Knjiga The Unwinding: An Inner History of the New America (Odmotavanje klupka: Unutrašnja istorija Amerike), lament Džordža Pakera nad nedavnom recesijom i njenim uzrocima, počinje poznatom tvrdnjom koju koriste televizijski voditelji ili novinski uvodničari. „Niko ne zna kada je klupko počelo da se odmotava – kada je ono što Amerikance drži na okupu u čvrstom i povremeno zagušljivom stisku, prvi put popustilo“, razmišlja Paker. Kasnije nas obaveštava da „odmotavanje klupka nije ništa novo. Dešavalo se jednom u svakoj ili svakoj drugoj generaciji“. Ako vam ovakve grandiozne izjave u prvom trenutku i zasmetaju, potreban je samo kratak uvid u Pakerove portrete da one dobiju supstancu.

„Sa kompanijama koje privlače niske nadnice sada dobijate, ali za deset godina ćete izgubiti jer će takva preduzeća nastaviti da tragaju za nižim troškovima proizvodnje. Ako žele dugotrajnije dobitke, zemlje treba da pokušavaju da privuku kompanije koje traže obučenu radnu snagu, a to znači obrazovanu, inovativnu i fleksibilnu. Obrazovanje i inovacija su aduti, ne plate”, kaže sagovornica B&F.

Radmila Mitrović je sa svoje 73 godine primer uspešne preduzetnice. Zajedno sa Desankom Lazarević ona proizvodi i širom Srbije prodaje rukotvorine a trenutno planira i modernizaciju poslovanja – kupovinu kompjutera i pravljenje sajta. Ove dve žene su dokaz da za započinjanje posla ne postoji starosna niti bilo koja druga barijera, ako imate volju i “vredne ruke”.

Organizatore programa Dositheus u okviru koga je prošle godine organizovan kurs za kreativno preduzetništvo u Drvengradu, dve polaznice oduševile su još dok su spretno uparkiravale automobil kojim su se dovezle iz rodnog Aranđelovca. Ispostavilo se, s pravom. Dve energične žene došle su na Mećavik da se edukuju, a vratile su se sa ugovorom za prodaju suvenira u ovom etno selu.

Radmila Mitrović i Desanka Lazarević ni po čemu se ne razlikuju od foto-robota tipičnog preduzetnika u povoju, izuzev po godinama. Radmila ima 73 godine, i svoj radni vek ekonomiste provela je u “Trudbeniku”. Kada je 1996. godine otišla u penziju iz Beograda se vratila u rodni Aranđelovac i posle pet godina tamo otvorila krojački salon “Rajka”. Desanka Lazarević, po zanimanju trgovac, pridružila joj se 2004. godine kada je posle 25 godina rada ostala bez posla. Tada su obe žene, koje su da vezu, heklaju i štrikaju naučile od svojih majki, odlučile da ove veštine iskoriste za novi posao. To je bila početna ideja, a sada je salon “Rajka” poznat po proizvodnji kvalitetne domaće radinosti, od ćilima, preko narodnih nošnji, čarapa, šalova, krpara, pamučnih i vunenih odevnih predmeta i suvenira.

Pored toga što su koleginice, dve žene su u međuvremenu postale i prijateljice. Imaju energiju da stvaraju ali i da se profesionalno usavršavaju. Često posećuju kurseve za unapređenje poslovanja i stručno obučavanje, a od zvanja i titula koje su stekle izdvajaju sertifikat za proizvodnju ručnih radova – tkanja, pletenja, veza i heklanja koje im je dodelilo nekadašnje ministarstvo ekonomije.

Njihova životna priča je zanimljivija čak i od jedinstvenih rukotvorina koje stvaraju.

Od ortakluka do prijateljstva

“Obe smo prestale da radimo i kako bi utrošile vreme kojeg smo odjednom imale u izobilju, učlanile smo se u razne grupe i sekcije. Tu smo se i upoznale, u nekom od udruženja žena, i pošto smo zaključile da imamo slična interesovanja, počele smo da se družimo. Rajka je već bila u penziji i imala svoj posao a ja sam, pošto sam ostala bez radnog mesta, odlučila da joj se pridružim. Sa Biroa sam podigla novac namenjen samozapošljavanju i uključila se u posao. Sa razbojem starim 150 godina ušle smo u proizvodnju. Međutim, ubrzo smo se pročule i posao nam je krenuo”, priča Desanka Lazarević. Zadovoljna je što se, kada je ostala bez posla, snašla na najbolji mogući način: “S obzirom da volim da tkam i da teško podnosim besposleno sedenje kod kuće, ovo je bio pun pogodak”, kaže ona. “U početku smo odvajale od svojih kućnih budžeta i ulagale u firmu, ali sada za tim nema potrebe – imamo dovoljan broj klijenata da normalno funkcionišemo. Zarada od domaće radinosti međutim nije ništa posebno. U ovom poslu nas održava ljubav prema starim zanatima”, objašnjava Lazarević koju tkanje smiruje i opušta.

Za Radmilu Mitrović ovo je, osim zarade i kvalitetnog načina da potroši vreme, svojevrstan omaž majci koja ju je naučila starim zanatima. Majka Angelina joj je prenela znanja o vezenju, štrikanju i tkanju i zato njenu fotografiju drži iznad razboja u salonu “Rajka”.

Na pitanje odakle joj energija da u životnom dobu koje mnogima služi za opuštanje i odmor otpočinje biznis, Radmila odgovara pitanjem: “Šta mi drugo preostaje, da sedim kod kuće kao prava baba, i čekam ono neumitno? Ne, bolje mi je da radim posao koji volim i da se što više krećem i družim sa mladima”.

U salonu “Rajka” se radi punom parom – od 9 do 5, a posao koji preostane nosi se kući, jer klijent ne sme da čeka. Njihov trud prepoznaju mnogi, pa im je broj narudžbina “zadovoljavajući” uprkos krizi i tome što “proizvodimo stvari bez kojih se može”.

Zanat je zlato i u tranziciji

“Jedini recept za uspeh koji mogu izvući iz našeg iskustva je istrajnost”, kaže Desanka, i dodaje: “Rajka je veoma uporna u svemu što odluči da radi, pa pored toga što na vreme završavamo sve narudžbine, stižemo i da posećujemo razne manifestacije na kojima predstavljamo svoje proizvode, i idemo na brojna predavanja”. Zahvaljujući svim ovim aktivnostima upoznale su mnogo ljudi, među kojima i nove mušterije, ali i one koji žele da ih ove dve žene obuče svom zanatu. “Tako smo upoznale jednu ženu iz Francuske koja je prvo naručivala razne naše rukotvorine, da bi konačno odlučila da nas plati da je podučimo svom poslu”, priča Lazarević.

Njihov rad su prepoznali i državni organi pa su od Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine i telekomunikacija dobile 250.000 dinara bespovratnih sredstava. Šta će uraditi sa tim novcem? U planu je osavremenjivanje proizvodnih mašina ali i kompjuterizacija, objašnjava Radmila Mitrović koja nije vična novim tehnologijama ali ima veliku želju da savlada rad na njima: “Svesne smo da su se vremena promenila i da moramo da se kompjuterizujemo i napravimo sajt”. Tako će poboljšati kontakte sa kupcima i marketing, misli ona, ali i dobiti mogućnost da ostvare svoj plan – obučavanje nezaposlenih žena vezenju i pletenju. Time bi, nadaju se, pomogle spretnim i vrednim ženama – žrtvama tranzicije i krize – da se snađu, jer su stari zanati sve popularniji.

“Činjenica je da je danas “etno” postalo jako moderno. Sve je više mladih u ovom poslu ali i među našim mušterijama. Trudimo se da se razlikujemo od brojne konkurencije kvalitetom proizvoda ali i dizajnom, praveći unikate. Istina je zapravo da ne volimo da radimo uvek iste stvari, po šablonu, pa se zato stalno trudimo da budemo inovativne”, kaže Desanka Lazarević.

Osim u Aranđelovcu, svoje rukotvorine prodaju širom Srbije, između ostalog i u radnji Stari zanati Srbije na Slaviji. U Beogradu im prodaja najbolje i ide, kažu, a verovatno bi bila još bolja kada bi imale vremena da češće dolaze ili sredstava da angažuju nekoga ko bi se bavio isključivo prodajom. U Aranđelovcu se više oseća pad životnog standarda, pa samim tim i smanjenje prodaje rukotvorina.

“Ali to nas nije pokolebalo. Od početka je naša poslovna filozofija bila – samo da isplatimo sve obaveze i nikome ne dugujemo, a sa onim što nam pretekne bićemo zadovoljne”, kaže Lazarević.

Za sva njihova putovanja i posao koji neretko rade i kući kada završe poslove po domaćinstvu ovim ženama ne nedostaje energije. Na pitanje šta je motiviše, Radmila Mitrović odgovara sa – ljubav prema poslu i činjenica da sam sama svoj gazda. “Kao što vidite energije imam na pretek. Uvek sam mislila da to nema veze sa godinama već sa ličnošću – ko nema energije i interesovanja u mladosti, neće ih imati ni u starosti. Ovaj posao mi pruža osećaj korisnosti, samostalnosti, pruža mi mogućnost da upoznajem ljude, učim nove stvari pa i zaradim. To je više nego što mnogi moji vršnjaci imaju”, kaže Rajka.

broj 98/99, jul/avgust 2013.

Da li personalne karakteristike ministra finansija utiču na veličinu javnog duga? Što je duže iskustvo ministra finansija na ranijim pozicijama unutar vlade, i što je veća njegova politička snaga, to je manji deficit budžeta, ili veći suficit budžeta, piše ekonomista Mark-Danijel Mosinger, posle istraživanja ličnih karakteristika evropskih ministara finansija i njihovih premijera od 1980 do 2010 godine u jednom od retkih istraživanja na temu povezanosti ličnih karakteristika ministara finansija i visine javnog duga u odnosu na društveni proizvod.

Školska sprema i ideološka stanovišta ministra nisu u značajnoj korelaciji sa visinom javnog duga, proizilazi iz istraživanja.

Mosinger je istraživač istraživačkog odeljenja “Korporativno oporezivanje i javne finansije” u Centru za evropska ekonomska istraživanja (ZEW) u Manhajmu, a predmet njegovih istraživanja su javne finansije i evropske integracije i posebno uticaj ličnih karakteristika i institucionalnih prerogativa političara na donošenje odluka u oblasti fiskalne politike.

Uloga ministra finansija razlikuje se u mnogim aspektima u odnosu na preostale članova kabineta. Njegov glavni zadatak je da sprovede opšte budžetske ciljeve. Zavisno o organizacije budžetskog procesa, funkcije ministra finansija kreću se u rasponu od funkcije praćenja do odgovornosti za sprovođenje dogovorenih budžetskih principa i fiskalne politike u predstojećim godinama. Pored svog osnovnog zadatka vezanog za budžet, ministar finansija nije prevashodno odgovoran za određene projekte potrošnje. Takvi lokalni projekti koji svakom političaru služe da se dodvorava svom izbornom telu, naprotiv razvodnjavaju njegove napore da održi budžetsku disciplinu. Institucionalna uloga ministra finansija je da se odupre pritiscima svijih kolega ministara koji su skloni većem trošenju od dogovorenog. Ministar finansija je, dakle, član kabineta koji ima najjači interes da očuva zdrave javne finansije i ima sveobuhvatan pogled na budžet, navodi Mosinger u istraživačkom radu koji možete da pročitate ovde.

Iako postoji rastući broj istraživanja o uticaju ličnih karakteristika donosilaca odluka na poslovne odluke u različitim oblastima ekonomije, istraživanja vezana za fiskalnu politiku i lične karakteristike ministara finansija i dalje su retka i uglavnom se odnose na lične osobine premijera.

Ovaj rad predstavlja inovaciju iz tri raloga: koliko je meni poznato, piše Mosinger, to je prvi opis ličnih karakteristika nacionalnih ministara finansija u Evropi za od period od 1980 – 2010. Drugo, istraživanje se proteže na literaturu o determinantama javnog duga od strane, do sada, u velikoj meri zanemarenih faktora uticaja među kojima je uticaj jedinih od najrelevantnijih donosilaca odluka (ministara finansija), i treće, to je prvo istraživanje koja kombinuje lična svojstva ministara finansija sa onima njihovih premijera.

Da bih odgovorio na pitanje da li lične karakteristike ministara finansija utiču na razvoj javnog duga, koristio sam jedinstven skup podataka o ličnim karakteristikama evropskih ministara finansija i njihovih premijera za period 1980 – 2010. Ukratko, rezultati pokazuju da je za ministra finansija posebno važno iskustvo stečeno u administraciji i njegovo političko iskustvo. Ta dva faktora imaju odlučujući značaj na razvoj javnog duga: odnos racija duga u odnosu na BDP je negativan što više iskustva ministar finansija ima bilo da ga je stekao prethodno kao ministar finansija (ranijih godina ili u ponovljenom mandatu), ili na prethodnim pozicijama člana vlade, navodi Mosinger. Nasuprot tome, školska sprema i ideološka uverenja ne pokazuju značajnu korelaciju odnosno značajan uticaj na promenu visine javnog duga.

Deskriptivna statistika: Merenje iskustva ministara finansija (1980 – 2010)

Rezultati su u skladu sa teorijom. Institucionalni funkcija ministra finansija je da se odupre pritiscima na trošenje svojih kolega u kabinetu. Stoga je razumno pretpostaviti da oni ministri koji imaju solidno razumevanje načina političkog odlučivanja imaju komparativne prednosti u odnosu na relativno neiskusne ministre finansija. Ministri finansija, koji su bili članovi kabineta pre imenovanja na mesto  ministra finansija pokazali su veću sposobnost da prežive u politici. Odlučnost i samopouzdanje koje su stekli na prethodnim poslovima, zatim demonstriraju na svom novom položaju ministra finansija.

Iskustvo ministra finansija posebno utiče na razvoj visine javnog duga . Iskutsvo ministra stečeno tokom rada u vladi i njegovo političko iskustvo su od izrazite važnosti.  Što je više iskustva minister prethodno stekao u administraciji to je manja promena u odnosu javnog duga i BDP. To podrazumeva da je postavljanje iskusnog ministra ili znači smanjenje budžetskog deficita ili povećanje budžetskog suficita  ukoliko je ministar politički snažna figura.  

T.J

Proveo sam veći deo svog života pišući muziku za reklame, film i televiziju, i malo sam znao o svetu filantropije dok se nije dogodio Veliki Prasak 2006. Te godine se moj otac, Voren Bafet, obavezao da će dati skoro sve svoje nagomilano bogatstvo društvu. Pored nekoliko velikih donacija, on je nesebično darovao i tri dobrotvorne organizacije koje su moji roditelji stvorili godinama ranije, po jednu za svaku od svoje troje dece.
U ranoj fazi našeg filantropskog puta, moja supruga i ja postali smo svesni nečega što sam počeo da zovem Filantropski kolonijalizam. Primetio sam da donatori imaju potrebu da na neki način „spasu dan“. Ljudi (uključujući i mene) koji su imali veoma malo znanja o određenim mestima često bi pomišljali da mogu da rešavaju lokalne probleme. Bez obzira da li se radilo o đubrivu, obrazovanju, radnom osposobljavanju ili poslovnom razvoju, stalno bih iznova slušao preporuke filantropa da se određena praksa direktno „presađuje“ iz jednog okruženja u drugo, bez obzira prema kulturi, geografiji ili društvenim normama. Često su rezultati naših odluka imali nenamerne negativne posledice – primera radi, distribucija kondoma radi zaustavljanja širenja side u području pretrpanom javnim kućama završila se porastom cena nezaštićenog seksa.

Ali sada mislim da se dešavaju još gore stvari.

Zbog toga ko je moj otac, bio sam u prilici da prisustvujem nekim sastancima na koje inače ne bih mogao da uđem. Unutar jednog važnog filantropskog skupa bio sam svedok susreta šefova država sa korporativnim liderima i investitorima.

Svi oni su bili u potrazi za rešenjima problema koje su između ostalog i sami kreirali. Postoji mnogo statistika koje nam govore da nejednakost širom sveta stalno raste. Istovremeno, prema podacima Urban Institute, neprofitni sektor je u stalnom porastu. Između 2001. i 2011, broj neprofitnih organizacija povećan je za 25 odsto. Njihova stopa rasta sada premašuje rast poslovnog i nevladinog sektora. To je ogroman biznis, koji zapošljava preko 9,4 miliona radnika u SAD i zaslužan je za 316 milijardi dolara donacija samo u 2012. godini.
Što više života i zajednica biva uništeno od strane sistema koji stvara ogromne količine bogatstva za svega nekolicinu ljudi, to više herojski zvuči da se taj novac „vrati“ društvu. To je ono što bih nazvao „savesnim pranjem novca“ – bogataš se oseća bolje jer privređuje više od drugih pojedinaca i taj osećaj pojačava deljenjem dela svog novca u činu milosrđa. Ali to samo održava postojeću strukturu nejednakosti u svetu. Bogati bolje spavaju noću, ali ostali dobijaju tek dovoljno da nezadovoljstvo ne proključa. Skoro svaki put kada se neko bogat oseti bolje jer čini dobro drugima, na drugoj strani planete, ti drugi su još uvek zaključani u sistemu koji neće dozvoliti mogućnost radosnog i bezbrižnog života.
I sa više poslovno-orijentisanih ljudi koji učestvuju u čitavom procesu, poslovni principi se naglašavaju kao važan element filantropskog sektora. Sada sve češće čujem da ljudi pitaju: „Šta je ROI?“ (Return On Investment – povraćaj investicije) Kada je u pitanju ublažavanje ljudske patnje, kao da je povraćaj investicije postalo jedino merilo uspeha. Mikrozajmovi i finansijska pismenost (ovim ću da iziritiram neke ljude koji su moji dragi prijatelji) – šta sve to zapravo značii? Ljudi (sa druge strane planete) će sigurno naučiti kako da se integrišu u naš sistem dugova i otplaćuju rate sa kamatom. Oni će početi da zarađuju više od dva dolara dnevno i onda će ući u naš svet roba i usluga, tako da mogu da kupe više. Ali, sve ovo će samo nahraniti zver.

Ja stvarno ne pozivam na ukidanje kapitalizma; već prizivam osnovni humanizam.

Često čujem osobe u svom okruženju koji govore „samo kad bi oni imali ono što mi imamo“ (čistu vodu, pristup zdravstvenim proizvodima i osiguranju, slobodnom tržištu, bolje obrazovanje, sigurnije uslove života). Da, to je sve važno. Ali nijedna „dobrotvorna“ (mrzim tu reč) intervencija zapravo ne može da reši bilo koji od ovih problema.

Moja supruga i ja nemamo odgovore, ali znamo kako da slušamo. Kako budemo imali nova saznanja, podržavaćemo uslove za sistemske promene. Vreme je za novi operativni sistem. Ne verzije 2.0 ili 3.0, već nešto izgrađeno na novim temeljima. Ono što se sada dešava je i kriza mašte. Albert Ajnštajn je rekao da jedan problem ne može da se reši istim načinom razmišljanja koji ga je i stvorio.
Postoje ljudi koji rade naporno da pokažu primere drugih načina da se živi u funkcionalnom društvu koje zaista stvara veći prosperitet za sve (pritom ne mislim na stvaranje više novih „kupaca“). Novac treba trošiti na isprobavanje novih koncepata koji bi razbili aktuelne strukture i sisteme koji su svet pretvorili u ogromno tržište. Da li zaista meru napretka predstavlja Vi-Fi na svakom ćošku? Ne, napredak će biti kada na svetu ne bude bilo trinaestogodišnjakinja primoranih da prodaju svoja tela.

Ali sve dok se većina ljudi hvali svojim dobrotvornim delima, imaćemo trajno nerešene probleme. To je stara, a nama je preko potrebna neka nova priča.

Piter Bafet, kompozitor, predsednik upravnog odbora NoVo fondacije
i sin Vorena Bafeta, jednog od najbogatijih ljudi na planeti
u autorskom tekstu za New York Times

Izgleda da Evrozona konačno izlazi iz svoje „najgore mirnodopske ekonomske katastrofe još od Velike depresije“, piše Financial Times, nakon razmatranja podataka o danas objavljenim rezultatima o privrednoj aktivnosti u Evrozoni, koji pokazuju rast bloka od 0,3 odsto u drugom kvartalu ove godine, piše Fajnenšl Tajms. Drugi analitičari i dalje su suzdržani pre svega zbog toga što sve ukazuje da oporavak neće pratiti i pad nezaposlenosti

Dok javnost očekuje ko će sve popuniti mesta u rekonstruisanoj vladi Srbije vredi se podsetiti koje je stavove zastupala delegacija MMF a koje vlada Srbije, tokom poslednje posete tima ove finansijske institucije. Uvid u dubinu problema o kojima se raspravljalo, najbolje govori ne samo o veštinama koje su potrebne novom ministru finansija već i o težini političkih odluka koje vlada hoće ili neće da preduzme. Među savetima MMF su i višegodišnje zamrzavanje plata u javnom sektoru i penzija (pa i njihovo nominalno smanjenje) , povećanje niže stope poreza na dodatnu vrednost koje bi najviše pogodilo cene hrane i ukidanje PDV na kupovinu prvog stana. U tim razgovorima naša delegacija je zastupala stanovište da bi se teret duga i rešavanja budžetskih neravnoteža moglo ispraviti uz pomoć privatizacionih prihoda navodi se u izveštaju MMF povodom posledjih redovnih godišnjih konsultacija.

Najgora kriza kapitalizma od Velike depresije 1930-ih počela je da budi neugodna sećanja na obe strane Atlantika. Duh Frenklina Delano Ruzvelta proganja SAD Baraka Obame. Istorijski argumenti oko toga da li je Ruzveltov Nju Dil bio uspešan sada predstavljaju važan deo američke debate o aktuelnoj monetarnoj i fiskalnoj politici uopšte, i posebno u vezi sa politikom kvantitativnog popuštanja američkih Federalnih rezervi, piše istoričar Mark Mazover.

Novi izveštaj Evropske centralne banke (ECB), pokazuje da čak i zemlje „sigurna utočišta“ mogu biti neotporne na finansijske rizike evro krize, prenosi Euobserver.

Rad ekonomiste ECB Livija Strake, (Livio Stracca), objavljen u ponedeljak (12. avgust), pokazuje da je profitabilnost finansijskih kompanija skakala gore ili dole u ​​ključnim trenucima krize od januara 2010 do maja 2013, čak i u zemljama kao što su Nemačka ili SAD , gde su državne obveznice ostale zdrave.

Ona kaže da su negativni krizni događaji izazvali „averziju prema riziku“ na globalnim tržištima, ugrožavajući zemlje u razvoju, i izazivajući pad vrednosti evra. Kriznei epizode imali samo „marginalan“ efekat na druge valute, kao što su američki dolar, švajcarski franak i jen.

Negativni krizni događaji nisu  uspeli da poremete cene nafte i zlata, koje su stalno rasle.

U radu je identifikovano 18 važnih kriznih događaja, sa posebnim osvrtom na izjave zvaničnika EU, politička zbivanja i pisanje medija.

Što se EU reakcija tiče, pozitivni epizode uključuju maj 2010 kada je usledilo obećanje da će lideri EU i ECB preduzeti „drastičnu akciju“ i jul 2012 kada je šef Evropske centralne banke Mario Dragi izjavio da će učiniti „sve što je potrebno“ da sačuva evro. One takođe uključuju septembar 2012 kada je ECB najavio da kupuje problematične italijanske i španske obveznice (tzv. Outright Monetary Transactions programme ) i oktobar 2012 kada je na samitu EU dogovoreno stvaranje bankarske zajednice.

Negativni politički događaji uključuju jul 2011 sukob o politici štednje između tadašnjeg italijanskog premijera Silvija Berluskonija i ministra finansija Đulija Tremontija, nasilne ulične proteste u Italiji i Španiji, u septembru 2012, i paralisani parlament u Italiji, nakon izbora u februaru ove godine.

Izveštaji medija – kao što je curenje informacija krajem 2010 da ECB već kupuje problematične obveznice, ili pisanje medija u novembru 2011, da Francuska i Nemačka razgovaraju o potencijalnom raspadu evra – su takođe uznemirili tržišta.

Negativni događaji tipično su proizvodili bežanje investitora iz obveznica krizom pogođenih zemalja kao što su Grčka, Irska, Italija, Portugal i Španija ka Nemačkoj, Japanu, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji ili SAD.

Ti investitori su pocenjivali kao relativno stabilne obveznice sa manjim prinosom u zemljama van evrozone ili „bezbednim“ evropskim državama, dok su banke, hedž fondovi ili druge finansijske kompanije na „sigurnim“ tržištima beležile opadanje svog profita. Svaki negativan šok je takođe vodio padu evra za oko 0,2 odsto.

Straka je opisao krizu kao „eksperiment globalnog prenošenja šokova …reagovanja na i prelivanja uticaja,“ i rekao da je šteta učinjena profitu  nemačkih banaka ukazuje na značaj međusobne umreženosti  banka – suvereni dug  (sovereign -bank nexus), koji je „u središtu dužničke krize u evro zoni.“

On je napomenuo da su stabilna privreda u nekim zemljama ili njihov povoljan odnos duga i BDP-faktori od male važnosti kad je reč o zaštiti sopstvenih banaka od propadanja, ali da s druge strane „realna“ ekonomska povezanost sa zemljama u krizi igra značajnu ulogu. „Trgovina i ekonomske veze sa evrozonom povećavaju mogućnost prenošenja nestabilnosti i predstavljaju najvažniji kanal  kojim se ta nestabilnost prenosi“, dodao je on.

Kanadski gradski planeri tvrde kako shvataju šta je ono što iz Kopenhagena mogu primeniti na kanadske gradove: iskustvo se, mislili su, svodi na gustinu stanovništva u proporciji sa količinom biciklističkih staza.

Nakon nedelju dana provedenih u obilasku Danske, urednica kanadskog magazina ‘Azur’ Adel Veder vratila se sa pet dizajnerskih zapažanja iz Kopenhagena, grada od kojeg bi veliki urbani centri širom sveta mogli da nauče – pažljivo slušajući, postrojeni iza linije biciklističke staze.