B&F Plus

Pod vođstvom svojih direktora, Rajaner je razvio biznis model koji podseća na zlatno doba kapitalizma 19. veka u kojem je sve bilo dozvoljeno piše švedski novinar Per Svenson novinar dnevnog lista Sidsvenskan. On se pita se kako putnici, među kojima su i mladi ljudi aktivni u borbi protiv izrabljivanja radnika i zlostavljanja životinja, pristaju na sopstveno ponižavanje i rašireno maltretiranje osoblja.

Debrendiranje ne funkcioniše za svaki brend. Ipak, na ovu strategiju bi trebalo obratiti pažnju, piše za Gardijanov blog Lusi Fišer, frilens novinarka za medije, marketing i tehnologiju

Uspeh medijske kampanje ‘Podeli s Koka-Kolom’ u kojoj je ime ovog brenda zamenjeno sa 150 od najpopularnijih britanskih  imena, dovela je do mnogo češkanja po glavi i promišljanja: šta je to što je doprinelo da ova kampanja bude tako uspešna?

Kris Dir, šef odseka za brendiranje u britanskoj Koka-Koli objašnjava da je, iza očiglednog pokušaja za personalizacijom pakovanja, u pitanju i kampanja tipa “podeli dalje”: „Želeli smo ne samo da ljudi pronađu boce sa svojim imenom, već da iznenade prijatelja ili nekoga koga vole tako što bi potražili bocu sa njenim/njegovim imenom na njoj, „objašnjava Dir, ističući, takođe, da su društveni mediji jedan od načina da globalni brendovi uspostavljaju “povezivanje na lokalu”.

Naravno, ‘Kokiška’ je srećna zbog toga, jer je čak i uklanjanjem svog tradicionalnog logoa i dalje prepoznatljiva: crveno i belo asociraju na ovo piće posvuda i odmah. Dir priznaje kako strategija ne bi funkcionisala sa brendom koji dosad već nije stekao toliku prepoznatljivost kao što je to stekla Koka-Kola. Pa, da li bi bilo glupo kad bi ostali pokušali da imitiraju uspeh ove kampanje?

Odgovor bi izgleda mogao biti odrečan, sve dotle dok se svako debrendiranje sprovodi s nekim glavnom potkom i idejom u pozadini strategije ili kao njena svrha, te da li će funkcionisati kada je u pitanju određeni brend. Jer, iza nečeg naizgled tako jednostavnog stoji veoma mnogo promišljanja – kao kada je u pitanju ova letnja kampanja. Ili, kako to vidi Seli O’Rurk, generalna direktorka za shvatanja brenda pri konsultantskoj kući ‘Promise Communispace’: „Ono što je Koka-Kola odradila izuzetno dobro sastoji se u tome što nije sebe uzela preozbiljno“, kaže ona. „Kampanja je, po meni, toliko netipična, jednokratna, trenutak zamrznut u vremenu.“

O’Rurk vidi ovaj trend više za ‘tiho’ ili ‘mirno’ brendiranje, kao protivotrov užurbanom i možda prečesto „brendiranom“ svetu u kojem živimo. „Sama količina konkurentnih informacija (plasiranih u reklamama) znači da više nije dovoljno da brendovi svoje prednosti na tržištu nadjačaju tako što će biti bučniji od konkurenata. Potrošači su sve umorniji od te buke“, kaže ona.

Starbaks je takođe pokušao da smanji nešto od svoje “buke” uklanjanjem svog nadimka i debrendirajući neke svoje kafeterije – tako što su se potrudili da izgledaju bliskije ljudima “na lokalu”, pristupačniji i manje korporativni. Ali ono što Koka-Kola i Starbaks imaju zajedničkog je, naravno, to što su oba ova brenda među najlakše prepoznatljivim širom sveta.

Toni Kortizas, potpredsednik globalnih brend strategija u ‘Melia Hotels International’, ističe da Starbaks nailazi na slične probleme kao i Najk, koji je po njegovom mišljenju bio jedan od prvih brendova koji je koristio takvu strategiju. Najk je iz upotrebe izbacio svoje ime, radije ostavljajući samo svoj SWOOSH (fijuk) logo. Prema Kortizasu, zrelost brenda ili zasićenje njime ulazi u igru: „Problem Starbaksa, što je isto ono sa čim se i Najk suočava, jeste to što se nalaze posvuda „, kaže on. „Dođete do tačke u kojoj vaš logo više nije kul.“

A debrendiranje takođe može da ‘proradi i kada kompanija želi da prevaziđe predrasude. Brajan Milar, strateški direktor Sense Worldwide ističe da ovakva strategija može podstaći ljude da slušaju ono što im se govori, a ne da ih (neprekidno) podseća ko im govori. Prisećajući se reklamne kampanje za Britanski muzej, kaže da je bilo dosta teksta ali ne i logotipa. „Istraživanje je pokazalo da ljudi koji inače ne bi posećivali Britanski muzej takođe ne bi ni pročitali reklamu za ovu instituciju. Tako smo odlučili da se otarasimo logoa, i samo smo napisali interesantne stvari. Tek pošto biste sve interesantno iščitali, u zadnjem pasusu biste naleteli da sve to možete videti u Britanskom muzeju“, objašnjava on. Milar napominje kako je i Apple upravo uradio nešto slično u svojoj nedavnoj print-kampanji: “ Morate da pročitate ‘priču’ da biste shvatili da je to reklama za Apple. A onda ćete uhvatiti sebe kako ste dosad već potvrdno klimali glavom čitajući njihovu priču – reklamu. I, odjednom – eto brenda.“

Naravno, termin ‘debrendiranje’ je sam po sebi samo ‘etiketa’ koja različitim ljudima može značiti različite stvari. Važno je imati na umu da logotip nije isto što i brend. Ovih dana, ‘brend iskustvo’ je ključ i sveti gral za mnoge koji žele da stvore tako ‘veliko iskustvo’, kada ima manje potrebe za otvorenim brendiranjem ili obeležavanjem logoom: iskustvo može  govoriti za sebe.

I dok stavljanje vašeg logoa može izgledati kao dalekosežno razmišljanje, prostije, ili manje korporativno, bilo je i pokušaja debrendiranja koji su prošli vrlo loše. Sony Pictures objavio je debrendirani DVD svog filma Devojka sa teoviranim Zmajem, u pokušaju da svoj proizvod izjednači sa svojom „hakerskom“ temom. Ali disk, koji je izgledao kao „kućna proizvodnja“, nije se uklapao sa ‘caklećim marketingom i dizajnom’ koji su posedovali drugi produkti na tržištu, poenta je analize koju je uradio ‘Marketing Week’. U stvari, brojni potrošači bili su ubeđeni da je ova kampanja čista simulacija, na koju se nisu ‘primili’, tražeći da se vrati staro pojavljivanje brenda.

Dakle, šta god da radite – ne pokušavajte da se pravite previše pametni – ili biste u protivnom mogli da,  što je još gore, skončate kao dvolični i licemerni. Tim Hil iz Brand Union-a sažima ovo iskustvo kroz „šokiranost i zgražanje“ potrošača, kada su doznali da iza lanca kafeterija ‘Harris + Hoole’ – čiji je izgled uvek asocirao na “nezavisnost i zanatlijsko” – zapravo stoji najveći trgovački lanac u Velikoj Britaniji, Tesco. „Biznis više ne može opstajati pod mutnom fasadom“, upozorava on.

To znači da digitalno ili ‘bučno’ oglašavanje brenda neće postati tiše u skorije vreme. Uri Barukin, strateški direktor jedne od najvećih svetskih agencija za brendiranje i oglašavanje ’WPP i partneri’, smatra da bi bilo dobro da svi brendovi koji su u stanju da efikasno proizvedu „praznine“ u toj „marketinškoj buci“ to i učine. Koka-Kola je shvatila da je njihov izostanak iz bučnog samoreklamiranja – mogućnošću da lična imena nadomeste izostanak zvaničnog logoa na etiketi – dobra po njih, što je rezultiralo porastom posećenosti njihove Fejsbuk stranice za 870%.

Gardijan – Blog

Koliko god se to činilo neobičnim, izgleda da će upravo Švajcarska biti prva zemlja u kojoj će se glasati o uvođenju bezuslovnog osnovnog prihoda, piše Andreas Zumach u TAZ-u, prenosi H-alter.org.

Wolfgang Schäuble je nedavno u nekoliko velikih evropskih novina objavio članak pod naslovom „Nećemo nemačku Evropu“, kako bi opovrgao tvrdnje da Nemačka priželjkuje vodeću ulogu u Evropskoj uniji. Schäuble je, uz nemačku ministarku rada, poslednji „Evropljanin“ zapadnonemačkog tipa u kabinetu Angele Merkel. On je sve drugo sem revizioniste koji namerava da preseče sve veze Nemačke sa Evropom i time razori temelje stabilnosti u posleratnoj Evropi. On je svestan problema čijeg povratka svi Nemci treba da se plaše, prenosi Peščanik.net

Više od pukog političkog projekta, Evropa bi trebalo da bude moralni projekat i utočište slobodi govora i tolerancije. Intelektualci imaju centralnu ulogu u tome, ali, nažalost,  ponekad nisu otvoreni za široke poglede, primećuje filozof Alicja Gešćinjska.

Baš kao što Evropa nije samo geografski entitet, i EU jeste nešto više od pukog političkog tela. Ja je vidim pre svega kao moralni projekat. Ako težimo za Evropom kao otvorenim društvom, onda to podrazumeva i potrebu da ona podrži određene vrednosti kao što su sloboda, tolerancija, pojedinačna i međusobna odgovornost. To su i moralne vrednosti, koje treba da budu ‘usidrene’ kako politički tako i institucionalno. U protivnom, ove bi se vrednosti srušile.

Često ove vrednosti uzimamo zdravo za gotovo. Tek kada se pojavi rizik da nešto od toga izgubimo, shvatamo da to nije tako. Pre nekoliko nedelja je bezbednost međunarodno poznatog sociologa Žigmunta Baumana bila ugrožena od strane stotinu poljskih skinheda tokom njegovog predavanja na Univerzitetu Vroclav. Ovaj uznemirujući incident me je podsetio na preko potrebnu debatu o intelektualnim slobodama i ulozi koju intelektualci treba da imaju u društvu.

(Žigmunt Bauman)

Intelektualci kao protivteža političkom ekstremizmu

Koncept intelektualizma neretko ima prilično negativne konotacije: on priziva slike sedokosog starca u kuli od slonovače, koji misli da ima bolji pogled na društvo nego ostali ljudi. Intelektualci su za zdravo društvo, ipak, neophodni. Ako nas je istorija nečemu naučila, to je da su prvi na meti totalitarnih režima – kako levih tako i desnih – upravo rasuđivanja i umovi mislilaca koji dolaze ‘s boka’.

Intelektualna rasprava može proizvesti veliku protivtežu političkom ekstremizmu i populističkoj retorici. Stoga nije slučajno što najteži napadi na slobodu intelektualnog prostora dolaze iz populističkih i ekstremnih izvora. To se može videti u Mađarskoj Viktora Orbana, gde se umanjio prostor za  slobodu štampe i opozicije, i u kojoj su intelektualci bačeni u zasenak, gde su antisemitizam, netolerancija i nedostatak slobode u porastu. Napada na vroclavski Univerzitet znače napad na intelektualnu slobodu, koji, takođe, dolazi iz nikada-previše-demokratskog-ugla. Grupa huligana je sa Univerziteta na kraju uklonjena zahvaljujući do zuba naoružanoj policiji i pripadnicima poljske antiterorističke jedinice. Intelektualna sloboda je, možda biste pomislili, time sačuvana. Ali, ako sloboda mišljenja i govora postaju i posao za naše antiterorističke službe, zar se onda u Evropi ne dešava nešto što duboko nije u redu? Slobodoumna shvatanja su teška ako na sebi imate navučenu ludačku košulju.

(Alicja Gešćinjska)

Ideje su roba

Intelektualna sloboda je kod kuće možda manje očigledna nego što to podozrevamo. Postoji mnogo načina za suzbijanje slobode, ali oni ne moraju neophodno uključivati eksplicitnu silu. Manipulacija, implicitni pritisak, konformizam i čak negovanje nečeg nebuloznog i nejasnog kao cajtgajst – duh vremena i “modni krik” uvreženih stavova – sve su to efikasni načini da ljudi ostanu u svojim razmišljanjima “na jednoj liniji”.

Danas, postoje različiti faktori sužavanja intelektualnog prostora. Pritisak na akademike da objavljuju, i uz to, na primer, i opsednutost ciframa prodaje na tržištu knjiga, sve što usmerava sadržaj i oblik mišljenja u određenom pravcu. Ideje su roba, i ne isplati se plasirati – izraziti – ideju koja se ne prodaje.

Ovaj ekonomski pritisak je pokretačka sila koja stoji iza povećanja radikalizma i razornog uprošćavanja stvari. Morate biti izuzetni da biste (se) prodali. Umereno-predstavljena-istina i srednji put koji balansira između ekstrema uskoro će biti zgaženi od strane nadirućih ekstremnih stavova. Nijanse su retko upečatljive. Potrebne su tvrdnje koje su proste.

Kritičko samopreispitivanje
Tu je takođe efekat populizma na političke i društvene debate: rastuća netrpeljivost  tvrdnji i agresivnost koja svakome ‘nepodobnom’ stoji na putu, ne samo da blokira preko potrebni dijalog već onemogućava i kritičko samoispitivanje. A bez kritičkog dijaloga i samoispitivanja, intelektualni prostor je izuzetno čvrsta.

Pravi filozof je neko ko dovodi u pitanje sve i, pre svega, sebe. Za otvoren um i shvatanja neophodan je samo-relativizam: prihvatiti da vaši stavovi nisu večna i apsolutna nepomeriva tačka. Sloboda mišljenja postoji samo kada možete da preispitate svoje stavove. Čak i ako samo-istraživanje i samo-relativizam ponekad dovode da se osećate kao šarlatan, kako je to poljski filozof Lešek Kolakovski jednom primetio. On sam je model slobodnog duha. Uvek je bio antiteza filozofa koji stalno stoji s podignutom pesnicom, izgovarajući svoju istinu. Kolakovski je naglašavao svoje neznanje – isto koliko i neznanje drugih. On je, na taj način, nesumnjivo doprineo pravednijem pristupu istinitosti stvari od samozvanih “kritičkih umova”, koji su uglavnom kritični prema drugima, a ne prema sebi.

Evropa bi imala koristi od Lešekovog naslednika
Dana 10. jula bila sam u Varšavi, učestvujući u raspravi o evropskim vrednostima i kako ih politički tumačiti. Debata je organizovana od strane Evropske komisije, čija je osnovna zamisao bila omogućiti interakciju između intelektualaca i političara, koja bi – nadajmo se – dovela do bolje politike. Međutim, nekoliko članova poljske delegacije shvatilo je ovu priliku kao idealnu za deljenje lekcija predsedniku evropske komisije Žozeu Maunelu Barozu i kritikovanje, okrivljujući ga za (navodno) osiromašenje evropske kulture. Njihov arogantan ton je simptomatičan za teoriju koju sam branila: da su intelektualci, naime previše često krivi za prepirke u obliku tvrdnji i to svog samozadovoljstva radi. Na taj način oni sami opstruiraju preko potrebno funkcionisanje otvorene rasprave.

U međuvremenu, sedela sam pored Đerđa Konrada, mađarskog pisca koji je kao i Kolakovski oličenje takvog slobodnog razmišljanja. Konrad je onoliko suptilan koliko i skroman. Videla sam ga kako prevrće očima u trenucima kad je debata uzimala takav gnevno-optužiteljski zaokret, rekavši mi da ga od svega toga boli glava. Evropa bi imala više koristi od duhovnih potomaka ličnosti kao što su Kolakovski ili Konrad (čak i ako neki misle da je ovo što govorim znak arogancije i uobraženosti). Drugim rečima, krajnje je vreme da se povuku sva pitanja i optužbe koje imamo prema drugima, i da, umesto toga, kritici i ispitivanju podvrgnemo same sebe.

Alicja Geščinska, De Morgen, Brisel

(M.L.)

Naučnici i javno mnjenje sa zabrinutošću gledaju na klimatske promene, ali ne i finansijski sektor: prošle godine je počeo trend napuštanja ulaganja u farme sunca, vetra i plime i ostale eko-izvore energije a u korist profitabilnog prilagođavanja tekućim pomenama. Hedž fondovi usmeravaju svoja ulaganja ka preduzećima koja kontrolišu efekte vremenskih anomalija, a mnogi na otopljenje Arktika gledaju kao na mogućnost za otvaranje profitabilnih trgovačkih puteva i eksploataciju sirovina.

Ekonomski stavovi o globalnim promenama klime zasnivaju se na nekoj od računica koje uzimaju u obzir cenu i dobit od mera prilagođavanja klimatskim promenama i smanjivanja emisija gasova staklene bašte. Ključna pitanja su: ‘da li će dobro koje smatram da će ova mera doneti biti veće od cene truda i materijala potrebnih da je uvedem?’ Pitanje ima vremensku dimenziju jer je vezano za procenu vrednosti budućnosti.

Recimo da prekomorski trgovački prevoznik želi da doprinese dugoročnom smanjivanju atmosferskih zagađenja zamenjivanjem sirove nafte naftnim destilatima koji zahtevaju investicije u razvoju proizvodnje destilata. Prevoznik će morati da postavi sledeće pitanje: da li se moje planirane investicije mogu opravdati profitom koji ću napraviti u budućnosti? Ili: da li je monetarna vrednost čistije budućnosti veća od monetarne vrednosti investicija u sadašnjosti? Odgovor zavisi od metoda računanja, i upravo razlike u tim metodama predstavljaju ključnu slabosti svih političkih dogovora o kontroli emisija gasova. Svako – pa čak i Ševron (u Ekvadoru 2011. osuđen na plaćanje 9,5 milijardi kazne zbog zagađenja životne sredine, i sa novim kaznama zbog zagađenja mora u Brazilu) – voli ekološku održivost, sve dok ista može održati i profit.

“Samo nek otopli”

Mnogo jednostavniji od filigranskog modeliranja održivosti su monetarne procene tekućih klimatskih šokova. Sklonost ekonomista da u klimi vide prirodni ‘resurs’ ima dugu tradiciju (od fiziokrata u XVIII veku), a naročitu popularnost steklo je nakon Drugog svetskog rata. Tokom pedesetih godina prošlog veka – dve decenije pre govora o antropogenim promenama globalne klime – na otopljenje se gledalo sa entuzijazmom: toplije zime su smanjivale energetske potrebe i proširivale poljoprivredne oblasti ka severu. Retko ko je smatrao da su takve promene prouzrokovane ljudskim aktivnostima. Ovo doba ekološke kratkovidosti je prevaziđeno tokom sedamdesetih godina prošlog veka, a govor o klimatskim promena kao ekonomskim resursima ocrnjen kao banalni klimatski determinizam Njegovi zastupnici su smatrali (i smatraju) da nacionalne ekonomije rastu geografski sa umerenošću klime, osuđujući time ekvatorijalne i polarne oblasti na zagarantovano, ‘prirodno’ siromaštvo.

U današnje vreme, klimatske promene i ekonomski rast se dovode u vezu uglavnom kroz procene šteta (ne dobiti) od uragana, poplava, suša i sličnih nepogoda. To međutim ne znači da je profitabilnost klimatskih anomalija ostala nezapažena: krizu bi, kako kaže Tomas Fridman, bilo tragično ne iskoristiti.

To je upravo ono što neki sektori vide kao svoju budućnost u eri uništavanja ‘prirodne’ klime. Dva primera su posebno zanimljiva. Pogledajmo prvo u deo finansijskog sektora. Ulaganja u farme sunca, vetra i plime i ostale eko-izvore energije su opala u toku 2012. godine za 34% (6 milijardi dolara) – uprkos opštem prihvatanju globalnog zagrevanja kao dokazane činjenice. Koji god da su razlozi za ovaj pad, postaje jasnije da je, nezavisno od naučne i javne svesti, tržište počelo da menja svoju strategiju od skupog preventivnog ublažavanja klimatskih promena ka profitabilnom prilagođavanju (adaptaciji) tekućim pomenama. Hedž fondovi sve više usmeravaju svoje ulaganja ka preduzećima koja kontrolišu efekte vremenskih anomalija, recimo kroz upravljanje prava o korišćenju i prerađivanju vode ili kroz trgovinu vremenskim derivatima u opticaju u meteorološki osetljivim sektorima.

Tako na primer, tržišna vrednost pijaće vode je predodređena da jača zahvaljujući demografskom rastu i povećanim potrebama. Slično se može očekivati i u sektoru izgradnje u manje razvijenim zemljama, kao i u širenju oblasti novog klimatskog turizma. Ukupna procenjena vrednost infrastrukture i rada uloženih u zaštitu od predviđenih klimatskih rizika će, prema Ujedinjenim nacijama, dostići 2030. godine vrednost od preko 13 milijardi dolara godišnje. U skorašnjem razgovoru sa direktorom konglomerata 50 vodećih kompanija jedne američke države, autor ovog teksta je saznao za eksplicitnu želju svih njih da koriste adaptaciju kao značajan elemenat dugoročnog priliva prihoda i razvoja. Ali, o merama kojima bi se klimatske promene ublažile a emisija štetnih gasova i smanjila, nije bilo ni reči.

Drugi primer potiče od prekomorskog prevoza i trgovine, sektora tradicionalno vezanog za atmosferske (ne)prilike. Opšte je prihvaćeno da bi otopljeni Arktik mogao izazvati ogromne štete za ekosisteme i ljudske zajednice Severa. Ove štete, međutim, nemaju svoju ulogu pri procenama onih koji otopljenje vide kao šansu koja se pojavljuje kao rezultat ‘rada’ toplog vazduha. Tako bi, na primer, povlačenjem tundre i permafrosta i nestankom čvrstog leda sadašnjim tempom od oko 5 procenta po deceniji bio produžen vegetativni period za useve, povećan njihov prinos, i omogućen prilaz sada zaleđenim rudama cinka (Aljaska), zlata (Kanada), gvožđa (Švedska) i nikla (Rusija). Otapanje leda bi takođe otvorilo regione u kojima bi vađenje i prerada fosilnih goriva tek moglo da počne: EksonMobil je upravo u saradnji sa Rosnjeftom sklopio ugovor u vrednosti od pet stotina milijardi dolara za iskorišćavanje naftnih izvora u Arktičkom krugu.

Tim povodom, ruski premijer Vladimir Putin rekao je da morske rezerve nafte predstavljaju strateške zalihe zemlje za XXI vek. Ironijom slučaja, takva strategija i takva nadanja zavise od daljeg ubrzavanja temperaturnih trendova i otapanja arktičkog leda.

Lučki gradovi u Sibiru

Otapanje Arktika će, međutim, imati značajne trgovinske (i geopolitičke) posledice. Nagoveštaji promene u načinu i obimu trgovinskog poslovanja se već vide u postepenom otvaranju takozvane Severnomorske rute (otvorene 2005) koja povezuje Zapadnu Evropu i Istočnu Aziju duž severne obale Sibira i koja je za trećinu kraća od južnih alternativa. Skraćivanje ledne sezone čini ovaj put otvorenim između četiri i pet meseci godišnje. Prvi evropski brodovi su se bez pomoći ledolomaca ‘progurali’ kroz ovaj put 1997, iako je bremenski prevoznik Beluga dobio najveći publicitet kada su njegovi brodovi prošli ovu rutu od Koreje do Roterdama 2009. godine. Beluga tvrdi da je korišćenje ove trase uštedelo oko 300.000 evra po brodu u odnosu na onu koja vodi kroz Suec. Dve godine kasnije, Severnu rutu je koristilo 34 broda, a 2012. godine 46, od kojih je najveći procenat nosio naftu i sirovinski kargo. Procena je da će se tonaža ovih materijala do 2020. popeti na 12.8 miliona tona godišnje. Profitabilnost koju donosi otapanje čvrstog leda na ovom putu potiče od skraćivanja putovanja za oko nedelju dana i dvostruko manje potrošnje goriva. Drugi faktor posebno je važan prevoznicima jeftine robe i sirovih materijala s obzirom na pojačanu ekološku regulaciju i korporativnu odgovornost u brodskom saobraćaju.

Ove cifre su samo predigra. Redovna sezona bez leda u oblasti ovog puta otvara strateške mogućnosti ne samo za trgovinu već i za industrijalizaciju severnih oblasti. Malo poznati gradovi kao Adak bi postati globalni saobraćajni čvorovi, na štetu Singapura. Malo iskorišćeni mineralni izvori bi, sada oslobođeni večitog leda, bili na transverzali globalnog saobraćaja. Otvaranje ruta bi bila izazov i ekonomska šansa za proizvođače savremenih plovila i kreativne tehnologije morskog saobraćaja. Kina, Japan i Južna Koreja već ulažu u trgovačke brodove osposobljene za arktičke uslove. Neminovno je da će se pojaviti i do sada neotkrivene nove dimenzije ovog ‘Severnog otvaranja’ ali kakve će njegove karakteristike i kakve će rizike doneti – to se neće moći sagledati u dogledno vreme.

Kakav god da je ishod, može se reći da kroz ove događaje isijava vrhunska istorijska ironija (ili istina). Savremeni industrijski svet je izrastao na tehnologijama korišćenja prirodnih resursa, sa značajnim udelom i ulogom prekomorskog prevoza i finansijskim instrumentima osiguranja sirovina. Rezultat tog procesa je, kako sada sagledavamo, imao cenu života u ‘antropocenu,’ novom geološkom dobu koje karakterišu uticaji čovekove ingenioznosti i razaranja – uključujući i globalne klimatske promene. Poučno je posmatrati kako se u ovome svetu moćnog ‘napretka’ pokušava nastavak rasta u antropocenu. Sa jedne strane se oslobađa velika politička i društvena energija u pokušaju da se uzroci krize stave pod kontrolu – svedoci smo serije konsultacija i dokumenata proizvedenih u cilju smanjivanja atmosferskog zagađivanja. Sa druge strane, međutim, ekonomski razvoj ne može a da ne dotakne mogućnosti koje se ukazuju u ‘međuvremenu,’ i u kome proizvodi ekonomske eksploatacije i ekološkog razaranja postaju sirovine sledećeg ciklusa ekonomske eksploatacije i ekoloških strahovanja.

Vladimir Janković, profesor Mančesterskog univerziteta
Biznis i Finansije 98/99, leto 2013.

Ovog meseca obeležavaju se dve godine od poslednjeg svemirskog lansiranja šatla iz centra NASA na Floridi. Kraj spejs šatl programa doveo je do komercijalizacije svemirske industrije.

Godinama je NASA imala samo jednog rivala – bial je to ruska svemirska agencija ROSCOSMOS. Međutim, NASA je tokom protekle decenije pretrpela niz neuspeha, i pored uspešnog prošlogodišnjeg prizemljenja rovera Curiosity na Mars. Od kraja svog programa Space Shuttle u julu 2011, NASA je morala da se osloni na ROSCOSMOS kako bi poslala svoje astronaute na Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS). Ali, i ROSCOSMOS je takođe imao svoje probleme. Početkom ovog meseca, bespilotna ruska raketa koja je nosila tri navigaciona satelita pala na lansirnu rampu u Kazahstanu, i to odmah po uzletanju.

Kina je u poslednjoj deceniji, sa druge strane, učinila značajan prodor u svemirsku industriju. Prošlog meseca, Kinezi su okončali svoju dosad najdužu misiju sa ljudskom posadom, koja je letelicom ‘Šenzou 10’ aterirala na Zemlju. Ali, jedan od njenih najvećih uspeha bio u septembrua 2011, kada je pokrenut ‘Tiangong-1’: svemirska stanica sa ljudskom posadom je u orbitalnim laboratorijama imala mogućnost da testira mogućnosti usidrenja. NASA trenutno mora da deli ISS za koje će finansija ponestati u 2020 za ruske, japanske, kanadske i evropske svemirske agencije. Kina planira da značajno proširi Tiangong-1 od 2020.

Kompenzacija za seču troškova

Da bi kompenzovali značajne rezove u svom svemirskom programu, američka vlada je radila na pružanju podrške privatnim poduhvatima. Privatne kompanije sada mogu da po ugovoru ponude prevoz tereta NASA do Međunarodne svemirske stanice. Takođe, pokrenuta je inicijativa za koncept po kome bi prevoz posade (astronauta) bio “izmešten” (autsorsovan), a ne u NASA-i.

„Zbog (krize) svetske ekonomije, koja je uticala na SAD i većinu drugih zemalja u svetu, (američka) vlada mora da donosi odluke o velikim investicijama,“ kaže za Dojče Vele bivši astronaut NASA, Pamela Melroj.

Melroj, koja je takođe radila za Upravu američkog Saveznog vazduhoplovstva, smatra da je podsticanje privatnog sektora put napred za svemirsku industriju, ukazujući na komercijalizaciju telekomunikacija kao na dobar primer. Ulaganja kompanija pomogla su da se transformiše globalna telekom industrija, povećavajući uz to i pristup Internetu, rekla je ona.

Komercijalizacija svemira dobra za istraživanje

Preokretom u kojem je NASA sada u ulozi klijenta tj. kupca, američka vlada želi da stimuliše razvoj privatne svemirske industrije. A to bi moglo otvoriti mogućnosti za druge aktere zainteresovane za istraživanja svemira.

„Verujem da su tržišta s velikim mogućnostima istraživačka i obrazovna tržišta, gde istraživači i studenti mogu da zaqjdno učestvuju i bolje razumeju fizikalne i svemirske eksperimente“, rekla je Melroj. „Postoje mnogi privatni pojedinci koji su zainteresovani za svemir.“

Uslovi u svemiru mogu pomoći naučnicima da bolje razumeju kako stvari funkcionišu, procese starenja i uticaj gravitacije na ljude.

„Nedostatak gravitacije nam omogućava uvid u neke od osnovnih naučnih istraživanja, kao i uvide u oblasti koje nam bez sile zemljine teže omogućavaju da ih istražujemo“, kaže Boni Danbar, bivši astronaut koji je sada na odseku bioinženjeringa pri hjustonskom Univerzitetu.

I premda postoji jedna snažna okosnica koja drži na okupu pravac ovih istraživanja, istraživači još uvek nemaju mogućnosti za pouzdani non-stop nadzor svojih eksperimenata usled nepostojanja dovoljno snažnih komunikacionih linkova, dodaje Danbar. A to je od suštinskog značaja za neke eksperimente.

„Američki pristup pokazaće se kao uspešan“

Stručnjaci kažu da američki pristup istraživanjima svemira pokazuje veliki potencijal.
„Mislim da će američki pristup biti uspešan i da će biti samo nekoliko slobodnih mesta za evropske aktivnosti, mislim na privatne aktivnosti“, rekao je Gerd Grupe, član upravnog odbora nemačkog Centra za aeronautiku i svemirska istraživanja (DLR).

Mogućnosti i “niša” za evropske kompanije nalaze su u obezbeđivanju “svemirskih usluga” na Zemlji, povezujući svemirske aktivnosti sa operativnim centrom na tlu, istakao je on.

Početkom ove godine, NASA-in partner kompanija Orbital Sciences imala je uspešan test lansiranja rakete Antares. Pored toga, Virgin Galactic – privatni američki kosmički poduhvat Ričarda Brensona za turističke posete svemiru – imao je uspešan probni let u aprilu. U razvoju su i četiri nova svemirska vozila s ljudskom posadom, tvrdi bivši astronaut NASA, Pamela Melroj.

Plovidba svemirom do pristaništa: Mars

Konačno, spuštanje ljudi na Mars jeste i dalje glavni cilj u svemirskoj industriji danas. Početkom ove godine, američki multimilioner Denis Tito saopštio je da je u potrazi za bračnim parom kojeg bi poslao na Mars, u letnoj misiji koja bi trajala 501 dan. Jedna inicijativa “s pogledom na Mars” tiče se Holanđana, koji su takođe u potrazi za četiri volontera koje bi poslali na Crvenu planetu – cilj im je da do 2023. uspostave trajnu ljudsku koloniju.

Uprkos činjenici da ova privatna inicijativa ‘Mars 1’ Holanđanina Basa Lansdorpa ne nudi nikakvu “povratnu kartu” nazad na Zemlju – povratak na zemlju nije opcija koja se razmatra – inicijativa je već privukla hiljade kandidata. Ovaj projekat, međutim, ne dobija veliku finansijsku podršku, prikupivši samo oko 100.000 dolara, od 6 milijardi, koliko je po planovima za ovu misiju neophodno. Ipak, bivši astronaut NASA Pamela Melroi je oduševljena ovim privatnim inicijativama poput Landorpove ‘Mars 1′, ili’ ‘Inspiration Mars’ Denisa Tita.

„Pre deset godina je možda bilo samo tri letilice koje su bile u stanju da prebace ljude u svemir – i to je bilo sve što je postojalo, kada se o tome razmišljalo pre deceniju. A onda je možda samo nekoliko ljudi, uz saradnju čak i sa velikim vladinim svemirskim agencijama […kreiralo…] i, sada, imamo bukvalno 8, 9, 10 [letilica] na kojima inženjeri rade“, rekla je ona. „Neke od njih biće uspešne – a neke neće.“

Gerd Grupa iz DLR se, međutim, ne slaže. „Mars je nešto što je isključivo stvar država, vlada i državnih agencija kao i (već etabliranih) velikih kompanija“, rekao je on.
DW

(M.L.)

Ne dešava se svaki dan da korporativna istraživanja nude i daju smernice čuvenim evropskim fudbalskim klubovima. Skorašnji naslovi ukazuju na to da je Real Madrid na granici da obori svetski rekord na tržištu transfera igračima, po drugi put u četiri godine, sa ponudom od preko 130 miliona dolara za dobijanje fudbalera Totenhema, Gereta Bejla – ovo predstavlja jedan takav redak trenutak.

Naš savet Real Madridu: Ne sprovodite daljnju kupovinu fudbalskih superstarova na štetu izgradnje uravnoteženog tima.

Šefovi odseka posvećeni izgradnji dobro zaokružene ekipe, balansiranju opsega veština zarad timske efikasnosti, bili bi znatno uspešniji od onih koji su fokusirani na izgradnju timova oko zvezde-pojedinca, prema CEB-ovom istraživanju finansiranja talenata, sprovedenom na više od 2.200 zaposlenih u finansijama u više od 75 globalnih organizacija.

Realova skorašnja istorija sa travnatog terena doprinosi ovakvom glavnom zaključku:
Ulaganjem samo u pojedine zvezde neće se postići bolje performanse tima.

Ispod su tri ubedljive pouke za one koji žele da poboljšaju učinak tima, bilo u poslu ili u fudbalu:

Lekcija 1: Izbegavajte “Galaktikos“ pristup za jačanje tima

Naše istraživanje je pokazalo da se zaposleni u odeljenju za finansije grupišu po kompetentnosti u pet različitih grupa, od kojih svaka ima svoje nadležnosti i različit uticaj na ukupnu efikasnost ekipe. Većina odeljenja koja smo ispitali bila su dobro zastupljena sa kompetencijama osoblja, izloženog odgovornostima povezanim sa izvršnim operacijama, “golgeterima” u svetu finansija, ako hoćete. Iznenađujuće, otkrili smo da ove veštine nisu bile kompetentnosti predvidljive za generalni uspeh čitavog tima, što može objasniti i zašto je 87% svih glavnih finansijskih direktora (CFO) koje smo intervjuisali bilo nezadovoljno “talent-miksom” svojih timova.

Tipično odeljenje za finansije podseća na ‘Real Madrid Galacticos’ eksperiment iz ranih 2000-ih: glomazna ‘zvezdana konstelacija’, uključujući superstarove Zinedina Zidana i Dejvida Bekama, koji na kraju nisu uspeli da pruže ‘održivi uspeh’ na terenu.

(Fudbalska superzvezda, kao što je to npr. Dejvid Bekam, nije u stanju da sam pobedi protivnika…a ko jeste? Foto: Rojters/Rasel Bojs)

Lekcija 2: Najbolji timovi poseduju najbolji balans nadležnosti tj. sposobnosti

Tri kompetencije koje su najviše uticale u svetu finansija povezane su sa ne-tehničkim, ili tzv. „mekim“ veštinama, uključujući i sposobnost za jasno i razumljivo komuniciranje, dokazanu poslovnu sposobnost, odnosno, da pozajmimo fudbalsku metaforu, oni koji umeju da gledaju dalje od svoje uloge tj koji su u stanju da imaju pregled situacije na čitavom terenu.

Najefikasnije ‘odseke’ koje smo videli u (španskom) fudbalu nekako nas pre asociraju na Barselonu, Realovog mitskog rivala; to je klub dizajniran oko timskog rada, čiji igrači poseduju međusobno dobro izbalansirane kompetencije. Uspešnim timovima nije potrebna samo magija golova koje postiže jedan Lionel Mesi, već i autoritativno liderstvo jednog Karlosa Pujola, kao i pametan graditelj igre, kakav je plejmejker Ćavi Ernandez.

(Barselona je zdušno prihvatila princip timskog saglasja. Foto: Rojters/Albert Gea)
Lekcija 3: Napraviti razliku između timskog i pojedinačnog rada

I dok je 2009. rekordni transfer Kristijana Ronalda iz Mančester Junajteda doprineo mnogim impresivnim ličnim statistikama, koje se tiču samo ovog igrača, pojedinačna priznanja na njegov račun nisu dovela do one vrste održivog timskog uspeha kojeg su očekivali Realovi fanovi – naročito kada je u pitanju ‘gornji dom’ evro-fudbala, Liga šampiona.

(Kristijano Ronaldo i Real Madrid često su se suočavali sa hladnom stvarnošću: sa razočaranjem. Foto: Rojters/Huan Medina)

Finansijska odeljenja su takođe bolovala od neusklađenih podsticaja, po kojima bi pojedinci i njihove karakteristike bivale nagrađivane na uštrb timske efikasnosti. Tako su najbolja finansijska odeljenja redizajnirala svoju praksu zapošljavanja i učinka u cilju odražavanja značaja “mekih” veština, koje su najvažnije za uspeh tima. U praktičnom smislu, to je značilo promenu strategije: daleko od regrutovanja nekog budućeg čudesnog pojedinca, kao što je to dosad bio slučaj, već, umesto toga, tragati za novim izvorima talenata – za onima čiji će talenat podići ukupni sastav veština i sposobnosti tima

Predlažemo da rukovodioci Real Madrida obrate pažnju na pouke koje proističu iz našeg istraživanja, kao i da nauče nešto iz svoje nedavne istorije: fokus treba da je na izgradnji izbalansiranog tima, a ne na pridobijanju pojedinačnih superstarova.
Kruti Bharuča (Atlantic Blog Quartz) 4. avgust 2013

(Kruti Bharucha je viši direktor CEB . Ona vodi istraživanja vezana za zapošljavanje , razvoj i upravljanje skupovima finansijskih veština)

(M.L)

Dok Hrvatska pošta najavljuje nova otpuštanja više od hiljadu zaposlenih, hrvatski mediji spekulišu koliko su ozbiljne najave najvećeg hrvatskog trgovinskog lanca „Konzum“ da uđe na tržište poštanskih usluga, a članovi najmlađeg poštanskog sindikata „Feniks“ tvrde da je državni poštanski operater sistematski uništavan kako bi se jeftino prodao Austrijskoj pošti.

Pod alarmantnim naslovom „Slom državnog preduzeća“, hrvatski dnevnik „Jutarnji list“ najavljuje da će Hrvatska pošta do kraja godine otpustiti 1.100 ljudi, a njih 800 izgubiće posao već ovog meseca. Državni poštanski operater je u prvih pet meseci ove godine imao gubitak od 29 miliona kuna, a do kraja godine taj će gubitak narasti na 60 miliona kuna, tvrdi hrvatski dnevnik, uz opasku da 70% troškova otpada na zaposlene. Dobit koju će prikazati državno preduzeće je rezultat prodaje nekretnina, a ne raznošenja pisama, a trenutno se razmatra opcija o zatvaranju nešto više od 300 poštanskih ekspozitura.

Krajem prošle godine, agencija Rojters prenela je vest iz hrvatskih medija da Hrvatska pošta ulazi u trenutno najunosniji legalni biznis u Hrvatskoj – otkup zlata. Nova usluga trebalo bi da se odvija u nekoliko faza, a prva podrazumeva da se zlato otkupljuje u 30 poštanskih ekpsozitura, te da u slučaju pozitivnih poslovnih rezultata taj posao bude proširen na 200 poštanskih filijala. Prema pisanju hrvatskog „Poslovnog dnevnika“, cilj ovog projekta je da se povećaju prihodi uz postojeću infrastrukturu i zaposlene, te da se državni poštanski operater pozicionira kao novi kanal na tržištu otkupa zlata i time privuče veći broj korsinika u poštanske ekspoziture. Iz saopštenja Hrvatske pošte povodom nove usluge, list citira da je reč o pilot projektu koji treba da iskoristi veliki rast otkupa zlata u Hrvatskoj, ali i celoj Evropi.

Pad usluga se nastavlja
Međutim, ubrzo nakon toga, na predstavljanju Programa restrukturiranja Hrvatske pošte od 2013. do 2018. godine, Alen Premužak, predsednik uprave Hrvatske pošte je najavio otpuštanje nešto više od hiljadu izvršitelja poštanskih usluga tokom 2013. godine, za koje je analizom utvrđeno da predstavljaju tehnološki višak.
Prema navodima „Jutarnjeg lista“, na hrvatskom tržištu poštanskih usluga u prvom tromesečju ove godine nastavljen pad broja ovih usluga za oko 2% u odnosu na isti period prošle godine. Najveći deo ukupnog broja poštanskih usluga, 52,4%, ostvaren je u okviru univerzalne usluge, čime se udeo te usluge na tržištu smanjio za oko 1% u odnosu na prethodno tromesečje. S obzirom na vrstu pošiljaka, najveći udeo na tržištu od 87% imale su pismonosne pošiljke, koje uključuju i direktnu poštu, te preporučene i pošiljke s označenom vrednošću, dok su najmanji udeo (3,1%) zabeležili paketi.
U protekle dve godine Hrvatska pošta je već otpustila dve hiljade radnika, „čime je uštedela 200 miliona kuna“, a trenutno broji oko 10.600 zaposlenih. „Hrvatska je u Evropi šesta zemlja po uspešnosti smanjenja zaposlenih u javnom sektoru, a u sektoru u kojem digitalna komunikacija predstavlja problem za klasične poštanske usluge i time se kompanijama smanjuju prihodi, otpuštanja su nužna“, objasnio je Premužak prilkom predstavljanja programa restrukturiranja državnog pošatnskog operatera.

Međutim, sa druge strane njegovi predstavnici se žale da hrvatska regulatorna poštanska agencija HAKOM nije zaštitila pravo Hrvatske pošte na monopol u segmentu dostave univerzalnih pošiljaka do 50 grama, koje joj je dodeljeno kako bi nadoknadila gubitke u područjima koja nisu isplativa, a na kojima, kao državni operater mora da vrši dostavu pod jednakim uslovima kao i na komercijalnim tržištima. Zbog kršenja ovog prava i nelojalne konkurencije, predstavnici Hrvatske pošte tvrde da su izgubili 700 miliona kuna.

Todorić ili Austrijanci?

Istovremeno, hrvatski mediji spekulišu o novom komercijalnom igraču na tržištu poštanskih usluga. Naime, ulazak u ovu delatnost već duže vreme najavljuje vodeći trgovački lanac u Hrvatskoj „Konzum“, koji je polovinom prošlog meseca objavio da je na sednici Nadzornog odbora kompanije, između ostalog potvrđeno da će se „poslovanje Agrokorovog maloprodajnog lanca proširiti novim delatnostima, na pružanje poštanskih usluga u unutrašnjem i međunarodnom saobraćaju i na kurirske usluge“.

Za razliku od spekulacija hrvatskih medija povodom ozbljnosti „Konzumovih“ namera da se upusti u poštanski biznis, u poštanskom sindikatu „Feniks“, koji su prema tvrdnjama članova prošle godine osnovali „mladi i neiskvareni poštanski radnici u borbi za očuvanje radnih mesta“, ističu da je krajnji cilj urušavanja državnog poštanskog operatera njegova prodaja Austrijskoj pošti. Prema tvrdnjama sindikalnih aktivista, ovo državno preduzeće je sistematski uništavano dovođenjem partijskih kadrova na rukovodeća mesta, bez ikakvih stručnih kompetencija, a koji su zapošljavani mimo konkursa. „Zaduživanje preduzeća, namerno i svesno uništavanje osnovne delatnosti, izvrgavanje tendera i javnih nabavki u svim segmentima i sklapanje štetnih ugovora“, samo su neki od poteza koji su, prema rečima sindikalaca, uništili hrvatskog državnog operatera, „ a čiju će egzistenciju definitivno dovesti u pitanje dolazak Austrijske pošte u Hrvatsku nakon liberalizacije tržišta, koja je samo prošle godine imala više od 180 miliona evra dobiti“. Prema tvrdnjama iz „Feniksa“, cilj Austrijske pošte je da već do kraja naredne godine uzme 10% poštanskog tržišta u Hrvatskoj, a nakon toga i da „uz blagoslov hrvatskog političkog rukovodstva preuzme već posrnulu Hrvatsku poštu“.