B&F Plus

Hrvatski Agrokor zatražio je produženje roka za postizanje dogovora o preuzimanju slovenačkog trgovinskog lanca Merkator, prenosi portal SEEbiz.Novi rok za okončanje pregovora o preuzimanju Merkatora je utorak, 4 februara, u 14 sati, saopštila je Pivovarna Laško, jedna od najvećih deoničara Merkatora. Do tada prodavci imaju rok da usklade dogovor o restrukturiranju Merkatorovog duga teškog milijardu evra. Analitičari smatraju da je Merkator sa sadašnjom strukturom dugova nemoguće prodati i da Agrokor produžavanjem rokova pokušava da izađe iz celog posla sa opcijom koja za njega ne bi značila dodatne troškove.

Proizvođači su danas u Srbiji „u modi“. Političari, ekonomisti, obični građani – svi imaju svoje mišljenje o tome kako preko proizvodnje revitalizovati industriju. Naši sagovornici, koji posluju u uspešnim preduzećima srednje veličine, nemaju mnogo vremena za ćaskanje o „opštim mestima“. Mada rade u različitim industrijama, njihova iskustva kako opstati u nezahvalnom poslovnom ambijentu su slična, kao i problemi i predlozi kakva podrška im je potrebna.

Ekonomisti Miroslavu Zdravkoviću dosadila je žalopojka da se u Srbiji ništa ne proizvodi. „Nije istina“, napisao je na svom portalu makroekonomija.org, „ovde se proizvodi svašta, samo nema sistemskog pristupa u privlačenju investicija u proizvodnju, niti u radu na plasmanu domaće robe u inostranstvu“. I zaista, od proizvodnje uglja preko igala i sapuna do nameštaja – u našoj zemlji se pravi mnogo toga, ali malo ko ima poslovne rezultate koji ga svrstavaju u uspešnog proizvođača.

Automobilska industrija je, recimo, zaslužna za dvocifrene stope rasta proizvodnje i izvoza u ovoj godini, sa izvozom koji vredi 1,23 milijarde evra. Ova industrija je, prema podacima ministarstva trgovine, jedina u kojoj zaposlenost raste – u ovoj godini zapošljava 10% više radnika nego u 2012. godini, pa u njoj radi oko 30 hiljada ljudi. Mada FIAT vuče ceo sektor, u njemu posluju i domaće firme koje su se izborile za svoje mesto u jednoj od najkonkurentnijih branši.

Na pitanje koliko su domaća preduzeća spremna za tako veliki zalogaj kao što je saradnja sa velikim sistemima poput FIATA, direktor Automobilskog klastera Srbija Igor Vijatov nabraja više uspešnih primera: „Na prvom mestu bih naveo kompaniju Gomma Line iz Kragujevca. Ona je od male firme za četiri-pet godina pametnom strategijom izrasla u kompaniju koja danas snabdeva FIAT u Kragujevcu i ima ozbiljne najave za proizvodnju delova za Reno, VW ili Behr. Kompanija TPV Šumadija takođe radi za FIAT, ali proizvodi i delove koji se prodaju širom evropskog tržišta. Uspešni primeri su i Livnica Kikinda AD, Knot Autoflex i Zastava Inpro.”

Vijatov dodaje da u našoj zemlji posluje i određen broj kompanija koje su na prekretnici: imaju mogućnost da postanu deo snabdevačkog lanaca za velike fabrike automobila radeći za tržište rezervnih delova, ili da razmotre poptpunu reorganizaciju i potraže nove tržišne niše van automobilske industrije, gde bi više došla do izražaja njihova konkurentnost. Naime, kako objašnjava naš sagovornik, automobilska industrija je previše zahtevna da bi se neko tek tako „ušetao“ u branšu. „Kompanije koje žele da ostanu i opstanu u proizvodnji delova za automobile moraju biti finansijski stabilne, da prihvate i implementiraju zahteve koje nameće savremena autoindustrija, kao i da vode računa o energetskoj efikasnosti i zaštiti životne sredine.“

Voda kao budućnost

Upravo je zaštita životne sredine delatnost u kojoj i dalje preovlađuju strane kompanije. LAD Group je, međutim, domaća firma koja se još od osnivanja 2003. specijalizovala za projektovanje i izgradnju sistema za vodosnabdevanje i preradu otpadnih voda, a uz to je i vlasnik fabrike za proizvodnju mineralne vode Duboka. Vlasnik i generalni direktor LAD Group Miloš Marković za B&F kaže da je od samog osnivanja kompanije bilo jasno da su se opredelili za sektor budućnosti: „Zemlje Evropske unije već decenijama razvijaju sisteme za preradu otpadnih voda i savremene sisteme za vodosnabdevanje, tako da je bilo neminovno da se ova oblast razvija i u Srbiji.“

Zato je, po Markovićevom mišljenju, za uspeh ključna kombinacija višedecenijskog iskustva inostranih partnera i stručnosti domaćih inženjera. Upravo takav pristup je obezbedio ozbiljne poslove za LAD Group, koja je orijentisana na projekte koje finansiraju kredibilne institucije poput Svetske banke i Evropske Unije. To se pokazalo kao izuzetno uspešan model o čemu, ističe Marković, svedoče i aktuelni projekti: „Kompanija trenutno u konzorcijumu sa KP RIA iz Češke realizuje projekat izgradnje sistema za preradu otpadnih voda u okviru Termoelektrane Nikola Tesla B. Takođe, u toku su pripremni radovi na izgradnji linije u okviru postrojenja za otpadne vode grada Vrbasa, kao i pripremni radovi na izgradnji celokupnog sistema za preradu otpadnih voda grada Mostara. Kompanija je u završnoj fazi izgradnje i rekonstrukcije sistema za vodosnabdevanje Rasinskog okruga u Kruševcu.“

Međutim, ni partneri ni reference ne spašavaju LAD Group uobičajenih iskušenja domaćeg poslovnig ambijenta. „Ceo privredni sektor se suočava sa brojnim problemima, koji ne zaobilaze ni nas“, kaže Marković. „Sredstva finansiranja su preskupa, država nema dovoljno novca da uposli kompanije, ali mi smo angažovani na projektima koji se u najvećoj meri finansiraju iz izvora koji nam omogućavaju stabilnost i razvoj. Sa druge strane, nadamo se da su pred Srbijom prosperitetnije godine, u kojima će država moći da finansira značajne projekte poput sistema za otpadne vode najvećih gradova u zemlji i da će od toga i građani i privreda imati direktne koristi.“

Savremeni mlinari

Primer kompanije Makovica iz Mladenovca, koje je osnovana još 1950. godine kao uslužno mlinsko preduzeće, pokazuje kako je moguće kroz niz oraganizacionih transformacija i tehnoloških promena zadržati vodeću poziciju na tržištu. Ako ubrzamo snimak kroz nekoliko spajanja i pripajanja, 1972. Makovicu zatičemo u sastavu PKB-a, odakle izlazi 1990. i otada samostalno posluje, da bi se 2007. transformisala u akcionarsko društvo koje danas zapošljava 300 radnika. Tajna Makovice svakako ne leži u agresivnoj reklami, pošto malo ko van Kolubarskog regiona zna za firmu po njenom imenu, ali su zato poznati njeni mnogobrojni proizvodi: čak 25 vrsta osnovnog i specijalnog hleba, 70 vrsta peciva, 30 vrsta smrznutog testa kao i sve vrste brašna različite gramaže. Širok izbor proizvoda i osavremenjavanje asortimana su ono što, po mišljenju Dušanke Nikolić iz pravne službe, Makovicu izdvaja od konkurencije u mlinsko-pekarskoj industriji, kao i unapređenje tehnoloških kapaciteta, a preduzeće poseduje i sertifikate HACCP i ISO 22000 kao garanciju za kvalitet i bezbednost svojih proizvoda.

Pored pekare, silosa i mlinova, Makovica ima i proizvodnju stočne hrane. Međutim, čak ni tako široko postavljena ponuda ne garantuje potpuno miran san. „Imajući u vidu ekonomsku situaciju u zemlji, zadovoljni smo razultatima, ali uvek može bolje,“ kaže naša sagovornica Ona, međutim, ističe da bi proizvođačima značajno olakšalo poslovanje kada bi država, umesto glomaznih birokratkih procedura, obezbedila podsticajniji poslovni ambijent za preduzetnike i privredu uopšte, posebno u segmentu koji bi olakšao stabilnost finanisjkog poslovanja firmi i efikasniju naplatu njihovih potraživanja.

Milica Rilak
Biznis & finansije 102/103, decembar 2013/januar 2014

Kako se izjasnilo gotovo 400 hiljada sindikalno organizovanih radnika u javnom i privatnom sektoru oko organizacije generalnog štrajka čija je svrha sprečavanje implementacije novog Zakona o radu i Zakona o povremenim poslovima, doznaćemo sledeće nedelje. Saopštiće nam to iz kancelarije pet sindikalnih centrala koje su i pokrenule akciju, a koje su u trenutku pisanja ovog teksta zadovoljne stanjem na terenu: navodno je radnička spremnost za štrajk prilično velika, jer im za to očito ne nedostaje motiva.

“Izveštaji sa terena govore da je više od 90 posto naših članova saglasno sa generalnim štrajkom. Štrajk je krajnje sredstvo kojim želimo sprečiti da Zakon o radu ne ode u proceduru. Zakon o povremenim poslovima trenutno je maknut sa Vladinog dnevnog reda”, kaže za hrvatske “Novosti” Mladen Novosel, predsednik Saveza samostalnih sindikata Hrvatske (SSSH), koji broji oko 125 hiljada članova.

Hrvatsko sindikalno iskustvo u organizaciji štrajkova nije bogato, pa je pitanje koliko generalni štrajk može uspeti i kakav krajnji scenario može imati: istorija beleži da je u martu 1993. godine SSSH uz podršku Hrvatske udruge sindikata (HUS) održao generalni štrajk upozorenja u trajanju od četiri sata, dakle simbolično, odazvalo mu se više od 80 posto članstva SSSH-a i preko 90 posto članstva HUS-a, a podršku im je dala i Evropska konfederacija sindikata. Od važnijih štrajkova tih godina valja se prisetiti štrajka novinara Slobodne Dalmacije 1993., jednomesečnih štrajkova željezničara 1994. i 1996. te opšteg štrajka prosvetara 1994. i 1998. Završetak olovnih devedesetih označio je i kraj konkretnijih, terenskih akcija sindikata i njihovih članova: novi milenijum doneo je uglavnom sindikalne prvomajske mimohode i frontovsko organizovanje radnika na nivou preduzeća, poput onog u kutinskoj Petrokemiji. Takvo je organizovanje, kaže za “Novosti” Jovica Lončar, član Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID), od kraja devedesetih naovamo zabeleženo u više od pedeset preduzeća u 28 hrvatskih gradova.

„Pribrojimo li tome prošlogodišnje izuzetno uspešne štrajkove pirotehničara i radnika Kroacija erlajnsa, nameće se zaključak da radničkoj klasi ne treba nikakva posebna animacija u smeru moguće radikalizacije”, smatra Lončar.

Rasprave oko radnog zakonodavstva počele su još sa Zakonom o radu iz 1995., u kojem je svaka izmena radnog prava išla na štetu radnika, a pogodovala kapitalu. Sindikati su 2010. godine prikupili više nego dovoljan broj potpisa za referendum kojim bi se sprečila dalja izmena nekih odredbi, ali on nikada nije održan, što je sindikate prilično kompromitovalo.

“Samo onaj ko na svojoj koži nije osetio rad bez plate (od 1993. do 1999. postotak radnika kojima je kasnila plata povećao se sa 4,4 na 15 posto), prekovremeni neplaćeni rad, rad na određeno ili dugotrajnu nezaposlenost, može verovati da su poslednje zakonodavne reforme usmerene na dobrobit radnika”, kaže Lončar.

To uporno ponavljaju i sindikati, no upitno je da li je njihova infrastruktura dovoljno jaka za sprovođenje sveobuhvatnog štrajka. Iako su sindikalne centrale pozvale dopisom i druge samostalne sindikate da se priključe akciji, oko toga se sa njima pre nisu konsultovale. To nije nevažno, jer je o generalnom štrajku potrebna veća rasprava na terenu, smatra Mario Iveković, predsednik Novog sindikata, koji nam kaže da je četiri hiljade njegovih članova spremno da učestvuje u štrajku. No za njega u čitavoj priči nedostaju jasne poruke; akciji se, iako je za nju raspoloženje jako, pristupa mlako.

“Vreme je za jasan zahtev za odlazak Vlade; ako idem u generalni štrajk, radi se upravo o tome. Treba tražiti promenu koja se mora dogoditi. No bojim se da je u celoj priči opet reč o jednodnevnoj sindikalnoj tiradi, u kojoj se svi prvo okupimo, a potom odemo kućama”, oprezan je Iveković.

“Šta će biti ako Vlada kaže da neće usvojiti ovakav Zakon o radu? Pa već je 375 hiljada nezaposlenih dovoljan razlog za štrajk. Ne zagovaramo neku određenu političku opciju, ali pitamo se je li premijer Zoran Milanović spreman da raspiše referendum na kojem bi njegov mandat proverili građani”, dodaje Iveković.

Pitamo ga hoće li štrajkovati i radnici DTR-a i Orljave, koji su od države nedavno dobili posao izrade uniformi za vojsku.

“Pohvaljujem Vladu za taj potez, ali smatram da je štrajk potreban, jer jedan potez nije dovoljan da bismo kazali kako Vlada radi dobro”, zaključuje sindikalista.

Iako je položaj radnika u tekstilnoj, kožarskoj i obućarskoj industriji među najtežima, jer preživljavaju na minimalcu, predsednik Regionalnog industrijskog sindikata Siniša Miličić smatra da oni, sindikalno organizovani u malom broju, neće sudelovati u mogućem štrajku.

“Boje se da ne ostanu bez plate, a kako su mnogi zaposleni kod privatnika na određeno vreme, strahuju da bi im se nakon učestvovanja u štrajku raskinuo ugovor. Naše se kompanije praktično pretvaraju u radne logore iz kojih možeš izaći i vratiti se, ali u kojima nema demokratije: pre će se radnici posvađati oko sto kuna nego preduzeti nešto drugo. Jeste, vreme je za generalni štrajk, no skeptičan sam prema njegovom sprovođenju u privatnom sektoru”, kaže Miličić za “Novosti”.

Tome su uveliko doprineli sami sindikati, koji ne obrazuju nove kadrove i nemaju smislene strategije delovanja, iako bi, smatra Jovica Lončar, pravu snagu na sindikalnoj sceni trebalo tražiti upravo na nivou poduzeća ili u manjim sindikatima, koji ne gledaju na sektore i grane nego se trude u svakoj situaciji da osnaže radnike u njihovoj borbi za prava.

Ako do generalnog štrajka i dođe, postoji li realna opasnost po društvo u slučaju da se socijalno nezadovoljstvo poveže sa nacionalizmom, koji buja na sve strane?

“Razloga za zabrinutost ima: polazimo od situacije nepostojeće levice, velike nezaposlenosti, izostanka industrijske politike i nezainteresovanosti vladajuće koalicije. No takav tip povezivanja nikada nije spontan nego je, o čemu je govorio i američki sociolog Džek Lovinger, uvek indukovan od strane političko-ekonomske elite”, zaključuje Jovica Lončar.

Izvor: www.novossti.com

Sve je više protivnika novog transatlantskog sporazuma o slobodnoj trgovini. Dosadašnja kritika istog je dosad bila usmerena na činjenicu da je dogovor, izgleda, bio usmeren isključivo na ekonomske interese. Sada ovi strahovi rastu – naročito zebnja da će korporacije, ako ovaj trgovinski pakt bude potpisan, dobiti previše moći.

Kada je stupila na binu, Lori Valah je dobila 10 minuta da kaže šta ima u slušaonici br.405 Univerziteta Džordž Vašington, koji se nalazi nedaleko od Bele kuće. Njenu publiku činili su delegati trenutno uključeni u ove transatlantske pregovore, sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i Evropske unije.

Pre nego što je nastupila, već satima su slušali učesnike koji su se javljali za reč, a u ime svakog lobija koji se može zamisliti – delegati su dužni da saslučaju bezbroj mišljenja. Ali, kada je reč uzela Valahova, trgovinski ekspert ispred grupe za zaštitu potrošača ‘Javni Građanin’, ljudi su odjednom počeli da slušaju pažljivije. Ova 49-togodišnja advokatica sa diplomom Harvarda, napokon, predstavlja ključnu figuru u svim međunarodnim trgovinskim debatama.

Valahova je osoba koja uliva poštovanje u svetu trgovačkog prava, uspostavljajući se kao najgori košmar za sve ekonomske liberale. Jer, ona je ta koja je načinila podvig u Sijetlu 1999, kada je pokrenula masovne proteste tokom svetskih trgovinskih pregovora. Ova (kasnije i globalna) ulična pobuna tokom samita STO smatra se prvom iskrom antiglobalističkog pokreta. Kada Valahova progovori, tada svi oko nje dobro slušaju šta ima da kaže. „Planirani Pakt preneće vlast sa civilnog društva i vlada izabranih u demokratskom procesu na privatne korporacije“, rekla je ona, upozoravajući da ovaj trgovinski projekat predstavlja opasnost potpuno novih dimenzija.

Njeni slušaoci bili su oni koji su baš sada uključeni u pregovore o ovom transatlantskom partnerstvu u trgovini i investicijama (TTIP), a koji, naravno, imaju drugačiji pogled na stvari. Njihov zadatak je veoma obiman. Pakt ide daleko izvan pukog ukidanja dosad postojećih trgovinskih taksi. Pored trgovinske regulative na relaciji SAD-EU, treba da budu usklađeni standardi i tehnički propisi, kao i norme i procedure za odobravanje proizvoda, kako bi se osiguralo da roba i usluge koje se transportuju preko Atlantika budu što je moguće rasterećenije od birokratskih barijera.

U bespuću s problemima

Neki aspekti o kojima se pregovara imaju dosta smisla – kao što je npr. uvođenje univerzalnih standarda za punjače električnih automobila. Ali, medju ostalim još uvek spornim pitanjima koja su takođe na dnevnom redu, stoji i dilema: da li će Amerikancima biti dozvoljeno da prodaju genetski modifikovani kukuruz bez naznaka na etiketama, kakve postoje u EU? Ili, da li će američkom ministarstvu za hranu i lekove (FDA) biti dozvoljeno da nastavi svoje napade na sirovo mleko i sireve, kao što je francuski rokfor.

Partneri u pregovorima oduševljeno veličaju povećanje prosperiteta koji bi ovaj trgovinski sporazum stvorio. Pakt, dosad najveći na svetu, pokrivaće 800 miliona ljudi i skoro trećinu globalne trgovine. Američki predsednik Barak Obama je govorio o stvaranju „stotina hiljada radnih mesta sa obe strane Atlantika“. Evropska komisija je izračunala da će ovaj Pakt podstaći ekonomiju EU za 120 milijardi evra (162.5 milijardi dolara).

Ipak, našlo se i dosta skeptika. Po okončanju treće runde pregovora, ovaj neobično široki savez antiglobalističkih NVO grupa za zaštitu životne sredine i potrošača, građanska prava i sindikalne organizacije udružio je sve svoje snage u kampanji uperenoj protiv TTIP.

Kritike na račun TTIP rezultat su velike zabrinutosti – uključujući njihovu bojazan da bi „približavanje TTIP standardima „uništilo važan napredak stečen tokom prošlih godina u oblasti zdravlja i prehrambenoj politici, zaštiti životne sredine i pravima radnika“. Protivnici sporazuma tvrde da će on olakšati korporacijama da svoj profit ubiraju na račun javnosti i građana, u oblastima kao što su vodosnabdevanje, zdravlje ili obrazovanje. To bi, takođe, utrlo stazu za uvođenje kontroverznih tehnologija kao što je „freking“ ili za neželjene prehrambene proizvode kao što je meso životinja tretiranih hormonima rasta, kojim bi Amerikanci mogli da pohode Evropu. Naširoko je debatovano i o poznatom problemu autorskih prava, čijim bi se redefinisanjem kroz TTIP, takođe, mogao ograničiti pristup kulturi, obrazovanju i nauci. Kritičari sporazuma takođe veruju da bi se njim mogla otvoriti vrata za sveobuhvatni nadzor.

Sporazum je previše fokusiran na biznis

Kritičari kažu da je zabrinutost zbog ovakvih problema opravdana jer pregovarači oblikuju svoj predlog sporazuma na način da je možda i preblizu interesima i željama poslovnog sektora. „Cilj ovog Pakta je da obezbedi i proširi privilegije kompanija i investitora“, prekorila je svoje slušaoceValahova.

Ovo u početku može pomalo zvučati kao teorija zavere. Međutim, postoji nešto u ovom predlogu, naročito ako se upravljate po podacima dobijenim od strane NVO Corporate Europe Observatory (CEO). Pozivajući se na zakon o slobodi informisanja, ova organizacija je dobila pristup listi institucija s kojima se Evropska komisija konsultuje pre pregovora o trgovinskom sporazumu s Amerikancima. CEO je utvrdio da je 93% odsto tih razgovora održano s grupama koje predstavljaju industriju. Asocijacije u rasponu od američke privredne komore do špediterskih kompanija dobilo je priliku da pregovaračima predstavi svoje liste želja u vezi sporazuma o slobodnoj trgovini – ekološke i organizacije za zaštitu potrošača bile su izuzete iz konsultacija.

Ogroman je interes poslovnih grupa i krugova povodom daljeg otvaranja tržišta – posebno kada je reč o nemačkoj industriji. Proizvođači vozila bi godišnje uštedeli na milijarde evra i dolara samo kada ih aktuelna regulativa ne bi više primoravala da proizvode npr. bočne retrovizore, migavce ili amortizere za američko i evropsko tržište zasebno. Nemačke hemijske i farmaceutske kompanije se takođe nadaju lakšem odobravanju dozvola za njihove proizvode, nužnih za nastupanje na strogom američkom tržištu. A subvencionisana poljoprivredna industrija želela bi da dobije prava za izvoz svojih viškova mleka i svinjskog mesa u inostranstvo.

foto: Der Spiegel

Klasa za sebe

Sve su ovo faktori koji su nemačku vladu doveli u priliku da se pozicionira kao ključni i dosad najveći pokretač TTIP među Evropljanima. Ipak, čak i najžešći zagovornici sporazuma gaje ozbiljne sumnje u vezi jedne važne stavke trgovinskog sporazuma: njegove odredbe za rešavanje sporova na relaciji investitor – država (ISDS*).

[Rešavanje sporova na relaciji investitor – država, ISDS* (Investor-state dispute settlement), odredba u međunarodnim trgovinskim i investitorskim sporazumima koje investitoru daje prava na pokretanje sudskog postupka za rešavanje sporova protiv inostranih vlasti. Ova odredba je utemeljena međunarodnim pravom. Na primer, ako investitor ulaže u zemlju „A“, koja je članica izvesnog trgovinskog ugovora – a onda dotična država prekrši taj ugovor – onda investitor može tužiti vladu dotične države „A“ zbog kršenja prava proisteklih prekinutim sporazumom]

Možda zvuči bezopasno, međutim – nije. Ova odredba bi stvorila neku vrstu posebnog, paralelnog pravnog sistema za korporacije što bi im, u suštini, dalo odrešene ruke da izbegnu van delokruga nacionalnih zakona.

Evo kako bi to funkcionisalo: Ako bi se izvesna kompanija iz nekog razloga osećala finansijski ugroženom u nekoj stranoj zemlji, ako misli da su, na neki način, njeni poslovni interesi u opasnosti, imala bi pravo da podnese zahtev za čelindž tj. suočenje – jednu vrstu tužbe koja se podnosi tročlanom arbitražnom sudu. Tužena država dobija jednog „sudiju“, kompanija koja je utužuje dobija takođe jednog, dok bi treći bio od obe ove stranke dogovorno izabran, ili bi bio izabran sa liste kvalifikovanih kandidata. Ova privatna arbitraža trgovinskog suda imaće moć da donosi odluke o isplatama ogromnih obeštećenja, ukoliko investitor veruje da su njegovi profiti umanjeni – nekim, recimo, novim nacionalnim zakonom (koji ne odgovara interesima investitora jer je s dotičnom državom, pre donošenja novog, potpisao po starom zakonu koji mu je odgovarao). Iako bi lestvica za pokretanje ovakve procedure mogla biti visoko postavljena, pa države ne bi mogle tek tako lako biti utuživane od strane investitora, jednom donešene odluke ovog suda bile bi konačne i bez prava na žalbu.

Lišavanje država svojih snaga

Ovo bi, u suštini, nacionalna pravosuđa lišilo njihove moći, a moglo bi proizvesti i veoma opasne nusefekte. Strah od velikih kazni mogao bi znatno ograničiti politički manevarski prostor nacionalnih vlada.

To je lekcija koju je Argentina naučila 2003. Nakon što je sprovela monetarnu reformu, jedna američka kompanija je podnela tužbu protiv nje za naknadu štete. Postojanje bilateralnih investicionih sporazuma između SAD i Argentine značilo je da ova kompanija ima mogućnost da Argentince tuži na arbitražnom sudu, koji je ovoj državi, naposletku, naložio da isplati odštetu u visini od 133 miliona američkih dolara.

Ovakvi pravosudni sistemi „na dva koloseka“ nisu nikakva novina. Države članice EU kodifikovale su određene stepene zaštite investitora u 1.400 bilateralnih ugovora realizovanih već krajem 1980-ih. Samo Nemačka ima 136 sporazuma, prvobitno uspostavljenih radi obezbeđenja svojih investicija u zemljama koje nisu imale pouzdane pravne sisteme.
Ipak, takve odredbe su, od tada, postali standardna cena poslovanja u skoro svim bilateralnim ugovorima – čak su među njima i visoko industrijalizovane nacije. Ovakve odredbe su takođe i efikasne. Povećanje broja arbitražnih postupaka je naglo porasla, a razvijene ekonomije su sve češće na njihovoj meti.

Mikaela Šisl, Der Spiegel

(M.L)

Najpre je izdavačka kuća Merriam Webster obelodanila rezultate svog tradicionalnog izbora za reč godine; za 2013, ova titula pripala je pojmu „nauka“. Par nedelja kasnije, Pew Research Center objavio je rezultate svoje najnovije ankete o poverenju u nauku; ispostavilo se da trećina odraslih Amerikanaca odbacuje evoluciju, tj. prihvata kreacionizam i veruje da ljudi i životinje u svom današnjem obliku postoje „od početka vremena“. Nekoliko dana iza toga, severoistok SAD zahvatio je „ledeni talas“, što je shvaćeno kao idealna prilika za poricanje globalnog zagrevanja i svega što savremena nauka ima da kaže o klimatskim promenama i čovekovoj odgovornosti za iste; „skeptici“ su išli tako daleko da su niske januarske temperature proglasili dokazom „globalnog hlađenja“.

Ako vam se proglašenje „nauke“ za reč godine čini kontradiktornim nepoverenju prema teoriji evolucije i nauci o klimi, onda ste propustili obrazloženje ovakve odluke. Formalno, povod je skok broja pregleda definicije pojma „nauke“ u Vebsterovom onlajn rečniku. Suštinski, „nauka“ je pobedila zahvaljujući sve intenzivnijem ratu između empirizma i dokaza, s jedne, odnosno ličnog ubeđenja i mišljenja, s druge strane.

***

U leto 1954, čitajući jutarnju štampu, Leon Festinger (Leon Festinger), tada profesor socijalne psihologije na Univerzitetu Minesote, uočio je priču o Doroti Martin (Dorothy Martin), domaćici iz predgrađa Mineapolisa, ubeđenoj u skori kraj čovečanstva. Prema kratkom novinskom tekstu, Doroti je već dve godine telepatski komunicirala s vanzemaljcima. Medijima se obratila nakon što je od Sanande, „osobe“ s planete Klerion (Clarion), inače astralne inkarnacije Isusta Hrista, primila neobično preciznu i krajnje uznemirujuću poruku: 21. decembra (1954. godine), nastupiće smak sveta.

Razume se, Doroti Martin nije još zadugo bila usamljena u uverenju da svetu preti neizbežna kataklizma. Uskoro se našla u ulozi vođe kulta čiji su pripadnici sebe nazivali Tragačima (Seekers) i bili ubeđeni da će ih armagedon zaobići. Naime, ubrzo posle mračnog proročanstva, Doroti je dobila novu poruku, u kojoj je njenim sledbenicima i njoj obećano spasenje: Par sati pre nego što svet nestane u potopu biblijskih razmera, tragače će bezbedno „usisati“ svemirski brod i odvesti ih na sigurno.

Priča s tragačima odvijala se po danas već dobro poznatom scenariju. Napustili su svoje porodice i profesije, prodali ličnu imovinu i počeli da žive kao komuna, na iznajmljenom imanju, čekajući dalja uputstva „odozgo“. Međutim, zahvaljujući Festingeru, tragači su postali predmet jedne od najpoznatijih studija slučaja u psihološkoj nauci i inicijalna kapisla za nastanak jedne od najrobustinijih teorija u socijalnoj psihologiji – teorije kognitivne disonance.

Festingera je zanimalo kako će se tragači ponašati kada shvate da je proročanstvo u koje su uložili toliko emocija bilo lažno. Pošlo mu je za rukom da se, sa još dvojicom svojih saradnika, infiltrira među pripadnike kulta i zajedno s njima dočeka nesuđeni sudnji dan.

Najpre se „momci odozgo“ nisu pojavili da priteknu u pomoć tragačima. Zatim je postalo jasno da za tako nešto nije ni bilo potrebe. Kritični dan je odmicao bez incidenata.

Tragači su se isprva mučili da objasne zašto se proročanstvo nije obistinilo, ali im nije dugo trebalo da izađu s odgovarajućom racionalizacijom. Zapravo, vanzemaljci su Doroti poslali novu poruku: „Mala grupa ljudi, koja je bdela svu noć, isijavala je toliko svetla da je bog spasio svet od uništenja.“ Drugim rečima, vera tragača spasila je Zemlju apokalipse.

Da stvar bude zanimljivija, tragači su počeli drugačije da se ponašaju. Do tada povučeni, nepoverljivi prema medijima, počeli su da kontaktiraju novinare i „propovedaju“. Više nego ponosno primali su podsmeh okoline i štampe. Umesto da se sve u šta su verovali sruši kao kula od karata, vera tragača postala je postojanija?!

***

Ispitanici, studenti psihologije na Stenfordu, navedeni su da veruju kako učestvuju u eksperimentu čiji će rezultati olakšati evaluaciju niza budućih psiholoških studija. Kada u zakazano vreme stignu u laboratoriju, očekuju ih dva polusatna bloka izuzetno dosadnih aktivnosti: sabiranje dvocifrenih brojeva; ređanje kalemova konca u kutiju, njeno pražnjenje, ponovno punjenje i sl. Po isteku prvog sata, ispitanik biva zamoljen da narednom učesniku u eksperimentu (zapravo je reč o saradniku istraživača), koji čeka u hodniku, studiju opiše kao veoma zanimljivu. Konačno, u finalnoj fazi, ispitanici popunjavaju upitnik u kojem se izjašnjavaju o tome koliko su im zadaci bili interesantni.

Svi učesnici u eksperimentu prolaze kroz istu proceduru i rade na istovetnim zadacima. Jedina razlika napravljena je u samom startu: polovina ispitanika za učešće u studiji dobija jedan, a druga polovina 20 dolara.

Budući da za učešće u eksperimentu dobijaju bodove, nije čudo da studenti istrajavaju u izvršavanju dosadnih zadataka i spremno lažu druge „ispitanike“ kako su eksperimentalni zadaci interesantni. Međutim, kada kasnije subjektivno ocenjuju zanimljivost tih istih zadataka, javlja se značajna razlika između ispitanika koji su za učešće u studiji dobili jedan i onih koji su za istu stvar plaćeni 20 dolara: Manje nagrađeni subjekti zadatke ocenjuju stimulativnijom.

Leon Festinger izveo je opisani eksperiment 1959. godine, a njegovi rezultati predstavljaju prvu empirijsku verifikaciju teorije kognitivne disonance. Ukratko, ona kaže da čovek teži harmoniji između svojih stavova, uverenja i ponašanja. Kada se ova ravnoteža naruši, nastaje svojevrsna napetost, kognitivna disonanca, koju prirodno težimo da umanjimo i eliminišemo. Jedan od mehanizama kojim to postižemo naziva se racionalizacija.

Festinger je u eksperiment ušao predviđajući da će obe grupe subjekata izvršiti zadatke; da će ispitanici lagati druge navodne učesnike u eksperimentu; da će kognitivnu disonancu iskusiti samo grupa slabo nagrađenih studenata. Njima, naime, isplaćena suma (ekvivalentna iznosu od današnjih osam dolara) neće biti dovoljna da „ispeglaju“ konflikt između mišljenja o zadacima (kognicija) i istrajavanja u njihovom izvršavanju (ponašanje), tako da će morati da pribegnu racionalizaciji i ubede sebe da je eksperiment zapravo bio zanimljiv. Nasuprot tome, budući da u studiji učestvuju zarad bodova i finansijske nadoknade, nagrađeniji ispitanici (tadašnjih 20 dolara odgovara današnjoj sumi od 150-160 dolara) neće ni iskusiti konflikt između stava i ponašanja, te će u upitniku zadatke oceniti kao dosadne.

Dok se njen autor dominantno posvetio testiranju teorije kognitivne disonance u situacijama iznuđene saglasnosti (ponašanje suprotno stavu), drugi istraživači verifikovali su njenu validnost u kontekstu disonance izazvane uloženim naporom. Psiholozi Eliot Aronson (Elliot Aronson) i Džadson Mils (Judson Mills) pokazali su svojim eksperimentom da trud uložen u cilj koji će se na koncu ispostaviti bezvrednim izaziva kognitivnu disonancu i zahteva razrešenje u vidu samouveravanja da je ipak vredelo raditi na njegovom ostvarenju. Pri tome, što je uloženi napor veći, to je kognitivna disonanca izraženija, a motiv za njenim ublažavanjem i eliminacijom jači.

Aronson i Mils rasturili su po univerzitetskom kampusu liflete u kojima pozivaju studentkinje da se uključe u diskusionu grupu o seksualnim patologijama. Da bi bile primljene, trebalo je da prođu „inicijaciju“, prvu fazu eksperimenta, u kojoj su zainteresovane studentkinje razvrstane u više grupa: jednima je zadatak bio da pred muškim profesorom naglas čitaju lascivne pojmove i njihove enciklopedijske definicije; druge su u istim uslovima morale da čitaju „masne“ odlomke iz romana Ljubavnik Lejdi Četerli; treća grupa studentkinja čitala je slične sadržaje u sebi; kontrolna grupa nije podvrgnuta navodnoj inicijaciji.

U drugom delu eksperimenta, istraživači su ispitanicama puštali audio-zapis lažiranih diskusija debatnih klubova nalik onom za koje su učesnice u eksperimentu konkurisale. Rasprave su namerno bile krajnje dosadne, odnoseći se na seksualno ponašanje ptica, na primer.

Na kraju, studentkinje su se izjašnjavale o tome koliko im se snimljene diskusije čine zanimljivim i jesu li zainteresovane da učestvuju u nečem takvom. Verovatno pogađate, ispitanice iz grupe „teška inicijacija“ (čitanje odlomaka iz erotskog romana) ocenjivale su dosadne debate interesantnim i izjavljivale da jedva čekaju da se priključe. Drugim rečima, više uloženog napora – jača potreba za samoopravdanjem.

„Ovakvi nalazi ne znače da ljudi vole neprijatna iskustva… Pokazuju da cilj postaje privlačniji ukoliko osoba svojevoljno prođe kroz teško ili neprijatno iskustvo kako bi ga postigla.“

***

S obzirom na obim i raznovrsnost istraživanja koje je generisala, teorija kognitivne disonance spada u najznačajnije teorije socijalne psihologije. Od početka šezdesetih godina prošlog veka do danas, iz nje su proistekli pojmovi, kao što su motivisano rezonovanje (mišljenje i zaključivanje obojeno emocijama), konfirmacijska pristrasnost (selektivni pristup i prenaglašavanje dokaza koji idu u korist postojećem ličnom stavu) diskonfirmacijska pristrasnost (ulaganje enormnog napora u diskvalifikaciju kontra-argumenta) i drugi fenomeni koji svedoče o našoj sklonosti da, zarad odbrane ličnih predubeđenja i pogleda na svet, zanemarujemo činjenice i objektivnu istinu.

Uzmimo evoluciju, proces za koji postoji onoliko dokaza: genetičkih, antropoloških, geoloških, arheoloških… Šta trećinu odraslih Amerikanaca navodi da ga negiraju? Zapravo, i među dve trećine onih onih koji evoluciju prihvataju kao činjenicu, samo polovina smatra da su za ovaj proces odgovorni prirodni mehanizmi poput prirodne selekcije. Ostatku je uverljiviji inteligentni dizajn – ideja da je evolucijom živog sveta upravljala natprirodna sila. Sve u svemu, tek nešto manje od polovine punoletnih građana jedne od ekonomski i tehnološki najrazvijenijih zemalja sveta nema problem s fundamentalnom činjenicom moderne nauke – tvrdnjom da je živi svet kakav danas poznajemo proizvod evolucije putem prirodne selekcije. Kada se sve sabere i oduzme, nju prihvata manje od polovine Amerikanaca s pravom glasa.

Da li ovo znači da više od polovine odrasle Amerike ima dokaze koji obaraju ideju o evoluciji? Pažljiviji pogled na rezultate citirane ankete, sugeriše nešto drugo.

Stav prema evoluciji stoji u tesnoj vezi s političkim opredeljenjem: ideju o evoluciji čoveka prihvata 43 odsto republikanaca i 67 odsto demokrata. Zatim, postoji znatna korelacija između prihvatanja/odbacivanja evolucije i religioznosti: ljudi koji veruju u boga skloniji su da odbace evoluciju u poređenju s ateistima i agnosticima.

Dakle, odbacivanje evolucije može se posmatrati u kontekstu odbrane šireg ideološko-religijskog pogleda na svet. Slično, istraživanja pokazuju da je negiranje globalnog zagrevanja, posebno čovekove uloge u emisiji gasova odgovornih za efekat staklene bašte, povezano s privrženoću slobodnom tržištu, tj. konceptu laissez-faire ekonomije. Naprosto, teza da čovekovo ponašanje preti ekosistemu ugrožava pogled na svet koji favorizuje deregulisano tržište i slobodno preduzetništvo.

***

Teorija motivisanog (pristrasnog; emocionalno obojenog) rezonovanja konzistentna je s jednim od ključnih uvida savremene neuronauke: Svaki sud je proizvod interakcije razuma i emocija. Ne samo da su racio i afekat neodvojivi, već se pozitivna ili negativna osećanja o ljudima, pojavama i idejama aktiviraju brže nego svesna misao.

Ovo ne bi trebalo da čudi. Brzo reagovanje na podražaje iz okruženja je jedna od osnovnih veština preživljavanja. Refleks bori se ili beži, čini se, radi i na polju informacija: kao da je reč o predatoru, pretećim podacima se ili suprotstavljamo (pobijamo ih) ili bežimo od njih, ignorišući ih.

Šta se događa kada osobi koja veruje u božansku kreaciju predočite podatke koji ugrožavaju njen pogled na svet i afirmišu teoriju evolucije? Dvadesetak milisekundi kasnije, bez da je toga svesna, aktiviraće se, bezmalo nagonska, generalna negativna reakcija na takvu informaciju. S jedne strane, to će uticati na način na koji će takva informacija biti upamćena i asocirana u svesnom umu. S druge, to će usloviti da iz dugoročne memorije momentalno bude povučen čitav set informacija koje podupiru kreacionistički pogled na svet. One će potom biti iskorišćene za izgradnju kontraargumenta.

Dakle, kada su ubeđeni da racionalno prosuđuju, ljudi često zapravo racionalizuju. „Mislimo da smo naučnici, a zapravo smo advokati“, kaže čuvena analogija socijalnog psihologa Džonatana Hejta (Jonathan Haidt). Drugim rečima, naše „rezonovanje“ je često u službi unapred definisanog cilja, tj. sredstvo za dobijanje „slučaja“. Ako „pobeda“ zahteva pristrasnost, ne mari.

„Kada razmatraju dokaze relevantne za određeno uverenje, ljudi su skloni da vide ono što očekuju da vide… Informacije koje su konzistentne s našim uverenjima prihvatamo zdravo za gotovo, dok one koje im protivreče podvrgavamo strogom preispitivanju i odbacujemo.“

***

Moderna nauka je ništa drugo do nastojanje da se prevaziđu zamke subjektivnosti. I dok su pojedinačni istraživači možda i skloni da se „zaljube“ u svoje teorije i brane ih do poslednjeg daha, širi kontekst – sistem anonimnih recenzija i institucionalizovana sumnja – osmišljen je tako da osigura opstanak samo najboljim, najtačnijim idejama. Stvar je, međutim, posve drugačija s našom percepcijom i recepcijom naučnih nalaza.

Paradoksalno, ali same karakteristike dobre nauke – na primer, praksa istraživača da u svojim radovima naglase tačke nesigurnosti – čini naučne dokaze pogodnim za pristrasno čitanje i motivisanu interpretaciju. Sada već obimna psihološka literatura pokazuje da smo praktično maestralni u čitanju naučnih dokaza na način da potvrde naša predubeđenja.

Klasik među psihološkim studijama na temu: 1979, grupa psihologa sa Univerziteta Stenford predstavila je učesnicima u svom eksperimentu, zastupnicima i oponentima smrtne kazne, opise dve izmišljene naučne studije: jedna je podržavala, a druga opovrgavala tezu da smrtna kazna odvraća od nasilnih zločina, posebno ubistva. Istovremeno, ispitanicima su predočene navodne metodološke kritike lažnih studija, sačinjene tako da obema studijama daju jednaku težinu. Rezultat: svako je „svoju“ studiju video kao snažno utemeljenu i argumentovanu, a „protivničku“ kao metodološki neodrživu.

***

U redu, ljudi selektivno čitaju i izvrću naučne dokaze kako bi ih upodobili ličnom sistemu uverenja. Istraživanja američkog psihologa Dana Kahena (Dan Kahan) sugerišu i nešto više od toga: Stavovi pojedinca o tome šta je moralno ispravno i kako bi društvo trebalo da bude uređeno snažno predviđaju koga će taj pojedinac smatrati legitimnim izvorom naučne ekspertize, kao i na kojoj strani debate o određenom pitanju će „videti“ da postoji naučni konsenzus.

U jednom od svojih istraživanja, Kahen je ispitanike razvrstao u četiri kategorije: prema kulturnim vrednostima koje zastupa, subjekt je mogao biti „individualista“ ili „komunitarac“; po svom širem pogledu na svet – „hijerarhista“ ili „egalitarista“. (Krajnje pojednostavljeno, individualista sklon hijerarhijama bi bio konzervativac, a komunitarac sklon egalitarizmu – liberal.) Subjektima je potom rečeno da zamisle kako svom prijatelju treba da pomognu da utvrdi rizike povezane s klimatskim promenama (globalnim zagrevanjem), odlaganjem nuklearnog otpada ili nošenjem skrivenog oružja. Hipotetički prijatelj planira da pročita knjigu na temu od interesa, ali želi da čuje procenu stručnosti i pouzdanosti autora.

Svaki subjekt zatim dobija CV navodnog autora, koji ga predstavlja u besprekornom svetlu: član je Nacionalne akademije nauka; ima doktorat na relevantnom polju, stečen na elitnom univerzitetu; trenutno je redovni predavač na drugom prestižnom univerzitetu. Uz CV, ispitanik dobija odlomak iz rada datog eksperta, gde su rizici povezani s jednom od tri pojave predstavljeni kao visoki ili niski, dobro utemeljeni ili spekulativni.

Rezultati Kahenove studije bili su više nego jasni. Ukoliko naučnik tvrdi da je globalno zagrevanje realnost za koju je odgovoran čovek, tek 23 odsto individualista sklonih hijerarhijama smatra da je reč o ekspertu kojem se može verovati. S druge strane, takvim ga ocenjuje 88 odsto egalitarnih komunitaraca. Slična matrica uočena je i povodom druga dva problema.

Treba reći da dve predložene ose – individualista/hijerarhista i komunitarac/egalitarista – ne stoje uvek. U drugoj Kahenovoj studiji, hijerarhisti i komunitarci pokazali su spremnost da podrže zakon kojim bi se osobama s mentalnim poremećajima nametnula obaveza lečenja, dok su individualisti i egalitaristi bili protiv takvog rešenja.

***

Kako vam sada zvuči ideja da ćete argumentima i dokazima promeniti nečiji (pogrešan) stav? Osim što često ne daju očekivan rezultat, ovakva nastojanja neretko imaju sasvim suprotan efekat: Suočeni s dokazima da su u krivu, ljudi su skloni da još čvršće prigrle svoju dotadašnju poziciju po određenom pitanju.

Da li je Sadam Husein raspolagao oružjem za masovno uništenje, neposredno pred američku invaziju na Irak, izvedenu 2003? U studiji dvojice američkih istraživača, ispitanicima su pokazani lažni novinski članci u kojima je ovakva tvrdnja izneta (kroz citat bivšeg američkog predsednika Džordža Buša iz 2004. godine), a potom i demantovana (kroz nalaze komisije koju je imenovao sam Buš). Ispostavilo se da je demanti konzervativcima učvrstio veru u prvobitnu informaciju. Slično, liberali su, nakon što su suočeni s dokazom da Buš zapravo nije „zabranio“ naučna istraživanja s matičnim ćelijama, još jače verovali da bivši američki predsednik jeste doneo takvu odluku.

Američka sociološkinja Monika Prasad (Monica Prasad) otišla je u svojoj studiji korak dalje. Ona i njeni saradnici razgovarali su licem u lice s aktivistima Republikanske partije, i to u američkim državama u kojima republikanci imaju najjače uporište. Tema: Da li su Sadam Husein i al Kaida tajno sarađivali?

Kao i u prethodnom istraživanju, nalazi državne komisije koja se bavila terorističkim napadom 9/11 – prema kojima ove saradnje nije bilo – i citat predsednika Buša – kada kaže da dokazi za saradnju Sadama Huseina i al Kaide nikada nisu nađeni – nisu preterano impresionirali Bušove glasače.

***

Odbacivanje nauke nije ekskluzivitet konzervativnih desničara. Progresivni levičari imaju svoje nedodirljive „istine“; na primer, onu da su dečje vakcine odgovorne za „epidemiju“ autizma.

Teza da vakcine iz programa obavezne imunizacije dece izazivaju autizam ima sve odlike uverenja otpornog na naučne dokaze. Uprkos tome što je samo u poslednjih deset godina niz epidemioloških studija pokazao da je reč o mitu, on nastavlja da živi.

Saga vakcine-autizam započela je 1998, kada je u časopisu Lancet objavljena naučna studija u kojoj je zapaljiva tvrdnja prvi put izneta. U međuvremenu, studija je diskreditovana i povučena, a njen glavni autor, američki gastrolog Endru Vejkfild (Andrew Wakefield), izgubio je dozvolu za rad. I ne samo to, populacija dece s dijagnozom autizma nastavila je da raste i nakon što je timerozal, supstanca na bazi žive koja je dečjim vakcinama dodavana kao prezervativ, a koja je označena kao glavni krivac za autizam, povučena iz upotrebe.

Stvar slično stoji i s ljutitim protivljenjem levice genetički modifikovanim (GMO) namirnicama. Ne samo što progresivci ne raspolažu dokazima za svoju tvrdnju da su GM proizvodi u ishrani štetni po ljudsko zdravlje, nego se, kao i slučaju vakcina i autizma, pozivaju na još jednu diskreditovanu i povučenu studiju. Istovremeno, konzervativci nisu gorljivi branioci GM hrane zato što raspolažu ubedljivim dokazima da ona na dugi rok nije štetna – takvih longitudinalnih studija jednostavno nema – već zato što eventualne restrikcije u njenoj proizvodnji udaraju na tržišne slobode za koje se zalažu.

Mada i jedan i drugi politički/ideološki tabor imaju svoje „svete krave“, kada je o odbacivanju nauke reč, među konzervativcima i liberalima postoji bitna razlika, posebno uočljiva u Americi. Među izabranim predstavnicima (liberalne) Demokratske partije nema nijednog koji će podržati nebuloznu uzročno posledičnu vezu između dečjih vakcina i autizma. Nasuprot tome, najmanje stotinu američkih kongresmena iz redova (konzervativne) Republikanske partije aktivno promovišu antinauku u pogledu klimatskih promena i aktivno se suprotstavljaju inicijativama da se smanji emisija gasova odgovornih za efekat staklene bašte.

***

Priča o neutemeljenim uverenjima, i to uprkos obilju dokaza za suprotno, nužno nameće pitanje izvora informacija. Kako ljudi uspevaju da prenebregnu dokaze za globalno zagrevanje ili neškodljivost dečjih vakcina? Istovremeno, gde dolaze do informacija koje potvrđuju i osnažuju njihove kvazi-argumente? Dobrodošli u eru interneta.

S pravom hvaljen zbog toga što olakšava pristup informacijama i pruža praktično neograničen prostor za razumnu debatu i razmenu mišljenja, premošćujući geografske, kulturne, socijalne, ekonomske i druge barijere među potencijalnim sagovornicima, internet ima i drugu stranu. Svakome od nas omogućuje da od njega napravimo custom made informativnu platformu, tako što ćemo, svesno ili ne, selektivno pristupati onim izvorima i informacijama koji podupiru uverenja i stavove koje već držimo. Bilo da osporavate evoluciju, globalno zagrevanje ili verujete da dečja vakcinacija uzrokuje autizam, internet vam nudi mogućnost da postanete deo zajednice istomišljenika i do beskraja udovoljavate svojim kognitivnim pristrasnostima.

Mada internetu nesporno pripada uloga fantastične platforme za javnu debatu, kada je reč o percepciji i razumevanju vesti – konkretno, naučnih vesti – njegova uloga postaje veoma komplikovana. Toliko komplikovana da je naučnopopularni magazin Popular Science nedavno odlučio da posetiocima svog sajta ukine mogućnost onlajn komentarisanja.

„Politički motivisan, višedecenijski rat protiv ekspertize“, navodi se u obrazloženju, „uveliko je narušio konsenzus o brojnim naučno verifikovanim pitanjima.“ U takvoj klimi, procenilo je uredništvo, pristojna, kvalitetna diskusija na teme iz oblasti nauke postala je gotovo nemoguća.

Odluka magazina, čija je misija popularizacija nauke, da ukine mogućnost razgovora na naučne teme na prvi pogled deluje krajnje nerazumno. Ne radi se, međutim, o tvrdoglavosti ili netoleranciji uredništva prema različitim mišljenjima. Ulog je znatno veći: Komentari čitalaca, tačnije, njihov ton, imaju moć da čitaocima indukuju iskrivljeno razumevanje objavljenog sadržaja.

U studiji čiji su rezultati nedavno objavljeni u časopisu The Journal of Computer-Mediated Communication, grupi od 1.183 ispitanika predočen je fiktivni blog-post, tekst u kojem se razmatraju potencijalni rizici i benefiti nanotehnologije. Subjektima su zatim predstavljeni navodni komentari čitalaca datog teksta.

Polovina učesnika u studiji imala je priliku da iščita uljudne pro i kontra komentare na temu nanotehnologija, dok je druga polovina uzorka suočena s komentarima koji su sadržali jezik nipodaštavanja, mržnje i uvrede. Na primer: „Ako ne vidiš prednosti ove tehnologije, mora da si idiot.“ Ili, „Zaista si glup ako ne shvataš opasnosti od upotrebe ovakve tehnologije.“

Rezultati su iznenađujući i uznemirujući. Necivilizovani komentari ne samo što polarizuju gledišta čitalaca po datom pitanju, nego utiču i na to kako će čitaoci shvatiti prezentovani sadržaj.

Pre eksperimentalnog dela studije, svi učesnici u istraživanju izjasnili su se putem ankete o tome šta misle o konkretnom primeru nanotehnologije. Subjekti koji su bili izloženi uljudnim za i protiv komentarima zadržali su mišljenje koje su imali i pre njihovog iščitavanja. Oni kojima su prezentovani uvredljivi tredovi komentara, izašli su iz studije polarizovanog shvatanja rizika nanotehnologije. Najobičnija ad hominem uvreda, ispostavilo se, dovoljna je da kod nekih čitalaca indukuje fokus na negativne strane prezentovane ideje. Imajući u vidu da oko 60 odsto ljudi informacije iz oblasti nauke traži i pronalazi na internetu, nasty effect kojim se bavila citirana studija ne može biti zanemarljiv.

Preneseno sa Mind Readings

Crvena planeta je je beživotna, ledena pustinja. Bez vazduha, vode i hrane. Pa, kako je uopšte moguće preživeti na ovakvom negostoljubivom mestu? Koliko je i da li je uopšte moguće ostati iole normalan u uslovima dugotrajne, doživotne izolacije? Kako i da li je moguće da budete zauvek odsečeni, daleko od ‘Majke Zemlje’, svojih porodica i onih koje volite? Kakvi su motivi i razmišljanja onih koji žele da „padnu na Mars“ i tamo ostanu do kraja života? Evo šta su za londonski Gardijan rekli neki od kandidata.

Megi Liu, 23, Britanka koja se nada da će biti primljena u Mars 1 (Fotografija: Karen Robinson za Gardijan)

Megi Liu, 23, doktorant astrofizike

Zašto ste se prijavili?

Mislim da je ova misija zaista dobra prilika za unapređenje nauke. Mogla bi tako puno uticati, ne samo na naučne zajednice već na čitav svet. Poslednji put je čovek otišao na drugu planetu pre više od 40 godina. Bio je to let na Mesec 1972, posle kojeg se tamo nismo vraćali. Ova misija, baš kao i nekadašnja lunarna misija Apolo, imaće sličan efekat na čovekovu maštu.

Da li su se vašim prolaskom iz prve u drugu fazu selekcije promenile emocije u vašoj porodici?

Ovo je sada stvarnije. A oni – uplašeniji. Moja mama je rekla nešto tipa „Nećeš biti u mogućnosti da voziš svoj Mini kad odeš tamo gore. Mogu li da ga dobijem?“

Mislite li da je projekat Mars 1 izvodljiv?

Definitivno je izvodljiv, ali kašnjenja su prilično neizbežna. Jednog dana ćemo biti u stanju da idemo na Mars, ali kada i po kojoj vremenskoj agendi? Kada – tu već nisam tako sigurna.

S obzirom da radite na doktoratu u istraživačkoj grupi za astrofiziku i svemirska istraživanja u Birmingemu, da li mislite kako imate bolju perspektivu na misiju?

Glavni cilj misije Mars 1 nije baš nauka, i to je problem. Ako želite da se naučna zajednica „ukrca na vaš brod“, morate im pružiti neke rezultate, povod da učestvuju. Dakle, odlazak na Mars iz čiste zabave, ili radi profita kroz naplaćivanje TV programa, reklama, sponzorstava itd jeste, zapravo, ono što pokušavaju da naprave od misije. Ovakav koncept bi koštao mnogo, a zauzvrat ne bi pružao puno toga (izuzev zabave). Premda se od nas i ne očekuje da na Marsu obavljamo bilo kakva naučna istraživanja, i to bi lako bilo moguće. Kada ste na Marsu, ne mogu vas prinuditii da radite onako kako oni hoće.

Delujete vrlo sumnjičavo kada su u pitanju pravi ciljevi ovog projekta, pa zašto biste se onda potpisali ispod njega?

Oduševljena sam njim, ali postoji mnogo stvari koje treba razraditi. Očigledno da ne radim za ljude iz projekta Mars 1, nisam njihov čovek pa ne znam šta se dešava iza scene. Međutim, definitivno sam zainteresovana da se u njega umešam, pre svega jer imam uvida u puno dometa savremene nauke – volela bih da inspirišem mlađe generacije da se bave naukom.

Da li biste ovaj segment vaših interesovanja mogli pronaći u ovoj misiji?

Jeste, nešto kao astronaut Kris Hedfild. Mislim da je ono što je učinio u svemiru bilo fantastično.

Da li makar neki deo vas sumnja kako je Mars 1 samo jedan veliki trik ?

Ne, nije trik. Mislim, kada je Nil Armstrong otišao na Mesec, on i njegov tim nisu imali ništa posebno na umu – bilo je to samo testiranje da li bismo mogli da stignemo do Meseca. Sa sobom su u povratku doneli i uzorke mesečevih stena, za koje se ispostavilo da su zaista važni za nauku. Ipak, ne mislim da su imali bilo kakav poseban naučni cilj kada su otišli tamo. Ovaj projekat gledam na isti način, kao na procenu sposobnosti, testiranje čoveka i njegovih mogućnosti.

Rajan Makdonald: “ Voleo bih da se pronađe način za uzgajanje čaja na Marsu. Ovaj napitak je veoma važan za zdrav razum čitave posade“ (Fotografija: Karen Robinson za Observer

Rajan Mekdonald , 20, student

Zašto ste se prijavili ?

Moj glavni razlog je to što mislim da na Marsu mogu postići više nego što bih mogao na Zemlji. Za samo tri sedmice svog boravka, jedna osoba na površini Marsa može ostvariti naučne uvide koliko i svi roveri zajedno u proteklih pet godina. Ako želimo da ikada dobijemo definitivni dokaz postoji li život na Marsu, moraćemo da tamo pošaljemo nekoga.

Kakva su vaša očekivanja u vezi ovog projekta?

Realna stvar koja me ohrabruje jeste faktor inspiracije: od kakvog će uticaja biti moj odlazak na Mars po planetu Zemlju? Zapamtite, Apolo program je inspirisao generacije naučnika i inženjera na Zemlji koji su razvili računare, pametne telefone i svu tehnologiju koja je poboljšala naše živote. Slično tome, misija na Mars bi inspirisala čitavu novu generaciju naučnika na Zemlji, koji bi voleli jedan bolji život za sve ljude na ovoj planeti.

Šta očekujete kada budete prvi sleteli na Mars?

Opstanak će morati da bude prvi prioritet. Prvobitno tokom prve godine boravka tamo – ili otprilike toliki period – kada bismo se, uglavnom bavili izgradnjom baze; poezati sve jedinice i module zajedno, instalirati potrebnu opremu, održavanti solarne panele i slično. Sa sobom ćemo, kao osnovu za prehranu, poneti konzerviranu hranu koju ćemo konzumirati sve dok ne budemo počeli da uzgajamo sopstvenu. Na duge staze, biće to hidroponično uzgajanje povrća i insekata, jer su insekti puni proteina. Potencijalno, u nekoj kasnijoj fazi, mogli bi da na Mars donesemo smrznuta riblja jaja i tamo sagradimo jezerce. Voleo bih da se na Marsu pronađe način za uzgajanje čaja. Mislim da je ovaj napitak veoma važan za zdrav razum čitave posade. Jednom kada se čaj bude „ukorenio“ na Marsu, tada će i bavljenje naučnim istraživanjima biti kako treba.

Da li ste barem malo zabrinuti ili uplašeni?

Postoji rizik u svemu što radimo u životu. Prijavio sam se da odem na Mars i tamo živim, a ne da bih tamo umro. Svi ćemo na kraju umreti, naravno. Zapravo – baš usled činjenice da se sve stvari i elementi misije tako strogo kontrolišu, recimo ishrana i vazduh, a pod pretpostavkom da se ne dogodi neki katastrofalni kvar na opremi – ljudi će na Marsu imati duži životni vek nego na Zemlji.

Veoma si mlad. To ti nimalo ne smeta?

Problem sa slanjem nekoga ko je već iskusio najveći deo svog života, a to su oni od oko 60 godina, jeste u tome što želite da vaša posada na raspolaganju ima što duži životni vek – da tamo odu što mlađi kako bi na Marsu ostali što duže. Tako mlada posada može učiniti najviše i najbolje za kosmičku misiju. Najbolja investicija za ljude koji vas šalju jeste angažovanje što mlađih osoba jer bi one bile najefikasnije, a za misiju bi to bilo najkorisnije – i najisplativije… Sveži mladi umovi biće u stanju da se lako utreniraju, obuče i steknu sposobnosti da se nose sa problemima koji bi na mestu kao što je Mars mogli biti jedinstveni i novi.

Gledaš li na ovaj poduhvat više na nekom univerzalnom planu, ili kao na svoju ličnu stvar?

Vidim ga tako što tamo, na kraju, mi (ljudska vrsta) moramo otići. A ako smo mi, ljudi sa Zemlje, jedini inteligentni život u svemiru, onda smo u mnogo čemu kao i naša svest. Samo, preopasno je sav taj ‘bagaž ljudskosti’ čuvati na jednoj planeti.

Alison Rigbi : „Zaključali smo se u našem stanu na dve nedelje preko Božića, čisto da vidimo možemo li da izdržimo“ (Fotografija: Karen Robinson za Observer, Gardijan)

Alison Rigbi, 33, laborant

Zašto ste se prijavili ?

To je tako neverovatna prilika – a zašto da to ne učinite? Pravi razlog je što želim da napravim razliku. Ako dokažem sebi da mogu da uradim nešto neverovatno, a ja sam samo obična osoba, onda bi to mogao i bilo ko drugi. Mogla bih doprineti shvatanju da se može da ići i preko granica naših mogućnosti, izaći iz te petlje u kojoj se vrtimo, svakodnevno radeći od devet do pet.

Pa zašto misliš da bi mogla biti idealan kandidat za odlazak na Mars?

Više od svega , imam entuzijazam i motiv. Ovo su dve najvažnije stvari. Već je rečeno da se od ljudi koji bi išli tamo ne očekuju posebna obučenost i nivoi visoke specijalizacije. Ljudi iz misije Mars 1 u potrazi su za ljudima koji su sposobni da žive i rade s drugima, sve ostalo može se naučiti. Takođe, ja sam i školovana naučnica.

Kako planirate pripreme?

Moj partner i ja odlučili smo da se preko božića izolujemo. Ne šalim se, zaključali smo se u stanu sa zalihama hrane dovoljnim sa dve sedmice, čisto da vidimo kako se nosimo s uslovima krajnje redukovane komunikacije sa spoljnim svetom. Isključili smo telefone i jedina komunikacija koju smo imali bila je preko interneta, jer to je sve što bismo imali na Marsu. Bilo je zanimljivo, u najmanju ruku. U početku sam bila okej, ali nakon 10 dana počela sam da kod sebe primećujem simptome straha od skučenog prostora. Definitivno mi je bilo dosta teško da razmišljam kako su zidovi našeg stana čitav naš svet, da moje oko najdalje vidi ono što je na samo 5 metara od mene. Dakle, kada sam nakon dve nedelje izašla napolje, mojim je očima trebalo vremena da se prilagode na spoljni svet, jer je prirodna svetlost mnogo intenzivnija a napolju je sve daleko svetlije. Priprema hrane uzimala nam je dosta vremena, jer nismo mogli da skoknemo do prodavnice. Pili smo samo UHT dugotrajno mleko jer bi se sveže pokvarilo, a morala sam i da pečem hleb. Mislim da moj jelovnik tokom te dve nedelje nije bio baš toliko zanimljiv kao što sam isprva mislila jer sam se, do kraja našeg eksperimenta, baš jako uželela keksića ‘Hobnobs’.

Je li  iskustvo dobrovoljne kućne izolacije promenilo tvoj pogled na projekat Mars 1?

Da, ono je definitivno iskristalisalo moja očekivanja, barem ona početna. Bile su to samo dve sedmice. Mogu da zamislim šta bi bilo nakon prvog meseca, ili prvih šest meseci…ali mislim da bi mi sve stvari u toj sredini, kako vreme bude prolazilo, postajajale sve normalnije, tako da bih se s njima onda lakše nosila. Zaista sam posvećena ovome. Kao što sam već rekla, ovo radim ne bih li bolje razumela izazove s kojima se mogu nositi – a mogu.

Koji bi, po vašem mišljenju, bio najveći izazov vezan u ovom projektu?

Gospode! Zaista nam je potrebna podrška javnosti, tako da je najveći izazov ubediti druge da je sve ovo stvarno. Čak je moje prvo pitanje glavnom medicinskom oficiru misije Norbertu Kraftu bilo: „Je li ovo stvarno?“, zbog kojeg je izgledao prilično iznenađeno.

Dakle, proletelo vam je kroz glavu kako sve ovo može biti veliki PR trik?

Naravno. Ali, umesto što me je udaljio, Norbert mi je omogućio da shvatim dublje uvide u razloge i motive za ovu misiju. Nedavno su dali saopštenje o satelitskoj misiji. Radiće s kompanijom Lockheed Martin kao i sa Surrey Satellites na jugoistoku Engleske (SSTL). Pomerili su datum lansiranja satelita za još dve godine, sa 2016. na 2018, što je kod nekih proizvelo burne reakcije tipa „jel’vidite da ovo neće funkcionisati!“. Ali, dve godine kašnjenja nije neki predugačak zastoj, naročito kada je u pitanju ovako grandiozan projekat.

Ako biste bili izabrani, kako mislite da biste se oslobodili vezanosti za planetu Zemlju?

Razgovarala sam s partnerom o tome, i oboje smo s tim raskrstili. On se takođe kanidovao kao i ja, pa ako on dobije mogućnost da leti- i ja ću preko njega… tako ćemo se susresti na Marsu! U svakom slučaju,  komuniciram s porodicom uglavnom preko telefonom ili sms poruka, tako da sam navikla na našu međusobnu udaljeni. Međutim, ovde očigledno govorimo o dramatičnom povećanju ove udaljenosti, od svih i svega na Zemlji. Očigledno ću morati da se otarasim svojih posesivnosti, što bi bilo veoma katarzično, barem tako mislim.

Šta će se zahtevati od ovih kao i ostalih kandidata koji su ušli u drugi krug izbora za „marsonaute“, još uvek nije ustanovljeno. Ljudi koji stoje iza ovog projekta trenutno sa medijima pregovaraju o prodaji prava za TV prenos procesa selekcije.

Džoš Dejvis, Gardijan

(M.L.)

Tokom jučerašnjeg trosatnog ručka u Davosu, suosnivač Karlajl Grup poverio se svojim kolegama bankarima i investitorima: užasno me brine što baš niko i ni oko čega nije zabrinut. Manje od 24 sata kasnije, devalvacija argentinskog pesosa ubrzala je najveću rasprodaju akcija zemlja u razvoju u poslednjih pet godina, dovoljno da delegate na Svetskom ekonomskom forumu u Švajcarskoj koji šetaju od sastanka do obroka i nazad, podiđu žmarci. Ne bez razloga, jer su uporedo sa akcijama iz minuta u minut vrednost gubile i valute zemalja u razvoju. 

Projekat ‘Mars 1’ ima za cilj da uspostavi ljudsku koloniju na crvenoj planeti do 2025. Među prvih četvoro ‘izglednih’ kolonista su tri Britanca, koja su imala sreću da, od 200 hiljada zainteresovanih,  budu izabrana u drugi krug, u kojem je ‘samo’ njih hiljadu.

Umetnikovo viđenje kako bi prva ljudska kolonija ‘Mars jedan’ mogla da izgleda. Fotografija: Mars Jedan / Brajan Fersteeg / Mars – one.com

Od svog objavljivanja u maju 2012, Mars Jedan projekat nije imao lak put. Kritičari su ispitivali sve aspekte, od tehničke izvodljivosti do načina na koji se ova misija finansira. Ipak, nedavni događaji u vezi projekta izgleda da su pokretanje ove kolonije na Marsu do 2025 učinili malo izvesnijim.

Prošlog meseca je holandski preduzetnik Bas Lansdorp, koosnivač projekta, najavio partnerstvo sa kompanijom ‘Lokid Martin’, iste kompanije koja već nekoliko decenija obavlja poslove ugovorene sa NASA-om, u cilju izgradnje letelice ‘Orion’. Tu je i kompanija Surrey Satellite Technology, uključena u izgradnju satelita koji bi, počev od 2018, trebalo da bude prethodnica, a potom i podrška misiji na tlu Crvene Planete. U pitanju je decidna izjava o namerama za razvoj projekta, koji ima za cilj slanje četiri volontera sa „kartom u jednom pravcu“, koji bi pojedinačno leteli ka Marsu na svakih 26 meseci – da bi tamo i zauvek ostali, provodeći na Marsu ostatak svojih života.

Pod pretpostavkom da mogu prevazići neke od ne tako beznačajnih tehničkih poteškoća – kao što je minimizacija izlaganja radijaciji kojoj su astronauti podvrgnuti ili bezbedno spuštanje teškog broda s ljudskom posadom na površinu – jedno od glavnih pitanja s kojim se u projektu suočavaju je, po svemu sudeći, njegovo finansiranje. Cilj je da se većina troškova, koji su za sada procenjeni na 6 milijardi dolara, namire prodajom televizijskih prava i sponzorskih ugovora.

Po uzoru na Olimpijadu, koja je u periodu 2009 – 2011 namakla oko 8 milijardi dolara kroz prodaju prava za emitovanje, sponzorstva i ulaznice, ljudi iz misije procenjuju kako će za deset godina biti četiri milijarde ljudi kojima će biti pristupačni vizuelni mediji, pa bi, ako svi oni budu gledali Mars 1, procenjena suma od 6mlrd dolara mogla bi biti veoma lako prevaziđena. Misija je nedavno pokrenula kampanju masovnih donacija ‘Indiegogo’, nudeći donatorima mogućnost da se njihove digitalne fotografije, u ‘Mars Orbit Selfie’ varijanti, pošalju na Crvenu planetu po ceni od 25$. za 10 dolara, postaćete 728. osoba sa „eksluzivnim pristupom“ Marsu 1.

U 2019, Mars 1 komunikacioni satelit primaće u Marsovoj orbiti vaše digitalne fotografije, na koju će „nalepiti“ i svoju fotografiju Marsa napravljenu u datom trenutku. Za ovu „marsijansku galeriju“ trenutno ima 359 uplata. Tu je i mogućnost slanja vaše odštampane fotografije sa ličnom porukom, po ceni od 1250 dolara. Jedna uplata već je napravljena.

Onima koji Mars 1 budu podržali sa 95 dolara, biće omogućeno da „kreiraju ličnu oporuku“. Ona će biti ispisana na padobranu koji će se 2019. koristiti za sletanje prve u nizu letelica. Bas Landsdorp, koosnivač projekta Mars 1 misli da su ovakvi potezi „prilika koja se nudi samo jednom u životu“. „Poruke na padobranu su jedan od mojih ličnih favorita. Slanje svoje fizičke poruke na Mars, a sve za samo 95 dolara… Razmislite o tome… i to jeftinije od cene paketa kojeg FedEx ili UPS šalju iz Evrope u SAD!“ Majice s kratkim rukavima su 35-50$ ali požurite – ostalo ih je još samo 140 (u trenutku pisanja ove priče, Mars 1 kampanja namakla je malo više od polovine zacrtane sume od 400 hiljada dolara).

Cene za Mars 1 „usluge idu i do 25.000 dolara i više, a oni koji uplate ovu sumu odmah dobijaju status ‘dobrotvora’ i mogućnost prisustva na Gala večerama uoči svakog lansiranja.“

I dok preduzetni Bas Lansdorp misli kako ćemo prve ljude na Marsu videti do 2035, drugi čovek koji je posle Nila Armstronga hodao po Mesecu, Baz Oldrin, veoma je skeptičan u vezi tog tajminga i signala o naprecima na projektu Mars 1. „Ne mislim da (ova misija) poseduje  toliko adekvatne tehnologije koja bi eventualno ukazivala da će Mars 1 korporacija, sa više od 150.000 aplikanata za ulazak u misiju, zaista umeti i znati kako da četiri osobe pošalje na Mars do 2023 [sic ] – čak i ako se njih četvoro nikada više ne budu vratili nazad, na Zemlju.“

(foto: buzzaldrin.com) 

On je još dodao da, iako veruje kako privatne korporacije imaju važnu ulogu u istraživanju svemira, nešto takvo kao što je ‘monumentalni poduhvat slanja ljudi na Mars’ može biti postignuto jedino kroz međunarodnu saradnju. Uzgred, Oldrin je još 2010. u jednom intervjuu izjavio kako bi, u principu, (Amerikanci) bili u mogućnosti da slete na Mars na jedan važan jubilej, a to je  „20.juli 2019, kako bi se obeležila lunarna misija Apolo 11 i prvo spuštanje na Mesec“, u kojem je i on učestvovao).

Šta će, dakle, uslediti? Mars 1 korporacija je nedavno najavila da će, po obavljenoj prvoj fazi selekcije 200 hiljada pristiglih aplikacija iz više od 140 zemalja, broj kandidata biti srezan za 99,5%. tako da u drugu fazu ulazi 1058 kandidata.

Šta će ovi aplikanti morati da prođu u drugom krugu – još uvek nije dogovoreno; razlog ovome je što, trenutno, Mars 1 pregovara s medijima oko prodaje prava za prenošenje izbora kandidata (uključujući i intervju s već pomenuta tri kandidata, koji će uslediti  drugom delu ove priče).

Crvena planeta je je beživotna, ledena pustinja. Bez vazduha, vode i hrane. Pa, kako je uopšte moguće preživeti na takvoj negostoljubivoj planeti? Koliko je i da li je uopšte moguće ostati (iole) normalan u takvim uslovima dugotrajne, doživotne izolacije? Kako i da li je moguće da budete zauvek odsečeni, ‘daleko od ‘Majke Zemlje’, svojih porodica i onih koje volite? Kakvi su motivi i razmišljanja onih koji žele da „padnu na Mars“ – i tamo ostanu do kraja života – sledi u drugom delu.

(M.L)

Investicioni fondovi u Srbiji dosad su ulagali samo u dobre kompanije. Postoji i takva vrsta ovih fondova koji se bave problematičnim preduzećima, čije su obaveze veće od imovine i imaju negativan kapital, i koje kao potencijalne kupce najavljuje Ministarstvo privrede. Ipak, malo je naših firmi na listi od 153 preduzeća u restrukturiranju uspelo da očuva kontinuitet proizvodnje i poslovanja, što je osnov bilo kakvog interesovanja takvih fondova.

Pomalo paradoksalno, pred kraj godine, u kojoj je vladala prava nestašica velikih investicionih projekata, ne računajući do sada još neostvarene najave arapskih ulaganja u raznim sektorima, zaključen je jedan od najvećih poslova u istoriji naše tranzicije. Iako špekulacije o vrednosti transakcije nisu zvanično potvrđene, brojka od milijardu evra, koliko je navodno plaćena akvizicija SBB-a od strane američkog private equity (adekvatan prevod ne postoji) fonda KKR (Kohlberg Kravis Roberts & Co) ne deluje nerealno. Sa oko 1,5 miliona pretplatnika, poslovanjem proširenim na tržišta šest zemalja regiona, ukupno 18 preuzetih biznisa u prethodnih šest godina i prošlogodišnjom EBITDA (dobit pre amortizacije, kamata i poreza) maržom na nivou grupe od 37%, beogradska telekomunikaciona kompanija definitivno spada u najatraktivnije “mete“ za preuzimanje i na mnogo širem području nego što su granice Srbije. Štaviše, SBB nudi i izuzetan potencijal rasta koji bi novi vlasnici trebalo maksimalno da eksploatišu u narednih 4-6 godina, koliko tipično traje investicioni ciklus ovakvih fondova, na sličan način kako je dosadašnji vlasnik – još jedan PE gigant, MidEuropa Partners vodio kompaniju od trenutka preuzimanja 2007. godine. Suštinu ove poslovne prilike jedan od eksperata u KKR-u, Henrik Kraft opisao je u dve rečenice: “Njihovo poslovanje (SBB-a, prim. aut.) moderno je i sofisticirano kao na zapadnim tržištima, ali kompanija posluje na tržištu sa niskom penetracijom širokopojasnih mreža i TV usluga po principu plati-pa-gledaj… Postoji veliki potencijal rasta.“

Tri primera uspeha

Ova gigantska transakcija za naše, balkanske M&A (eng. Mergers & Acquisitions, srp. spajanja i preuzimanja) standarde istovremeno označava jedan od prvih izlazaka nekog globalnog PE igrača iz vlasništva nad srpskom kompanijom. Dok se Salford već godinama muči da privuče strateške partnere za firme iz svog portfolija (pre svega, za Bambi-Banat, Imlek i Mlekaru Subotica), a Danube Foods grupa upravo ovih dana najavljuje otvaranje nove runde pregovora sa zainteresovanim investitorima, od većih fondova jedino su Ashmore i CVC Capital Partners uspeli da pronađu partnera za svoj biznis. Nakon tačno pet godina samostalnog upravljanja Carnex-om iz Vrbasa, te uloženih preko 20 miliona evra, britanski fond je prodao svoj udeo MK grupi u transakciji koja je uključila preuzimanje većinskog vlasnika, Carnex-a – kompanije Ashmore Carnex Holdings Limited sa Kajmanskih ostrva od strane novosadskog konglomerata. Suma koja je plaćena za Carnex, kao ni u mnogim drugim slučajevima, nikada nije saopštena, ali kako je tržišna kapitalizacija kompanije (vrednost kompanije na berzi = broj akcija pomnoženo cenom po akciji) iznosila oko 26 miliona evra, veruje se da je konačna cena bila veća od tog iznosa budući da je kao potencijalni kupac u to vreme figurirao i hrvatski Agrokor.

Kako pokazuju rezultati Carnex-a za 2012. godinu, iz ovog posla do sada nije profitirao samo raniji, nego i novi vlasnik. Godinu dana nakon akvizicije, kompanija je uvećala poslovne prihode za preko 10 odsto (na gotovo 60 miliona evra), u kombinaciji sa drastičnim podizanjem EBITDA marže, sa 5,1 na 17,5% i gotovo četvorostrukim povećanjem neto dobiti (na oko 4,5 miliona evra). Istina, ovakve performanse značajnim delom proizilaze i iz racionalizacije broja zaposlenih koji je za godinu dana smanjen sa 1.761 na 1.238, što, u priličnoj meri, objašnjava nagli skok poslovnog (EBITDA) rezultata. Ukoliko se ispune ambiciozni planovi novog vlasnika da poveća obim proizvodnje, modernizuje deo kapaciteta, uvede dodatne proizvode u asortiman i osvoji nova tržišta, odnosno osnaži prisustvo na postojećim, realno je da ovakav oštar uzlazni trend poslovnih performansi bude nastavljen.

Listu velikih investitora među PE fondovima u Srbiji, koji su realizovali svoje investicione ciljeve i napravili ugovore sa novim strateškim partnerima, zaključuje, takođe britanski, CVC Capital Partners. Nakon što je početkom 2010. godine, u paketu, za oko 1,5 milijardi evra, preuzeo istočnoevropske pivare (u Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Hrvatskoj, Češkoj, Mađarskoj, Crnoj Gori, Rumuniji, Srbiji i Slovačkoj) u nekadašnjem vlasništvu svetskog lidera industrije piva ABInBev, jedan od najvećih globalnih private equity-ja, preprodao je samo dve godine kasnije svih devet pivara američkom Molson Coors-u. Na bazi rezultata kompanija iz StarBev grupe (kumulativni poslovni prihodi od približno 700 miliona evra i EBITDA od 241 milion evra u 2011. godini), transakcija je obavljena na nivou multiplikatora od oko 11 x EBITDA, što daje ukupnu cenu od 2,65 milijardi evra.

Uspešni i u krizi

Iz ovih primera evidentno je nekoliko ključnih karakteristika private equity fondova, pa i transakcija u kojima oni učestvuju. Pre svega, PE fondovi se bave prikupljanjem kapitala na tržištu i njegovim plasiranjem u ciljane firme, što mogu biti: a) biznisi u ranoj fazi poslovanja (ulaganja tzv. venture capital fondova); b) kompanije u višim fazama razvoja (koje kupuju expansion capital PE fondovi) ili c) zrele firme koje su predmet interesovanja tzv. buy-out capital fondova. Po nekim svojim karakteristikama (recimo, duga istorija poslovanja, etablirani brendovi, stabilne pozicije na tržištu), Carnex i Apatinska pivara nesumnjivo spadaju u slučajeve pod „c“), ali, na drugoj strani, slično kao i SBB, Bambi-Banat, Imlek i druge kompanije u vlasništvu fondova, oni su privukli međunarodne investitore i zbog velikih mogućnosti dalje ekspanzije, što ih istovremeno svrstava i u kategoriju pod „b“).

Dalje, PE fondovi, za razliku od klasičnih investicionih fondova koji ulažu na berzi kroz kupovinu manjeg udela u vlasništvu i bez značajnijeg uticaja na upravljanje, preuzimaju najmanje 25% vlasništva i stiču značajnu, ili presudnu, ulogu u vođenju kompanija. U praksi, takva orijentacija često podrazumeva i imenovanje sopstvenog menadžmenta, sa zadatkom da, tokom investicionog ciklusa, podigne ključne poslovne performanse.

Naravno, poboljšanje rezultata poslovanja u funkciji je ostvarivanja osnovnog cilja svakog private equity fonda – zarade na razlici između ulazne cene (cene po kojoj su plaćeni udeli, uvećane za dodatne investicije) i izlazne cene, odnosno cene prilikom prodaje udela. Upravo je nemogućnost da svoja dosadašnja ulaganja valorizuju prema očekivanjima vlasnika glavni razlog zbog kojeg Salford i dalje pokušava da proda svoje biznise u Srbiji. Baš u trenutku kada su neke od kompanija u sastavu Danube Foods grupe bile u najboljoj poslovnoj formi i, kao takve, spremne za prodaju, globalna ekonomska kriza im je oslabila performanse, pa je izlazak Salford-a iz vlasništva pomeren za postkrizni period, za koji se verovalo da je nastupio početkom prošle godine kada je potpisan Memorandum o razumevanju sa čuvenom holandskom kompanijom Royal FrieslandCampina. Na žalost po vlasnike, još jednom se ispostavilo, kao i mnogo puta u našoj praksi sa stranim investitorima, da potpisani Memorandum (inače, dokument koji nema pravno obavezujuće dejstvo) nije isto što i potpisan ugovor. Iz razloga koji, izvesno, nemaju previše veze sa “okončanjem postupka provere podataka od strane kupca, sporazuma oko konačne dokumentacije vezane za transakciju, kao i od dobijanja neophodnih regulatornih odobrenja, uključujući odobrenja nadležnih tela za zaštitu konkurencije“, što je svojevremeno isticano kao preduslov za sklapanje posla, nego sa neispunjenim očekivanjem prodavca u pogledu cene, prodaja Imlek-a i Mlekare Subotica nije se desila ni tada, a ni u sledećih godinu i po, sve do danas.

Država fondovima (ne) veruje?

Za sve ove transakcije važi jedno – radi se o “zdravim“ kompanijama, u svakom smislu koji se pridaje tom terminu u poslovnom svetu. Reklo bi se i da je lako kupiti, konsolidovati, osnažiti i, na kraju, po višoj ceni prodati jednu takvu firmu, što je tek delimično tačno, ali one su, u svakom slučaju, glavni predmet interesovanja većine PE fondova, ne samo kod nas.

A šta je onda sa “bolesnim“ i lošim kompanijama? Da li je za njih moguće naći kupce među fondovima?

Ako se izuzmu fondovi tzv. rizičnog kapitala (venture capital), koji ulažu u biznise u osnivanju (tzv. start up-ovi) ili u ranim fazama rasta, gde je procenjeni rizik, naravno, visok, ali je i očekivani prinos na kapital, takođe, velik, postoji još jedna vrsta private equity-ja koji se bave problematičnim kompanijama, čije su obaveze veće od imovine i imaju negativan kapital. Upravo su na takve fondove mislili u Ministarstvu privrede kada su nedavno, razmišljajući o modelima rešavanja problema društvenih firmi u restrukturiranju, najavili da će država najpre izvršiti konverziju njihovih ogromnih dugova u kapital, a zatim ponuditi fondovima da ih kupe kroz privatizaciju. Ideja, uopšteno govoreći, zvuči logično, jer, kako je novi ministar privrede objasnio: “Radi se o ogromnim iznosima. Bankama, kao ni državi ne trebaju takva preduzeća, međutim, postoji čitava industrija u svetu koja se bavi ovim problemom. To su veliki investicioni fondovi koji otkupljuju potraživanja od banaka i države, postavljaju nov menadžment i gledaju kako da sačuvaju taj biznis koji će im tek na duži rok dati vrednost. Moramo u to da uđemo jer drugog izbora nemamo“. Na ovakve firme, a one su među preostala 153 preduzeća u restrukturiranju u velikoj većini, trebalo bi da budu primenjene odredbe novog Zakona o privatizaciji koje nalažu obavezno pretvaranje svih potraživanja državnih poverilaca (pre svega, za poreze, doprinose, kredite državnih banaka u stečaju, razne takse, naknade i slično) u kapital i to u postupku sprovođenja unapred pripremljenog plana reorganizacije. Procena je da bi se, po završetku restrukturiranja, u skladu sa donetim UPPR-om, firme sa tako “očišćenim“ bilansima mogle prodati zainteresovanim investitorima, a među njima i fondovima, po nekom od načina koje, kao potpune novine, treba da uvede novi Zakon. U tom segmentu, ponuđen je širok spektar opcija, od prodaje kapitala, preko dokapitalizacije, zajedničkog ulaganja, sve do poveravanja upravljanja uz podelu dobiti.

Konačni ishod, po ovom modelu koncipirane privatizacije, i pored inovativnog pristupa novog tima u Ministarstvu, ipak presudno zavisi od dva faktora: a) atraktivnosti preduzeća i b) zainteresovanosti investitora. Atraktivnost ove grupe firmi, punih 12 godina nakon uvođenja u privatizaciju i posle više od dve decenije njihovog propadanja, izazvanog privrednim kolapsom devedesetih godina, definitivno je minorna. Veoma su retke ovakve firme koje su uspele da, za sve ove godine, očuvaju kontinuitet proizvodnje i poslovanja, zadrže prisustvo na bar nekim postojećim tržištima i osvoje nova, da podignu nivo tehnološke i tržišne konkurentnosti i spremne dočekaju kraj privatizacije. Svaka od njih je, naravno, slučaj i problem za sebe, koji će posebno biti rešavan kroz budući proces restrukturiranja, ali verovatnoća njihove uspešne prodaje vrlo je mala. Ni drugi pomenuti faktor ne daje mnogo osnova za optimizam. U našoj praksi sa investicionim fondovima, pre svega, nije zabeležen slučaj nekog private equity-ja koji bi preuzeo problematičnu firmu, a da je do sada bilo interesovanja za privatizaciju, verovatno bi se neko od njih već javio ranije i ušao u razgovore sa državom oko modaliteta kupovine. Strateški investitori, na drugoj strani, jesu u sve većem broju u Srbiji (ukupno 78 projekata u raznim fazama realizacije u 2012. godini, prema podacima konsultantske firme Ernst & Young), ali se gotovo bez izuzetka opredeljuju za grinfild projekte, gde ne moraju da se bave nasleđenim dugovima i viškom radnika niti da strepe da li će ih jednog dana prozvati u medijima zbog sumnjive kupovine. A kakav je stav države prema velikom finalu privatizacije, koja će biti oročena do kraja 2014. godine, pokazuje predlog budžeta za sledeću godinu – za Tranzicioni fond, tačnije za isplatu otpremnina i minimalnih zarada i povezivanje radnog staža, namenjeno je 18 milijardi dinara. Tih 18 milijardi trebalo bi da podmiri 15-20 hiljada radnika, čije se otpuštanje očekuje, od ukupno 50 hiljada trenutno zaposlenih u firmama u restrukturiranju. U prevodu, ako pitamo državu, rezultat privatizacije biće otprilike polovičan, a kako nas iskustvo uči da je Vlada u planiranju svojih mera, po pravilu, previše optimistična, krajnji ishod privatizacije biće još gori.

Istorija kupoprodaja Carnex-a

Jednog od lidera srpske prehrambene industrije, osnovanog 1958. godine, najpre je, tokom 2003. godine, preuzeo Midland Resources Holding, kroz kupovinu 51,3% akcija na Beogradskoj berzi. U novembru 2006. godine, novi većinski vlasnik postao je londonski investicioni fond Ashmore koji je kupio akcije od Midland Resources Holding-a, a potom na berzi dodatnih 40,8% akcija. Tačno pet godina kasnije, u novembru 2011. godine, Ashmore je prodao svoje akcije (oko 93% vlasništva) MK grupi koja je kasnije otkupila preostale deonice od malih akcionara firme.

Transakcije sa Apatinskom pivarom

Prva prodaja Apatinske pivare obavljena je 2003. godine, kada je kompaniju preuzeo svetski lider pivarske industrije, belgijsko-brazilski InBev koji je kasnije sproveo akviziciju američkog Anheuser Busch-a, formirajući grupu pod nazivom ABInBev. Apatinsku pivaru, u koju je za šest godina uloženo oko 450 miliona evra, tadašnji vlasnik prodao je londonskom PE fondu CVC Capital Partners, zajedno sa još osam pivara u Centralnoj i Istočnoj Evropi, uključujući i pivaru Trebjesa u Nikšiću. Najzad, CVC je, sredinom prošle godine, celokupnu grupaciju pod nazivom StarBev preprodao američkoj korporaciji Molson Coors.

Dragan Pejčić, MBA
Biznis & finansije 102/103, decembar 2013/januar 2014