B&F Plus

Ne tragaju samo profesionalni dizajneri za novim oblicima, materijalima i tehnikama za poboljšanje i ulepšavanje svakodnevnice. Dobre ideje, preduzetnički duh i upornost da sve što zamisle sprovedu u delo krasi i dizajnere-amatere, koji su bili spremni da, kada se “upalila lampica”, zasuču rukave i zahvaljujući inovativnom dizajnu pređu liniju između hobija i posla.

Neka pitanja, kada ih iskreno sebi postavimo, mogu da navedu na odgovore koji iz korena menjaju život. Druga, međutim, mogu da budu sasvim bezazlena a da izazovu isti efekat. Kao recimo: „Šta da poklonim prijateljici za rođendan?“. Kada je Ana Bajagić sebi postavila to pitanje, shvatila je da je krajnje vreme da promeni posao i počne da se bavi onim što voli, kao i da ukoliko to uradi, može da odgovori i na prvo pitanje i prijateljici pokloni nešto jedinstveno. Tako su nastale „Oklagiart“ oklagije, sa laserski urezanim motivima i šarama koje ostavljaju otisak na testu i slatkiše pretvaraju u nešto više – kolače sa porukom.

„Sama ideja da tako jednostavan kuhinjski alat može dobiti novu primenu, postati medij za prenošenje poruka, za mene je bila pravo otkrovenje“, priča Ana i ne krije da je oduvek volela da kuva i da je često razmišljala kako da tu ljubav pretvori u „pravi posao“. Naglašava da je imala ogromnu podršku supruga, koja je i presudila da se upusti u avanturu zvanu „Oklagiart“.

Oklagije sa urezanim srcima, vozićima, jelkicama, geometrijskim šarama ili čak likovima i simbolima iz „Ratova zvezda“ proizvodi od bukovog drveta, u partnerskoj radionici. Proizvodnja počinje u strugari, sledi lasersko graviranje, šmirglanje, peskiranje, dezinfekcija i, na kraju, pakovanje koje Ana radi ručno. Prilikom izbora dobavljača, vodila se željom da sirovina bude domaća a kvalitet besprekoran, i zadovoljna je što je otkrila da postoje brojne kompanije koje su bile spremne da je podrže u tom poslu. Neke od oklagija stigle su do Amerike i Afrike, uveliko se isporučuju u regionu, a kod nas ih koriste i dosetljive vaspitačice u dečijim vrtićima za pravljenje kolačića od plastelina.

Ana za svoje motive i šare nalazi inspiraciju u stvarima i ljudima koji je okružuju, a zahvaljujući odluci da se upusti u ostvarenje neobične ideje, danas može da kaže da je „mama sa punim radnim vremenom, dizajnerka i preduzetnica“.

Programiranje i betoniranje

Borjan Panić podelio je svoje radne dane na dva dela. U jednom je programer čiji je posao da poveže vizuelni i funkcionalni deo nekog softvera ili aplikacije. Drugi deo dana ga, međutim, vodi u kućnu radionicu gde dizajnira i proizvodi neobične saksije od betona.

Projekat „Betonica“ („Betonika“) počeo je tako što je želeo da ukrasi svoj radni sto, ali nije našao ništa što bi se uklopilo i što bi mu se dopalo. Kako je odmalena provodio vreme u radionici sa ocem, a tokom školovanja uživao u praktičnim zadacima sa tehničkog vaspitanja, nije mu bilo teško da odmah smisli ne samo šta bi mogao da napravi, već i koji materijal da iskoristi: beton!

Iako na prvi pogled deluje da dve delatnosti kojima se bavi nikako ne idu zajedno, Borjan, ipak, vidi jasnu vezu među njima. „Softver i beton jesu potpuno različite stvari, ali za mene je to iskustvo koje omogućava da rad u jednoj, doprinosi radu u drugoj oblasti. Oba ’materijala’ imaju beskonačne mogućnosti za primenu i ostavljaju puno prostora da se pusti mašti na volju, ali, istovremeno, zahtevaju veliku preciznost“, objašnjava Borjan.

Foto: Relja V. Simić

Obrada betona nije čak ni najteži deo u proizvodnji „Betonika“ saksija. Njihov zahtevan oblik i oštri uglovi traže precizne kalupe, koje naš sagovornik pravi uz pomoć 3D štampača, i priznaje da je bilo mnogo neuspešnih pokušaja dok u ruci nije držao saksiju koja mu se u potpunosti svidela. A svidela se i drugima, pa su neobične saksije prešle prag njegove radionice i stigle do soba i poslovnih prostora, uključujući i lanac kafeterija „Koffein“. Kada je predstavio svoje proizvode na društvenim mrežama, već nakon četiri meseca je dobio poziv za učešće na prošlogodišnjem Sajmu nameštaja u Beogradu.

Borjan Panić kaže da bi najviše uživao u proizvodnji raznih betonskih elemenata za enterijer i eksterijer, i nada se da će „Betonika“ postati prepoznatljiv i komercijalno upešan projekat. Ipak, ako bude morao da povuče liniju između komercijalnih zahteva i kreativnosti, odlučan je da se ne odrekne svojih ideja.

Da li je to stvarno sapun?

Prvi susret sa „Paun sapunima“, uglavnom se odvija u konceptualnoj radnji “Supermarket” ili u nekom od velikih beogradskih tržnih centara, gde privlače pažnju odraslih i dece. Ručno pravljeni, neškodljivi za upotrebu, lepo upakovani…Ipak, sve to ne bi bilo dovoljno da ih izdvoji iz mnoštva sličnih proizvoda na našem tržištu. Po čemu su, onda posebni? Po dizajnu, koji omogućava kompanijama da u sapune otisnu svoj logo i poklone ih zaposlenima i poslovnim partnerima, a decu mami da pokušaju da ih polome kako bi izvadila „igračkicu“. Ali figurica koju mališani vide takođe je od sapuna, a izrađena je livenjem bojenog glicerina. Tu tehniku je uvežbao idejni tvorac “Paun sapuna”, glumac Vladimir Vasilić.

I sam ljubitelj zdrave i kvalitetne kozmetike i starih zanata, prvi korak ka onome što će postati omiljeni mali brend napravio je kada je pogledao TV emisiju u kojoj je prikazan tradicionalan način izrade sapuna. Tada je otkrio da postoji biljni glicerin, zdrav i bezbedan sastojak od koga bi mogao da pravi kvalitetan sapun. Tehnike ručnog livenja i ukrašavanja sapuna učio je od koga je stigao ili smišljao sam, dok se za kreiranje motiva uzda u maštu.

Usput je učio i poslovne lekcije. „Kada sam krenuo sa prodajom, sapuni su imali barem tridesetak motiva. Tada sam shvatio da za kupce važi pravilo da što je veći izbor, to se teže odlučuju šta da kupe. Dešavalo se i da čujem kako sapun toliko lepo izgleda, da je nekima žao da ga otpakuju i koriste. Ni to ne valja kada se dešava često!”, smeje se Vasilić.

“Paun sapune” pravi u radionici u Šapcu, za koju je, kaže, obezbedio odgovarajuće dozvole, pošto se radi o robi koja se stavlja u javni promet, dok je od Ministarstva privrede dobio sertifikat „Hand made“, za umetničke i stare zanate.

Budući da su stranci za sada najčešći kupci “Paun sapuna”, Vladimir se nada da će uspeti da poveća količinu koju izvozi, koja je, za sada, „simbolična“. Izlazak van granica Srbije mu je važan i zato što je uvideo koliko stranci prepoznaju i cene ručni rad. Neki su mu, kaže, priznali da nisu mogli da veruju da je to stvarno -sapun.

Milica Rilak
broj 134, februar 2017.

Dizajnerski nameštaj se prodaje u malim količinama u Srbiji, ali ima dovoljno kupaca da proizvođači počnu da razmišljaju i o izvozu. Zato pažljivo ispituju tržište u Evropi i SAD, s ciljem da se probiju kvalitetom i originalnom ponudom a ne niskim cenama i masovnom proizvodnjom.

Dok se u javnosti vode polemike oko pitanja da li će i u kojoj meri dolazak kompanije Ikea na naše tržište uticati na velike domaće proizvođače nameštaja, ima i onih koji se ne opterećuju mnogo razmišljanjem o skandinavskom kreatoru moderno dizajnirane opreme za kuću. To su proizvođači dizajniranog nameštaja, uglavnom male kompanije koje, osim što beleže rast poslovanja na domaćem tržištu, ozbiljno razmatraju i plasiranje svojih proizvoda u inostranstvu, za šta je podršku najavila i Privredna komora Srbije (PKS). Neki od njih okupljeni su u studiju „Šamlica“ („Shamliza“), dizajnerskom hub-u i izložbenom prostoru koji je pre dve i po godine otvorio istoričar umetnosti Marko Stojanović, sa idejom da okupi na jednom mestu ljude koji kreiraju i proizvode interesantan i kvalitetan domaći nameštaj.

„Cilj nam je da promovišemo naše dizajnere u zemlji, okruženju i inostranstvu. Studio se zove ’Šamlica’, kako bismo istakli poreklo nameštaja koji prodajemo. Želimo da promovišemo domaće dizajnere ali i domaće sirovine, onda kada je to moguće. No, ne insistiramo na nekom posebnom stilu. Svako ko izlaže u ’Šamlici’ ima svoje specifičnosti, bilo da su u pitanju interesantni detalji ili izrada nameštaja od recikliranog drveta. Možda je i dalje uvrežena predstava da je nameštaj iz nordijskih zemalja svetliji i minimalistički urađen a onaj sa juga Evrope tamniji i kitnjastiji, ali više ne postoji nešto što bi se moglo nazvati ’nacionalnim’ stilom. Proizvodi naših dizajnera su uglavnom negde između pomenutih stilova, uz mnoštvo uticaja sa strane, i često prate svetske trendove. Zato bi se najpre mogli okarakterisati kao kosmopolitski“, kaže Stojanović, koji često lično iz salona isporučuje nameštaj kupcima, kako bi mogao neposredno da uoči njihove potrebe i želje. Budući da „Šamlica“ ne prodaje nameštaj koji se masovno proizvodi, ima i više mogućnosti da ostvari bliskije odnose sa svojim klijentima.

Uprkos tome što i veliki broj stranaca u Srbiji kupuje nameštaj iz „Šamlice“, ona i dalje nema kontinuirani izvoz, niti redovne distributere u inostranstvu. Za sada ovaj studio uspeva da transportuje nameštaj do kupaca iz evropskih zemalja, ali tek uz pomoć PKS moći će da realizuje ozbiljniji plasman na stranim tržištima.

Plan je da se na inostrano tržište probiju kvalitetom, uz zadržavanje cena koje će istovremeno biti konkurentne, ali iznad onih koje forsiraju proizvođači jeftinog nameštaja iz Kine i Afrike. „Naši proizvodi svakako nisu pravljeni od plastike ili iverice, već od drveta, najčešće od hrastovine i orahovine. Proizvođači sa kojima sarađujemo se veoma trude da nabave kvalitetne sirovine, pa ako je neophodno i da ih uvezu. Osim toga, u neke od ovih proizvoda je uloženo toliko truda i vremena kako bi bili autentični, da zaista ne želimo da umanjujemo njihovu vrednost podilazeći opštem trendu sve nižih cena“, ističe Stojanović. On dodaje da su stranci koji dođu u njegov salon najčešće oduševljeni upravo originalnošću i kvalitetom proizvoda, što potvrđuje da mogu ravnopravno da se takmiče sa inostranom konkurencijom.

MODerne stolice

Ako u „Šamlici“ potražite stolice, verovatno će vam za oko zapasti neobični primerci od prošaranog drveta brenda MOD. Ovaj studio za dizajn i arhitekturu osnovao je pre četiri godine arhitekta Momčilo Ostojić, koji je u njemu i glavni dizajner. On kaže da mu prodaja nameštaja na našem tržištu ide „neočekivano dobro“, iako njegove cene nisu niske za domaća shvatanja, ali to samo dokazuje da u Srbiji itekako ima kupaca koji odlično razumeju odnos cene i kvaliteta. Osim širenja poslovanja na domaćem tržištu, Ostojić pregovora o izvozu u evropske zemlje i SAD. Za početak, nameštaj bi izvozio u malim količinama radi ispitivanja tržišta, a potom, kada dobije povratne informacije, organizovao bi dalje poslovanje.

Zajedno sa njegovim proizvodima, na zahtevna zapadna tržišta stići će i domaća drvna građa, s obzirom da MOD koristi isključivo drvo iz Srbije, a dizajn je, takođe, samo „domaćeg porekla“. Ostojić objašnjava da se proces obrade drveta u svetu u velikoj meri komjuterizovao, dok je takav trend kod nas tek u začetku. „U našoj radionici nemamo proizvodne robote ’poslednje generacije’, ali se trudimo da to nadomestimo kvalitetnim dizajnom. Inače, ova profesija je, trenutno, u velikom usponu u Srbiji. Dizajn je, zapravo, presudan za finalni proizvod – od načina same proizvodnje, do cene. Mi smo se trudili da uz pomoć dobrog dizajna dobijemo proizvod koji će biti apslutno konkurentan na tržištu, i kako stoje stvari, izgleda da smo u tome uspeli“, kaže Ostojić.

Na pitanje kako promoviše svoje proizvode, vlasnik MOD-a odgovara da nastoje „da njihovi kupci ne budu samo zadovoljni, već oduševljeni. To je najbolja promocija“. Ostojić smatra da bi, osim ovakve promocije, domaćim dizajnerima nameštaja značajno pomogla institucionalna podrška u plasmanu na strana tržišta, što bi se državi vratilo kroz uvećanje izvoza.

Psihologija nameštaja

Uroš Janković, dizajner i osnivač studija Wood line, ima širok asortiman – od interaktivnih lampi sa fleksibilnom svetlošću, preko stolova, pa sve do neobičnih drvenih komoda, pomalo futurističkog izgleda. Iako je tek na pragu tridesete godine života, Janković se ovim poslom bavi sedam godina, istražujući svakodnevno kako čovek psihološki reaguje na nameštaj koji upotrebljava i koliko se za njega vezuje. U ovom dizajnerskom studiju smatraju da „nameštaj nije nešto što se samo koristi, već nešto sa čime se i živi“. Oni su, takođe, zadovoljni prodajom na domaćem tržištu, koju su ostvarili bez marketinga, samo izlaganjem svojih proizvoda u „Šamlici“ i studiju „Domino“, a trenutno pregovaraju oko izvoza svojih proizvoda u zemlje EU i SAD.

„Na tržištu se stalno pojavljuju novi materijali i nove tehnologije izrade. Mi se, međutim, ne bavimo trendovima u Srbiji, niti u svetu, već imamo sopstveni stil i sopstvene inovacije. Trenutno se trudimo da osnovnom materijalu koji koristimo, drvetu, damo jedno novo značenje – interaktivnost“, kaže Janković. On dodaje da prilikom planiranja izvoza treba biti svestan kulturoloških razlika i drugačijih potreba ljudi na različitim tržištima, ali da se Wood line neće baviti detaljnim istraživanjima tržišta jer ima široku paletu proizvoda za različite ukuse. Tako će, kaže, u praksi isprobavati koji proizvod će u kojem podneblju biti tražen.

Naravno, izvoz zahteva pronalaženje dobrih distributera, kao i promociju proizvoda koji tek treba da postanu prepoznatljivi po svom kvalitetu na stranom tržištu, ali vlasnik studija Wood line ističe da je veoma promišljen u pogledu promotivnih aktivnosti. „Reklamiramo se posredstvom medija i društvenih mreža, ali smo po tom pitanju veoma pažljivi jer ne želimo da forsiramo samopromociju. Želimo da se na tržištu predstavimo na pravi način i da ljudima verodostojno pokažemo ko smo, na koji način radimo i čime se bavimo“.

broj 134, februar 2017.

Iako manje vidljive od npr. ratova, ekološke promene su značajan faktor povećanih migracija poslednjih godina. I dok se migracione politike primarno koncentrišu na razdvajanje “opravdanih” od “neopravdanih” izbeglica i vraćanje potonjih u navodno sigurne zemlje, kontinuirana degradacija životne sredine i njen uticaj na kretanje svetskog stanovništva uglavnom se prećutkuju.

Današnje migracije i mobilnost u svetu nije lako definisati i klasifikovati po modalitetu i uzorku koji pokreće kretanje ljudi. Uvrežena podela migracija po nivou voljnosti je još 1970-ih uvela razlikovanje dobrovoljnih i nedobrovoljnih, u koje su se pak uklapale prinudne i prisilne migracije. Razlika je jednostavno rečeno bila u nivou slobodne volje koja je ljude motivisala ili pak prisiljavala na migracijski čin. Ovde je važno ponoviti da su danas najbrojniji oblik migracija u svetu ona kretanja ljudi povezana sa ekonomskim i porodičnim razlozima.

Dakle, više ili manje dobrovoljni radni migranti i članovi njihovih porodica čine najveći deo migrantskog kontingenta u svetu, što znači četvrtinu milijarde međunarodnih migranata i preko 750 miliona onih unutrašnjih. Ukupno je oko 15% svetske populacije u pokretu. Ovome dakako moramo pridružiti sve veće i sve obimnije migracije, uglavnom prisilnog karaktera, koje su izazvane razlozima prvenstveno političke, počesto i verske prirode, usled desetina latentnih, ali i otvorenih ratova, sukoba, nasilja, progona i ugnjetavanja. Prisilno raseljavanje je danas iskusilo preko 65 miliona prisilnih migranata u svetu, a u protekle dve godine i sami smo svedočili jednom od najvećih kretanja izbeglica. Kada globalnom raseljavanju dodamo socijalne i ekonomske faktore siromaštva i besperspektivnosti i demografske faktore prenaseljenosti određenih teritorija jasno je kako su pojedina područja u svetu sklonija da budu generatori ugroženosti i ranjivosti populacije nastanjene u njima, a time i područja iz kojih se ljudi (ne)dobrovoljno iseljavaju.

No, za razliku od rata koji može biti shvaćen kao katastrofa koju izazivaju ljudi, pred silama prirode pokazuje se sva krhkost društvenih sistema da se na potpuno efikasan način nose sa promenama klime i životne sredine. Različiti su načini na koji se manifestuju klimatske promene koje su dominantno izazvane ljudskom delatnošću, a tek manjim delom prirodnim varijabilitetom zemljinog globalnog klimatskog sistema, što je činjenica sa kojim se danas slaže oko 97% naučnika u svetu. Pod životnom sredinom pak smatram jedan širi okvir koji u uključuje prirodnu sredinu (pa i klimu i sve ekosisteme na zemlji), ali i ljude sa tehnologijom koju su stvorili.

Faktori raseljavanja

Pod promenama životne sredine koje deluju na nastanak migracija obično se podrazumevaju s jedne strane ekstremne vremenske prilike i prirodne katastrofe (npr. potresi, erupcije vulkana, toplotni i hladni ekstremi, suše, požari, poplave, cunamiji, oluje). Ovakve pojave se najčešće javljaju iznenada, s velikim intenzitetom, mogu biti smrtonosne, čine veliku štetu, i uslovljavaju masovno, ali najčešće privremeno raseljavanje i evakuaciju stanovništva. Dok potresi i oluje rezultiraju najvećom smrtnošću, dotle poplave, suša i superoluje poput uragana i tajfuna rezultiraju najvećim stupnjem prisilnog raseljavanja ljudi. S druge strane ekološka neravnoteža i degradacija životne sredine (uzrokovana upravo ljudskim faktorom) događa se sporije, postupnije, i često manje primetno, s manjom smrtnošću, ali sa dugoročno trajnijim posledicama koje direktno pogađaju ekosisteme, habitate i populacije na svim kontinentima, te tako uslovljavaju raseljavanje i napuštanje dotadašnjih staništa i načina života.

Primeri su deforestacija, dezertifikacija, prljanje vode, zemljišta i vazduha, ili pak potapanje niskih, najčešće pacifičkih, ostrva zbog podizanja globalnog nivoa mora. U treću skupinu ekoloških promena mogli bismo da ubrojimo tehnološke katastrofe poput atomskih, nuklearnih i tehnoloških, a ovde svakako spadaju i razvojni projekti koji su takođe faktor raseljavanja i preseljavanja velikih populacija radi ostvarenja nekog razvojnog projekta, koji vrlo često ide na štetu autohtonog stanovništva koje gubi zdravlje, životne šanse, tradiciju i kulturu. Ujedinjene nacije su iznele podatak da su od 2002. do 2012. promene životne sredine (najčešće one klimatske) direktno uticale na živote oko 4,4 milijarde ljudi, što znači da je svake godine otprilike između 200 do 250 miliona ljudi godišnje bilo ugroženo tj. pogođeno nekim vidom promene ove vrste. Danas je evidentno da se broj prirodnih katastrofa u svetu povećava, ubrzava se njihovo javljanje, a širi se i produbljuje uticaj koji imaju na ljudska društva.

Prognoze nažalost nisu dobre, te se govori o porastu temperature do 2°C u optimističnijim scenarijima, do preko 4°C pa i više u onim realističnijim i pesimističnijim projekcijama globalnog zagrevanja. Naravno, sve će to uticati na obim i intenzitet budućeg raseljavanja u svetu. I danas je ono podosta varijabilno, od na primer 42 miliona ljudi koji su zbog ekoloških promena raseljeni u 2010., preko 32 miliona u 2012., do 19 miliona u 2015.

No nisu sva područja u svetu jednako izložena riziku od promene klime. Geografski gledano najugroženija su područja Južne i Jugoistočne Azije, područje Saharske i sub-Saharske Afrike, i pacifička i karipska ostrva. To su istovremeno i područja koja obuhvataju zemlje s niskim ekonomskim parametrima, koje nemaju dovoljno resursa i načina da se efikasno bore sa ekološkom ranjivošću.

Najugroženije grupe

Klimatske promene ugrožavaju stotine miliona stanovnika u velikim gradovima na obali svetskih okeana, u deltama i na obalama velikih reka, kao i na niskim pacifičkim ostrvima, i u područjima uz rub pustinja. I tamo su opet najugroženije grupe urbanih siromašnih, ruralne populacije, žena, dece, staraca i ostale posebno ranjive populacije, kao npr. već raseljenih i izbeglica. Većina ljudi u tzv. “zemljama u razvoju” su siromašni, socijalno i ekonomski deprivirani i vrlo često i nekim oblikom konflikta ugroženi ljudi koji zapravo imaju najmanje šansi i prilika za otpornost i prilagođavanje promenama, a vrlo često nemaju ni prilike za napuštanje tih područja. Time ekološki razlozi raseljavanja bivaju pojačani različitim političkim, ekonomskim, društvenim i demografskim razlozima, a sve to nepovratno utiče na blagostanje i zdravlje ljudi, na dostupnost osnovnih resursa i energenata za život.

Među stručnjacima za klimatske promene, tzv. “alarmisti i katastrofičari” upozoravaju kako ćemo u narednom periodu tokom ovog veka svedočiti masovnim migracijama ljudi koji će u milionima odlaziti iz svojih područja porekla u potrazi za sigurnim i boljim uslovima za život. Njihove projekcije se kreću od oko 200 miliona do preko milijarde ljudi koji će biti podstaknuti na seljenje zbog klimatskih promena. Realističniji naučnici smatraju da je takva vrsta prisilnih migracija uvek povezana i neodvojiva od drugih pokretača migracija, ali da dosad u najvećoj meri ostaje unutar granica države u kojoj se raseljavanje događa, a poneki čak misle kako bi tehnologija na određeni način mogla delovati da se ublaže posledice klimatskih promena osnaživanjem adaptacionih mehanizama stanovništva kako bi se lakše nosilo sa posledicama promena u svojim područjima porekla, a ne nužno izvan njih.

No, na migraciju se takođe može gledati kao na svojevrsnu adaptacionu strategiju koja povećava šanse pojedinca, porodice i zajednice da će pomoću nje uspeti da zadrži određeni životni standard jačajući dalje svoju otpornost na nepovoljne ekonomske i ekološke rizike. U tom smislu najugroženija grupa ljudi pogođenih ekološkim promenama su oni koji su ne-migranti, ne-mobilni, koji ni u najgorim uslovima pogođenosti nekom katastrofom zapravo nemaju dovoljno resursa, finansijskog i socijalnog kapitala, a nekad ni subjektivnih znanja, veština i volje da bi mogli izbeći najteže posledice katastrofe.

Ova vrsta raseljenih najčešće odlazi na vrlo kratke relacije u obližnja područja i čeka dok se prirodna nepogoda povuče da bi se velika većina vratila u svoje domove i započela sa obnovom, međutim postoje i dokazi kako se i tada može raditi o tzv. produbljenoj raseljenosti. Ipak, najčešće je iseljavanje trajno i na veće udaljenosti onda kada se radi o nepovratnoj promeni životne sredine poput širenja pustinje ili postupnog potonuća ostrva, ili pak uništenja staništa tehnološkim sredstvima. Nažalost, današnji međunarodni režim izbegličke zaštite ili bilo koji drugi humanitarni režim pomoći prisilnim migrantima ne prepoznaje i ne priznaje one koji migriraju ili beže zbog ekoloških razloga kao bilo klimatske, bilo ekološke izbeglice. Stoga će se međunarodna zajednica suočiti sa velikim izazovom kako da nađe način da pomogne onima koji su prisiljeni na selidbu zbog klimatskih promena, a kojih će u vremenima koja nadolaze biti sve više.

 
Drago Župarić
Bilten

U oktobru prošle godine, britanska premijerka Theresa May je izazvala šok svojom izjavom u kojoj je osporila ideju globalnog građanstva. „Ako verujete da ste građanin celog sveta“, rekla je, „onda ste građanin ničega“.

Izjava je naišla na poruge i negodovanje finansijskih medija i liberalnih komentatora. „Najkorisniji oblik građanstva danas“, poučio joj je jedan analitičar, „jeste građanstvo koje se ne ograničava na dobrobit Berkširske grofovije, već vodi računa o dobrobiti čitave planete“. U magazinu Ekonomist njena izjava je protumačena kao „antiliberalni“ zaokret. Jedan univerzitetski profesor ju je optužio za odbacivanje prosvetiteljskih vrednosti i skrenuo pažnju na „odjeke 1933. godine“ u njenom govoru.

Dobro znam kako izgledaju „građani sveta“: jednog od njih viđam svaki put kad prođem pored ogledala. Odrastao sam u jednoj zemlji, živim u drugoj, a imam pasoše obe. Pišem o globalnoj ekonomiji i zbog posla često putujem u sve krajeve sveta. Više vremena provodim u drugim zemljama nego u državama čije pasoše nosim.

Većina mojih bliskih kolega takođe su rođeni u inostranstvu. Redovno pratim međunarodne vesti, a događa se da lokalne novine ne otvorim nedeljama. Što se tiče sporta, nemam pojma kako stoje domaći klubovi, ali sam vatreni navijač fudbalskog tima s druge strane Atlantika.

Ipak, verujem da premijerkina izjava nije sasvim neutemeljena. Ona iznosi jednu važnu istinu, a njeno zanemarivanje pokazuje koliko smo se svi mi – pripadnici svetske finansijske, političke i tehnokratske elite – udaljili od svojih sunarodnika i izgubili njihovo poverenje.

Pođimo od značenja reči „građanin“. Oksfordski rečnik definiše građanina kao „zakonski priznatog podanika ili državljanina neke države ili komonvelta“. To znači da institucija građanstva podrazumeva postojanje jasno definisane političke zajednice – „države ili komonvelta“ – kojoj građanin pripada. Svaka zemlja je jedna takva politička zajednica; ali svet to nije.

Zagovornici globalnog građanstva će na to odgovoriti da reč koriste u figurativnom, a ne doslovnom smislu. Tehnološke revolucije u oblasti komunikacija i ekonomska globalizacija blisko su povezale građane različitih država, tvrde oni. Svet se smanjio i zato moramo postupati imajući u vidu globalne implikacije naših postupaka. Takođe, svi imamo višestruke i preklopljene identitete. Status građanina sveta ne mora podrazumevati ukidanje odgovornosti koje imamo na lokalnom i nacionalnom nivou.

Sve je to lepo i krasno. Ali šta je to što globalni građani zapravo rade?

Stvarno građansko učešće podrazumeva interakciju i dogovaranje s drugim građanima o političkoj zajednici koju delimo. To znači da se ljudi koji donose odluke moraju pozivati na odgovornost i da smo dužni da učestvujemo u političkom životu da bismo doprineli oblikovanju državnih politika. To je proces u kojem se ideje o poželjnim ciljevima i sredstvima koje ja zastupam sučeljavaju sa idejama mojih sugrađana.

Globalni građani nemaju sličnih prava i dužnosti. Njima niko ne polaže račune i oni nikome ne moraju da se pravdaju. U najboljem slučaju formiraju zajednice sa sličnim ljudima iz drugih zemalja. Njihovi sugrađani zapravo nisu svi građani sveta, već samoproglašeni „globalni građani“ iz drugih zemalja.

Naravno, globalni građani imaju pristup lokalnim političkim sistemima koje mogu koristiti za ostvarivanje svojih ideja. Ali politički predstavnici se biraju da bi štitili interese ljudi koji glasaju. Nacionalne vlade su dužne da zastupaju nacionalne interese i to čine s punim pravom. Ali to ne isključuje mogućnost da pripadnici neke zajednice nastupe s pozicija jednog prosvećenog shvatanja sopstvenih interesa, uzimajući u obzir posledice svojih postupaka za druge.

Šta će se dogoditi kad se interesi lokalnog stanovništva sukobe sa interesima stranaca – kao što se često događa? Nije li ravnodušnost njihovih globalnih sugrađana u takvim situacijama upravo ono što je narušilo reputaciju kosmopolitskih elita?

Globalni građani strahuju da bi interesi globanog javnog dobra mogli biti ugroženi ako svaka vlada sledi samo svoj uski nacionalni interes. To je svakako razlog za brigu kada su u pitanju važna globalna pitanja, kao što su klimatske promene ili pandemije. Ali u mnogim oblastima ekonomije – uključujući poreze, trgovinsku politiku, finansijsku stabilnost, fiskalne i monetarne mere – ono što ima smisla iz globalne perspektive takođe ima smisla iz lokalne perspektive. Ekonomija nas uči da zemlje treba da otvore granice, oprezno primenjuju razumne propise i teže punoj zaposlenosti, ne zato što je to dobro za druge zemlje, već zato što je to korisno za domaću ekonomiju.

Naravno, u svim pomenutim oblastima događaju se promašaji u vođenju državnih politika – na primer, protekcionizam. Ali to je odraz lošeg upravljanja na lokalnom nivou, a ne posledica nedostatka kosmpolitizma. To je rezultat nesposobnosti lokalnih elita da glasače uvere u dobre strane alternativnih politika ili njihove nespremnosti da izvrše prilagođavanja koja će osigurati da svi imaju koristi od takvih politika.

Skrivanje iza kosmpolitizma u takvim situacijama – na primer, kada insistiramo na trgovinskim sporazumima – ne može zameniti zadobijanje široke podrške za predložene politike pre svega na osnovu koristi koje donose. Tako se obezvređuje kosmpolitizam, koji nam je u nekim situacijama zaista potreban, na primer, u borbi protiv globalnog zagrevanja.

Malo je ljudi koji su tenzije između naših različitih identiteta – lokalnog, nacionalnog, globalnog – prikazali sa takvom dubinom uvida kao što to čini filozof Kwame Anthony Appiah. U doba „planetarnih izazova i bliske povezanosti svih zemalja“, napisao je u svom odgovoru na pomenutu izjavu premijerke May, „potreba da osetimo da svi delimo zajedničku ljudsku sudbinu nikada nije bila veća“. Teško je ne složiti se s njim.

Ipak, kosmpolitizam previše često liči na jednog od junaka iz romana Braća Karamozovi koji otkriva da što više voli čovečanstvo to manje voli ljude. Globalni građani ne treba da zaborave da vredni ciljevi za koje se bore ne mogu biti izgovor za zanemarivanje dužnosti prema sunarodnicima.

Moramo živeti u svetu kakav jeste, sa svim njegovim političkim podelama, a ne u svetu koji zamišljamo ili želimo. Najbolji način da se zauzmemo za globalne interese jeste da nastavimo da ispunjavamo svoje dužnosti unutar onih političkih institucija koje su i dalje najvažnije: institucija koje već imamo.

Dani Rodrik
Social Europe
Prevod preuzet sa Peščanika

Domaći proizvođači koji su u „beskrajnoj tranziciji“ uspeli da prežive i da dalje razvijaju posao, kao i oni koji su ga upravo u takvim uslovima pokrenuli i razgranali, ne samo da su svesni koliko je u nedmatanju sa domaćom i stranom konkurencijom od značaja i dobar dizajn, već su spremni i da iskorače iz klišea, kakvih nije uvek pošteđena ni kreativna industrija.

Iako se smatra da je teško kvantifikovati doprinos dizajna u ekonomiji, britanski Savet za dizajn prihvatio se i tog posla. Sa svojih 70 godina iskustva, stavili su sebi u zadatak da razveju mit o dizajnu kao o maglovito korisnom segmentu poslovanja, koji može da pomogne firmi da uspešno posluje, ali bez jasnih brojki koje bi pokazale koliki je tačno taj doprinos. Rezultat njihovog istraživanja je vrlo konkretna cifra od 76,9 milijarde funti, na koliko se procenjuje vrednost cele kreativne industrije, dok samo dizajneri, od grafičkih do onih koji rade u automobilskoj industriji ili IT sektoru, stvaraju 3 milijarde funti dodatne vrednosti za britansku privredu svake godine. U analizi „Ekonomija dizajna“, navodi se i da je zaposleni u dizajnerskoj i srodnim branšama za 41% produktivniji od prosečnog britanskog radnika.

Kreativna industrija u Srbiji daleko je od ovakvih brojki, koliko i moć domaće ekonomije u odnosu na britansku. Ipak, mada se proces reindustrijalizacije odvija daleko sporije i mukotrpnije nego što se urušavala domaća proizvodnja, ovdašnji proizvođači koji su u „beskrajnoj tranziciji“ uspeli da prežive i da dalje razvijaju posao, kao i oni koji su ga upravo u takvim uslovima pokrenuli i razgranali, itekako znaju kakve prednosti nad domaćom i stranom konkurencijom obezbeđuje dobar dizajn.

Nova budućnost poznatih favorita

„Metalac“ iz Gornjeg Milanovca nedavno je, u saradnji sa organizacijom „Mikser“ i Balkanskom dizajn mrežom, putem javnog konkursa pozvao dizajnere i one koji žele da se okušaju u toj branši da ponude nova rešenja za stare favorite među posuđem: šerpicu, lončiće za mleko i džezvu za kafu. Konkurs je nazvan „Nove uspomene“, aludirajući tako na činjenicu da svako ko je odrastao na ovim prostorima zna za crvenu tufnastu džezvu, ili na šta se misli kada se kaže „šerpa plava boja“. Prema rečima direktorke marketinga Nadice Vujić Mitrović, odziv je bio i više nego dobar – dizajneri iz deset zemalja odgovorili su sa 240 predloga. Pobednici su, osim novčane nagrade, dobili i posuđe sa sopstvenim dizajnerskim rešenjem, kao i priliku da njihovi radovi budu izloženi na sajmu „Ambiente“ u Frankfurtu.

S druge strane, kompanija je, pruživši šansu mladim dizajnerima da se poigraju bojama, dekorima i grafičkim simbolima, ali i da poznatom posuđu priušte razne „dodatke“, poput navlaka, podmetača i poklopaca, i sama dobila mogućnost da sagleda kako oni vide budućnost njenog posuđa, ali i da bolje proceni šta očekuju kupci. To je posuđe koje je pre svega praktično, a može biti prepoznatljivo i po elegantnim, zaobljenim linijama sa diskretnim kombinacijama boja, ali i efektnim, razigranim šarama koje asociraju na ovo podneblje, objašnjava naša sagovornica.

Imajući u vidu da „Metalac“ svoje proizvode plasira na veoma različitim tržištima – na Balkanu, u Evroskoj uniji, SAD i Rusiji, odabiru odgovarajućeg izgleda se pristupa vema temeljno: razmatraju se zahtevi na konkretnim tržištima, specifičnosti pojedinih linija proizvoda i svetski trendovi. Na osnovu toga se predlažu konkretna rešenja, a u tom procesu, osim dizajnera, učestvuju i menadžeri prodaje, inženjeri ali i kupci putem anketa i društvenih mreža. Savremeno tržište, dodatno, zahteva da se izgled proizvoda stalno „osvežava“. Prema rečima Nadice Vujić Mitrović, samo u prošloj godini pogon “Metalac print” je odštampao 90 novih dekora, pa joj se, kaže, ponekad čini kao da posluju u modnoj a ne metalskoj industriji.

Hrabrost za iskorak

Pre tri decenije, kada je osnovana radionica iz koje će izrasti današnja kompanija „Drina Plastika“ iz Nove Pazove, plastično posuđe ili predmeti za kuću ni za živu glavu nisu smeli da se nađu u vidnom polju gostiju: jeftini a preko potrebni, plastični lavori, činije i kofe činili su skriveni svet kuhinja i ostava. Od njih se nije očekivalo da budu prijatni oku, već je dovoljno bilo da budu praktični.

Tu fazu su, u međuvremenu, prerasli i kupci i „Drina“. Danas je potrošačima bitno da predmeti od plastike budu i lepi kao što su korisni, a kompanija iz Nove Pazove i njen dizajnerski tim „Oneesentials“ osvojili su za svoje proizvode nagradu „Kapetan Miša Anastasijević“ i priznanje Privredne komore Beograda. Prema rečima vlasnika „Drine“, Vidoja Mikavice, kompanija je, shodno porukama sa tržišta, donela odluku da značajnije investira u dizajn i reklamu. U razmatranju ideja kako da svoje proizvode istaknu u mnoštvu naizgled sličnih ponuda i učine ih što prepoznatljivijim i autentičnijim, okrenuli su se modernim formama i jarkim bojama.

Ideja je bila smela, ali se ubrzo isplatila, i to na način koji firme najviše vole – kroz rast tražnje i prihoda u potpuno novom segmentu tržišta. „Prethodno su naši najverniji kupci bile domaćice, starosti od 30 do 60 godina, a sada smo uspeli da privučemo mlade iz urbanih sredina, kojima se najviše dopao nesvakidašnji dizajn naših proizvoda, poput posude za hranu sa mestom za escajg na poklopcu, ili šolje za mleko u neobičajenim, modernim nijansama”, kaže Mikavica. “Drina” za sada snabdeva tržišta balkanskih zemalja, a „korak po korak” planira da poveća izvoz i u Zapadnu Evropu, gde su od presudnog značaja za uspeh konkurentne cene i kvalitetan dizajn njihove robe.

Lični pečat

Niška fabrika kozmetike „Aura“ koja, osim u regionu, posluje i na tržištu Bliskog Istoka i razvija planove za izvoz u SAD, drži se devize da je dobro osmišljeni dizajn uvek šansa da se pridobije novi potrošač. Vlasnica i direktorka „Aure“, Mila Litvinjenko, međutim, objašnjava da industrija u kojoj posluje ima stroge standarde proizvodnje i pakovanja. Zato je jedna od najvećih prednosti niške kompanije u odnosu na velike korporacije u tome, što sa svojih stotinu zaposlenih može brzo da odgovri na promene koje diktira kozmetička industrija, „a takva flekisbilnost dopušta da krajnjem proizvodu dodamo lični pečat, nešto što će nas izdvojiti od ostalih“, ističe naša sagovornica.

„Aura“ je na tom putu napravila jedan od presudnih koraka baš u vreme najveće krize 2009. godine, odlučivši da, uprkos rizicima, redizajnira svoj logo i brend, s ciljem da na tržištu „isposluje“ potpuno novi imidž, u skladu sa unapređenim kvalitetom proizvoda. Tako je izgled koji je odslikavao dubinu džepa prosečnog domaćeg potrošača, preobražen u kozmetičku liniju koja je na policama u maloprodajnim objektima zauzela ravnopravno mesto sa proizvodima inostrane, i daleko poznatije konkurencije.

Ambalaža „Aurinih“ proizvoda je crne boje, sa svedenim natpisima „nežnijih“ fontova, što, prema rečima Mile Litvinjenko, objedinjuje i formalna i neformalna pravila o eleganciji u kozmetičkoj industriji. Taj zadatak je poveren profesionalnm dizajneru koji je i stalni član “Aurinog” tima, a osmišljavanju svakog novog proizvoda uvek prethodi temeljno istraživanje tržišta i važećih trendova. U situaciji kada je oblik maskare ili ruža za usne propisan zahtevima masovne proizvodnje i opšteprihvaćenim standardima, niška fabrika nalazi prostor za inovacije u efektnim nazivima proizvoda, ili osmišljavanju limitiranih kolekcija, kada vlasnica, po sopstvenim rečima, insistira na rešenjima „koja su razigranija, ilustrativnija i ne toliko uobičajena za ovu branšu.“

Milica Rilak
broj 134, februar 2017.

Dolazak Bank of China, četvrte najveće banke u svetu, bankari u Srbiji ne doživljavaju kao veliku konkurenciju jer smatraju da će ona biti orijentisana na velike infrastrukturne projekte i zajedničke investicije. Nasuprot tome, ekonomski analitičari uglavnom prognoziraju da će ta banka „razbiti bankarski monopol“ kroz povoljnije kredite privredi, te da će tome morati da se prilagode i evropske banke koje posluju kod nas.

Srpsko bankarsko tržište od 21. januara je bogatije za još jednu stranu banku, ali prvu koja dolazi iz Kine. Državna Kineska banka (Bank of China) je otvorena u Beogradu, odlakle će upravljati poslovima u zemljama bivše Jugoslavije, ali i u Bugarskoj, Rumuniji, Grčkoj i Albaniji. Takva poslovna odluka četvrte najveće banke u svetu je deo državne strategije prodora Kine ka evropskim tržištima, odnosno programa „Jedan pojas, jedan put“. Na tom kineskom „novom putu svile“, Srbija treba da bude centralna zemlja u ovom delu Evrope, što je i potvrđeno dolaskom banke koja posluje u 46 zemalja, ima kapital od 2.700 milijardi dolara, zapošljava 285.000 radnika, a njen godišnji čist profit je 26 milijardi dolara.

Banka će podržavati ekonomsko-trgovinske odnose Srbije i Kine kroz kredite privredi, finansiraće velike infrastrukturne projekte gde će glavni izvođači biti kineske firme, predstavljati most za investicije iz jedne u drugu zemlju, ali i za lakši prodor kineskih frimi na nova tržišta, a pružaće i usluge stanovništvu.

Pratnja kineskim ulaganjima

Srbija ima sporazum sa Kinom o starteškom partnerstvu, koji je ovde omogućio nekoliko velikih kineskih investicija. Izgrađen je Pupinov most koji povezuje Zemun i Borču, što je finansirano kineskim kreditom a glavni izvođači bile su kineske frime. U toku je izgradnja termolektrane Kostolac, jednog od navećih energetskih projekata u regionu koja košta 716 miliona evra, a glavni izvođač je kineska kompanija SMEC.

Kineska kompanija Hestil kupila je prošle godine problematičnu Železaru Smederevo za 46 miliona evra i obavezala se na investicije u vrednosti od 300 miliona evra, zatim potpisan je i sporazum o izgradnji brze pruge Beograd-Budimpešta, a vrednost te investicije je 1,1 milijarda evra, za šta će Srbija koristiti kineski kredit. Srbija očekuje od kineskih kompanija spasonosno rešenje i za Rudarsko-topioničaski basen (RTB) Bor, i ukoliko se postigne takav dogovor biće neizbežni povoljni krediti za vraćanje u život tog preduzeća.

Krajem prošle godine potpisan je sporazum sa Kinom o bezviznom režimu, a razgovara se i o uvođenju direktnog avionskog leta Beograd-Peking, što bi trebalo da motiviše Kineze da u većem broju posećuju Srbiju.

Predsednik Upravnog odbora matične Bank of China Tjan Guoli je potvrdio da je otvaranja banke u Beogradu motivisano prilagođavanjem rastućim potrebama ekonomske saradnje Srbije i Kine. Po njegovoj proceni, saradnja dve zemlje može najbrže da se unapredi u oblasti infrastrukture i proizvodnom sektoru, ali i u sektoru turističkih i finansijskih usluga. Trgovinska razmena Srbije i Kine je u 2015. iznosila 1,56 milijardi, a za 11 meseci 2016. godine 1,48 milijarde dolara.

Srpski ministar finansija Dušan Vujović očekuje da Kineska banka podržava ne samo kineske kompanije koje posluju u Srbiji, već i investitore iz Srbije koji planiraju poslovanje u Kini. Takođe se nada da će preko te banke Srbija jeftinije finansirati svoj dug, a pre svega da će biti povoljan kreditor dugoročnih projekata koji se realizuju u Srbiji, pogotovo u oblasti energetike.

Korist i za podizvođače

Dok bankari u Srbiji u Kineskoj banci ne vide veliku konkurenciju jer smatraju da će ona biti orjentisana na velike infrastrukturne projekte i zajedničke investicije, ekonomski stručnjaci prognoziraju da će ta banka ponuditi privrednicima povoljnije kredite od onih koje nude evropske banke koje posluju u Srbiji, tako da će one morati da se prilagode konkurenciji. U Srbiji sada posluje 31 banka, od kojih je većina u vlasništvu banaka u Evropi.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić ocenjuje da će Kineska banka razbiti monopol koji strane banke imaju na srpskom tržištu i za razliku od njih će podržati projekte koji su dugoročno isplativi. Kineskim bankarima, smatra on, nije toliko važno ako neki projekat ne donosi odmah profit, kao što je to slučaj sa bankama iz EU, već oni gledaju i po dvadeset godina unapred. „Kineska banka će najviše davati kredite svojim kompanijama u Srbiji, ali će odobravati pozajmice i drugim stranim i domaćim firmama. Kinezi će verovatno ponuditi kredite i građanima, ali im to neće biti prioritet“, ističe Savić.

Njegov kolega Đorđe Đukić smatra da će svi podizvođači radova u Srbiji koje budu izvodile velike kineske kompanija imati velike koristi od toga, jer će moći da uživaju blagodeti povoljnih kreditnih aranžmana namenjenih kineskim firmama. Đukić je podsetio da Kinezi u narednih deset godina planiraju projekte koji će se meriti milijardama evra, a Srbija se našla u poziciji da bude uključena u kineske interese u ovom regionu ne samo kada je reč o izgradnji pruge Beograd – Budimpešta, već i energetskih objekata.

Profesor Bankarske akademije Zoran Grubišić, pak, očekuje da će Kinezi svakom poslu pristupiti ponaosob. To znači, kako je objasnio, da će biti kompanija koje će dobiti pozajmicu Kineske banke bez kamate, a neke kamatu od jedan ili dva odsto, što će svakako doprineti da se lakše sprovedu infrastrukturni projekti Srbije i Kine.

U Upravnom odboru Kineske banke u Srbiji su kao nezavisni članovi bivši guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić, koji je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, i bivši ministar privrede Srbije Željko Sertić, koji se sada vršilac dužnosti direktora Razvojne agencije Srbije. Sertić će morati da se odluči da li će napustiti to mesto jer nije dobio saglasnost Agencije za borbu protiv korupcije, ili će platiti kaznu što krši zakon, koja iznosi od 50 do 150.000 dinara. On je tu saglasnost morao da traži zbog sukoba interesa, jer nisu prošle dve godine od kada je napustio ministarsku poziciju, a sada je takođe na odgovornoj funkciji koja može biti u direktnoj vezi sa poslovima Kineske banke. Na odluku Agencije Sertić je podneo žalbu i najavio je da će poštovati zakon nakon što se reši njegova žalba.

Šoškić nema problem kao Sertić i za funkciju u Kineskoj banci nije ni morao da traži saglasnost od Agencije za borbu protiv korupcije, jer je iz NBS otišao 2012. godine. On vidi veliku korist od dolasku te banke i ocenio je da ona neće biti konkurent bankama u Srbiji u poslovima gde već postoji jaka konkurencija, već će se prvenstveno baviti projektnim finansiranjem. Banka će, kako je rekao, pratiti konkretne kineske investicije u Srbiji i regionu i obezbeđivati obostranu trgovinsku i investicionu saradnju.

 
Marica Vuković
broj 134, februar 2017.

Investiranje na deviznom tržištu postaje sve popularnije širom sveta jer investitori i špekulanti traže mogućnost za profit na nestabilnim tržištima valuta putem kratkoročne kupovine i prodaje valuta. Kao najveće svetsko finansijsko tržište sa bilionima dolara u valutama kojima se svakodnevno trguje širom sveta, FX tržište je najlikvidnije finansijsko tržište na svetu. Međutim, sa likvidnošću može da dođe i nestabilnost i rizici i zbog kojih su FX Opcije korisni dodatak svakoj investicionoj strategiji.

FX Opcije imaju jedinstvenu karakteristiku da investitorima nude sve prednosti neograničenog profita uz ograničen rizik. FX Opcije su moćan alat za investiranje kako u direktno usmerene investicije tako i one koje su u kombinaciji sa postojećim spot pozicijama.

Fleksibilnost Opcija je takođe jedan od mnogih razloga zbog kojih su popularne. Mogu se koristiti kao direktan investicioni alat za ulaganje u osnovno tržište, ali takođe mogu da se primene i kao alat za zaštitu od rizika koji se koristi u kombinaciji sa postojećim pozicijama. To investitorima omogućava kreiranje profila rizika njihovih pozicija koji će se poklapati sa bilo kakvim uvidom u tržište koji bi mogli da imaju.

FX Opcije se mogu koristiti za izražavanje pogleda na tržište koje se kreće na više ili na niže, ili čak za tržište koje se kreće u stranu. FX Opcije se takođe mogu upotrebiti da se izraze očekivanja po pitanju buduće nestabilnosti. Na primer, ako verujete da će se FX tržište pokrenuti ali niste sigurni u kom smeru, možete da organizujete portfolio i da imate koristi od pokreta u oba smera.

Osim toga, FX Opcije dozvoljavaju mogućnost iskorištavanja snage pozicije i na taj način značajno uvećavanje profita.

Kako FX Opcije funkcionišu?

Najtradicionalniji način da trgujete valutama je da to uradite putem ‘spot FX’ – momentalne transakcije. To je situacija kada investitor kupi jednu valutu i u isto vreme proda drugu po ceni koja je trenutno na tržištu. ‘Spot’ se odnosi na trenutnu cenu. Ako se vrednost valute koju kupujemo poveća u odnosu na valutu koju smo prodali, investitor ostvaruje profit. I obrnuto, ako vrednost opadne, investitor će izgubiti novac.

Kod Opcija se sa druge strane trguje valutnim parom u budućnosti i samo ako je cena u korist investitora u tom trenutku. To je mogućnost – „opcija“ – trgovanja valutnim parom u budućnosti po unapred određenoj ceni ali nije obaveza da se to uradi.
Osnovni i najčešći tip Opcija se zovu „Vanila“ Opcije i postoje dve vrste ovih Opcija: „Call“ Opcije (opcije opoziva) i „Put“ Opcije (opcija prodaje).

Kupovina ili prodaja?

„Call“ Opcija je pravo kupovine valutnog para određenog datuma u budućnosti i to po određenoj ceni. Datum kada imate pravo da kupite par predstavlja datum isteka opcije, a dogovorena cena Opcije je poznata kao „izvršna cena“.

S druge strane, kupovina „Put“ opcije vam pruža mogućnost da prodate osnovni valutni par po „izvršnoj“ ceni na datum isteka.

FX Opcije su veoma fleksibilne. Možete da izaberete tačno koja izvršna cena odgovara vašoj strategiji i koliko dugo želite da Opcija traje. Kombinacija različitih izvršnih cena i datuma isteka će odrediti cenu ili premiju Opcije, što predstavlja cenu koju morate da platite kako biste uzeli Opciju.

„Call“ Opcija je opcija kupovine, ali nije nešto što ste primorani da uradite. Ukoliko se osnovnim valutnim parom trguje iznad „izvršne“ cene na kraju ugovora o opcijama, onda investitor može da iskoristi svoje pravo i ostvari mogućnost kupovine valutnog para po „izvršnoj“ ceni. Ukoliko osnovna „trenutna“ cena ne dostigne taj nivo i trgovanje se nastavi ispod nivoa „izvršne“ cene onda investitor može jednostavno da izabere da opcija istekne ne uradivši ništa. Jedini gubitak koji će ostvariti je na premiji unapred plaćenoj za Opciju.

Opcije u akciji

Zamislite na primer da se valutnim parom EUR/USD trguje po vrednosti od 1,1000, ali da vi mislite da će vrednost trgovanja porasti u naredne dve nedelje, i stoga kupite „Call“ Opciju po „izvršnoj“ ceni od 1,1050 sa datumom isteka za dve nedelje. U ovom primeru možemo da kažemo da je cena opcije 50 poena (pip). Međutim, ako kupite opciju od 100,000 EURUSD po ceni opcije od 50 poena, onda je premija koju ćete platiti 500 dolara (100,000 x 0.0050 = $500).

Ukoliko se nakon dve nedelje parom EURUSD trguje ispod 1,1050 možete da izaberete da pustite da opcija istekne. Premija plaćena za opciju ($500) će biti izgubljena, međutim to je maksimum koji možete da izgubite kada kupujete Opciju.
S druge strane, ukoliko EURUSD trguje iznad 1,1050 onda ćete možda želeti da upotrebite pravo Opcije da iskoristite prednost tržišnih kretanja na gore. Međutim, kako biste bili na nuli, cena mora da trguje iznad 1,1100 zbog 50 poena premije koji su unapred plaćeni.

„Put“ opcija je suprotna – imate pravo da prodate osnovnu valutu po „izvršnoj“ ceni po roku dospeća ili birate da opcija istekne. „Put“ opciju koristite kada mislite da će se valutnim parom trgovati po nižoj ceni. Kupovina „Put“ opcije je dobar način da se iskoristi prednost kod opadanja na tržištu.

Karakteristike trgovanja FX Opcijama

Jedna od najboljih karakteristika kod Opcija je da je vaš potencijalni profit neograničen, dok je međutim maksimalni gubitak premija koju ste platili za opciju. Potpuna transparetnost rizika FX Opcija je jedan od ključnih razloga zbog koga su privlačne opreznim investitorima i onima koji pokušavaju da uravnoteže ostale rizike u svom portfoliju.

Više o trgovanju valutnim parovima i FX Opcijama Sakso banke možete saznati na ovom linku.

Sakso banka specijalista za trgovanje i investiranje putem interneta sa zadovoljstvom pruža i sledeće podatke koji mogu biti interesantni opštoj javnosti:

Opšte karakteristike investitora u Srbiji

Kada je reč o kapitalu mogli bismo da kažemo da je prosečan depozit klijenata Sakso banke iz Srbije bio prosečno oko 50 do 100 hiljada evra.

U proseku su između 35 i 55 godina starosti.

Žele da pronađu profesionalnog brokera i nisu ograničeni samo na lokalna tržišta.

Investitori iz Srbije ne polažu previše nade u berzanske robe.

Kada je reč o obimu trgovanja valutni parovi EUR/USD, GBP/USD , AUD/USD, EUR/GBP su najpopularniji među klijentima Sakso banke u Srbiji. S druge strane, imamo korporativne klijente koji trguju ugovorima o finansiranju razlike (CFD), akcijama i indeksima ili poljoprivrednim proizvodima želeći da se zaštite od trenutnih investicionih aktivnosti.

Kako se trejderi iz Srbije ponašaju u rizičnim situacijama na tržištu?

S obzirom da prosečan srpski investitor važi za dugoročnog investitora sa malim apetitom ka riziku, mnogi biraju da zatvaraju pozicije ili da se zaštite. Osim toga, čak iako su obrazovani i sa iskustvom potrebna im je pomoć sa dodatnim obrazovanjem. S druge strane, investitore iz Srbije je teško ubediti u nešto što ne žele da urade.

Autor: Marina Papić, menadžer prodaje za privatne klijente u Sakso banci

Marina se priključila Sakso banci u aprilu 2015. i radi u regionalnoj kancelariji u Limasolu. Njene glavne odgovornosti su usredsređenost na prodaju i razvoj poslovanja u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Takođe je odgovorna za profesionalni trening o finansijskim proizvodima i platformama za trgovanje potencijalnih i postojećih klijenata, kao i za vebinare putem interneta. Marina je ključni član tima koji radi na nekoliko glavnih prodajnih projekata, kao što su razvoj naprednih prodajnih metoda i uvođenje novih proizvoda. Pre dolaska u Sakso banku radila je za kompaniju koja se bavi trgovanjem deviznih parova, gde je stekla odlično znanje o trgovanju putem interneta. Na početku karijere Marina je unapredila znanja o finansijama i investiranju tokom prakse u Nemačkoj investicionoj banci u Londonu. 

U situaciji kada je javni dug Srbije nakon pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima odmah porastao za nekoliko stotina miliona evra usled jačanja dolara u odnosu na evro i kada se spekuliše da li će se takav trend nastaviti ili ne, mogu li građani da se zaštite od promena na deviznom tržištu i ispravno predvide na duže staze u kojoj valuti je najisplativije štedeti?

Iako je prethodne godine zabeležen rast štednje u dolarima za oko 11%, ona i dalje čini svega 4,7% ukupne devizne štednje u bankama u Srbiji, koja iznosi oko 8,9 milijardi evra. Najveći deo devizne štednje je u evropskoj valuti, a bankarske kamatne stope na štednju u evrima i dolarima su na približno jednakom nivou. Međutim, nije isključeno da će se banke u narednom periodu prilagođavati novim uslovima na međunarodnom finansijskom tržištu, pre svega očekivanom povećanju kamatnih stopa u SAD, kažu u Narodnoj banci Srbije. U centralnoj banci ističu da imaju mehanizme za ublažavanje preterane oscilacije kursa na relaciji evro-dinar, ali upozoravaju da su van njenog uticaja faktori koji utiču na kurs prema drugim valutama.

Ivan Nikolić, direktor za naučno-istraživački razvoj Ekonomskog instituta u Beogradu ukazuje da je jačanje dolara, usled restriktivnije monetarne politike američkog FED-a, uticalo i na deo domaćih štediša da se ponašaju u skladu sa takvim trendom. „Od trenutka prvog podizanja kamatne stope FED-a do kraja novembra prošle godine, iznos depozita u dolarima uvećan je za 8,3%, dok je rast štednje u evrima iznosio samo 2,8%“, navodi Nikolić. On, međutim, podseća da je udeo štednje u dolarima u ukupnoj deviznoj štednji tradicionalno nizak i kreće se oko četiri odsto, te da pomenuti trend nije bitnije promenio valutnu strukturu. Štednja u evrima je u ukupnoj deviznoj štednji na međugodišnjem nivou smanjena za 0,4%, dok je u dolarima uvećana za 0,2%.

„Nisam primetio da banke nude više kamatne stope na štednju u dolarima, niti je to bio ključni motiv štedišama, već korist koja se odnosila na kapitalni dobitak, pre svega na jačanje dolara prema evru, pa time i prema dinaru. Pomenti efekat je, međutim, najverovatnije iscrpljen tokom prethodne godine, jer teško da će dolar nastaviti značajnije da jača u odnosu na evro“, smatra Nikolić. „Naravno“, dodaje, „dalja kretanja će značajno zavisiti od poteza nove američke administracije, iako ne smemo zaboraviti da je FED najavio novo zaoštravanje monetarne politike shodno rastu inflacije i stopi nezaposlenosti“.

Odliv portfolio investicija

Privrženost domaćih deviznih štediša evru nije se značajnije promenila u korist dolara, potvrđuju i u Poštanskoj štedionici, usmerenoj na poslovanje sa stanovništvom. „Kamate na dolarske uloge pomeraju se sporadično i minimalno, pre svega zato što su aktive banaka uglavnom izražene u evrima, tako da banke nemaju preku potrebu za dolarskom valutom. Takođe, domaće tržište obično reaguje sa zakašnjenjem na promene ovakve vrste”, ukazuju u Poštanskoj štedionici.
S druge strane, jačanje dolara uticalo je na pad interesovanja institucionalnih investitora za državne hartije koje emituje Republika Srbija. Analize pokazuju da američki investicioni fondovi „izlaze“ iz srpskih državnih obveznica i da je od januara do oktobra 2016. godine neto odliv portfolio investicija iz Srbije bio 746 miliona evra, što je za 690 miliona evra više nego u istom periodu 2015. godine. U Ministarstvu finansija negiraju da bi to moglo da se odrazi na planirane aukcije srpskih državnih obveznica, bilo da je reč o obimu ili prinosu. Stručnjaci beogradskog Ekonomskog instituta ističu u „Makroekonomskim analizama i trendovima“, da je povlačenje nerezidenata iz državnih dinarskih HoV uticalo na povećane intervencije NBS na bankarskom deviznom tržištu, kako bi se izašlo u susret povećanoj tražnji domaćih poslovnih banaka i na taj način smanjile prekomerne dnevne oscilacije kursa.

Za sada, ipak, stabilno

Deprecijacijski pritisci, izraženi u prvoj polovini prethodne i početkom ove godine, posledica su pojačane neizvesnosti na međunarodnim finansijskim tržištima, kao i faktora iz domaćeg okruženja, kažu u NBS i dodaju: „Od početka godine oni su delom sezonskog karaktera i rezultat su povećane tražnje domaćih preduzeća za devizama, pre svega uvoznika energenata, kao i sezonskog smanjenja indeksirane aktive banaka, te njihove potrebe da kupuju devize kako bi se zaštitile od deviznog rizika“.

Rast referentne stope FED-a i najava da će se ona u narednom periodu podizati brže nego što se očekivalo, kao i neizvesnost u pogledu buduće ekonomske politike SAD izazvali su slabljenje valuta mnogih zemalja u razvoju, napominju u centralnoj banci. Takve posledice su se osetile i u Srbiji, ali su ublažene pravovremenom reakcijom NBS, koja je u 2016. godini, u kupoprodaji na međubankarskom deviznom tržištu neto prodala 160 miliona evra, a uključujući i 2015. godinu, NBS je po osnovu intervencija povećala devizne rezerve za 360 miliona evra.

Nataša Marjanović, član izvršnog odbora „Đenerali osiguranja Srbija“, zadužena za upravljanje sredstvima i finansijske transakcije, ističe da jačanje dolara i podizanje kamatnih stopa u SAD nije imalo vidljivijih efekata na opštu situaciju u Srbiji, iako svakako utiče na ukupnu zaduženost same države. Kada je reč o posledicama povlačenja američkih investitora iz naše zemlje i intervencija centralne banke na deviznom tržištu, naša sagovornica, pod čijom upravom su i penzijski fondovi ovog društva, navodi da je određena depresijacija dinara očekivana u domaćoj privredi i daljoj stabilizaciji tržišta. „Naime, ukoliko posmatramo poslednjih nekoliko godina, makroekonomski parametri ukazuju na stabilan kurs i nisku inflaciju, odnosno visoke realne prinose za investitore na našem tržištu. Samim tim, svi članovi dobrovoljnih penzijskih fondova imaju koristi od stabilne ekonomije, što se ogleda i u prinosima koji su ovih godina ostvarivani na tržištu”, ističe Marjanović.

Forsiranje dinara

Prema poslednjim objavljenim podacima u Statističkom biltenu NBS iz prošlog novembra, kamatne stope na štednju u evrima su 0,68 odsto godišnje. Kada se porede trenutne ponude banaka, očigledno je da je kamatna stopa na dolare veća nego na evro, u nekim situacijama i dvostruko: za oročenje na godinu dana banka za evro plaća 0,45%, a za dolar 1%, više nego duplo. Ipak, za štednju je, prema Statističkom biltenu NBS, sa stanovišta kamate i dalje najisplativiji dinar: za godišnje oročenje kamatna stopa je oko 4,5%, odnosno 3,28% u proseku za sve ročnosti.

Oni koji više veruju dinaru, nego stranim valutama, bankama su poverili oko 50 milijardi dinara. Prema analizama koje NBS periodično sprovodi, dinarska štednja je dugoročno isplativija u odnosu na štednju u evrima. To je rezultat viših kamatnih stopa na dinarsku štednju u uslovima relativne stabilnosti deviznog kursa, kao i povoljnijeg poreskog tretmana u odnosu na štednju u evrima, ističu u centralnoj banci i dodaju da je primetan rast dinarske štednje u skladu sa Strategijom dinarizacije domaćeg finansijskog sistema, koju sprovode NBS i republička vlada.

Daniela Ilić
broj 134, februar 2017.

Startap scena u Srbiji je sve razvijenija. Broj kompanija raste, a država sve više shvata njihov značaj i potencijal za razvoj celokupne privrede, pa se čini kao sasvim logičan zaključak vodećih menadžerki kompanije Microsoft koje su u nedavnom razgovoru za eKapiju istakle da je „Srbija na dobrom putu da postane startap nacija“. Nedavno usvojenom Strategijom razvoja IT industrije određene su, između ostalog, i mere podrške za IT preduzetništvo i startap projekte, a u toku je i izrada Akcionog plana. Istovremeno, sve su mnogobrojniji izvori finansiranja, od privatnih investicionih fondova do mikrokredita za početnike u biznisu.

Povodom Evropske nedelje startapa, koja je obeležena od 6. do 10. februara, državna sekretarka u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Tatjana Matić najavila je dodelu bespovratnih sredstava za startap projekte, „u cilju povećanja broja tržišno uspešnih srpskih startap privrednih subjekata u čijim projektima dominantnu ulogu imaju informacione tehnologije“. Takođe, planirana je i podrška razvoju startap ekosistema, jačanje IT klastera, startap habova i tehnoloških inkubatora.

Jedna od institucija koje aktivno rade na podršci startap zajednici je i Fond za inovacionu delatnost, a Ivan Rakonjac, v.d. direktora Fonda, kaže da je pre pet godina Srbija imala samo jedan tehnološki inkubator, dok zajednica inovativnih startapa gotovo da nije postojala. Fond je tada bio jedna od retkih ustanova koje su pružale finansijsku podršku upravo mladim preduzetnicima sa dobrim idejama, i to u trenutku kada je pomoć države i najpotrebnija – u fazi ranog razvoja.

– Mi smo uvodili načine finansiranja koji kod nas nisu bili viđeni, a danas su oni ugrađeni u inovacioni ekosistem u Srbiji. U međuvremenu je startap zajednica i brojčano i organizaciono ojačala i to su sada artikulisana mlada preduzeća koja znaju šta im od države treba, preduzetni, obrazovani i ohrabreni mladi ljudi od kojih dobijamo važne i konstruktivne povratne informacije – objašnjava Rakonjac.

On podseća da danas postoji mnogo više izvora finansiranja, raznih privatnih fondova, ali i novih državnih projekata. Naš sagovornik veruje da će se startap scena razvijati u pravcu diverzifikacije i umnožavanja izvora finansiranja, i da će se ukazati i potreba da država u nekoj meri redefiniše svoju ulogu. Ivan Rakonjac smatra da će startapi postajati sve važniji oslonac domaće privrede zasnovane na znanju.

– Jedan od glavnih izazova za dalji napredak startap scene je i dalje primetan odlazak mladih preduzetnika van zemlje, odnosno odliv ideja i znanja. Naš posao kao državnog fonda jeste da ovde izgradimo jednako dobre uslove za rad. To pre svega znači da obezbedimo kontinuitet finansijske podrške, uključivanje, ali i isključivanje pomoći u pravom trenutku. Takođe, ukupna ekonomska situacija u zemlji ne pogoduje inovatorima, jer to što oni nude ima pravu vrednost i pun smisao jedino ako ima ko da kupi i koristi – ističe Rakonjac.

Startapima potrebna efikasna onlajn naplata i bankarske garancije

Vladimir Koprić, osnivač kompanije Coprix Media koja kreira inovativne i zabavne sisteme za učenje, kaže da se uslovi za poslovanje startapa popravljaju iz godine u godinu, ali da startap zajednica i država „imaju još mnogo toga da stabilizuju, pre nego što se postignu optimalni rezultati za razvoj preduzetništva u Srbiji“.

– Osnova svega je mogućnost efikasne i sigurne onlajn naplate i prijema uplata od korisnika iz inostranstva, a odmah iza toga sledi pomoć domaćim startapima da se prošire na nova tržišta van istočne Evrope. To je osnovni problem za industriju u kojoj se mi nalazimo, jer nedostatak podrške za posledicu ima značajno veće troškove i duže vremenske intervale, nego što ih imaju startup kompanije iz drugih zemalja – objašnjava Koprić.

Darko Tasovac iz kompanije NovelIC ističe veliki razvojni potencijal ulaganja u startapove, za koje smatra da donose benefite društvu u celini. On smatra da uslovi za razvoj mladih kompanija moraju biti mnogo bolji, pri čemu treba koristiti neke već postojeće modele podrške implementirane u širem regionu.

– Najbitnije je obezbediti investicioni capital tipa „seed investment“, osnažiti strukturu podrške kroz inkubatore i omogućiti startapovima bankarske garancije za apliciranje na državnim javnim pozivima – navodi Tasovac u razgovoru za eKapiju.

Kao jedan od glavnih izazova u dosadašnjem radu naš sagovornik navodi činjenicu da NovelIC, koji se bavi visokotehnološkim razvojem za koji su potrebna specifična znanja, teško može da nađe kadrove na domaćem tržištu rada. Zato su prinuđeni da dosta ulažu u obrazovanje radnika, i to obukom studenata završnih godina fakulteta, koja se kruniše zaposlenjem.

Vreme za sledeću fazu razvoja

Vladimir Koprić ističe da je Fond za inovacionu delatnost odlična finansijska i logistička podrška startapima, dok je osnivanje StartIt-a pokazalo i da postoji zajednica koja može mnogo toga da uradi. Pošto su se pojavili prvi akceleratori i biznis anđeli, Vladimir Koprić smatra da je sada vreme da se pređe u sledeću fazu razvoja kada će doći i „pravi Venture Capital fondovi koji raspolažu privatnim kapitalom“.

– Potrebni su fondovi koji razumeju šta znači ulaganje u startap i koji su spremni na investiciju visokog rizika, kao i povoljni krediti u fazi ranog razvoja. Neophodno je i uređivanje pravne regulative, kako bi se privukli Angel i VC investitori koji su zaista orijentisani na startap kompanije – navodi sagovornik eKapije, uz napomenu da veoma bitan faktor predstavlja i Privredna komora Srbije „koja bi morala mnogo više da se angažuje da aktivno pomogne kompanijama prilikom izlaska na nova tržišta“.

Darko Tasovac smatra da bi podrška države startapovima bila veoma značajna u vidu finansijske pomoći za učestvovanje na međunarodnim sajmovima, kao i za patentiranje inovacija (NovelIC ima 8 međunarodno podnetih patenata). Takođe, dobrodošlo je i učešće u finansiranju programa obuke mladih ljudi.

– Veoma je značajan pristup osiguranju IT kompanija prema trećim licima u obavljanju inženjerskih poslova. Takve garancije su neophodne u poslovanju prema velikim stranim kompanijama, a kod nas su nepoznanica i velike osiguravajuće kuće koje posluju u Srbiji ih ne izdaju, ili to rade za daleko veće sume nego u inostranstvu – ističe Tasovac.

On kao značajnu stavku navodi i potrebu za olakšavanjem i uprošćavanjem carinskog postupka uvoza i izvoza hardverskih prototipova („development hardware“) koji su u slučaju kompanije NovelIC sredstvo za rad, a ne roba koja ide u dalju prodaju.

Sve više izvora finansiranja

Fond za inovacionu delatnost ove godine ponovo pokreće Program ranog razvoja, namenjen upravo privatnim mikro i malim preduzećima u ranim fazama razvoja. Potrebno je da imaju neku inovaciju sa jasnim tržišnim usmerenjem, a u Fondu se nadaju da će moći da raspišu dva javna poziva – jedan u prvoj polovini i drugi krajem 2017. godine.

– Tu dodeljujemo do 80.000 EUR po projektu. Za prvi poziv dobili smo sredstva iz budžeta, a za drugi očekujemo nastavak donacija našeg dugogodišnjeg donatora, Evropske unije – kaže Ivan Rakonjac, v.d.direktora Fonda.

Pored državne podrške, sve je više privatnih izvora finansiranja. Tako su sedmorica biznismena iz Srbije 15. januara osnovali prvi privatni investicioni fond u Srbiji za startape, vredan milion evra – ICT Hub Venture. Fond je već raspisao konkurs kojim će u naredna 24 meseca investirati do 30.000 EUR u najviše 30 novoosnovanih firmi iz Srbije i regiona.

– Naše polazno razmišljanje bilo je kako da dalje ojačamo startap u Srbiji, da obezbedimo investicije, odnosno finansiranje projekata koji su u ranoj fazi. Počeli smo da razgovaramo sa potencijalnim investitorima koji imaju snažnu tehnološku komponentu i tako je nastao ICT Hub Venture – rekao je Kosta Andrić, direktor Fonda u nedavnom razgovoru za eKapiju.

Za sada je predviđeno da ICT Hub Venture traje dve godine, a ukoliko se pokaže kao dobra opcija, postoji mogućnost i za njegovo širenje, čak i regionalno.

Na srpsko tržište najzad je stiglo i mikrofinansiranje, pa je tako Erste banka krajem 2016. godine lansirala program podrške startap firmama i socijalnim preduzećima – „Korak po korak“. Za sredstva mogu da konkurišu startap kompanije koje posluju kraće od 24 meseca, imaju manje od 10 zaposlenih i godišnji prihod manji od milion evra. Startapi mogu da dobiju kredit u maksimalnom iznosu od 25.000 EUR, a program nudi i podršku početnicima u biznisu kroz besplatne edukacije, mentorstvo i umrežavanje sa drugim firmama.

– Postoji veliko interesovanje za program, imajući u vidu da su tradicionalni bankarski proizvodi poput kredita za ove firme do sada bili nedostupni. Tokom poslednja dva meseca, oko 150 prijavljenih je prošlo onlajn edukaciju na platformi www.korakpokorak.rs. Njihova starosna struktura je zaista različita, od 18 do 54 godine, i 56% čine muškarci, a 44% žene – kaže za eKapiju Sreten Vranić, menadžer programa „Korak po korak“, koji Erste banka sprovodi u partnerstvu sa Smart kolektivom, organizacijom ENECA, Razvojnim biznis centrom Kragujevac i Business Innovation Programs.

Oko 30 preduzeća podnelo je zahtev za finansiranje, a iznosi odobrenih kredita kreću se u rasponu od 5.000 do 20.000 EUR.

Marko Andrejić

eKapija

Skoro sam dobio vizit kartu čiji vlasnik se predstavlja kao „proizvođač preduzetništva“, odnosno kao osoba koja pokreće jednu po jednu poslovnu ideju kroz osnivanje firmi, koje zatim prodaje. Da li je ovaj „serijski preduzetnik“ ustvari „serijski izdajnik“ i prodavac duše, ili smo svedoci da je na pomolu potpuno drugačiji trend u svetu strat-apova i inovativnih preduzetnika?

Ne izlazi mi iz glave razgovor koji sam nedavno vodio sa jednim od mojih kolega sa berlinske start-ap scene. Pričali smo o njegovom projektu. To zapravo nije više projekat, to je već firma. Poslovna ideja u prilično razvijenoj fazi. Mladi preduzetnik je registrovao preduzeće, ima lepo dizajniran i privlačan sajt, impresivnu bazu poslovnih kontakata, formirao je mali tim koji radi punom parom i već prodaju svoje usluge. Prema klasičnom shvatanju preduzetništva, to preduzeće i njegov mladi osnivač nalaze se na početku jednog dugog, ali obećavajućeg puta ka osvajanju svetskog tržišta. Neko ko je ambiciozan, shvatio bi to kao zadatak za ceo život, ili barem veći deo života.

Kada smo, međutim, počeli da razmatramo šta je uspeh a šta neuspeh u preduzetništvu, moj sagovornik je veoma staloženo objasnio da sa firmom koju je upravo osnovao ne namerava da osvojiti svet. On, zapravo, planira da poveća promet i da je se otarasi za veliku sumu novca. Ako ne uspe, osnovaće novu i ponovo pokušati da je proda. Zašto? S obzirom da ima 21 godinu i da potiče iz uspešne preduzetničke porodice, te da mu je ovo prvo poslovno iskustvo u koje se upustio uporedo sa završnim ispitima na fakultetu, teško je poverovati da je reč o nedostatku ambicije.

Zato moram da priznam da me je takav stav začudio. Naravno da su mi poznate situacije kada neko želi da zaradi prodajom svoje firme. Ali po mom iskustvu, to su obično dugo najavljivane transakcije, uglavnom velikih biznisa, koje se preduzimaju radi strateških ciljeva, kao što je ulazak na novo tržište kroz kupovinu tamošnjeg preduzeća. U slučaju koji sam naveo, međutim, nije reč o nekoj multinacionalki, već o tek rođenoj ideji u razvoju. O početničkoj firmi. Razmišljanje da se ona što pre unovči kroz prodaju nekom drugom, učinilo mi se na prvi pogled kao izdaja ideje i svih onih koji su u nju uložili mnogo truda. I pomalo kao prodaja duše.

Institucionalizovano neverstvo

Moje rekacije su, ustvari, očigledan pokazatelj da pripadam „staroj“ gardi preduzetnika, koji su lično, pa i emotivno, veoma vezani za sve što su uspeli da stvore u svom poslu. Ideja da se osnuje firma samo zato da bi se što pre uspešno prodala, stigla je u svet preduzetništva sa novim generacijama. Da li je takav način razmišljanja svojstven samo jednom broju mladih ljudi, ili smo svedoci da je na pomolu potpuno drugačiji trend u svetu strat-apova i inovativnih preduzetnika?

Recimo, nedavno sam u novim poslovnim kontaktima dobio vizit karte, čiji vlasnici se predstavljaju sledećim zvanjima: Entrepreneur in Residence i Serial Entrepreneur. Dok za prvu titulu jos nisam proučio sta je tačno funkcija tog posla (siguran sam da je važna, ali treba prvo da je razumem), druga me je podstakla na razmišljanje: da li neko može da se bavi „proizvodnjom preduzetništva“? Drugim rečima, da sam sebe naziva osobom koja pokreće, prati i ispraća jednu po jednu poslovnu ideju. Sa stanovišta mog iskustva, to mi deluje kao institucionalizovano neverstvo – dakle „serijski izdajnik“, a ne „serijski preduzetnik“.

Pitanje koje mi se neminovno nameće glasi: da li neko može da ima neograničenu energiju i produktivnost za neprekidno stvaranje novih poslovnih ideja i novih formi za njihovu realizaciju, a koje, pri tom, moraju da obezbede brzu i unosnu prodaju? Ili, pak, u traganju za pravim odgovorom prethodno treba da se zapitamo šta, ustvari, poručujemo današnjim mladim preduzetnicima, tek izašlim sa fakulteta?

Manija za jedinstvenošću

Ako pokušamo da ih razumemo, videćemo da su oni svakodnevno preplavljeni brojnim primerima o brzom preduzetničkom uspehu u digitalnom svetu. Takva situacija im, s jedne strane, nameće da već na početku mere i upoređuju svoje ideje i sposobnosti sa rezultatima koje su postigli aktuelni ekonomski velikani, a sa druge omogućava da za kratko vreme dođu do važnih informacija, a možda i da brže prepoznaju svoje nedostatke i greške. Na osnovu sopstvenog iskustva mogu da tvrdim kako su sposobni da daleko brže donesu odluku čime će se baviti, nego što sam ja to mogao da učinim kada sam počinjao pre dvadesetak godina.

Društvene mreže, pogotovo njihove niše posvećene preduzetništvu, veoma doprinose u motivisanju osnivača start-apova da što pre saznaju koje se velike poslovne transakcije trenutno odvijaju, kao i da o tome pribave što više detalja. Diskrecija oličena u salama upravnih odbora i advokatskih kancelarija postaje „muzejska vrednost“ u poslovnom svetu, koji se sve teže brani od nadzora miliona pratilaca. Ali, budimo iskreni: ko ne sanja da baš njegova ideja bude ta koju će kupiti Facebook, Google ili Apple?!

Time se prodaja firme nameće kao poslovni princip i cilj već od njenog osnivanja, a takav trend izrazito podržavaju nove karakteristike preduzetništva, poput digitalizacije, mobilnosti i želje (nazvao bih je čak „manijom“) da se bude ne samo kreativan, već jedinstven. U prilog tome ide i komentar jednog danskog analitičara da je gotovo 90% svih osnivača strat-ap firmi ubeđeno kako je njihova ideja jedinstvena i da će neminovno promeniti svet.

Ta nova samouverenost ima brojne prednosti: brz razvoj, širenje na nova tržišta (danski analitičar konstatuje da 80% start-apova već u početnoj fazi ideje uključuje internacionalizaciju u svoju strategiju razvoja), ili ulazak u nove oblasti industrije ili tehnologije. Uz to, naravno, ide i podrška na tržištu kapitala, koja nudi brže i raznovrsnije mogućnosti da se pribave finansijska sredstva. Sve pobrojano može zajedno da proizvede ubrzani efekat i predstavlja okosnicu u podršci kakvu pružaju „domovi“ za start-ap firme, kao što su inkubatori i akceleratori. Odatle delom potiču i primeri uspešne prodaje start-ap firmi i njihovih ideja, a najznačajnije transakcije tog tipa u poslednjih pet do sedam godina odigrale su se u oblastima industrijske automatizacije, obnovljive energije i održivog razvoja. Tako, recimo, u Nemačkoj, više nije retkost da neki uspešan koncern kupi potpuno nepoznat ali inovativan start-ap i integriše ga u svoj razvoj.

Više preduzetnika nego stanovnika

Takve uspešne priče deluju kao mamac novim generacijama preduzetnika, ali trenutno ostvareni uspeh ne garantuje i njegovu održivost. Problem je u tome što su manje-više svi „novi“ modeli preduzetništva (start-apovi, digitalnje varijante poslovanja ili neke potpuno „virtuelne“ poslovne ideje kao sto su „Airbnb“ ili „Uber“) jako mladi. Retko ko od njih ima iza sebe poslovnu istoriju dužu od pet godina. Čak i najuspešniji i najrazvijeniji među njima, kao što su Linkedin, Facebook, Whatsapp ili Instagram, posluju suviše kratko da bi se njihov model mogao objektivnije i sveobuhvatnije analizirati. Iz toga proizilazi novi rizik, a to je da se mladim preduzetnicima sugeriše kao uzor model za koji niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da će se pokazati uspešnim i u nekom dužem vremenskom periodu.

Kako danas možemo da znamo kuda vodi trend da u svakoj ulici u Berlinu ili Barseloni ima više „Airbnb“ stanova nego stanovnika? Šta ako „Uber“ ili „shared economy“ počnu da se koriste za otimanje, umesto za zaštitu lične imovine? Možda je, ipak, mudrije da se ne zalećemo sa propagiranjem ovakvih modela „na sva zvona“, pre nego što prođe vreme koje je neophodno da se pokaže koliko je euforija oko početničkog uspeha bila osnovana, kao i sve posledice koje proizilaze iz takvog načina poslovanja, a koje iz ove perspektive ne možemo da sagledamo do kraja.

Vraćam se na mladog preduzetnika sa početka ovog teksta. On već ima matematiku za sve što mu predstoji u poslu. Prema njegovoj računici, potrebno mu je 20 poslovnih ideja koje će uspeti da pretoči u star-ap firme. Od tih 20, polovina neće opstati više od godinu dana i ako u tom roku ne uspe da proda te firme, one će propasti. Drugih deset će uspeti da prođu prve prepreke, odnosno da pronađu na tržištu kupce za konkretan proizvod ili uslugu, ali će polovina naići na probleme u fazi kada treba finansirati rast preduzeća. Na kraju, ostaće pet uspešno razvijenih kompanija, od kojih će četiri prodati kako bi finansirao onu jednu, ne zato što je njena ideja najprofitabilnija, već stoga što mu se zaista sviđa i tim poslom želi da se bavi.

Meni se dopada ta matematika, jer smatram da ukazuje na ambicije i svest koji mogu da budu veoma korisni u stvaranju novih i dobrih modela preduzetništva. Čak se uhvatim u razmišljanju da sam imao takve tehnološke mogućnosti za pribavljanje informacija i komunikaciju kada sam počinjao, ko zna šta bih postigao do sada. A onda se „prizemljim“ kada se setim da sam baš sa tim mladim preduzetnikom uspostavio poslovni kontakt na krajnje „nevirtuelan“ način – upoznao nas je zajednički prijatelj koji radi u potpuno drugoj oblasti, uz pivo u jednom lokalu u kome se okupljaju različiti ljudi, ali veoma malo privrednika. Takvi primeri potvrđuju da, ipak, nema te tehnologije i matematike koja može sve da izračuna, standardizuje i da ukalupi preduzetništvo u određeni model.

Zato je i princip da se firma osnuje radi što brže i unosnije prodaje samo jedna od opcija, ali ne i „sveto pismo nove preduzetničke ere“. Koliko god se svet oko nas manjao, a sa njim i poslovni modeli, još uvek važe neka osnovna pravila sa kojim se svakodnevno srećemo na pijaci. Jedno od njih je: nećete se baš zaletati da zimi kupujete voće kome je sezona u leto, jer ma koliko lepo izgledalo na prvi pogled, znate da nije prirodno sazrelo.

Aleksandar Međedović, nemačko-turski privrednik srpskog porekla, koji živi i radi u Berlinu i Istanbulu
broj 134, februar 2017.