nacionalizacija, sve su glasnije ideje bliske protekcionizmu. I baš kada smo pomislili da smo ih stigli, ispostavilo se da smo ponovo iza njih. Mi privatizujemo i liberalizujemo, oni jačaju ulogu države na uštrb tržišta. Opet kaskamo…

No, vratimo se internim komunikacijama. Suština internih komunikacija je dvosmerna komunikacija, kroz koju se stvaraju i održavaju odnosi dobrog razumevanja između rukovodstva i zaposlenih. Dobre interne komunikacije osnova su dobrih odnosa u svakoj firmi. A dobri odnosi stvaraju pozitivnu atmosferu, iz nje se stvara pozitivna energija, a iz pozitivne energije rađaju se entuzijazam i kreativnost. Samo visokomitivisani i odani zaposleni, s izgrađenim osećajem pripadnosti kompaniji, zaposleni koji se poistovećuju s firmom u kojoj rade, spremni su da se s puno žara bore za ostvarenje njenih ciljeva, jer kompaniju doživljavaju kao svoju, a njene uspehe kao sopstvene. Pri tom, ciljevi preduzeća treba da su poznati zaposlenima, kao što treba da su im jasni i zadaci i očekivanja koje poslovodstvo ima od njih. Podjednako kao što se obaveštava spoljna javnost, tako treba obaveštavati i unutrašnju javnost, čak i detaljnije. Zaposlene treba informisati o poslovnim rezultatima i planovima, ali i omogućiti da se čuje i uvažava i njihov glas. Zaposleni su najbolji ambasadori firme i ništa joj ne može obezbediti tako dobar ili tako loš imidž, kao priče onih koji rade za nju.

Metodologija razvoja i realizacije internih komunikacija nije ista u svim kompanijama. Međutim, postoje osnovni alati koji se standardno primenjuju u ove svrhe. To su elektronski časopis za unutrašnju upotrebu (interni njusleter), intranet (veb sajt za internu upotrebu u kompaniji), specijalni događaji namenjeni zaposlenima, slobodne aktivnosti izvan radnog vremena, izbori za najbolje zaposlene u mesecu i godini, pokloni koje kompanija dodeljuje povodom određenog broja godina provedenih u firmi, povodom rođendana zaposlenih, venčanja, rođenja deteta, itd. Ali, u te alate spada i svakodnevna komunikacija, način ophođenja, poštovanje zaposlenih i u profesionalnom i u ličnom smislu. Upravljanje firmom zasnovano na strahu od autoriteta odavno je zaboravljeno, barem u firmama iz najrazvijenijih država.

Časopis za unutrašnju upotrebu, koji se danas, skoro po pravilu proizvodi u elektronskoj formi, jednostavno je, jeftino i vrlo efikasno sredstvo komunikacije. Donosi vesti o poslovanju, rezultatima i planovima, o kojima govori rukovodstvo, ali i vesti zaposlenima i internim projektima i druženjima, itd. Drugi alat, koji je danas, takođe, dosta rasprostranjen jeste intranet. Informacije koje se na njemu objavljuju tematski su slične sadržine kao i one u internom časopisu, ali su obično detaljnije, bogatije ilustrovane (galerije fotografija), sadrže arhive, itd. Osim toga, intranet treba da bude interaktivan i zanimljiv, tako da privlači zaposlene da ga posećuju. To znači da osim informacija, treba da sadrži i razne ankete, forume za diskusiju i razmenu mišljenja i ideja, odeljak za predloge i inicijative, ali i organizacionu šemu firme s biografijama rukovodilaca, adresar svih zaposlenih u firmi s elektronskom poštom i brojevima telefona svih zaposleni, bez obzira da li ih u preduzeću ima 50, 500 ili 50.000.

Poseban alat za internu komunikaciju jesu specijalni događaji za zaposlene. Organizuju se povodom proslave dana kompanije, nekog značajnog poslovnog rezultata ili jednostavno povodom redovnog mesečnog, kvartalnog ili godišnjeg okupljanja na kome rukovodstvo zaposlenima predstavlja rezultate i planove, ali im i omogućava postavljanje pitanja i odaje priznanja za doprinos i posvećenost preduzeću. Međutim, to mogu biti i kompanijske žurke, čiji je prevashodni cilj druženje i opuštanje s kolegama, s kojima se često provodi više vremena nego s porodicom, odnosno izgradnja i jačanje timskog duha. Što se tiče slobodnih aktivnosti, kompanije koje vode računa o željama zaposlenih, trude se da im izađu u susret i organizuju one slobodne aktivnosti koje zaposleni najviše žele, a to mogu biti i izleti u prirodi, takmičenja u plesu, pevanju, kuvanju, nekoj sportskoj aktivnosti i sl. Najzad, mnoge kompanije praktikuju organizovanje izbora za najbolje poslovne ideje. Najinovativniji predlozi se usvajaju, a njihovi predlagači se javno pohvaljuju i nagrađuju.

Tim za interne komunikacije vodi računa da se svaki zaposleni oseća kao deo porodice, bez obzira kom sektoru u kompaniji pripada, bez obzira da li je na višem ili nižem položaju po hijerarhiji, da li je plaćen manje ili više. Takođe, uloga sektora za interne komunikacije važna je i u pružanju podrške odeljenju za ljudske resurse i ima veliki značaj u socijalizaciji zaposlenih, a pogotovo novozaposlenih, o kojima vodi naročitu brigu. Osim brošura o samoj kompaniji, za ovu svrhu pripremaju se i brošure u kojima se mogu naći uputstva za komunikaciju unutar preduzeća, ophođenje prema kolegama i pretpostavljenima, komunikaciju elektronskom poštom i telefonom, komunikaciju na sastancima unutar firme, ali i sa klijentima i korisnicima, itd. Za novozaposlene, organizuju se i obuke na ovu temu.

Ako u vašoj firmi trenutno nema loših vesti, ne znači da ih ne može ili neće biti. Čak i pozitivne informacije mogu poprimiti negativnu dimenziju bilo u internoj bilo u eksternoj komunikaciji ukoliko nisu pravilno i pravovremeno saopštene. Interna komunikacija posebno je značajna u trenucima kriznih situacija, teškim momentima za firmu, pri promeni rukovodstva i sl. Tada zaposleni treba da su izuzetno dobro i pravovremeno obavešteni o svim dešavanjima, da bi se izbegli ili na minimum sveli efekti neformalne komunikacije i glasina koje mogu naneti štetu firmi. Možda vam se čini da vaši zaposleni nemaju šta da kažu ili da vam sve ovo nije potrebno samo zbog toga da bi oni nešto predložili, ili mislite da bi oni jednostavno pokucali na vrata i rekli šta imaju kada bi imali nešto da kažu? Naravno, uprkos svim sredstvima komunikacije koje obezbeđuje moderna tehnologija, nipošto ne treba zapostaviti značaj neposredne komunikacije i u tom smislu treba praktikovati dan otvorenih vrata ili kroz neku sličnu formu omogućiti zaposlenima da i lično kažu ili pitaju šta imaju. Ali, ako već niste, primenite neki od alata za internu komunikaciju, ponudite zaposlenima da predlažu i diskutuju putem intraneta, anketa i foruma, pa ćete videti koliko ima onoga što u ovom trenutku nije rečeno.

Đorđe Talević
PR konsultant

broj 54, april 2009.

Nakon prošlogodišnjeg noćnog uspona u organizaciji Kluba putnika Srbije, koji je bio sve samo ne lagan, ove godine društvo je glasalo da se ide na lakši uspon, na planinu Rtanj.

Prošle godine smo se mnogo umorili. Put do vrha Željina je bio veoma strm i prolazio je kroz gustu šumu. Ove godine je odlučeno da organizacija bude labava, dakle dezorganizacija. Prvog dana, ko je mogao, trebao je doći na Bovansko jezero, u suprotnom, drugog dana će se naći se sa ostalima u selu Rtanj, u podnožju planine. Način transporta do željenih tačaka je takođe bio slobodan i neorganizovan, te nas petoro odlučismo da krenemo kolima.

Oko pet popodne bili smo na popularnom koridoru 10 ka Nišu. Petoro u kolima sa umereno-kontinentalnom klimom i činjenica da su svi na put krenuli direktno sa posla, te se raskomotili izuvanjem, učinili su da rtanjsku izmaglicu vidim dan ranije. Par sati kasnije, stigosmo do Aleksinca a u nastavku i do veštačkog Bovanskog jezera. Jezero je prelepo, a bilo bi još lepše da nije ljudskog faktora (koji ga je, doduše, i napravio) oličenog u velikim, ali neravnomerno raspoređenim, komadima otpada po priobalju. Pošto smo stigli u sumrak, ovu činjenicu nismo odmah ni zametili, jer smo pali u naručje drugara koji su stigli pre nas, u vidno veselom raspoloženju i mokri od kupanja u jezeru. Tu srećemo i mladića koga su „pokupili negde u Novom Sadu“, inače sa Novog Zelanda u misiji vožnje bicikla od Budimpešte do Nigerije. Svaki dan prelazi oko 150 kilometara i kaže da mu nije teško. Dug je put do majke Afrike.

Kada se šator postavi on postane nekretnina. Tu onda takođe važe tri najvažnija pravila u svetu nekretnina, koja glase: lokacija, lokacija i lokacija. Razlog je prost – hlad, jer u šatoru je teško spavati kad upeče zvezda, pa je zato je moj cimer insistirao da se odvojimo od ostatka kampa i da se ulogorimo na nekom malom proplanku uokvirenom žbunjem. Ovu čudesnu ideju prihvatiše još neki i nismo bili sami. Ali, sumrak i noć u svom nastajanju nisu doba u kom želite da sklapate šator, pogotovu ako je lepo zamišljen u teoriji, ali veoma problematičan u praksi. Tih problema nismo imali, ali naši susedi jesu, pa se njihova muka ubrzo pretopila u zajednički napor komšiluka. Nakon polovičnog uspeha, pridružili smo se ostatku ekipe, gde je svako na praktičnom primeru pokazao svoju snalažljivost pri nabavci raznih pića vatrenog ukusa. Iza okolnih brda videsmo i kako sevaju munje. Samo nam je kiša falila, pogotovu što su nam javljali da je u skoro čitavoj Srbiji užasno nevreme. Radarska služba koju smo pozvali reče da će nevreme zalomiti ka Boru i Zaječaru. Tako i bi, te smo morali bogu kiše prineti žrtvu u vidu kobasica na vatri.

Jutro dočekasmo u vrelom šatoru. Predviđanja mog kolege da ćemo biti zaklonjeni od sunca pala su u vodu. Pored predviđanja, palo je i jutarnje tuširanje u jezeru, čija je voda, za razliku od obale, neverovatno čista i puna ribe. Zapakovali smo stvari i krenuli ka Sokobanji, da napunimo naše namučene stomake. Nas petoro nigde nije žurilo, jer dalje do sela Rtanj put nije dalek i odlučili smo da odemo i na hotelski bazen. Ljubazna recepcionarka nas je upozanala sa situacijom: imaju dva bazena i da je jedan od toga termalni, u kome nije preporučen duži boravak, jer je voda radioaktivna. Naravno, bili smo u bazenu s termalnom vodom. Posle ove toplote izlazak na spoljašnjih 30 stepeni celzijusa delovao nem je kao ‘ladan šamar. Sada mi je jasnije šta znači termin „banjanje“ s obzirom da smo dobro odležali svaki dinar od 150 koliko smo dali za ulaz.

Put do sela Rtanj nije bio dug, ali je bio popločan nepoznavanjem puta, nekom rupom i čestim raspitivanjem kod lokalaca. Ipak, stigli smo u selo, parkirali se i poneli samo najnužnije stvari. Problem beše što gore nema ni jedan izvor vode, pa smo je morali nositi od podnožja do vrha, na čiji nas je pogled hvatala jeza. U smo sreli dedu koga smo u više navrata pitali za put do Hajdučke česme. U više navrata, jer je nagluv, a i nema jedno oko, što sa njegovim slabim sluhom nema neke veze. Međutim, dedica beše veoma vitalan, pogotovu što smo od njegove rodbine saznali da ima sto godina! Ko god trenutno čita ovaj tekst, neka odmah skuva sebi jedan rtanjski čaj. Očigledno da u njemu ima nešto.

Drugari, koji su već napravili kamp u podnožju vrha, javljaju nam da od sela do kampa ima oko sat i po hoda. Krenuli smo puni elana koji se istopio kako nam je znoj natapo majice. Sa više od deset kila na leđima, „sat i po“ pretvorilo se u dva sata pod uglom od 45 stepeni. Konstatujemo da nismo više mladi. Vatra je već gorela, stoga šator postavismo brzo, a paštetu na hleb namazasmo još brže. Znojave majice su se sušile oko vatre. Na ovom proplanku jedna stvar mi se urezala u nozdrve. To je fantastičan miris livadskog bilja čijom se kombinacijom pravi čuveni čaj.

Neki planinari su nam rekli da do vrha Rtnja pod nazivom Šiljak ima oko tri sata hoda. U šatorima smo odspavali oko dva sata, a neki, čiji su cimeri hrkali i manje. Krenuli smo u dva sata posle ponoći. Mrkli mrak, bez podrške meseca, prekidali su snopovi svetla iz kineskih lampi. O ozbiljnosti celog poduhvata govori i interesantan podatak, da je dosta ljudi krenulo noću na planinu bez baterijskih lampi. Međutim, ovaj podatak ne bi trebao da vas iznenađuje, s obzirom da su neki krenuli i bez šatora, a o vrećama i da ne pričamo. Epitet „tradicionalni“ u nazivu manifestacije važi i za ovo.

Kada se penjete noću na planinu, svaki put vam izgleda kao kozja staza, a svaka malo veća nizbrdica kao provalija. Ali, tek što smo uspostavili tempo hoda, već smo bili na vrhu. Dakle, preračunali smo se. Stigli smo dva sata ranije, a gore je mrkli mrak i vetar koji ubija romantiku. Oni koji su prvi put sa nama, nisu znali da trebaju poneti suvu odeću, jer na svakom vrhu svake planine obično duva jak vetar. Koji sat kasnije, sunce je počelo da izlazi. Naša misija ispunjena, dva sata pre roka, što bi rekao drug Mrka. Pogled sa vrha mi se nije svideo. Suviše je gradova i sela u okolini, ali je zato vazduh je mogao da se „grize“ koliko je lep. Vrh Rtnja, inače, karakterišu ruševine kapele koju je 1932. godine svom mužu Julijusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika, podigla supruga Greta. Međutim, pošto su kružile priče da u utrobi ove planine ima zlata i dragulja, kapela je razrušena dinamitom. Kako su tek pecali ribu?

Pošto je sunce već krenulo ka zenitu i bivalo je toplije. Kao i uvek, poslednji smo krenuli ka kampu. Kozje staze su se pretvorile u pitome putiće, a provalije u lagane nizbrdice. Pogled je postajao sve lepši kako je izmaglica nestajala. Prelepa žbunja divljih jorgovana su svojim mirisom još više doprinela da ovaj uspon dobije svoj konačni epilog – doručak. Spakovali smo stvari i skupili đubre koga neki zovu i smeće. Povratak je bio teži od samog uspona zbog svoje strmine, ali smo se tešili lepom šumom i kesama đubreta u rukama.

U selu smo se raspitali gde u blizini ima da se nešto pojede, a staramajka nam reče da postoji u motelu Balašević, ali da je preskupo. Ubrzo je, na radost naših stopera, počela kiša. U motelu, specijalitet kuće, a to je gibanica sa kiselim mlekom, košta 200 dinara. Jad i beda Srbije oličena je u jednoj babi koja sebi ne može ovo da priušti. Bar živi na svežem vazduhu i pije zdrav čaj.

Tekst i fotografije

Uroš Nedeljković
broj 56, jun 2009.