Mark živi u Park aveniji u Njujorku sa suprugom Dženet i njihovo troje dece. Zarađuje 500.000$ godišnje, okvirno, zavisno od toga da li je faza buma ili recesije, te se još nije mentalno privikao na odnedavno naglo porasle prihode. Mark je debeljko u kasnim četrdesetim godinama koji izgleda deset godina starije i vodi naizgled udoban (ali naporan) život njujorškog advokata. On je od onih tihih ljudi sa Menhetna. Očito nije čovek od koga bismo očekivali da pohodi barove ili kasnonoćne žurke u Tribeki i Sohou. On i supruga imaju komfornu kuću sa ružičnjakom i, kao i mnogim ljudima njihove dobi, načina razmišljanja i životnog standarda, stalo im je pre svega do (ovim redosledom) komfora, zdravlja i društvenog statusa. Radnim danima on ne stiže kući pre 21.30h, a ponekad ostaje u kancelariji maltene do ponoći. Krajem nedelje je toliko umoran da mu se desi da zaspi tokom trosatne vožnje do kuće i skoro celu subotu provede u krevetu oporavljajući se i dolazeći sebi.
U svetu će u narednih 20 godina privredni rast gotovo polovine zemalja zavisiti od njihovih resursa. Taj trend, koji će delimično osetiti i Srbija zbog rezervi litijuma i bora, rezultat je očekivane rastuće proizvodnje zasnovane na mineralnim resursima, koja treba da odgovori na tražnju nove srednje klase u zemljama u razvoju. Dosadašnje iskustvo pokazalo je da je četiri petine zemalja koje su u prošlosti bazirale svoj razvoj na iznenada izvučenom tiketu na lutriji, prokockalo svoje šanse.
“Bićemo bogati”, napisao je jedan naš list kada su pre dve godine stigle nove, inicijalne potvrde da Srbija zaista raspolaže nalazištima litijuma relevantnim u svetskim razmerama, kao i količinama bora koje se mogu smatrati respektabilnim u evropskim okvirima. U znatno umerenijem ali optimističkom tonu, australijski poslovni portal “Australijen” je krajem prošle godine izvestio da je “Rio Tinto” – koji se kod nas od 2004. bavi istraživanjem jadarita, retkog minerala koji sadrži bor i litijum – veoma optimističan u vezi sa svojim operacijama u Srbiji.
Tražnja za litijumom, kako se očekuje, dostići će svoj vrhunac od 2017. pa nadalje, uporedo s očekivanim rastom tražnje za električnim automobilima pokretanih litijumskim baterijama, dok će bor, sastavni i nezaobilazni element stakla pametnih telefona, tek doživeti svoj uspon.
Zvuči kao neverovatno srećan sticaj okolnosti ali kako pokazuje najnovija studija stručnjaka McKinsey “Reverse the curse: Maximizing the potential of resource-driven economies” (Obrnimo kletvu: Maksimiziranje potencijala privreda čiji je rast zasnovan na ekspolataciji prirodnih resursa), ishod ovakvih situacija neretko je bio izvor frustracija i za zemlje domaćine i za kompanije koje su ulagale u eksploataciju i preradu mineralnih resursa.
Polazne veličine
Rastuće cene resursa i povećana proizvodnja povećale su broj zemalja gde sektor prirodnih resursa predstavlja veliki deo privrede, sa 58 u 1995. godini na 81 u 2011. Taj broj će porasti: da bi se zadovoljila ogromna potražnja za resursima i zamenili oni izvori snabdevanja koji presahnjuju, svet bi trebalo da do 2030. uloži ukupno do 17 biliona dolara u istraživanje i preradu nafte, gasa i mineralnih resursa – duplo više od u dosadašnjoj istoriji najveće zabeležene cifre. Za 20 godina, rast skoro skoro polovine zemalja u svetu mogao bi zavisiti od njihovih resursa.
Međutim, od 1995, više od polovine ovih zemalja nije uspelo da dostigne prosečnu stopu rasta na globalnom nivou, a samo jedna trećina njih je održala stopu privrednog rasta i pošto je bum izazvan korišćenjem nekog resursa prošao.
Do ovih rezultata McKinsey je došao analizirajući grupu zemalja koje su ispunjavale jedan od sledeća tri kriterijuma: (1) da je izvoz njihovih resursa učestvovao sa više od 20% u njihovom ukuponom izvozu u 2011, (2) da su ti resursi u proseku činili više od 20% prihoda vlade u periodu od 2006. do 2010, i (3) da je renta od korišćenja resursa činila više od 10% BDP u 2010. ili najbližoj godini za koju postoje podaci. U uzorak su uključene i zemlje za koje je bilo verovatno da će u bliskoj budućnosti ispuniti ove kriterijume.
Istorijski gledano, gotovo 90 odsto investicija u rudarstvu je do sada išlo u visoko razvijene i gornji ešalon srednje razvijenih zemalja, ali, u budućnosti, udeo investicija u resurse van ove dve grupe (u zemlje sa na niskim primanjima i na lestvici niže postavljene srednje razvijene zemlje) mogao bi se udvostručiti. Gotovo polovina svetski poznatih mineralnih resursa i rezervi nafte i gasa su u zemljama koje nisu članice OECD-a, odnosno Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEC).
Ovo je daleko od pravog potencijala zemalja u razvoju, s obzirom da su istraživanja u ovim zemljama bila relativno skromna. Na primer, smatra se da u zemljama OECD ima resursa u vrednosti od 130,000 dolara po kvadratnom kilometru, a samo oko 25,000 dolara poznatih resursa koji leže pod tlom kvadratnog kilometra Afrike, kontinenta koji se oslanja na izvoz prirodnih resursa. Ovaj veliki disparitet ne odražava fundamentalne razlike u geologiji jer je vrlo verovatno da Afrika ima više a ne manje sirovina od razvijenih ekonomija, koje svoje resurse vade već dva veka. Do danas je, međutim, bilo samo veoma ograničenih međunarodnih investicija u istraživanja afričkog tla.
Zemlje čiji društveni prozvod počiva na iskorišćavanju prirodnih resursa sa niskim i nižim srednjim dohotkom mogle bi do 2030. godine da privuku između 1,2 i tri biliona dolara – od 11 do 17 biliona dolara na koliko se procenjuju kumulativne investicije u mineralne resurse. Ako posmatramo višu cifru, ovakve zemlje mogle bi da privuku oko 170 milijardi dolara godišnje, što je triput više od razvojne pomoći koju su dobile u 2011. Nalet prihoda od ekspolatacije mineralnih sirovina – ukoliko bi bio pametno iskorišćen – mogao bi da iz siromaštva izvuče više od 500 miliona ljudi, više nego što je to uspelo kineskoj vladi zahvaljujući rapidnom ekonomskom rastu u poslednjih dvadeset godina.
U srpskim razmerama, eksploatacija mineralnih sirovina – pod uslovom da se racionalno koriste (dakle pod uslovom viših nivoa tehnološke obrade) – donela bi mnogo skromnije ali svejedno značajne rezultate, i povećala udeo učešća korišćenja mineralnih sirovina u BDP sa 2,5% na oko 5%, dok je efekte učešća tehnološke prerade sirovina teško proceniti jer ono zavisi od mnogo faktora.
Da bi zemlje sa mineralnim resursima mogle da iskoriste novi talas investicija, kaže McKinsey, morale bi da prekomponuju svoje ekonomije oko tri ključna principa: efikasnog razvijanja svog sektora resursa, inkasiranja vrednosti tog izvora i pretvaranja takvog dobitka u osnove dugoročnog rasta. To prvenstveno podrazumeva izgradnju institucija u sektoru resursa i upravljanja resursima, razvoj infrastrukture, obezbeđivanje robusne fiskalne politike i konkurentnosti, podržavanje lokalnih industrija i pametno odlučivanje o tome kako upotrebiti iznenadni priliv i upotrebiti ga za širi ekonomski razvoj.
Institucije i upravljanje sektorom prirodnih resursa
Prema studiji McKinsey, nijedan model državnog učešća u sektoru nije bolji od drugoga – sve je pitanje konteksta. Koji god model zemlja da izabere, tri vodeća principa su od vitalnog značaja: stabilan regulatorni režim sa jasnim pravilima, izlaganje nacionalnih operatora konkurenciji iz privatnog sektora firmi, i ulaganje velikih napora da se privuku i zadrže talenti svetske klase.
Kod nas je učešće države trebalo da bude regulisano novim zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, baš kao i Strategijom eksploatacije mineralnih resursa. Ministar u ostavci Milan Bačević najavljuje oba dokumenta kao prioritete nove vlade. Ovaj prvi je u ranim fazama (kad je njegovo usvajanje najavljivano početkom prošle godine) bio oštro kritikovan od strane investitora, i to ponajpre zbog člana 11 kojim se predviđa obavezno strateško partnerstvo investitora sa državom u svim istraživanjima i eksploataciji mineralnih sirovina koje su označene kao strateške (ugalj, uljni škriljci, nafta, zemni gas, zlato, srebro, bakar, olovo, cink, molibden, nikl, litijum, borni minerali, fosfati i fluriti), gde bi država bila većinski strateški partner, sa 51 odsto, a od koga se u međuvremenu, izgleda, odustalo – između ostalog i posle žive diplomatske aktivnosti i poseta ambasadora prvom potpredsedniku vlade. Posebno je u ovom poslu bila agilna Kanada čije kompanije obavljaju 80 odsto istraživanja ruda zlata, bakra, litijuma i bora. Naled i konsultantska kompanija Breakthrough, su uz podršku Kanada Fonda, prošle godine pokrenule projekat „Rudarstvo: Promovisanje ekonomskog upravljanja i razvoja za demokratsku tranziciju“, u okviru koga su organizovale niz okruglih stolova zainteresovanih strana, ministarstva, kompanija, lokalne zajednice, Rudarsko geološkog fakulteta, ambasada i drugih, a nedavno su apelovale da se korišćenje mineralnih resursa uvrsti u Strategiju razvoja Srbije.
Što se, državnog učešća tiče, studija McKinsey navodi da tu nema jednog dobrog recepta i da modaliteti zavise kako od resursa tako i od ukupnog konteksta. U Australiji, Kanadi i drugde država nema direktnu umešanost u industriji ali dobija poreze ili rudnu rentu, ili oboje. Na Tajlandu država ima manjinski udeo u kompaniji ‘PTT Istraživanja i proizvodnja’ (PTTEP) koja se bavi eksploatacijom nafte i gasa, većinski udeo u kompaniji ali manjinski u upravljanju proizvodnjom u nigerijskom National Petroleum Corporation, angolskom Sonangolu i indijskom Hindustan bakru, i većinsko učešće i veće učešće u upravljanju od 10 odsto u Petrobrasu u Brazilu, norveškom Statoilu i Debsvani u Botsvani. U Pemeku u Meksiku i Saudi Aramco u Saudijskoj Arabiji kompanije su u potpunosti u vlasništvu države. Više od polovine proizvođača nafte i gasa u McKinsey bazi podataka – što predstavlja skoro tri četvrtine svetske proizvodnje – u potpunosti je ili u većinskom vlasništvu države. Nasuprot tome, vlade imaju većinski udeo ili državne kompanije u potpunom vlasništvu u oko 24 i 20 odsto zemalja gde se vade rude gvožđa i bakra, što predstavlja 35 i 43 odsto proizvodnje u svakom od ovih slučaja respektivno.
Što se izgradnje infrastrukture tiče, McKinsey smatra da bi različiti operateri podelili skoro 70 odsto troskova ulaganja u infrastrukturu, a ostatak bi trebalo da snose industrija i drugi korisnici. Vlade bi, kažu autori, trebalo da na vreme isplaniraju i rigorozno procene troškove i pozitivne strane njihove raspodele sa operaterima.
Kolekcija grešaka
Jedna od grešaka koju vlade prave je njihovo isključivo fokusiranje na fiskalne efekte – pre svega rudnu rentu i poresko opterećenje – umesto na posvećivanje pažnje čitavom nizu direktnih i indirektnih ekonomskih efekata od otvaranja novih radnih mesta uporedo sa napredovanjem procesa eksploatacije – nisko ili bolje plaćenih – zavisno od raspoloživih kadrova, izgradnje infrastrukture (puteva, snabdevanja strujom, vodom i slično, što zavisno od dogovora, može pasti na teret kompanije ili države), brojnih uslužnih delatnosti koje prate eksploataciju ruda i uključivanja domaće industrije u različite nivoe prerade sirovina.
Između 40 i 80 odsto prihoda stvorenog u eksploataciji nafte i gasa i u rudarstvu se koristi za plaćanje robe i usluga, a prihodi iz tih izvora nekada prevazilaze prilive od poreza i rudne rente. Više od 90 odsto zemalja sa resursima regulisalo je odnos roba i usluga koji se isporučuje lokalno, ali su ti propisi loše sročeni, navode autori McKinsey studije.
Korišćenje prikupljenog novca je posebno osetljivo pitanje. Istorija je prepuna primera vlada koje su rasule svoje prihode od eksploatacije resursa, kroz korupciju ili, jednostavno, loše upravljanje. Čak i kada imaju snažno strukturisanu ekonomiju poput australijske, koja brzim tempom “jedri” na krilima azijske potražnje za njihovim mineralnim resursima, opreza nikad nije dovoljno, tim pre što su cene sirovina na berzama veoma podložne promenama, što ima ogromne reperkusije i na održivost javnih finansija.
Svoj udeo u lošim ishodima eksploatacije resursa, kaže McKinsey, nesumnjivo imaju i kompanije koje su veoma vodile računa samo o sopstvenom interesu, ne obraćajući pažnju na interese zemlje domaćina, njene ciljeve razvoja i interese lokalnih zajednica.
Tim pre što je otvaranje rudnika često jedina karta koja bi mogla da ih izvuče iz dugogodišnje zaostalosti – ili je u nju gurne, ako se ispostavi da će netaknuti resursi biti upropašćeni, ili da mogu biti zaposleni u nekoj drugoj, znatno manje agresivnoj delatnosti.
Kad je reč o nadama za brzim bogaćenjem, tome u rudarstvu nema mesta. Obrt novca je spor a prvi efekti vidljivi su za tri do pet godina, pa i duže. Pomenuti “Rio Tinto” je, recimo, procenio da bi mu, ukoliko se pokaže da su nalazišta litijuma i bora u Srbiji isplativa, trebalo oko šest godina da organizuje eksploataciju. Za to vreme se za privredni rast moraju naći i drugi izvori.
Tekst je objavljen u martovskom broju #105 časopisa „Biznis & Finansije“
Kad god vidim gomilu naroda na televiziji ili u novinama kako demonstriraju protiv neke autokratske vlade, osećanja su mi pomešana: divim se njihovoj spremnosti i hrabrosti da podignu glas, i ujedno se bojim da od toga ništa neće ispasti. Do ovog tužnog zaključka došao sam godinama gledajući silne plemenite ciljeve i masovne pokrete kako se gase. Ali čak i pored ove mračne realnosti, poraz demokratskih pokreta širom Bliskog istoka i Severne Afrike, nakon protesta koji su izmamili milione ljudi na ulice, upravo je zaprepašćujući. Nisu to bile jedine zemlje gde je narod zahtevao promenu. Bilo je masovnih demonstracija u Grčkoj, Bugarskoj, Meksiku, Brazilu, Peruu, Španiji, Portugalu i mnogim drugim državama, izazvanih svetskom ekonomskom krizom i nametanjem mera štednje, ali ono što se dogodilo u zemljama poput Sirije i Egipta, sada i u Ukrajini, mnogo je ozbiljnije, jer su demonstranti doveli u pitanje legitimitet države i postavili zahteve za korenitu reformu ili obaranje ljudi i institucija koji stoje na putu narodnoj volji.
Ni više od devet meseci nakon što je Agrokor obelodanio odluku o preuzimanju Mercatora, okončanje ovog posla, čini se, nije ništa bliže kraju. Otezanje ove kupoprodajne transakcije osim o učaurenosti balkanskih ekonomija možda još više govori o verovatnoći povezivanja biznisa regionalnih kapitalista koje se sve češće spominje.
Koliko je danas Srbija daleko od Evrope? „Tačno 3.500 kilometara“, mogao bi da odgovori kao iz topa Ivan Perčić, vlasnik firme za proizvodnju zdrave hrane „Suncokret“ iz Hajdukova – toliko njegova roba vijuga do rafova najbližih EU suseda. Iako bi taj put mogao da skrati seljenjem u prvo obližnje mađarsko selo, Perčića je četvrt veka preduzetničkog iskustva uputilo na sopstvenu verziju „održivog razvoja“ i trpeljivosti.
Iako živimo u istom gradu, za 28-godišnjeg beogradskog vizuelnog umetnika Miloša Sholima Rajkovića saznali smo tek iz stranih medija, koji sa velikom pažnjom prate duhovite GIF animacije kojima kritikuje savremene društvenih anomalije. U svom prvom intervjuu „na maternjem jeziku“, Sholim ističe doprinos novih tehnologija kreativnom stvaralaštvu, ali i pretnju da nam tehnološka zavisnost pretvori život u eksterni hard disk.
Opsesija tehnologijom, vulgarna komercijalizacija svih vrednosti, globalizacija koja nastoji da nam uniformiše mozak, religijske dogme i luksuz neprimeren crkvama, američka industrija rata – neke su od najčešćih meta kritike Miloša Rajkovića, mladog beogradskog umetnika poznatog pod pseudonimom Sholim, koji je izveden iz njegovog imena Milosh, kada se čita s leva na desno. Sholimova dela su uglavnom namenjena onlajn publici, jer ih najčešče radi u GIF formatu (Graphic Interchange Format) koji omogućava da se fotografije i animacije prikažu iz više frejmova, a da ne zauzimaju mnogo prostora. Glavni motiv njegovih radova su glave poznatih ličnosti, ili ljudi koji simbolišu određene profesije, poput militarstičkog vojničkog mozga koji „širi demokratiju“, ili crkvenog zvaničnika u čijoj se glavi vrti skupocen Audi na “domaćinskom” tepihu.
Iako je stekao pobornike širom planete, Sholim tvrdi da je mentalitet Novog Beograda u kojem je odrastao u velikoj meri uticao na njegov rad. „Sve je počelo kada sam u vreme studentskih protesta 1996. krenuo u školu stripa Đorđe Lobačev”, priseća se Rajković. “Domaći andergaund stripovi i celokupna alternativna kultura Beograda tog vremena su me toliko fascinirali, da me upravo to opredelilo da upišem Dizajnersku školu, tada genijalno i sirovo mesto koje je uvek podsticalo autentičan način razmišljanja“. Rajković je 2010. diplomirao na Fakultetu za umetnost i dizajn, ali u svom radu i dalje više uživa nego što zaradi, pa egzistenciju obezbeđuje poslovima u elektronskim medijima gde je stekao i puno tehničkog znanja.
BiF: Zašto ste se odlučili da radite baš u GIF formatu koji je dostupan samo internet publici?
Sholim: Ispraznost koja preplavljuje web prostor navela me je da odaberem format koji omogućava komunikaciju sa što više ljudi koji su željni kvalitetnog sadržaja. Zahvaljujući neverovatnom razvoju interneta, GIF-ovi su u poslednjih nekoliko godina doživeli povratak na „velika vrata“ i utrli put umetničkom pravcu koji je danas poznat kao GIF ART. Fascinira me činjenica da moje GIF-ove može da vidi svako na svom kućnom računaru, mobilnom telefonu, dosadnom poslu ili na tabletu u bilo kom delu sveta i da, pritom, može slobodno da ih deli i komentariše. Nema ograničenja, iste radove koje objavljujem kao GIF-ove na Tumblr profilu imam u ozvučenim video verzijama na Youtube-u i na sve popularnijem Coub profilu, a dostupni su i van interneta, kao digitalni printovi i video projekcije.
BiF: Da li sve veća popularnost digitalne umetnosti omogućava da se od nje živi?
Sholim: Naravno da može da se živi od animacije, iako nisu svi radovi podjednako uspešni i ne možeš svaki da naplatiš. Najbitnije je, međutim, da kroz svoj autorski rad razvijaš sebe kao ličnost, jer jedino tako možeš da nađeš odgovore na pitanja koja sebi postavljaš. Kod nas je autentična kreativna svest poptpuno devalvirana, i zato mi je teško kad vidim mlade ljude koji su toliko izmanipulisani da svoje znanje tretiraju samo kao robu.
Bedna ulaganja u kulturu nisu jedini uzrok duhovnog siromaštva ovog grada, još veći problem je enormno traćenje energije na površne i nebitne sadržaje koje nam podmeće korporativna industrija – gotovo da nema alternative potrošačkoj kulturi, kao da je sramota biti drugačiji. Često čujemo kako je poželjno biti mlad i kreativan, ali u stvarnosti to je zaista poželjno samo u granicama mediokritetske prihvatljivosti, jer onda ni tvoja mladost ni kreativnost ne predstavljaju opasnost. Zato je u Srbiji jako teško da se potpuno posvetite autorskom radu, ali vredi pokušati i istrajati u tome – evo, ja svakodnevno dobijam mejlove iz celog sveta sa, da tako kažem, poslovnim ponudama.
BiF: Iz Vaših radova nije lako proceniti da li je kritika prvenstveno usmerena na Srbiju ili na anomalije koje poprimaju globalni karakter.
Sholim: Beograd je jedan od nenormalnijih i autentičnijih gradova na svetu. Svetski tokovi se u njemu preslikavaju u mnogo sirovijoj formi, pa ih je lakše sagledati i tumačiti. Zato treba iskoristiti tu poziciju koju mnogi nemaju. Korporativizam, politika i religija su u suštini svuda slični, bez obzira na bogatstvo, razvijenost zemlje ili veru.
Iskustvo koje steknete kada živite u društvu koje se dugo suočava sa ogromnim teškoćama morate kreativno da upotrebite, u suprotnom će ono postati štetno. Ja se trudim da ga što više iskoristim u umetničke svrhe.
BiF: Zašto ste se odlučili baš za motiv glava?
Sholim: Tokom samo jednog dana svako od nas vidi na stotine televizijskih, političkih i reklamnih zaštitnih lica čiji identiteti predstavljaju proizvod. Ta lica ne bi bila zaštićena da se iza njih ne krije “nešto“. Zato sam i odabrao portrete kao idelan materijal za kritiku korporativnog realizma i najsizma (procenjivanja nečijeg ponašanja u zavisnosti od stepena srdačnosti, odnosno tiranije uljudnosti). Mislim da su ljudi ponekad prezasićeni lica koja se vrte na medijima, pa im verovatno prija da vide bezlične portrete u mojim gifovima. Zato sam u članku na sajtu “The Project Creators” zaradio nadimak “Crazy Gif Head Guy”.
BiF: Osim novobeogradskog duha, i primetnog uticaja Pajtonovaca u vašim radovima, ko je još uticao na Vaš stil?
Sholim: Mnogi kad opisuju moje animacije koriste pridev “Gilijamovske“ – ja sam ih kao klinac fanatično gledao ali nisam ni sanjao da će moje animacije jednog dana porediti sa Terijevim, kao što ni Pajtonovci nisu sanjali da će Škot ikada osvojiti Vimbldon. Pored Pajtonovske, obožavam satiru u češkoj i jugoslovenskoj kinematografiji, Formanovu „Gori, moja gospođice“, a film “Majstori, majstori” Gorana Markovića odgledao sam bezbroj puta. Sa druge strane planete, Majk Džadž i njegovi Beavis and Butthead, Krambovi likovi i kritika američkog društva kroz Low brow umetnost mi je stalna inspiracija. U poslednje vreme istražujem i uživam u radovima Olivier de Sagazana, Mark Jenkinsa, Zerzanovim tekstovima, muzici Pixies- a…
BiF: Zašto ste toliko popularni u inostranstvu, a u Srbiji vam je ovo prvi intervju?
Sholim: Inostrani internet prostor je bolje razvijen za ovakve sadržaje. Pored velikih sajtova koji prate savremene umetnike, tu je i mnoštvo entuzijasta blogera, koji razmenjuju informacije o ovakvim sadržajima. Uspeo sam do sada da pronađem recenzije mojih radova na više od 20 jezika, ali tek kad sam video da su oni prisutni i na sajtovima koji nemaju bilo kakvih dodirnih tačaka sa umetnošču – postao sam svestan univerzalnosti koju poseduju. Pored sajtova koji se bave modom, naukom, tehnologijom ili psihologijom, pronalazio sam svoje radove i na štreberskim forumima za pucačke igrice, čak i na porno blogovima, a ko zna gde ih još ima. Fantastičan je osećaj kada si u prilici da na internetu vidiš neposredne reakcije ljudi na ono što radiš, odmah ti je jasno da li si uspeo da ostvariš ideju koju si predstavio. U poslednje vreme sam primetio da su moji radovi učestali na VK društvenoj mreži, što je nešto kao Fejsbuk za rusko govorno područje, a korisnici društvenih mreža su uglavnom publika i u Srbiji. Tačno je da mi je ovo prvi intervju na maternjem jeziku, ali uskoro ću imati samostalnu izložbu u Beogradu pa se nadam da će se i to promeniti.
Bif: Šta je Vaš najvažniji cilj kao umetnika?
Sholim: Nemam zacrtane ciljeve, imam samo iskrenu potrebu da radim to što radim i mislim da je to najbolji odnos prema sopstvenom stvaralaštvu. Pratim rad mnogih umetnika i ono što uočavam je da neartikulisanost i hiperprdukcija samo dovode do opadanja kvaliteta. Moraš biti svestan potencijala koji imaš i moraš iskreno težiti njegovom ostvarivanju, sve ostalo je nebitno. Lajkovi, šerovi, vjuovi, foloveri, frend rikvestovi i slično, svakako su su najmanje merilo kvaliteta u digitalnom svetu.
BiF: U intervjuu za kalifornijsku studensku galeriju Katalist izjasnili ste se kao ne baš veliki ljubitelj društvenih mreža, ali ste rekli da im se ne može osporiti ogroman potencijal za promociju. Da li društvene mreže donose više koristi ili štete?
Sholim: Društvene mreže su poligoni za razvijanje egoističnih i infantilnih osobina, koje su vema poželjne u vremenu koje za vodeću ideologiju ima konzumerizam. Ali, čak i kada smo svesni toga, često trošimo vreme na Fjesbuku, jer umetnički i drugi sajtovi sa kvalitetnim sadržajem mogu da dostignu veliku vidljivost samo ako imaju i svoju Fejsbuk stranicu. Tako da na kraju ne mogu ostati imun, bar na čitanje komentara. Činjenica je da Fejsbuk populariše mnoge stvari, pa i umetnost. Tumblr na kom objavljujem radove je pozitivan koncept, zato što besplatno nudi prostor na internetu bez reklama i cenzure.
BiF: U svojim radovima kritikujete globalizaciju, politiku, religiju, zavisnost od moderne tehnologije… Da li neki od ovih problema smatrate značajnijim od ostalih?
Sholim: Sve su ovo jednako ozbiljnje teme koje treba preispitivati, ali zavisnost od moderne tehnologije je, čini mi se, najmanje obrađivana, a sve je prisutnija u svakodnevnom životu. Tehnološka zavisnost je ozbiljan problem. Kad odeš na koncert i vidiš publiku koja mobilnim telefonima snima izvođača, zapitaš se da li se doživljaji danas digitalizuju umesto da se proživljavaju, da li je draži digitalni zapis od uspomene. Pogubnost instant socijalizacije i površne komunikacije će se tek pokazati sa vremenom koje dolazi, mobilni telefoni će se pretvoriti u eksterne životne hard diskove. Vidim da je Samsung za poslednji model telefona lansirao slogan “Životni saputnik“, to je jezivo.
BiF: Da li planirate da se u svojim radovima više fokusirate na fenomene specifične za Srbiju?
Sholim: Do sada je portret popa kome se luksuzni auto vrti unutar glave najbolje prošao kod nas, iako se ne odnosi samo na ovo područje. U jednom momentu se možda opredelim samo za domaće teme, jer smatram da ovom društvu nedostaje kritika u ozbiljnoj umetničkoj formi. Ali ne želim da mi to postane opterećenje, jer mi je stalo do spontanosti u kreiranju ideja i da tako zadržim iskren odnos prema sopstvenom stvaralaštvu.
Više Sholimovih GIF-ova možete videti na njegovom profilu milosrajkovic.tumblr.com
Tekst je iz martovskog izdanja Biznis i finansija, tj broja 105.
U vreme predizbornih kampanja, partije koje su u tehničkom mandatu teže da potpišu što više ugovora različite obaveznosti sa potencijalnim investitorima, ne bi li birače uverile da rade na otvaranju novih radnih mesta. U ne malom broju slučajeva takve epizode kasnije dobijaju epilog na stranim arbitražama i povlače plaćanje visokih odštetnih zahteva od novca poreskih obveznika. Proveru firmi koje nameravaju da u Srbiji ulože novac najčešće rade timovi po nadležnim ministarstvima, i SIEPA, ali vladu ponekad iznenade i novinari koji jednostavnom pretragom po internetu otkrivaju rejting navodno uglednih partnera.
Maloprodaja u Srbiji razlikuje se u odnosu na maloprodaju iz regiona Zapadne Evrope, ali i prema proseku Istočne Evrope; ova situacija je očigledna i stručnjacima i laicima. Na primer, prema podacima Euromonitor International, tradicionalni bakaluci i prodavnice pića i duvana čine 11% maloprodaje u Zapadnoj Evropi, što je pad u odnosu na 2008, kada su činili 12%. U Istočnoj Evropi, ovakve prodavnice su zauzele 19% u 2013, naspram 23% u 2008. U Srbiji, međutim, ovaj kanal prodaje je smanjen sa 41% u 2008. na 33% u 2013.
U istom vremenskom periodu, udeo modernih kanala prodaje (diskonti, supermarketi, hipermartketi) skočio je sa 35% na 37% u Zapadnoj Evropi, sa 27% na 33% u Istočnoj Evropi, i sa 19% na samo 28% u Srbiji. Performanse tradicionalnih prehrambenih trgovaca i modernih prehrambenih maloprodavaca se svakako mogu uzeti kao jedan od boljih indikatora o nerazvijenosti maloprodaje u Srbiji. Međutim, ne može se poreći da ona polako sustiže i prati trendove maloprodaje u razvijenijim ekonomijama.
Postoji nekoliko trendova koji oblikuju razvoj maloprodaje namirnica u Srbiji i među najvažnijima su sigurno praktičnost i konsolidacija tržišta. Pogodnost je delimično odgovorna za konstantnu popularnost tradicionalnih prehrambenih trgovaca u Srbiji zbog činjenice da su oni u neposrednoj blizini i često imaju produženo radno vreme, a da ne pominjemo ljudsku toplinu pošto su u takvim prodavnicama obično jedini zaposleni vlasnik i članovi njegove porodice i svi kupci ih znaju veoma dobro.
Iako to može izgledati paradoksalno na prvi pogled, trend pogodnosti takođe radi u korist povećanja udela modernih prehrambenih trgovaca. Naime, sve više se otvara malih praktičnih prodavnica „na ćošku“ koje pripadaju većim trgovinskim lancima (convenience store) u centrima gusto naseljenih srpskih gradova i njihovo tržišno učešće u srpskoj maloprodaji poraslo je sa 4% u 2008. na 5% u 2013. Pogodnost takođe pokreće razvoj manjih supermarketa koji se brzo povećavaju u broju i njihovo učešće u Srbiji je od 9% u 2009. poraslo na 12% u 2013.
Još jedan važan trend u slici srpske maloprodaje je konsolidacija na tržištu. Bili smo svedoci nekoliko velikih dešavanja u ovoj oblasti u poslednjih nekoliko godina. Prvo je Delhaize grupa preuzela Delta Maxi doo, zatim je Merkator kupio Familija Grupu a Agrokor preuzeo Tuš. Konačno, dugo očekivano spajanje Merkatora i Agrokora koja se dogodila u junu 2013. dovelo je do duopola na srpskom tržištu.
U sledećih pet godina očekujemo da vidimo ulazak više međunarodnih lanaca. U kojoj meri konsolidacija preoblikuje tržište maloprodaje i ugrožava tradicionalne prehrambene prodavce vidi se i po tome što je 2010. osnovano Udruženje trgovaca Srbije (UTS) sa ciljem da bolje zaštiti i zastupa interese malih trgovaca. Međutim, to verovatno neće značajno usporiti modernizaciju srpske maloprodaje. Euromonitor International očekuje da broj i tržišni udeo modernih prehrambenih trgovaca, posebno velikih formata, kao što su supermarketi i hipermarketi, raste zajedno sa novim trendovima kupovine među srpskim potrošačima, kao što je kupovina namirnica jednom nedeljno ili čak jednom mesečno u velikim maloprodajnim centrima.
Milan Cakić, analitičar Euromonitor International
Potrošači opsednuti novim modelima svakovrsnih gadžeta su odani vojnici dve industrije – elektronskih uređaja i prerade otpada. Ujedinjene nacije upozoravaju da će se do 2020. godine količina televizijskog smeća udvostručiti, kompjutera upetostručiti, a mobilnih telefona povećati i na 18 puta. Ovo smeće se malim delom prerađuje a većim deponuje u siromašniji deo sveta, gde su školska dvorišta i pijace primeri mesta sa visokim koncentracijama nikla, olova, bakra i cinka.
Kineski grad Huiyu (veličine Kragujevca) zapošljava više desetina hiljada radnika u industriji prerade elektronskog otpada (EE otpad). Posao uključuje ekstrakciju, preradu i prodaju materijala iz odbačenih elektronskih uređaja, telefona, televizora, frižidera, i kompjutera u obimu od preko 700 tona godišnje. Preko pet hiljada neuglednih, tesnih, pretrpanih radionica je radno mesto ljudi i žena zaposlenih na seckanju kablova, izvlačenju mikročipova sa matičnih ploča, mlevenju kompjuterske plastike, skidanju izolacione plastike sa bakrenih žica, potapanju matičnih ploča u kiseline radi topljenja kadmijuma, olova i ostalih otrovnih materijala.
Paljenje, bacanje i skladištenje ovih komponenti prouzrokuje zagađenje vazduha, zemljišta i voda povezanih sa mnogim trovanjima i bolestima rada. Školska dvorišta i pijace sadrže visoke koncentracije nikla, olova, bakra i cinka. Gradska prašina ima i do 300 puta (olovo) i 100 puta (bakar) više vrednosti od prašine u vangradskim naseljima. Oko 80 procenata gradske dece ima povećane koncentracije olova u krvi, elementa koji izaziva nepovratna oštećenja centralnog nervnog sistema. Situacija nije bolja ni i u drugim gradovima zemalja u razvoju, posebno Azije i Afrike, gde razvijeni svet ostavlja svoj elektronski otpad na milost lokalnih tržišta prerade.
Ekonomske i ekološke traume povezane sa elektronskim smećem su dobro poznate i načelno regulisane. Tako recimo Bazelska konvencija principijelno zabranjuje OECD državama da odlažu svaki elektronski otpad u siromašne zemlje. Međutim, zakon je nemoćan bez organizovane kontrole. Primera radi, iako je u Britaniji sav mrtvi elektronski materijal predviđen za obradu unutar državnih granica, 6.6 miliona tona e-otpada svake godine napušta ovu zemlju ilegalno.
U februaru 2009. Greenpeace je instalirao minijaturni satelitski prijemnik u neupotrebljivi TV aparat koga su predali u lokalnu reciklažnu jedinicu u Hempširu. Cilj je bio da se prati kretanje ovog uređaja. Pokvareni televizor je prvo prošao kroz ruke lokalne reciklažne kompanije, a onda krenuo prema dokovima Temze, da bi nekoliko nedelja kasnije završio u Lagosu u Nigeriji, gde su ga članovi Greenpeace otkupili sa uličnog crnog tržišta.
Otpor evropskom smeću i somalijski pirati
Aktivisti opominju da su ovakva putovanja elektronskog otpada rezultat aktivnosti kriminalnih grupa koje retko odgovaraju pred postojećim zakonima. Među nekolicinom aktera koji u ovoj drami zagađenja pružaju otpor evropskom smeću su somalijski pirati koji su u sukobu sa najvećom svetskom policijskom operacijom u Adenskom Zalivu (Kombinovane Snage 151) a koja, prema svedočenju Gardijana, ironijom slučaja, štiti flotile umešane u ilegalni ribolov i odlaganje otrovnog smeća.
U svetu se, po procenama, svake godine stvori oko 50 miliona tona elektronskog otpada (što je sedam kilograma po stanovniku), od kojih je oko devet miliona tona proizvedeno u Evropi. Amerika baci 30 miliona kompjutera godišnje, a vrednost dragocenih metala koji se nalaze tom elektronskom otpadu iznosi oko 60 miliona dolara.
U Evropi se godišnje baci oko 100 miliona mobilnih telefona. Samo 15% ovog e-smeća se reciklira a oko 50 do 80% od ove količine završava u tzv ‘neformalnim’ tržištima reciklaže u Kini, Indiji, Pakistanu, Vijetnamu, i nekolicini afričkih zemalja. Ostatak ide u deponije ili insineratore.
Sa procenama da će tokom naredne decenije količina ovakvog otpada rasti i do 500 procenata, mali su izgledi da će se ekološki pokazatelji popraviti. I to uprkos činjenici da je prosečni profit od prerade jednog kompjutera samo šest američkih dolara (da se i ne pominju štete od emisija dioksina koji se oslobađa prilikom prerade i sagorevanja). Ujedinjene nacije upozoravaju da će se do 2020. godine količina televizijskog smeća udvostručiti, kompjutera upetostručiti a mobilnih telefona povećati i na 18 puta. Ukoliko međunarodne agencije i lokalne vlasti ne preduzmu kontrolu i bacanja i obrade, ovakvi trendovi će biti neminovno praćeni rastom stope morbiditeta izazvanog otrovnim supstancama u procesu ‘neformalnih’ metoda obrade i trgovine metalima i derivativima.
Ublažavanju ovog problema može se, u principu, prići na dva načina: sa jedne strane poboljšavanjem efikasnosti prerade i pravne kontrole odlaganja (dakle prilagođavanjem postojećim trendovima proizvodnje). Sa druge strane, može se razmišljati o metodama smanjivanja proizvodnje otpada (preventivna redukcija ‘emisija’ elektronskog otpada). Ili se, naravno, može govoriti o kombinaciji oba pristupa.
Drugi pristup gleda problemu u oči. Ali, da li je uopšte moguće zamisliti svet u kome se zastarivanje elektronskih i digitalnih proizvoda moze stabilizovati, a da i ne govorimo smanjiti? Nije li koncept savremenih mobilinih telefona i kompjutera utemeljen na idolatriji ‘najnovijeg modela’? Ko može biti aktuelan sa starim modelom? To pitanje ima veze sa odnosom prema digitalnoj prostetici, a koja je povezana sa percepcijom društvenog prestiža. Štaviše, uzrok takvog poimanja stvari nije manje bitan od njegovih manifestacija i ekoloških negativnosti. Izvor je u raširenoj industrijskoj praksi ‘planirane zastarelosti.’
Američki kulturni kritičar Vans Pakard je još davne 1960-te godine konstatovao želju proizvodjača da od potrošača stvore armiju rasipnika, zaduženika i nezadovoljnih pojedinaca koji za srećom tragaju kroz kupovinu novih, često nepotrebnih, proizvoda. Iza ove ideje je bila strategija ‘planirane zastarelosti’ (ili ‘ugrađene zastarelosti’) koja u industrijskom procesu podrazumeva proizvode sa poznatim (i sve kraćim) vekom trajanja, bilo u pogledu izgleda bilo funkcionalnosti.
Planirana zastarelost tako pretpostavlja neprekidnu reprodukciju potražnje ali i neprekidni rast broja neželjenih proizvoda: forsirana potražnja kroz ‘skraćivanje ciklusa zamene’ jeste druga strana medalje forsiranog zagađivanja. Dizajnerski aspekt ovog principa je dodatno komplikovan i nezapamćenom proizvodnjom softverskih upgrejda koji izazivaju hardversku zastarelost. U svakom slučaju, ekološke, društvene, i zdravstvene posledice ovih strategija predstavljaju najbolnija mesta javne politike – bilo razvijenih bilo zemalja u razvoju.
Modni diktat i zagađenje
Spektar ideja je u opticaju o tome kako zaustaviti ovaj zatvoreni krug u kome rastuće e-kompanije u razvijenom svetu stvaraju indirektni pad kvaliteta života i prirodne okoline u zemljama u razvoju. Među predlozima su i zabrana uvoza i izvoza EE otpada, zabrana EE deponovanja, podržavanje ponovnog korišćenja umesto reciklaže, striktna kontrola reciklaže, stimulacija eko-dizajna i preuzimanje odgovornosti za otpad od strane proizvođača. Odgovornost se tako zahteva i od proizvođača, državnih organa uprave i kontrole, ali i od potrošača.
Sto se tiče javnosti, statistike takođe mogu biti od obrazovnog značaja. Malo je poznato da je za proizvodnju novog kompjutera potrebno 250 litara nafte, 25 kilograma hemikalija i 1500 litara destilovane vode. Ovakvi podaci mogu imati psihološki efekat na stvaranje svesti o razmerama ekološkog otiska elektronskih industrija. Takođe je, recimo, poučan i podatak da se od reciklaže samo 1000 mobilinih telefona može izvući 18 kilograma bakra, 400 grama srebra, 40 grama zlata i 20 grama paladijuma. S obzirom da je reciklaža EE otpada u razvijenom svetu još uvek ispod 15 procenata, ove ekstrakcije su najmanje šest puta manje od ekstrakcije ovih metala iz prirodne sredine, što navodi na razmišljanja o budućnosti rudnih bogatstava.
Mišljenje je da sve brži metabolizam planirane zastarelosti – sve kraći ciklusi obnavljanja tržišta tzv ‘novim modelima’ – prevashodno koristi proizvođačima i otpadnoj industriji. I jedan i drugi sektor imaju interese u osavremenjivanju potrošača i uređajima i aplikacijama koje isti možda nikada nije poželeo da ima a koje – kroz marketinšku proizvodnju ‘potreba’ – sada postaju neophodne. Bilo bi naivno smatrati da potrošači ne znaju svoju ulogu u ovoj igri izmedju dve vatre: da uhvate loptu kojom su gađani samo da bi je dali drugoj strani. Pa i pored toga što znaju da se život odigrava samo dok su u posedu lopte, daju je da bi Igra mogla da se nastavi.
Vladimir Janković, istoričar klimatologije, profesor Mančesterskog univerziteta
broj 105, mart 2014.
Uspešan prodor telekomunikacionih operatera na finansijsko tržište kroz usluge „mobilnog novca“ pre svega je karakterističan za zemlje tzv. trećeg sveta, poput afričkih, gde je bankarski sistem veoma slabo razvijen. Najfascinantniji primer je uspeh telekom operatera SAFARICOM koji je banke u Keniji doveo na ivicu kolapsa. Da li je donekle sličan scenario moguć u Srbiji, gde su uslovi na finansijskom tržištu bitno drugačiji?
Mobilno bankarstvo, ili „mobilni novac“ podrazumeva različite oblike plaćanja i novčanih transakcija kojima je zajednička jedna tačka – a to je banka. Za razliku od većeg dela sveta, uključujući i Srbiju, gde bankarski sistemi imaju razvijenu infrastrukturu, u zemljama tzv. trećeg sveta poput afričkih, a posebno u regionu podsaharske Afrike, bankarstvo je tek u povoju. Nije redak slučaj da se bankarska ekspozitura i bankomat nalaze i na 200km udaljenosti od mesta u kojem korisnik živi, jer su bankarske mreže limitirane samo na veće gradove. Na primer, najveća banka u Ugandi (Barclays bank) ima svega 80 ekspozitura, a zemlja broji 33 miliona stanovnika. Slično je u gotovo u svim istočno-afričkim i južno-afričkim zemljama, a najgora situacija je u Kongu, Sudanu i Južnom Sudanu, gde banke postoje samo u regionalnim centrima koji jedini raspolažu neophodnom infrastrukturom za bankarsko poslovanje.
Zastupljenost platnih kartica (uglavnom VISA i VISA electron, a mnogo ređe MASTER i Maestro), kao i njihova pouzdanost značajno zaostaju za razvijenim zemljama. Bankarske račune ima između 10% i 20% populacije, uglavnom pripadnici srednje i više klase sa formalnim zaposlenjem. Sa druge strane, zbog visoke stope kriminala, većina Afrikanaca izbegava da nosi sa sobom bilo šta od vrednosti, a pogotovo novac. Zvuči neverovatno, ali Afrikanac će ići u banku da podigne dva dolara ako nešto treba da kupi.
Mobilni preokret
Kao ni bankarski sistem, u Africi nikada nije zaživela u većoj meri ni fiksna telefonija (Uganda 80.000 priključaka, Kenija 120.000, Zambija 100.000), pa je pojava mobilne telefonije značila ogroman tehnološki napredak za većinu afričkog stanovništva. Tehnološki nerazvijeni „Crni kontinent“ odjednom dobija priliku da se uključi u digitalno globalno selo, što je podstaklo trend da mobilni telekom operateri niču kao pečurke, a crveno-beli stubovi za mobilne predajnike sada se mogu videti na svakom koraku. Za relativno kratko vreme penetracija mobilne telefonije je u Afirci dostigla između 30 i 40%, što se u poređenju sa 130% u Srbiji ne čini značajnim. Ali, u čitanju statistike treba imati u vidu da je u većini afričkih zemalja više od polovine stanovništva mlađe od 16 godina (bez zaposlenja i prihoda), tako da dostignuti nivo penetracije govori da svaki Afrikanac, koji iole prihoduje, ima mobilni telefon i barem jednu, ako ne i više SIM kartica.
Stoga je za prosečnog Afrikanca mobilni telefon najčešće jedini vid komunikacije i, istovremeno, jedini način za pristup internetu, elektronskoj pošti, i ostalim tehnološkim blagodetima. Jednom rečju, mobilni telefon je postao fokus tačka za celokupnu privatnu i poslovnu komunikaciju prosečnog stanovnika Afrike. U tome, kao i u činjenici da su banke sporadično prisutne i da posluju na tradicionalan i često nefleksibilan način, mobilni operateri su videli svoju šansu da dođu do novih korisnika i izvora prihoda kroz kreiranje nove usluge: „mobilnog novca“. Usluga MPESA („mobilni novac“) startovala je u Keniji 2007. a ponudio ju je najveći mobilni operater SAFARICOM, koji je u to vreme u ovoj zemlji sa 36 miliona stanovnika imao 15 miliona korisnika i preko milijardu dolara godišnjeg prihoda.
Menadžment je rešio da razvije i ponudi novu uslugu predviđajući da mobilni operateri uskoro neće moći da opstanu samo od naplaćivanja razgovora i SMS poruka. Sa druge strane, SAFARICOM je u svojim analizama došao do zaključka da su banke u Keniji generalno nezainteresovane za privlačenje korisnika slabijeg materijalnog statusa i da nemaju nameru da šire mreže svojih ekspozitura bržim tempom – što zbog troškova, što zbog procena o malim prihodima. U isto vreme, SAFARICOM je već imao skoro 50% stanovništva kao svoje korisnike, kojima je mogao da ponudi i novu uslugu – MPESA. Uporedo sa njenim i razvojem marketing plana, timovi advokata i finansijskih stručnjaka su uveliko radili sa Narodnom Bankom Kenije oko pravne regulative i dobijanja potrebnih dozvola za ovu uslugu. Taj proces je trajao mesecima, ali je SAFARICOM uspeo da dobije dozvolu, pod uslovom da ne posluje kao banka već da za potrebe ovog posla otvori račun u jednoj od postojećih banaka.
Dileri na svakom koraku
Kako MPESA funkcioniše? Korisnik mobilnog telefona svom broju pridružuje mobilni novčanik na koji se smeštaju njegova novčana sredstva. Prilikom registracije za uslugu dobija PIN kod, kojim autorizuje sve transfere iz svog novčanika. Broj njegovog mobilnog računa je ustvari njegov broj telefona. Kada korisnik nešto plaća, samo prebacuje svoj novac na drugi broj telefona. Transferi se mogu obavljati preko SMS poruka ili jednostavnog USSD koda. Identitet korisnika se automatski određuje preko telefona koji koristi, a potvrđuje njegovim ličnim PIN kodom. Sve ovo zvuči savršeno i jako jednostavno, ali se postavlja pitanje: kako novac stiže na korisnikov mobilni račun i da li on sa njega može da podigne gotovinu?
Novac se može uplatiti na mobilni račun uplatom gotovine kod ovlašćenog dilera (MPESA diler). Kod istog dilera korisnik može i podići gotovinu uz plaćanje veoma male provizije. I upravo ovaj segment, dobro strukturirana i razgranata dilerska mreža za uslugu „mobilnog novca“ predstavlja ključnu razliku između standardnog bankarskog sistema u Keniji (sa jako malim brojem ekspozitura i bankomata) i dilerske mreže mobilnog operatera sa hiljadama i hiljadama dilera AIRTIME-a (mobilnog kredita). U SAFARICOM-u su na vreme shvatili da korisnici nove usluge moraju da imaju dilera doslovno na svakom koraku i da kod svakog mogu da uplate ili podignu gotovinu sa svog MPESA računa. Nakon dve godine razvoja MPESA sistema, dilerska mreža brojala je 7.500 dilera, a broj korisnika usluge porastao je na fantastičnih 8 miliona, što je iznenadilo i njene kreatore.
Od taksija do pijace
SAFARICOM je razvio i bankomate na kojima je bilo omogućeno podizanje gotovine sa mobilnog računa. U Keniji je moguće platiti taksi, gradski prevoz, čak i hranu i piće u lokalnom baru korišćenjem MPESA usluge. Prema poslednjim podacima iz 2012. godine, preko 3% kenijskog BDP-a je „prošlo“ preko MPESA sistema. Dilerska mreža danas broji više od 30.000 dilera u poređenju sa bankarskim mrežama koje ukupno nemaju više od 1.000 ekspozitura. Stanovništvo je toliko prihvatilo ovu uslugu da su kenijske vlasti morale prošle godine da uvedu porez od 10% na sve transakcije veće od 20 dolara, u pokušaju da ograniče rast broja transakcija preko MPESA, jer je pretila opasnost od totalnog kolapsa bankarskog sistema.
Usluge mobilnog bankarstva razvijene su i u Ugandi (MTN Uganda) i nekim drugim zemljama Afrike, ali sa nešto manjim uspehom nego u Keniji, gde se poklopilo nekoliko bitnih preduslova: nezadovoljena potreba stanovništva za pouzdanim, lako dostpunom i jeftinim sistemom za finansijske transakcije, rapidan rast mobilne telefonije i postojanje snažne telekomunikacione kompanije sa hrabrim i inteligentnim menadžmentom, svesnim okruženja u kojem posluje.
Da li je donekle sličan scenario moguć i u Srbiji? Odgovor na to pitanje nije lako dati. Srbija ima relativno dobro razvijenu bankarsku mrežu i veliki broj izdatih platnih kartica. Gledano iz tog ugla, potreba za nekim novim sistemom nije velika. Ali sa druge strane, i dalje postoje prodajna mesta i usluge koje se ne mogu platiti karticom: taksi, pijaca, male prodavnice, veliki broj ugostiteljskih objekata, posebno u malim mestima. Ukoliko se korisnicima ponudi usluga koja ce biti fleksibilnija i jeftinija od postojećih platnih sistema i u isto vreme lako dostupna i jednostavna za korišćenje i za manje obrazovane i siromašnije slojeve stanovništva – zašto da ne.
Goran Marković, konsultant za telekomunikacije
Tekst objavljen u broju #105 časopisa “Biznis & Finansije”