Brišuća pobeda desničarskog Fidesa premijera Viktora Orbana 2010, bila je rezultat odluke birača da kazne njihove prethodnike. Uzrok očekivanog trijumfa te partije na predstojećim aprilskim izborima, koji prognozira većina analitičara, treba tražiti u zilotskom trudu, u parlamentu neprikosnovene parlamentarne većine, da centralizuje političku i ekonomsku moć od vrha do dna vlasti i temeljno promeni zakonodavstvo tako da se zacementira na vrhu piramide. Usitnjena demokratska opozicija koju razdiru liderske sujete i grehovi prošlosti tome nesumnjivo pomaže. Među biračima koji su odlučili da izađu na izbore 48% su čvrsto opredeljeni glasači stranke na vlasti, a 40 odsto nedlučnog biračkog tela u nedoumici šta da uradi sa svojim glasačkim pravom.
Nijedna partija nema konkretan ekonomski program ali se sve slažu da ćemo bankrotirati ako ovako nastavimo – to se bar moglo zaključiti na panel diskusiji na temu „Ekonomski pravac Srbije – izbori 2014.“ u organizaciji medijske kuće Bizlife. Na njoj su učestvovali Dušan Bajatović iz Socijalističke partije Srbije, Dušan Nikezić iz Demokratske stranke i Saša Radulović, nosilac izborne liste Dosta je bilo, a nisu se pojavili Zorana Mihajlović iz Srpske napredne stranke i Bojan Đurić iz Liberalno demokratske partije, koji su prethodno potvrdili svoj dolazak. Pitanja o njihovim ekonomskim programima su im postavljali Mahmud Bušatlija, savetnik za razvoj i investicije, Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i Mihailo Crnobrnja, profesor FEFA i povremeni autor članaka u našem časopisu.
Kao i svaki put pred izbore, predstavljanje ekonomskih programa se svelo uglavnom na opšta mesta, tako da su prisutni mogli zaključili da „treba smanjiti nezaposlenost, deficit, povećati investicije, sprovesti reindustrijalizaciju“ i sl. Kako bi neke od političkih partija to uradile, dobili smo naznake samo u pojedinim slučajevima.
Na primer, na pitanje kako partije planiraju da smanje nezaposlenost, za koju čak nisu ni sigurne kolika je. Da podsetimo, tokom ove kampanje SNS je objavio podatak da je nezaposlenost sa 25% pala na 20,1%, što se u velikoj meri razlikuje od podataka Nacionalne službe za zapošljavanje prema kojoj je broj nezaposlenih porastao na 28,9 odsto.
Na pitanje kako bi se mogla smanjiti nezaposlenost Bajatović se vratio na već više puta ponavljane priče o restrukturiranju preduzeća, ulaganju u poljoprivredu, pa i u neke posebne privredne sektore, poput IT-a. On je napomenuo i da se moraju uskladiti obrazovne politike sa potrebama tržišta jer Srbiji konstantno fale pojedine struke: „Evo sada pri izgradnji Južnog toka mi ne možemo da nađemo dovoljno zavarivača“, požalio se direktor Srbijagasa.
I zaista, ni srednje, ni visoko obrazovanje nisu u skladu sa potrebama modernog društva. Dobar dokaz za ovo je činjenica da se samo na Beogradskom univerzitetu školuju studenti za 130 zanimanja koja više ni Srbiji, ni ostatku sveta nisu potrebna, bar prema tvrdnji Mahmuda Bušatlije.
Za nezaposlenost mladih Dušan Nikezić nudi rešenje takođe u vidu nekih opštih mesta – unapređenja obrazovnog sistema, stipendiranja najtalentovanijih, prekvalifikaciji onih koji ne mogu da nađu posao i sl.
Radulović smatra da bi ovaj ali i problem odliva mozgova moglo između ostalog da reši i smanjivanje poreskih opterećenja za firme koje bi postavilo privredu na zdrave noge, a onda ne bi bilo potrebe da se država bavi zapošljavanjem jer bi to radio privatni sektor. Na pitanje koliko je pametno smanjivati poreze a samim tim i prihode države u ovakvoj situaciji Radulović je odgovorio da bi poreska reforma koju on predlaže možda smanjila budžetske prihode za 700 miliona evra ali da bi se uštedelo mnogo više na predloženom ukidanju subvencija, zatim otpuštanju 15% prekobrojnih, uglavnom partijski zaposlenih kadrova u državnim preduzećima, ali i kada bi počeli stranim kompanijama da se nude normalni uslovi poslovanja u Srbiji a kada bi one zauzvrat plaćale poreze i doprinose, od čega su mnoge od njih oslobođene.
Sva tri učesnika panela se slažu da će Srbija, ako nastavi ovim tempom, pred kraj godine ostati bez sredstava da servisira svoje obaveze. Bajatović se potrudio da to slikovito prikaže rečima da „ne možemo iz čaše samo da pijemo vodu, već moramo povremeno i da je dosipamo. Mi smo sada skoro svu vodu popili, a nemamo je više za dosipanje“. Nikezić smatra da bismo mogli upasti u recesiju jer više nemamo preduslova za rast, ni u pogledu Fiata ni u pogledu NIS-a, a ni poljoprivrede. „Ove godine najverovatnije rast neće dostići ni minimalnih 1%“, tvrdi on.
Kao najveću kočnicu za sprovođenje reformi Radulović vidi partijsko zapošljavanje koje se nikada neće prekinuti ako stranke nastave da dolaze na vlast obećavanjem zaposlenja svojim aktivistima i glasačima, što je tokom ove kampanje bilo veoma upadljivo. Nikezić je podsetio da je u poslednja 4 meseca 2013. godine u javnom sektoru zaposleno oko 20.000 ljudi, što je povećalo rashode države za 200 mliona evra, a publici je ostavio da sama postavi pitanje koliko će posle ove iscrpljujuće predizborne kampanje tek ljudi koji su u njoj učestvovali biti zaposleno.
Radulović se opet založio za transparentnost poslovanja firmi ali i države. Na Bajatovićevu primedbu da se ne mogu sa svih ugovora skidati klauzule o tajnosti, kao na primer u slučaju izgradnje Južnog toka na kojoj radimo zajedno sa ruskim Gaspromom, Radulović je odgovorio da firme koje ne žele transparentno poslovanje ne treba ni da sklapaju poslove sa državom.
Nosilac liste Dosta je bilo već duže vreme tvrdi da je naše polaganje nade u strane investitore preterano, da smo „umesto da radimo, zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu”. Bušatlija je ustvrdio da smo 2006. i 2007. godine, kada se u Srbiju slilo najviše stranih investicija umesto da otvaramo radna mesta, njih zapravo gubili. Na kritike da bi predlog novog Zakona o radu dodatno pogoršao ovu situaciju Radulović je rekao da bi liberalizacija otpuštnja omogućila i lakše zapošljavanje, i da je njegova ideja bila da sve to treba sprovesti u sistemu koji ima jak i univerzalni sistem socijalne zaštite, poput Kanade.
Reindustrijalizaciju su svi učesnici panela označili kao neophodnu za dalji razvoj srpske privrede, a Radulović je rekao da pod tim nazivom on zapravo misli na restrukturiranje preduzeća. Kada je bio ministar privrede, tvrdi on, rad na unapređenju poslovanja javnih preduzeća u velikoj meri mu je otežavala činjenica da su na svaki nagoveštaj sukoba između njega i Aleksandra Vučića, direktori tih preduzeća prestali da ga izveštaju o poslovanju. Ako ne sredimo situaciju u javnim preduzećima, misli on, nastavićemo da bacamo pare u vetar.
Dok se sve političke partije kunu u svoje ekonomske programe, srpska ekonomija je i dalje u silaznoj putanji. Da li stvarno ima volje ali i znanja da se nešto promeni, videćemo posle izbora i na njima veoma verovatne pobede partije koja se deklarativno zalaže za ekonomske reforme ali još nismo dokučili kako konkretno. Partije koja danas nije odgovarala na pitanja stručnjaka o tome kako će nam obezbediti bolji život kada dođe na vlast.
Turska sve više postaje važno tržište za izvozno orijentisane kompanije iz Jugoistočne Evrope. Izvoz iz Jugoistočne Evrope u Tursku je većem porastu od izvoza iz ostatka sveta, iako je njihova struktura u velikoj meri ista. Repromaterijal nastavlja da dominira izvozom Jugoistočne Evrope u Tursku, a proizvodi od gvožđa i čelika su najvažniji polugotovi izvozni proizvodi za ove zemlje. Glavni pokretač ekspanzije izvoza u Tursku je povećanje izvoza proizvoda koji su već bili predmet trgovine. Između 2008. i 2012. godine, dodatnih USD 300 miliona je ostvareno od povećanja postojećih trgovinskih odnosa, a oko USD 170 miliona je došlo od izvoza proizvoda kojima se nije ranije trgovalo. Uvoz iz Turske je zadržao udeo od 3 procenta u ukupnom uvozu zemalja Jugoistočne Evrope tokom prethodnih deset godina.
Turske firme ulažu u inostranstvu oko USD 2,5 milijarde godišnje u prethodnih pet godina, od čega samo mali deo odlazi u region Jugoistočne Evrope (oko 3 procenta). Taj iznos predstavlja oko jedan procenat ukupnog priliva stranih direktnih investicija (SDI) u Jugoistočnoj Evropi. Preliminarni podaci za 2012. godinu pokazuju da su kapitalni prilivi iz Turske još više opali (na procenjenih USD 31 milion). Iako su investicije Turske u Jugoistočnu Evropu relativno male, one su ipak veće od investicija Turske u nove zemlje članice EU i rastu daleko većom brzinom nego u ostalim delovima Evrope. Pored toga, nedavne investicije Turske u bankarski sektor, saobraćajnu infrastrukturu i industriju metala ovog regiona mogle bi omogućiti brži trgovinski rast u srednjem roku.
Evropska unija (EU) je, tradicionalno, glavni ekonomski partner zemalja Jugoistočne Evrope (JIE)2. S obzirom na veličinu evropskog tržišta, geografsku blizinu i istorijske veze, EU je bila i nastaviće da bude glavni ekonomski partner zemalja JIE. U proseku, oko dve trećine ukupnog izvoza iz JIE odlazi u EU; 80 procenata stranih direktnih investicija u JIE dolazi iz EU, a ekonomski ciklusi dva regiona su sve više povezani (Svetska banka 2012a.). Međutim, dugotrajna ekonomska kriza u EU tokom poslednje četiri godine istakla je potrebu za zemlje JIE za trgovinskom diversifikacijom.
Postoje neki nadolazeći ekonomski partneri zemljama JIE, a Turska ponekad preuzima vodeću ulogu. Zemlje JIE su u potrazi za mogućnostima za izvoz, za izvorima kapitala i inovacija izvan Evrope. Kina, Rusija, Azerbejdžan, Ujedinjeni Arapski Emirati i Turska se pojavljuju kao novi partneri za ekonomije iz ovog regiona. Geografska blizina Turske, veličina njene ekonomije, ekonomski učinak tokom prethodnih deset godina, kao i istorijske veze, čine Tursku prirodnim ekonomskim partnerom za zemlje JIE.
Makroekonomski kontekst za povećanu saradnju između JIE i Turske
Ekonomije JIE su prošle kroz epizodu „buma i pada“ tokom prethodnih deset godina. Pre nego što je globalna kriza stigla u region 2009. godine, prosečna stopa rasta JIE je bila oko 5 procenata na godišnjem nivou. Kriza je dovela region do duboke recesije (u proseku pad BDP za region u 2009. godini je bio 1,9 procenata), a zatim je usledio spor oporavak (rast od oko 2 procenta u 2010. i 2011. godini). Region je dospeo u još jednu recesiju u 2012. godini (pad BDP od 0,6 procenata).
Slabi izgledi za brži oporavak ekonomije EU istakli su ideju da bi zemlje JIE trebalo da traže druge ekonomske partnere osim onih iz EU. Od 2008. godine, EU je prošla kroz dve recesije – u 2008. godini njena ekonomija je opala za 4,3 procenata, a u 2012. godini za dodatnih 0,3 procenata. Oporavak u 2010. i 2011. godini je bio skroman, sa prosečnom stopom rasta od 1,8 procenata. U srednjem roku, malo je verovatan povratak na stope rasta koje su bile pre krize u ekonomiji EU. Nasuprot tome, ekonomija Turske ubrzano raste. Turska je doživela izvanrednu epizodu rasta pre globalne krize sa prosečnim rastom od oko 6 procenata godišnje, između 2002. i 2008. godine. Globalna kriza je snažno pogodila tursku ekonomiju, što je izazvalo recesiju od 4,8 procenata u 2009. godini. Međutim, turska ekonomija se brzo oporavila sa rastom koji je dostigao 9 i 8 procenata u 2010. i 2011. godini, respektivno. Iako je privredni rast opao na 2,9 procenata u 2012. godini, ipak je veći nago u ostalim delovima Evrope. Kao rezultat, Turska sada pripada grupi zemalja sa višim srednjim dohotkom, sa 16. po veličini ekonomijom u svetu (njen BDP je dostigao USD 805 milijardi u 2012. godini).
Rastući značaj Turske kao izvozne destinacije
Turska je postala sve značajnije tržište za izvozne kompanije JIE. Rast izvoza iz JIE u Tursku je do 2008. godine bio ispod ukupnog rasta uvoza Turske (Grafikon 1), a kompanije iz JIE su usmeravale svoju pažnju na EU i regionalno (CEFTA) tržište. Ali, od 2009. godine, izvoz u Tursku ubrzano raste, od oko 200 miliona evra u 2008. godini, do preko 500 miliona evra u 2011. godini. Rast izvoza u Tursku tokom poslednje tri godine je prestigao rast u drugim tržišnim destinacijama. Kao rezultat, udeo Turske u ukupnom izvozu JIE se povećao sa 0,5 procenata u 2008. godini na preko 2 procenta u 2012. godini.
Tokom proteklih decenija, zemlje JIE su u proseku imale bolji učinak od drugih trgovinskih partnera Turske. Izvoz iz JIE u Tursku brže raste od izvoza iz ostatka sveta. Važno je naglasiti da ekspanzija izvoza JIE na tursko tržište nije posledica opšteg trenda povećane potražnje Turske za inostranom robom. Zapravo, rast ukupne potražnje Turske se smanjio od početka ekonomske krize, dok se uvoz iz JIE gotovo utrostručio.
Trgovinska razmena Turske je tokom prošle decenije produbljena sa svim zemljama JIE, ali različitim tempom. Izvoz Albanije je zabeležio najbrži rast, a zatim sledi Crna Gora (delimično zbog niske polazne tačke). U drugim zemljama, rast izvoza je takođe bio značajan, uključujući i Srbiju koja je počela sa relativno višeg nivoa (njen izvoz se šestostruko povećao tokom prethodnih deset godina). Izvoz BJR Makedonije u Tursku je zabeležio najsporiji rast.
Kakva je struktura trgovine?
Izvoz iz JIE u Tursku se višestruko povećao između 2009. i 2011. godine, ali je struktura izvoza ostala gotovo ista. U pogledu vrste proizvoda po fazi proizvodnje, poluproizvodi nastavljaju da dominiraju izvozom JIE u Tursku, i čine više od polovine ukupnog izvoza. Zatim slede sirovine i potrošačka roba sa manje-više istim udelom od oko ¼ ukupnog izvoza (treba napomenuti da potrošačka roba dobija na značaju). Izvoz kapitalnih dobara je na istorijskom niskom nivou, mada je bilo nekog rasta u 2012. godini, ali ostaje da se vidi da li je taj rast održiv.
Posmatrajući strukturu izvoza po vrsti proizvoda, dominantni su industrijski proizvodi. Udeo izvoza poljoprivrednih proizvoda je stabilan i nizak. U 2011. godini, došlo je do značajnog povećanja izvoza nafte, nakon što je srpska naftna kompanija NIS ponovo pokrenula proizvodnju u nekim od svojih rafinerija. Međutim, postoje određene varijacije među zemljama. Više od 90 procenata izvoza Crne Gore i više od polovine izvoza BiH dolaze od sirovina. BiH ima značajan udeo u izvozu poljoprivrednih proizvoda, dok je Srbija jedina zemlja koja prodaje naftne derivate Turskoj.
Izvoz JIE u Tursku postaje sve koncentrisaniji. Od 2009. godine, izvoz postaje sve koncentrisaniji: prvih deset dvocifrenih kategorija HS čine 84 procenta ukupnog izvoza u 2012. godini. Ovakav trend predstavlja rezultat ubrzanog rasta izvoza gvožđa i čelika, i naftnih derivata. Sve zemlje JIE su doživele nagli rast izvoza gvožđa i čelika od 2009. godine. Rast drugih izvoznih proizvoda je bio postepen. Posle gvožđa i nafte, najvažnije izvozne grupe su guma, sirova koža, papir, mašinska i mehanička oprema, i pšenica.
Proizvodi od gvožđa i čelika su, u proseku, predstavljali robu sa najvećim izvozom iz JIE u Tursku između 2003. i 2012. godine.Oni su predstavljali dominantnu izvoznu robu u izvozu Makedonije svake godine, kao i za Albaniju, Crnu Goru i Srbiju gotovo svake godine tokom prošle decenije. Ulazak BiH na tursko tržište gvožđa i čelika usledilo je nešto kasnije: gvožđe i čelik postali su glavna izvozna kategorija BiH u Tursku tek 2011. godine.
Ko izvozi iz regiona JIE?
Veliki rast izvoza tokom proteklih nekoliko godina je uglavnom proizašao iz postojećih trgovinskih odnosa, tj. došlo je do izvoza veće količine istih proizvoda. Međutim, u slučaju JIE i Turske, važno je primetiti da su novi odnosi takođe bili veoma značajni. Između 2008. i 2012. godine, dodatnih USD 300 miliona izvoza je generisano iz postojećih trgovinskih odnosa, a oko USD 170 miliona je došlo iz odnosa koji nisu postojali ranije. Paralelno, obim ugašenih odnosa (proizvodi koji se više ne izvoze iz zemalja JIE u Tursku) je ispod USD 30 miliona.
Iz perspektive Turske, značaj regiona JIE kao trgovinskog partnera je u određenoj meri porastao tokom poslednjih nekoliko godina. Izvoz u JIE je snažno porastao između 2006. i 2008. godine, a zatim je opao 2009. godine, ali je nastavio da raste brže nego izvoz kod drugih partnera. I pored toga, tržište JIE nema veliki značaj za turske izvoznike. Ukupni izvoz Turske je dostigao EUR 120 milijardi u 2012. godini, od kojih je skoro 40 procenata otišlo u EU. Sa druge strane, tržište JIE apsorbuje oko 1 procenat turskog izvoza.
Struktura uvoza JIE iz Turske ostaje nepromenjena pre i nakon ekonomske krize. Zemlje JIE u najvećoj meri uvoze potrošačku robu iz Turske, kao i neke poluproizvode. Udeo uvoza sirovina je ispod 10 procenata. Industrijski proizvodi čine većinu uvoza, dok je uvoz poljoprivrednih proizvoda i nafte neznatan. Struktura uvoza je slična u čitavom regionu, sa izuzetkom Makedonije i Srbije koje imaju veći udeo u uvozu poluproizvoda.
Tokovi kapitala iz Turske u region JIE
Iako Turska nije veliki globalni investitor, investicije Turske u inostranstvu su u konstantnom porastu. Pošto turska ekonomija ubrzano raste, investicije u inostranstvu takođe rastu. Počevši od 0,1 procenata BDP početkom 2000-ih, spoljne investicije su se petostruko uvećale na 0,5 procenata BDP u 2012. godini (i desetostruko u nominalnim iznosima). Ipak, spoljne investicije Turske su još uvek male u poređenju sa globalnim nivoom.
Turske kompanije uglavnom investiraju u druge evropske zemlje. Gotovo dve trećine ukupnog odliva SDI povezane su sa investicijama u Evropi, a zatim sledi Azija (u proseku 25 procenata ukupnog odliva) i Severna Amerika (6 procenata od ukupnog odliva). Kada investiraju u Evropskoj uniji, turske kompanije se gotovo isključivo fokusiraju na “stare” zemlje članice EU (EU15).
Turski investitori prvenstveno investiraju u industriju. Više od polovine (55 procenata) turskih investicija u inostranstvu tokom protekle decenije su bile investicije u industriju. Preostalih 45 procenata je otišlo u uslužne sektore, dok su zanemarljive količine otišle u poljoprivredni sektor drugih zemalja. U okviru industrije, skoro ¾ investicija u inostranstvu odlaze u proizvodnju (prehrambenu i naftnu industriju, pogotovo). U okviru uslužnog sektora, turski investitori prvenstveno traže mogućnosti u finansijskom sektoru, transportu i sektoru nekretnina.
Turske investicije u JIE
Turske investicije u JIE su još uvek relativno male, ali su u porastu u poslednjih nekoliko godina. U nominalnim iznosima, turske investicije u JIE su dostigle oko USD 58 miliona, godišnje, tokom prethodnih pet godina, od 2007-2011. godine. Ovo je nešto više od 1 procenta ukupnih SDI u regionu. Međutim, turske investicije u ovom regionu su se povećavale vremenom, od praktično nepostojećih investicija do vrhunca od USD 97 miliona u 2011. godini. Maksimalni udeo turskih investicija u ukupnim SDI je zabeležen 2010. godine, kada je dostigao 2,2 procenta od ukupnih SDI u regionu. Prema preliminarnim podacima, 2012. godine, ovaj trend je preokrenut kada su SDI Turske opale na samo USD 31 milion.
Stvarni uticaj turskih investicija u ekonomije JIE je možda potcenjen. Zvanična statistika, predstavljena u platnom bilansu i navedena ovde, prikazuje samo tok kapitala koji se koristi kao kapital akcionara u novim projektima. Ipak, veći deo investicija se finansira kroz bankarske zajmove i zajmove unutar kompanija. Stoga, kada se doda iznos obezbeđen kroz zajam, stvarni uticaj turskih investicija na domaće ekonomije je svakako daleko veći. Ovo je posebno slučaj u zemljama u kojima posluju turske banke – kao što su Bosna i Albanija.
Veći deo turskih investicija u region JIE odlazi u Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. Od 2001. godine, Turska je investirala USD 309 miliona u JIE, od kojih je USD 137 miliona otišlo u Bosnu i Hercegovinu, dok je USD 82 miliona otišlo u Makedoniju. Ovo predstavlja oko 70 procenata ukupnih investicija Turske u regionu – Bosna čini 44, a Makedonija 26 procenata ukupnih investicija. Ipak, kada se podaci zemalja usklade sa razlikama u broju stanovnika, dobija se podatak da su turske investicije bile najznačajnije u Makedoniji, a najmanje značajne za Srbiju.
Vremenom su turske investicije dobile na značaju u svim zemljama JIE osim u Albaniji. Pre početka međunarodne finansijske krize (2001-2008), turske investicije su činile zanemarljivih 0,3 procenata ukupnog priliva investicija u JIE. Međutim, udeo Turske se povećao na daleko značajnijih 4,1 procenata između 2009. i 2011. godine. Turska je posebno dobila na značaju u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. U Bosni, Turska je zaslužna za 13,5 procenata svih investicija tokom datog perioda. Sa druge strane, Turska gubi na važnosti kao investitor u Albaniji (njen udeo u ukupnom prilivu SDI se prepolovio proteklih godina). Za Crnu Goru i Srbiju, važnost Turske među drugim investitorima je uglavnom bila stabilna u datom periodu.
Da li je 2012. godina predstavljala prekretnicu?
Preliminarni podaci za 2012. godinu ukazuju na značajan pad turskih investicija u JIE. Turski poslovi su investirali samo 31 milion dolara u JIE. Ovo predstavlja veliki pad u odnosu na prethodnu godinu, pošto SDI Turske čine tek jednu trećinu nivoa iz prethodne godine. Ovo je takođe značajan kontrast u odnosu na opšti trend povećavanja investicija Turske u inostranstvu. Kao što je pomenuto, turske investicije u inostranstvu su dostigle USD 4,3 milijarde u 2012. godini, što predstavlja istorijski najviši nivo.
Makedonija i Bosna su zabeležile najveći gubitak ape-tita turskih investitora. Ove dve zemlje, koje su inače najčešće destinacije za turske investicije u region JIE, su doživele pad turskih investicija (u poređenju sa 2011. godinom) od 82 i 68 procenata, respektivno. Investicije u Albaniji i Crnoj Gori su ostale iste, dok je Srbija uspela da privuče malo više investicija iz Turske u poređenju sa prethodnim godinama, iako su ove investicije ipak na zanemarljivom nivou od oko USD 7 miliona.
Zaključci
Turska sve više dobija na značaju u regionu JIE. Turska je, za razliku od najvećeg dela ostatka Evrope, imala uspešnu deceniju iza sebe u pogledu ekonomskih performansi, i njen ekonomski izgled je pozitivan. Turska ima bliske ekonomske i političke veze sa zemljama JIE, zato postoji i potencijal za JIE da dalje ojača trgovačke i investicione veze sa Turskom. Za kompanije iz JIE, Turska može biti izvozna destinacija, izvor sirovina i potencijalni investitor.
Trgovina sa Turskom je već doživela uzlazni trend u periodu nakon globalne krize. Od 2009. godine, izvoz JIE u Tursku je u mnogo bržem porastu od izvoza u ostale zemlje sveta. Očekuje se da će se ovaj trend nastaviti ukoliko turska ekonomija nastavi sa ubrzanim rastom. Veliki deo trgovinske ekspanzije od 2009. godine je usledio zbog većeg izvoza metala i nafte, dok bi cilj kompanija iz JIE trebao da bude probijanje na druga tržišta takođe, posebno u oblasti proizvoda za finalnu potrošnju i/ili proizvodima sa većom dodatom vrednošću.
Turske kompanije u sve većoj meri razmatraju region JIE za investicije. SDI Turske u zemljama JIE, iako su male u odnosu na ukupan priliv SDI, su ubrzano rasle do 2011. godine. Najzanimljiviji sektori za turske investitore su bili uslužni sektor, najviše transport (putni i vazdušni saobraćaj), bankarski sektor i turizam. Pozitivan trend rastućih SDI Turske je preokrenut 2012. godine, ali se očekuje da turske investicije nastave rast, u srednjem roku, sudeći prema nedavnim najavama turskih kompanija.
autori: Borko Hanđiski, Lazar Šestović i Jovana Šljivančanin
objavljeno u poslednjem broju Kvartalnog monitora
Reference:
Chad P. Bown: Trade Policy Flexibilities and Turkey � Tariffs, Antidumping, Safeguards, and WTO Dispute Settlement, The World Bank Policy Research Working Paper, 2013
World Bank, 2012a: Golden Growth: Restoring the Lustre of the European Economic Model
World Bank, 2012b: Doing Business
Hiljade revizora Evropske centralne banke (ECB) počeli su ispitivanje bilansa banaka u evro zoni. Posle stres testova, mnogi se nadaju da će ECB koja je zadužena za nadzor, vratiti zdravlje finansijskoj industriji EU. Ali postoje rizici.
Preliminarni rezultati za 2013. o ukupnoj premiji i njenoj strukturi ukazuju da domaće tržište osiguranja poprima sindrom „ista meta, isto odstojanje“, pa osiguravači najavljuju za ovu godinu niz inicijativa i bolju međusobnu saradnju radi eliminisanja nelojalne konkurencije. Jedan od predloga je intenzivnija saradnja sa bankama kroz usmeravanje kratkoročne štednje u bankama u dugoročnu štednju kroz polise životnog osiguranja, koje bi istovremeno bile garancija da će kredit biti vraćen. Ukoliko bi država uvela poreske olakšice na premije životnog osiguranja, osiguravači procenjuju da bi za četiri do pet godina mogli da generišu najmanje milijardu evra za investicije koje bi podstakle ekonomski rast i zapošljavanje.
Nema ničeg tajanstvenijeg i lepšeg nego kad nam neka jezička bravura – visprena dosetka, poučno zapažanje, živopisna stilska figura pronađena u knjizi ili preneta u razgovoru – ostane u svežem sećanju kada tolike stvari koje su nas nekad zanimale padnu u zaborav. Ovih dana s nevericom gledam u silne knjige na mojim policama, od debelih romana i memoara do dela velikih filozofa, i pitam se da li je stvarno moguće da sam odvajao nedelje pa čak i mesece da ih pročitam. Znam da jesam, ali samo zato što, kad ih otvorim, otkrivam podvučene pasuse i rečenice kojih se pri ponovnom čitanju sećam bolje nego zapleta, likova i ideja iz ovih knjiga. Ponekad se čini da su trajniji utisak na moje čitalačko nepce, da upotrebim kulinarski izraz, ostavile mrvice rasute po stolu, pre nego čitav obrok.
Pamtim, na primer, da je Flober rekao kako je sjajno biti pisac, kad ljude gurneš u vreli tiganj svoje mašte pa počnu da pucaju kao kestenje; da je Sveti Avgustin priznao kako čak ni on ne može da shvati božiju volju da stvori muve; da je Beket u jednom od svojih prvih romana, Marfi, pisao o čoveku koga su policajci priveli jer prosi a ne peva, a sudija mu odrapio deset dana zatvora; da se Viktor Šklovski prisećao kako je jednom slušao velikog ruskog pesnika Majakovskog koji je tvrdio da crne mačke proizvode elektricitet kad ih miluješ; da Emili Dikinson u jednom pismu govori, Pusto je danas bez ptica, jer pada gadna kiša, a ovi mali pesnici nemaju kišobrane; da je Fleneri O’Konor za neku devojku napisala kako ima lice široko i nedužno kao glava kupusa, uvijeno zelenom maramom sa dva čvora na vrhu nalik na zečje uši; i mnoge slične male i zanemarene divote.
Primere verbalne umetnosti, naravno, ne nalazimo samo u knjigama. Jedan od najoriginalnijih i najzabavnijih pripovedača koga sam upoznao bio je neki stari sicilijanski zidar koga sam viđao u Njujorku pre više od četrdeset godina. On je govorio u slikama: „Izašao sam iz kolevke sede glave“, znao je da kaže, ili „Svake četiri godine menjamo predsedniku pelene“. Pisci i sagovornici nadareni da brzo ubodu temu ili nečiji karakter znaju da dugačak opis verovatno neće biti toliko efikasan kao jedna upečatljiva slika. „Ono što um vidi, kada uhvati vezu, videće zauvek“, kaže Roberto Kalaso. „Njegova žena liči na rodu“, začuo sam nekog u jednom restoranu i moja mašta je zagrizla mamac. Visoka je, dugonoga, nosi kratke suknje, drži glavu visoko i ima izdužen tanak nos, rekao sam sebi. A to je bio samo početak. Sutradan sam je video kako stoji na zidanom dimnjaku, a malo kasnije nasađenu na spomenik na malom groblju.
Taj nadgrobni spomenik me je podsetio na nešto čega se ludi pesnik Mark Strend dosetio pre mnogo godina, kad je ostao bez prebijene pare i smišljao kako da zaradi. Jednog dana mi je uzbuđeno ispričao da je smislio novu vrstu spomenika za koji se nada da će zainteresovati groblja i kamenoresce. Na njemu bi se, pored uobičajenog imena, datuma i epitafa, nalazio prorez u koji može da se ubaci novčić, što bi pokrenulo ugrađeni magnetofon za reprodukovanje pokojnikovih omiljenih pesama, viceva, biblijskih pasusa, citata i govora velikih ljudi, i drugih stvari koje je pokojnik smatrao vrednim za potomstvo. Posetioci groblja bi ubacivali onoliko novčića koliko je potrebno za reprodukciju snimka (pošto kreditne kartice još nisu bile u širokoj upotrebi) a zaradu bi na ravne časti delili uprava groblja i pokojnikova porodica. Pošto su ovo Sjedinjene Američke Države, duž autoputa bi mogli da se postave mali panoi sa reklamama uzbudljivih programa koji čekaju posetioce raznih grobalja, sa porukama poput: „Dajte svojoj žalosti malo stila, poslušajte pesnika“ ili „Crknite od smeha slušajući priče čuvenog neurohirurga“.
Jedna prednost ovog pronalaska, tvrdio je on, jeste što bi se tako ova zloglasno sumorna i pusta mesta preobrazila privlačeći veliku publiku – ne samo pokojnikove rođake i poznanike, nego i potpune neznance u potrazi za zabavom, biserima mudrosti i muzičkim odabirom stotina i stotina nepoznatih ljudi. I ne samo to, nego bismo svi mi, njihovi potomci, poslednje godine života proveli u halapljivom gutanju knjiga i slušanju muzike, sastavljajući sopstvene antologije.
Iako će ovaj izum nekome na prvi pogled izgledati neozbiljno i bezobrazno, meni se čini da on rešava jedan ozbiljan problem. Šta će biti sa svim onim što smo držali u glavi i nadali se da će drugima biti zanimljivo kad nas više ne bude? Od ovoga neće ostati ni traga, naravno, ukoliko to ne prenesemo na papir. Pa čak ni to nije garancija. Biblioteke, i javne i privatne, pune su knjiga koje više niko više čita. Svako ko ode na gradsku deponiju može da vidi požutele rukopise i pisma bačene kao đubre koje nažalost, ali nesporno, ni autorovoj porodici nije potrebno. Zamislite da se Strendov san ostvario i da je vaša pokojna baba sada senzacija na nekom velikom gradskom groblju, dok deli recepte za supu i pitu buljuku očaranih mladih domaćica, dok deda priča masne viceve dečacima pobeglim sa časa. Imajući u vidu njihovu ogromnu lokalnu slavu, i vas bi prijatelji i komšije smatrali zanimljivim, i sigurno bi se pitali kako napreduje vaša večita selekcija i kakve će nadahnute reči i bezočna bogogrđa slušati iz vašeg spomenika.
Čuvenu uzjavu Henrija Forda da je „neuspeh šansa da se počne ponovo, ali mnogo inteligentnije“, potvrđuje i statistika da preduzetnici imaju veće izglede da uspeju u drugom pokušaju. Uprkos tome, u većini kultura poslovni neuspeh se doživljava kao prepreka za buduće poduhvate, ili čak kao stigma – gubitak poštovanja i reputacije, koji obeshrabruje ne samo one koji nisu uspeli već stvara daleko širi osećaj inferiornosti u celom društvu.
Istraživanja sprovedena širom sveta ukazuju da način na koji određena kultura pristupa neuspehu može uticati i na to kako će preduzetnici percipirati rizik. U zemljama kao što su SAD, Izrael ili Tajvan, početne greške se doživljavaju kao izuzetno značajno iskustvo na putu ka uspehu, dok u brojnim drugim zemljama i kulturama postoji stalni strah od neuspeha koji sprečava preduzetnike da rizikuju, kočeći pojedinačnu inicijativu. Analitičari u navedenim kulturološkim razlikama traže objašnjenja za društveni i ekonomski fenomen da su preduzetnički poduhvati daleko brojniji u anglosaksonskom svetu, nego u Evropi ili Aziji.
Lideri u preduzetništvu se izdvajuju upravo po tome što su kao pobornici novih ideja i promena skloniji preuzimanju rizika. Takve lične karakteristike ih razlikuju od tradicionalnih kompanijskih rukovodilaca, a njihovo poslovanje je mnogo dinamičnije i prilagodljivije nego što je to slučaj sa velikim kompanijama, koje – čak i kada se suočavaju sa neuspehom – teško i mnogo sporije donose odluke o poslovnim zaokretima koji su neminovno skopčani i sa neizvesnošću. No, na preduzetničku dinamičnost može u značajnoj meri da utiče stanje u poslovnom okruženju, a koje je, opet, povezano sa društvenim stavovima prema promenama i riziku. U društvima koja su otvorenija za promene, pa time i za stav da se na greškama uči, i poslovno okruženje je dinamičnije i podsticajnije za razvoj preduzetničke inicijative, brži razvoj i rast poslovanja.
Stigma koja prati preduzetnički neuspeh je u određenoj meri prisutna u svim kulturama, ali rezultati istraživanja nedvosmisleno pokazuju da su individualističke kulture, generalno, u tom pogledu tolerantnije od kolektivističkih kultura. Tako, na primer, Japanci, Francuzi, Nemci i Koreanci iskazuju manju sklonost ka preduzetništvu usled straha od reakcije društva u slučaju ne uspeju. Kod Amerikanaca, Kanađana i Norvežana taj strah izostaje, jer je u njihovim kulturama prisutnija daleko veća tolerancija prema neuspehu. Treba imati u vidu da se preduzetništvo poima kao individualistička težnja, pa se, stoga, lakše ostvaruje u sredinama u kojima pojedinac oseća veću slobodu da upravlja svojim životom u odnosu na društvene pritiske, nego u okruženju u kojem su potrebe, ciljevi, socijalne norme i vrednosti zajednice značajnije od pojedinačnih. Samim tim, i posledice koje proističu iz neuspeha, za pojedinca u individualističkom okruženju mogu imati manji značaj kada je u pitanju njegova vera u sebe da pokuša ponovo.
Kako stigma utiče na dalju karijeru
Kako će stigma zbog neuspeha dalje uticati na karijeru preduzetnika, zavisi od nekoliko osnovnih faktora. Prvi je, na koji način će sam preduzetnik doživeti greške koje je počinio, koliko duboko će one uticati na njegov stav prema poslu i kako će se nositi sa reakcijama okoline. Analize pokazuju da je dubina stigme značajno veća u kolektivističkim kulturama. Drugi činilac odnosi se na vreme koje je preduzetniku potrebno da se oporavi od bremena koje nosi usled poslovnog neuspeha, a što je ovaj period duži to će stigmatizovani pojedinac imati više problema da se vrati u normalu. Prema ovom pokazatelju, prednost je takođe na strani individualističkih kultura, gde je oporavak od poslovnog neuspeha u proseku daleko kraći. Treća dimenzija stigme – u kom obimu će preduzetnik osetiti posledice svog neuspeha – odnosi se na stepen njegovog udaljavanja od ostalih u okruženju, a koje je takođe uočljivije u kolektivističkim kulturama. Za navedene razlike u pogledu tolerancije na grešku, jedan od najilustrativnijih primera su uporedna istraživanja o preduzetničkom uspehu Indijaca, koji su u Kaliforniji za vrlo kratko vreme razvili veliki broj uspešnih preduzetničkih poduhvata, nasuprot onima koje su preduzeli u Bangladešu.
Međutim, nacionalna kultura nije jedini faktor koji određuje u kojoj meri neuspeh utiče na preuzimanje rizika. Kao što je već pomenuto, dinamika poslovnog okruženja u kojem se razvija preduzetništvo takođe bitno utiče na njegov razvoj. Dinamičnu sredinu karakteriše velika brzina kojom se dešavaju promene, inovacije, nesigurnosti i nepredvidivosti, pa i prilike na tržištu takve sredine nastaju i nestaju velikom brzinom. U dinamičnim sredinama, pređašnji neuspesi ili uspesi nisu pouzdani indikatori za budući ishod preduzetničkog poslovanja, pa je time i breme neuspeha podnošljivije za preduzetnika, a negativne reakcije u okruženju traju kraće i manjeg su obima.
Sa druge strane, u konzervativnom poslovnom okruženju, u kojem se stabilnost poslovanja kroz već dokazane poslovne modele percipira kao imperativ, u velikoj meri se „konzervišu“ i mogućnosti na tržištu. U takvim sredinama pojedinci se plaše neuspeha jer je novih poslovnih prilika malo, pa samim tim i šansi za prevazilaženje stigme zbog poslovnog promašaja. Breme neuspeha ima daleko veće negativne posledice po dalju karijeru, jer se počinjene greške doživljavaju kao jasan indikator nedovoljnih sposobnosti preduzetnika, a to stvara skepsu prema mogućnosti da njegov sledeći pokušaj ima bolji ishod. Drugim rečima, preovlađujući vrednosni sud „jednom neuspešan, zauvek neuspešan“, veoma otežava poslovni oporavak, pa je preduzetnički neuspeh u konzervativnim poslovnim sredinama obeležen stigmom koja je duboka i dugotrajna.
Stečajni limb
Indikativan pokazatelj za stepen tolerancije u nekom društvu prema greškama u poslovanju je i način na koji je uređena stečajna regulativa. Zakoni o stečaju u Sjedinjenim Državama su do te mere fleksibilni da preduzetnik, kada ne uspe, gotovo istog trenutka može da se oproba u novom poslovnom poduhvatu. Situacija je donekle drugačija u evropskim državama. Preduzetnici u Velikoj Britaniji ostaju „zaglavljeni“ u stečajnoj proceduri najmanje tri godine, dok u brojnim drugim zemljama „stečajni limb“ traje sve dok preduzetnik u potpunosti ne isplati svoje finansijske obaveze prema poveriocima. Shodno dugotrajnosti takvih procesa, uvećava se i društvena cena njegovog neuspeha i smanjuju šanse za novu priliku.
Započinjanje sopstvenog posla je uvek rizičan poduhvat usled nedostatka iskustva i nedovoljnog poznavanja situacije na tržištu, pa je logično da preduzetnici sa dužim „stažom“, pod uslovom da su izvukli pouke iz sopstvenih grešaka, posluju uspešnije od onih koji se tek oprobavaju u samostalnom poslu. Upravo iz tog razloga, potrebno je da zakoni o stečaju budu izbalansirani tako da zaštite interese poverioca, ali i da pružaju nove šanse preduzetnicima. Izuzetno dobar primer takvog pristupa je izraelski model finansiranja OCS („Office of the Chief Scientist“), koji nudi sredstva „bez rizika“ : u slučaju neuspeha sredstva se ne nadoknađuju, ne postavljaju se zahtevi za udeo u vlasništvu u zamenu za finansiranje, niti za učešće u upravljanju kompanijom. Preduzeća koja dobijaju ovu vrstu finansijske podrške, obavezna su da vrate sredstva u slučaju ako njihov poduhvat uspe. O značaju nove prilike za preduzetnike govori se i u nedavnom izveštaju Evropske komisije, u kojem se navode nalazi da poslovi „iz drugog pokušaja“ ostvaruju brži rast prihoda i zapošljavanja, i zaključuje da politika „druge šanse“ predstavlja nedovoljno ispitanu, a obećavajuću alternativu za otvaranje većeg broja novih firmi i radnih mesta.
Nataša Nikolić, rukovodilac odeljenja za marketing i razvoj poslovanja u EY
Biznis & finansije 102/103: Mala i srednja preduzeća
Vest da je NSA određenom broju svojih službenika naložila da se infiltriraju u zajednicu okupljenu oko igre World of Warcraft iznenadila je krajem prošle godine skoro sve koji o video igrama ne znaju gotovo ništa. Izuzetno popularan i jednako predvidljiv komentar na tviteru i širom blogosfere bio je da su mladi agenti prevarili svoje šefove kako bi i na poslu mogli da igraju svoju omiljenu igru. Istina je, kao i uvek, nešto složenija i – kao retko kada – daleko interesantnija
Trgovci, u najširem smislu te reči (maloprodajni objekti, banke, osiguravajuća društva, lizing kuće, itd.), kao jedan od načina za nuđenje svoje robe i/ili usluga, često koriste oglasna sredstva kao što su različite vrste letaka, kataloga, čestitki itd, koje distribuiraju potrošačima koji su već korisnici njihovih usluga, kao i potencijalnim korisnicima. Takođe, postoje i slučajevi gde trgovci kontaktiraju potrošače telefonom, faksom, elektronskom poštom ili nekim drugim sredstvom komunikacije na daljinu.
U najvećem broju slučajeva ovo se radi bez prethodno pribavljene saglasnosti lica kojima se trgovci obraćaju.
Odredbama Zakona o zaštiti potrošača, ovakva vrsta poslovanja se smatra nasrtljivim poslovanjem, koje je zabranjeno i kažnjivo.
Zakon utvrđuje jasne kriterijume, po osnovu kojih se utvrđuje postojanje nasrtljivog poslovanja, u svakom pojedinačnom slučaju. Međutim, postoje i oblici poslovanja koji se bez obzira na okolnosti pojedinačnog slučaja smatraju nasrtljivim. Upravo najčešći oblici ovakvog poslovanja su posete potrošačima u njihovom domu, bez dobijene prethodne saglasnosti, kao i višestruko obraćanje potrošaču, protivno njegovoj volji telefonom, faksom, elektronskom poštom ili drugim sredstvom komunikacije na daljinu. U ovakvim situacijama, trgovac može biti kažnjen za prekršaj, novčanom kaznom u iznosu od 300.000 do 2.000.000 dinara.
Pravo na privatnost
Pitanje korektnog odnosa u korespondenciji sa potrošačima je usko povezano sa poštovanjem prava na privatnost.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti propisuje da spovođenju marketinških aktivnosti prethodi tzv. informisani pristanak potrošača. Informisani pristanak znači obavezu rukovaoca podataka, odnosno privrednih društava koje su u obavezi da sprovode Zakon o zaštiti potrošača, da, pre nego što potrošači, daju saglasnost za obradu njihovih podataka u marketinške svrhe, informišu iste o: i) svom identitetu, odnosno nazivu i adresi sedišta; ii) svrsi prikupljanja i dalje obrade podataka; iii) načinu korišćenja podataka; iii) identitetu lica ili vrsti lica koja koriste podatke; 5) dobrovoljnosti davanja podataka i obrade; 6) pravu da pristanak za obradu opozovu, kao i pravne posledice u slučaju opoziva; 7) pravima koja im pripadaju u slučaju nedozvoljene obrade; 8) drugim okolnostima čije bi nesaopštavanje licu na koje se odnose podaci bilo suprotno savesnom postupanju. Tek nakon dobijanja ovih informacija, potrošači mogu, u pisanoj formi, da daju punovažan pristanak za obradu podataka o ličnosti. Pisana forma, u konkretnom slučaju, podrazumeva da potrošači potpišu saglasnost koja sadrži sve elemente koji su propisani zakonom. Dostavljanje skeniranih kopija potpisanih dokumenta ili korišćenje elektronskog potpisa je isključeno.
Izuzetak je prikupljanje podataka putem on line aplikacija, u kom slučaju je dozvoljno da se obaveštenje postavi na web aplikaciju i da potrošači klikom na određeni kvadratić potvrde da su saglasni sa sadržinom obaveštenja, odnosno obradom podataka o ličnosti.
Trgovci, banke, osiguravajuća društva, lizing kuće i sl. imaju zakonsku obavezu vođenja internih evidencija zbirki podataka o ličnosti i sprovođenja odgovarajućih postupaka pred Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik posebnu pažnju poklanja kontroli sprovođenja organizacionih i tehničkih mera u svrhu zaštite podataka o ličnosti od gubitka, uništenja, nedopuštenog pristupa, promene, objavljivanja i svake druge zloupotrebe, kao i utvrđivanja obaveze lica koja su zaposlena na obradi, da čuvaju tajnost podataka.
Postupanje suprotno Zakonu zaštiti podataka o ličnosti je inkriminisano i može da dovede izricanja mere zabrane obrade podataka o ličnosti i novčanih kazni u iznosu do 1.000.000,00 dinara po svakom učinjenom prekršaju. Pored kaznene odgovornosti, trgovci i finansijske institucije koji ne sprovede ovaj zakon rizikuju svoj poslovni imidž i mogućnost nastupanja reputacione štete.
Autori: Advokati Ivan Milošević I Bojan Šunderić iz advokatskog ortačkog društva “ JPM Janković Popović Mitić”
Oporavak islandske ekonomije nakon sloma izazvanog finansijskom krizom i najnovije mere – od “otpisa” članstva u EU i dugova građanima do zaokreta ka saradnji sa Kinom, mnogi mediji karakterišu kao autentičan model izlaska iz krize. Ali, većina ekonomskih analitičara ocenjuje da je takav model ne samo neprimenjiv u drugim evropskim zemljama već i da je veliko pitanje vodi li dugoročnijem uspehu – ili je, tek, puko preživljavanje do sledeće krize.
Vlada Islanda bi polovinom ove godine trebalo da započne sa realizaciijom otpisa hipotekarnih kredita za oko 100.000 domaćinstava u iznosu od 927 miliona evra, a prema planu koji je predstavila krajem 2013. Pomenuti iznos je značajno manji u odnosu na već otpisanih dve milijarde dolara duga (nakon sunovrata bankarskog sistema 2008. koji je Island, doslovno preko noći doveo do ivice bankrotstva), ali je “veoma težak” sa političkog stanovišta, kao signal da je takva odluka moguća uprkos brojnim upozorenjima međunarodnih finansijskih organizacija.
Islandska vlada očekuje da će, u situaciji kada problematični hipotekarni krediti utiču na rast inflacije i pad vrednosti nacionalne valute, takav plan smanjiti dugove domaćinstava ispod 100% (sa sadašnjih 108%) BDP-a, podstaći štednju i za relativno kraće vreme proizvesti pozitivne efekte na ukupan oporavak i rast ekonomije, čija se vrednost trenutno procenjuje na oko 14 milijardi dolara. Otpis duga će se odnositi na hipoteke sa limitom od 24.400 evra po domaćinstvu u periodu od 2014. do 2017. godine. Vlasnici hipoteka će dobiti dodatne poreske olakšice, kao podsticaj da penzionu štednju iskoriste za otplatu ostatka duga. Delimično brisanje dugova prema bankama i smanjenje poreza biće finansirani uvećanjem poreza finansijskim institucijama, dok će, istovremeno, strani investitori koji su ulagali novac u banke, propale 2008. godine, morati da prihvate gubitak od 4 milijarde dolara.
Premijer Sigmundor Gunlogson okarakterisao je ceo proces kao „početak ekonomske renesanse“, dodavši da neće biti negativnih posledica po državni budžet. Istovremeno, MMF i OECD su upozorili da se ekonomija Islanda još nije oporavila i da su javne finansije suviše slabe da bi bilo prostora za otpis duga. Sa druge strane, bonitetna agencija Fič, uprkos prvobitnim kritikama, saglasila se sa konstatacijom da su preduzete mere “neutralne po budžet”, jer će novac biti samo preusmeren – sa računa banaka i ulagača na račune građana. Analitičari agencije ne spore ni da bi smanjenje duga domaćinstava moglo imati pozitivnih efekata po nacionalnu ekonomiju, ali upozoravaju da bi ovakve mere mogle i da odvrate strane ulagače. Većina ekonomskih analitičara ocenjuje navedene poteze kao puki populizam kojim islandska vlada nastoji da osigura popularnost tokom mandata, dok su bankari, očekivano, najoštriji u svojim reakcijama, ističući kako je to veoma loša poruka: ako se neodgovorno zadužujete, ne samo da nećete snositi posledice već ćete biti i nagrađeni.
Otkaz za EU
Aktuelna islandska vlada desnog centra, koju čine Stranka nezavisnosti i Progresivna partija, pobedila je na izborima u aprilu 2013. upravo zahvaljujući obećanjima da će smanjiti finansijsko opterećenje posle višegodišnje štednje i prekinuti pregovore o ulasku u EU. U situaciji kada je – zahvaljujući kontroli odliva kapitala i devalvaciji nacionalne valute – podstaknut rast ribarstva, turizma i izvoza aluminijuma, ostvaren privredni rast od 1,8% i rast za ovu godinu projektovan na tri odsto, građani su podržali Vladu u odluci da u avgustu prošle godine službeno prekine pregovore sa EU. Međutim, iako Island nije članica EU, treba imati na umu veoma tesne međusobne veze koje su građene godinama. Island je član Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA) od 1970. godine, da bi dve godine potom potpisao i Sporazum o slobodnoj trgovini sa članicama tadašnje Evropske zajednice. Tokom 1994. Island se u potpunosti integrisao u jedinstveno evropsko tržište u sklopu Evropskog ekonomskog prostora EEA, a od 2001. Island je i član Šengenskog sporazuma.
Island se službeno prijavio za ulazak u EU jula 2009, u jeku teških posledica izavanih finansijskom krizom. Zašto je, za samo nekoliko godina, došlo do radikalne promene stava? Pojedini anlitičari to objašnjavaju činjenicom da je, upravo zato što Island u vreme najteže krize nije bio deo evrozone, mogao da spasi vrednost svog izvoza devalvirajući valutu. Pored toga, za domaću ekonomiju izuzetno su važni riba i riblji proizvodi koji čine preko 70% izvoza, a pravo na ribolov je posebno delikatno pitanje u pregovorima sa EU. Mnogi stanovnici Islanda strahuju kako bi ulaskom u EU, zbog zahteva Brisela za nametanje kvota, izgubili postojeći monopol na ribolovne vode, što bi značajno oslabilo jednu od glavnih industrijskih grana.
Neposredno pre odluke o “otpisu” članstava u EU, islandska vlada je, nakon šestogodišnjih pregovora sa zvaničnim Pekingom, potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini i privredoj saradnji. Time je Island – koji, inače, ima Sporazum o slobodnoj trgovini sa 27 zemalja članica EU na čija tržišta otpada 83% islandskog izvoza – postao prva evropska zemlja koja je sa Kinom sklopila takav ugovor. Njime je, između ostalog, predviđena saradnja u eksploataciji Arktika, korišćenju pomorskih koridora i u projektima upotrebe geotermalne energije, kao i ukidanje carina na većinu roba. Ugovor obuhvata i 14,4 milijardi dolara kineskih ulaganja, koja uključuju i formiranje zajedničkih kompanija za eksploataciju nafte u morskom području severozapadno od Islanda. Interes Kineza fokusiran je i na nove plovne koridore preko Arktika, koji se otvaraju usled ubrzanog topljenja leda, a što bi rutu od Šangaja do Hamburga skratilo za oko 6.400 kilometara. Zvanični Peking je ozbiljnost svojih namera potvrdio i gradnjom ambasade u Rejkaviku za 500 diplomata i drugog osoblja (poređenja radi, celokupno srpsko ministarstvo spoljnih poslova ima manje od 1.000 zaposlenih), a na Univerzitetu Rejkavik već je diplomiralo 80 kineskih studenata, što Kineze čini najbrojnijom stranom populacijom u kampusu.
Velika pretnja male populacije
Može li Island biti primer ostatku Evrope? Za razliku od preovlađujuće medijske slike, kako je „Island pronašao novi model izlaska iz krize koji u potpunosti odstupa od preporuka MMF-a, Svetske banke i Evropske komisije“, ekonomski analitičari uglavnom ocenjuju da je odgovor na prethodno pitanje mnogo složeniji. Island ne samo da nije članica evrozone već je reč o ekonomiji i državi koja broji tek nešto više od 320.000 stanovnika. Tako mala populacija, međutim, ima daleko veću moć vršenja pritiska na aktuelnu vlast i mnogo direktnije učestvuje u ključnim odlukama o budućnosti zemlje. Masovni izlazak islandskih građana na ulice, kada je zbog izbijanja finansijske krize za samo nekoliko meseci više od 10% njih ostalo bez posla a nacionalna valuta izgubila gotovo 90% svoje vrednosti, predstavlja daleko veću pretnju vlasti nego kada, na primer, u Španiji protestuje milion ljudi, koji čine svega dva odsto ukupne populacije. Osim toga, upitni su i ekonomski rezultati koje je Island postigao primenom svog modela.
Naime, mada se često ističe da je islandska ekonomija doživela oporavak zahvaljujući značajnom obezvređivanju nacionalne valute, upućeniji analitičari tvrde da anliza BDP-a ukazuje na još jedan ključan faktor – izvoz aluminijuma, čija je cena početkom krize značajno porasla na globalnom tržištu. Osim toga, povećane su kvote za ribolov, što pozitivno deluje na proizvodnju i izvoz tog sektora, ali se zbog ugroženosti ribljeg fonda ne može očekivati njihova održivost na duži rok. Budući da je jedna od poluga privrednog rasta, bankarsko-finansijski sistem, značajno redukovan, kao i da je poverenje stranih investitora poljuljano, postavlja se pitanje: kakav model rasta će Island pronaći u narednom periodu? Prema analitičarima, tek za pet ili deset godina biće jasno da li je Island zaista uspeo i pronašao značajno drugačiji ekonomski model, ili je ta alternativa bila tek poštapalica za preživljavanje do naredne krize.
Vladimir Adonov
broj 104, februar 2012.