Category:

B&F Plus

Tehnološki lideri upozoravaju da brz razvoj veštačke inteligencije može biti opasan za čovečanstvo

by bifadmin 30. март 2023.

Više od 1.100 poznatih tehnoloških stručnjaka, među kojima su i Ilon Mask, Stiv Voznijak i Tristan Haris, potpisalo je otvoreno pismo kojim se traži stroža regulacija razvoja veštačke inteligencije.

Tehnološki stručnjaci smatraju da bi pre daljeg razvoja sistema veštačke inteligencije trebalo izvršiti njihovu nezavisnu procenu, kao i procenu njihovih uticaja na društo i posledica tih uticaja. Oni kažu da to ne bi predstavljalo blokiranje razvoja veštačke inteligencije, već samo “jedan korak unazad” na razdaljinu sa koje se može sagledati šira slika. Dodaju da ne bi bio prvi put da društvo pauzira razvoj tehnologija koje su potencijalno opasne po njega.

U pomenutom pismu oni zahtevaju da se bar u narednih šest meseci ograniči razvoj veštačke inteligencije snažnije od GPRT-4. Pismo je objavljeno samo dve nedelje pošto je predstavljena najmoćnija ChatGPT verzija do sada: GPT-4. Kompanija OpenAI, koja je razvila ovu tehnologiju, saopštila je da GPT-4 može da generiše tužbe, položi standardizovane testove i sa ručno napravljenog crteža kodira vebsajt koji funkcioniše.

Zašto je brz razvoj veštačke inteligencije problematičan?

Stručnjaci okupljeni oko ove teme poručuju da “savremeni sistemi veštačke inteligencije postaju konkurencija ljudima u opštim zadacima i zato moramo da se zapitamo – da li želimo da dozvolimo mašinama da preplave naše kanale informacija propagandom i neistinama? Da li bi trebalo da automatizujemo sve poslove, uključujući i one koji ispunjavaju ljudska bića? Da li bi trebalo da razvijamo neljudske umove koji će nas u konačnici brojčano nadjačati, nadmudriti, učiniti suvišnim i zameniti? Da li želimo da rizikujemo gubitak kontrole nad našom civilizacijom? Takve odluke ne smeju biti prepuštene liderima tehnologije, koji nisu odabrani. Moćni sistemi veštačke inteligencije trebalo bi da budu razvijani tek kada sa sigurnošću možemo da kažemo da će njihov efekat biti pozitivan, a rizicima će moći da se razumno upravlja“.

Iz tog razloga predlažu zaustavljanje razvoja veštačke inteligencije kako bi nezavisni stručnjaci mogli da razviju i implementiraju protokole koji će regulisati njen rad. Jer, u suprotnom, mogle bi da se ostvare pretnje iz naučno-fantastičkih filmova, odnosno da se veštačka inteligencija otme kontroli.

Ko je odgovoran za štetu koju napravi četbot?

“Laboratorije koje razvijaju veštačku inteligenciju su prethodnih meseci bile uvučene u trku koja se otrgla kontroli, a u okviru koje pokušavaju da razviju još moćnije digitalne umove koje niko, čak ni njihovi tvorci, još uvek ne može da u potpunosti razume, predvidi ili kontroliše“, poručuju autori pisma, među kojima ima i stručnjaka za veštačku inteligenciju.

U nastojanjima da osvoje što veći deo tržišta kompanije brzaju sa puštanjem novih verzija četbotova kojima se često potkradaju greške, kao što je davanje odgovora koji nisu tačni, narušavanje nečije privatnosti ili širenje diskutabilnih stavova i mišljenja. Mimo ovih grešaka, postoje i šire društvene posledice ubiranja ovakvog „instant znanja“. Primera radi, profesori upozoravaju da četbotovi mogu naneti veliku štetu i obrazovanju novih naraštaja.

Zbog svega navedenog potpisnici pisma predlažu kompanijama koje se bave razvojem veštačke inteligencije, posebno one koja se koristi za četbotove, da povedu računa o transparentnosti, bezbednosti, tačnosti informacija isl. Takođe smatraju da bi one trebalo da sarađuju sa zakonodavcima kako bi se sistemi veštačke inteligencije uveli u red. Državama savetuju da formiraju organe koji bi se bavili radom veštačke inteligencije i regulacijom istog. Nude i ideju o uvođenju vodenog žiga kojim bi se razlikovao sintetički sadržaj od onog koji su kreirali ljudi, a postavljaju i pitanje da li postoji neka kazna za štetu koju bi mogla uzrokovati veštačka inteligencija, i ko bi tada bio odgovoran za tu štetu.

Ko sve razvija ove tehnologije?

Da podsetimo, od kraja 2022. tehnološke kompanije se utrkuju koja će brže implementirati veštačku inteligenciju u svoje proizvode. OpenAI, Majskrosoft i Gugl su predvodnici ovog trenda, ali na sličnoj tehnologiji rade i IBM, Amazon, Baidu i Tensent. Spisak startap kompanija koje razvijaju generatore teksta ili slika na osnovu ove tehnologije je dugačak.

Izvor: Euraktiv, TechCrunch, Future of Life Institute

Foto: geralt, Pixabay

30. март 2023. 0 komentara

Snježana Kopruner, „GS-TMT“: Uspeh se gradi na ljudskom dostojanstvu

by bifadmin 28. март 2023.

Preduzeće „GS-TMT“ je redak primer uspešne privatizacije ne samo u Bosni i Hercegovini, već i na takozvanim „ovim prostorima“. Od kada je deo nekadašnjeg „Bratstva“ iz Travnika privatizovan 2004. godine, njegovi prihodi su porasli sa 400.000 evra na 33 miliona evra godišnje. Ova firma, koja je sada u vlasništvu kompanije „Global Sourcing“ iz Nemačke, izdvaja se i po brojnim pogodnostima za radnike. Mnoge od njih je većinska vlasnica i direktorka Snježana Kopruner „pozajmila“ iz socijalizma, uverena da se uspeh pre svega gradi na ljudskom dostojanstvu, ma gde poslovali.

Fabrika naoružanja i vojne opreme MMK „Bratstvo“ osnovana je u blizini bosanskog grada Travnika 1949. godine. Vremenom je izrasla u veliki poslovni sistem koji je proizvodio delove za mašine za civilni i vojni sektor. Pored pogona su izgrađene smeštajne jedinice za radnike, čiji broj je u jednom trenutku dostigao čak 10.000 ljudi. Tako je nastao Novi Travnik koji je, zbog mladog stanovništva pristiglog sa svih strana tadašnje države, prozvan „gradom mladosti” i „Jugoslavijom u malom”. I bio je to do rata devedesetih, posle kog su i grad i fabrika postali senka onoga što su nekada bili.

Jedan od pogona „Bratstva“ koji se nalazio u Travniku, izdvojio se 1996. godine i postao nezavisna kompanija „BNT Tvornica mašina Travnik“ (BNT-TMT), ali je preduzeće loše poslovalo, sve dok nije dobilo novu šansu 2004. godine, zahvaljujući uspešnoj privatizaciji. Kako ju je iskoristilo najbolje pokazuje podatak da je prihod te firme, koja sada nosi naziv „GS-TMT“, sa 400.000 evra iz vremena privatizacije, u prošloj godini porastao na 33 miliona evra. U međuvremenu je i Travnik oživeo, pa čak postao i turistička destinacija zahvaljujući obnovi rodne kuće Ive Andrića. Za sve ovo zaslužna je jedna ambiciozna ali i humana žena, koja čak i nije poreklom iz Bosne.

Kako je ratna ruševina postala izvoznik

Snježana Kopruner je odrasla u Zadru, gde je, posle završetka studija mašinstva, radila u struci do 1991. godine, kada se preselila u Nemačku. Tamo se zaposlila u konsultantskoj kući „Global Sourcing GmbH Regensburg“ i specijalizovala za analize tržišta i troškova u mašinskoj industriji, da bi kasnije postala direktorka ovog preduzeća. U njen život daleko od Balkana, Balkan se ponovo uselio 2004. godine. Tada je od jednog klijenta dobila informaciju da zaposleni iz „BNT-TMT“-a iz Travnika traže njenu pomoć za sklapanje posla kojim bi sačuvali fabriku koja je bila pred gašenjem.

Pomogla im je da ugovore posao koji je preduzeću obezbedio bolju pregovaračku poziciju za ulazak u privatizaciju. Njen klijent, kompanija “Messer Cutting & Wellding GmbH”, bio je zainteresovan za kupovinu posustale kompanije za samo jedan evro, no pred završetak pregovora se povukao, zato što je rukovodstvo smatralo da je Bosna i Hercegovina rizična za bilo kakva ulaganja.

„Zatim su me ljudi iz ‘BNT-TMT’-a ubeđivali da nagovorim ‘Global Sourcing’ da ih kupi. Bili su veoma ubedljivi i nakon nekoliko meseci postali smo vlasnici 67% te firme. Ja sam potom dobila udeo u nemačkoj kompaniji za koju sam radila, a zatim sam otkupila još akcija travničkog preduzeća, i tako postala njegova većinska suvlasnica”, priča Kopruner kako se upustila u poduhvat na kakav ranije nije ni pomišljala, jer se prethodno u rodnoj Hrvatskoj nagledala raznih neuspelih privatizacija. Ali rukovodstvo „BNT-TMT“-a je toliko iskreno želelo da spasi fabriku, „da su me ti Bosanci jednostavno očarali svojom direktnošću, lojalnošću i vrednoćom”.

Pogoni kompanije su tada izgledali kao ratna ruševina a ona je zapošljavala 52 radnika, od čega 11 portira, čija prosečna starost je bila preko 50 godina. Sada ima 520 zaposlenih, prosečne starosti nešto preko 30 godina. Gotovo sve što radnici proizvedu ide u izvoz, najviše u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i Francusku, pa je preduzeće moralo da širi proizvodne kapacitete otvorivši pogon u Zenici, a trenutno gradi još jedan u Rami.

Fabrika u Travniku

„GS-TMT“ proizvodi različite mašinske delove, najviše za klijente iz alatne, građevinske, industrije šinskih vozila ali i za proizvođače ambalaže. Preduzeće je za vreme pandemije, u saradnji sa dizajnerima i naučnicima iz Srbije i Hrvatske, razvilo i svoje električno vozilo za dostavu. U prethodnom periodu je pravilo i ramenove za električne bicikle, ali se taj proizvodni deo u maju 2021. odvojio u zasebnu kompaniju i sada radi više različitih tipova električnih bicikala.

Minsko polje oko fabrike

Najveća promena u poslovanju preduzeća u Travniku odigrala se kada su u kompaniji „Global Sourcing“ zaključili da je Snježana Kopruner najsposobnija da vodi tamošnju fabriku jer je jedina bila „sa brdovitog Balkana“. Ubrzo se podsetila da na Balkanu nikada ništa ne teče glatko, počev od uvođenja nemačkih standarda u balkanske navike. Potom je trebalo pronaći nove klijente, proizvesti kadrove koje ne proizvodi obrazovni sistem, ali pre svega – fizički rekonstruisati fabriku. „Sve će vam biti jasno ako vam kažem da je oko pogona bilo minsko polje”, priseća se Kopruner, koja i pored svega što je prošla nimalo ne žali što je prihvatila ovaj posao. Sada mnogo vremena provodi u Bosni, gde su je očarali priroda, tradicija i najviše ljudi, „vredni, lojalni i izuzetno duhoviti“.

Da bi preduzeće stiglo tamo gde je danas, početna ulaganja su iznosila oko 670.000 evra, a kako se iz zarade neprekidno reinvestiralo u razvoj, firma je toliko porasla da su ulaganja samo u opremu i zgrade prošle godine dostigla četiri miliona evra. „Vraćanje uloženog ne gledam isključivo kroz zaradu koju ostvarimo, već pre svega kroz to koliko smo otvorili novih radnih mesta, koliko smo unapredili tehnologiju i našu poziciju na tržištu“, navodi direktorka „GS-TMT“, koja se u poslovanju ne rukovodi samo poslovnim bilansima i tabelama, nego i mišlju Ive Andrića „da nam život vraća samo ono što mi drugima dajemo”.

Naša sagovornica navodi da joj veliku podršku u poslovanju pružaju bivše rukovodstvo i radnici koji su ostali u kompaniji, ali i njena porodica. Nakon što je njen suprug preminuo, u vođenju preduzeća joj pomažu ćerka Atena i sin Petar. Veliku ljubav i podršku dobija i od sina Almedina kog je usvojila kada se preselila u Bosnu, ali i od brata koji je sa svojom porodicom došao da živi u Travniku.

Najbolje iz oba sistema

Prema mišljenju Snježane Kopruner, balkanske države se posle rata nisu razvijale na način koji bi im, pored ekonomske snage, obezbedio ono čemu bi sve trebalo da teže – da omoguće dostojanstven život za svoje građane. „Naša društva će dostići zrelost tek kada u njima društveni interes bude iznad privatnog”, tvrdi sagovornica B&F-a, koju upravo zbog ovakve retorike i njenih kritika da se vlasti ne bave dovoljno zaštitom radničkih interesa, ponekad etiketiraju kao poklonicu socijalističke ideologije.

Ona ne krije da je „dete samoupravnog socijalizma“, ali kako je dobar deo svoje karijere razvijala u kapitalističkoj zemlji, koja je pritom vodeća ekonomija u Evropi, dobila je priliku da uporedi oba sistema i da objektivnije sagleda ne samo šta je u socijalizmu bilo loše, nego i ono što je bilo dobro. Zato je neke od dobrih socijalističkih praksi nastojala da oživi u preduzeću kojim rukovodi. „GS-TMT“ ima kasu uzajamne pomoći za beskamatno kreditiranje radnika, vrtić za decu zaposlenih i izdvaja sredstva za njihovo lečenje u privatnim zdravstvenim ustanovama kada su u pitanju zdravstvene usluge na koje se čeka predugo u državnom zdravstvu. Firma stipendira decu svojih radnika, nudi mladima mogućnost za stručno obrazovanje po ugledu na nekadašnji model „Škola učenika u privredi”, organizuje izlete i putovanja, proslave praznika, izbore za radnika godine i fudbalske turnire za zaposlene.

Na pitanje zašto sve to radi, Kopruner odgovara da kada živite u državi koja i nije baš funkcionalna, onda morate preuzeti neke funkcije koje ona ne ispunjava. Uostalom, kaže, radnici to i te kako prepoznaju i vraćaju preduzeću kroz svoj trud da doprinesu njegovom razvoju. Kompanija „GS-TMT“ je poznata i po platama koje su iznad regionalnog proseka, kao i po tome da ako neko od radnika odluči da ipak ode na rad u inostranstvo i to učini na korektan način prema firmi, uvek je dobrodošao da se vrati.

Marija Dukić

Biznis & finansije 207, mart 2023.

28. март 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Kako manje opštine podstiču razvoj privrede

by bifadmin 27. март 2023.

Subvencije za privredu i sredstva za samozapošljavanje, posebni podsticaji za ulaganja, subvencionisanje kamata za kredite, samo su neke od mera kojima manje opštine nastoje da podstaknu razvoj privrede u svojoj sredini. Osim subvencija, preduzetnicima je važna i putna infrastruktura, brzina dobijanja svih potrebnih dozvola, pa i pomoć pri izradi poslovnih planova. Kako je nedavno najavljeno, republička vlada će udvostručiti subvencije za investitore južno od Save i Dunava, da bi taj deo zemlje mogao da ide u korak sa Beogradom i Novim Sadom.

Opštine bi u privlačenju investitora trebalo da se usredsrede na svoje glavne resurse, ili bar na jedan od njih. Ti resursi su zaista šarenoliki, od industrijske zone, obrazovane radne snage, dobre putne infrastrukture, efikasne opštinske administracije, pa čak i subvencionisanja kamata za kredite preduzetnicima. U teoriji, ovo su sve saveti stručnjaka koji se bave investicijama, i reklo bi se, svaka lokalna samouprava sigurno ima ili može nešto od ovoga. U praksi, nekima od najmanjih opština u Srbiji, naročito na jugu, nedostaje mnogo toga. Često ne njihovom krivicom, pa se privlačenje investicija svodi na čekanje šta će država da im obezbedi ili koga može da dovede.

A država ima novu ideju za privlačenje investicija u manje razvijene delove zemlje. Kako je nedavno najavljeno, republička vlada će odobriti dvostruke subvencije za investitore južno od Save i Dunava, da bi taj deo zemlje mogao da ide u korak sa Beogradom i Novim Sadom. Vlada će morati dvostruko da ulaže u centralnu, istočnu i južnu Srbiju, kako bi se svi delovi zemlje izjednačili po prihodima, a jug Srbije postao privlačniji za ulagače. Dok se to ne dogodi, male opštine su razvile neke svoje načine da investicije stignu baš kod njih, ali i za pomoć ljudima koji tu žive da se odvaže i počne neke svoje, za početak, male poslove.

Subvencije i sredstva za samozapošljavanje

Opština Brus se nalazi u Rasinskom okrugu, i prema podacima iz 2022. godine ima 13.673 stanovnika. Na teritoriji ove opštine posluje 664 preduzetnika, 106 privrednih društva i 3204 poljoprivrednih gazdinstava, a u lokalnoj privredi preovlađuju poljoprivredna proizvodnja i turizam.

„U poljoprivrednoj proizvodnji najznačajnija nam je proizvodnja malina, koja se gaji na 1.400 hektara. To Brus svrstava na četvrto mesto u Srbiji po proizvodnji ovog voća. Kako bi ono imalo gde da se čuva i podaje kasnije, u našoj opštini izgrađeno je i 27 hladnjača. Takođe, i turizam je privredna grana koja se stalno razvija. Za sada imamo turističke objekte u kojima ima više od 5.000 kreveta“, objašnjava Goran Despotović, načelnik opštinske uprave Opštine Brus. On dodaje da je ova opština sredinom prošlog veka imala razvijenu i tekstilnu i mašinsku proizvodnju, ali da danas u ovim oblastima nema značajnijih preduzeća, niti preduzetnika.

Kako bi pomogli „preduzetnički duh“ u ovoj opštini kažu da poljoprivrednici dobijaju subvencije kao i pomoć u nabavci sadnog materijala. Za one koji se bave turizmom obezbeđena je prezentacija preko turističke organizacije, a izdvajaju se i sredstva za samozapošljavanje, u saradnji sa republičkim organima, u zbirnom iznosu od 12 miliona dinara.

„Ljudi koji imaju svoje privatne poslove od opštine najčešće očekuju pomoć u izgradnji i osavremenjavanju infrastrukturnih objekta, kao i stručnu pomoć u saradnji sa organizacijama i fondovima“, kaže načelnik opštinske uprave Opštine Brus.

Podsticaji za ulaganja

Opština Rekovac ima nešto više od 8.200 stanovnika, nalazi se u Šumadiji, u Pomoravskom okrugu. Imaju 59 aktivnih privrednih društava i 244 preduzetnika. Među aktivnim firmama u ovoj opštini, nema nijedno srednje ili veliko preduzeća. Od ukupnog broja preduzeća najviše ih ima u prerađivačkoj industriji, čak 42%, zatim u sektoru saobraćaja i skladištenja (13%), u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (10%), dok u trgovini na veliko i malo radi 9% firmi. Ostali sektori obuhvataju preostalih 20 procenata. U okviru prerađivačke industrije najbrojnija su preduzeća prehrambene industrije kojih ima 15, od čega pet za preradu grožđa i proizvodnju vina.

„U poslednjih nekoliko godina lokalna samouprava čini napore da pokrene privredu i dovede investitore koji bi uložili kapital i na taj način uposlili određeni broj radnika. Rezultat tih napora je i otvaranje pogona za šivenje ’Cveteks’ koji je uposlio 20 radnika, a u planu je proširenje proizvodnje. U 2019. godini firma ‘Itech’ za proizvodnju led rasvete je zapošljavanjem 20 radnika i daljim razvojem poboljšala poslovnu klimu u opštini“, priča Slađan Jakovljević, iz opštinske uprave Rekovac.

Da bi privukla ulaganja, ova opština nudi investitorima ubrzani postupak dobijanja svih potrebnih dozvola, zatim mogućnost otuđenja ili zakupa građevinskog zemljišta po ceni nižoj od tržišne, do 100 radnika, ili bez naknade, za više od 100 radnika. Potencijalni investitori mogu biti oslobođeni i od komunalne takse za isticanje naziva firme i naknade za zaštitu i unapređenje životne sredine u naredne dve godine, ali i troškova za priključenje objekata na vodovodnu i kanalizacionu mrežu.

Subvencionisanje kamata za kredite

U vojvođanskoj opštini Žabalj posluje ukupno 1.131 preduzetnik i privredno društvo. Dominantne delatnosti su im trgovina na veliko i malo, popravka motornih vozila i motocikala, kao i poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo.

„Kako bi podstakli ljude da se bave privatnim poslom subvencionišemo kamate za kredite namenjene razvoju preduzetnika na teritoriji naše opštine. A od nas očekuju i pomoć pri izradi poslovnih planova, kao i pomoć u tumačenju, odnosno primeni lokalnih propisa kojima se uvode takse i naknade“, objašnjavaju u lokalnoj poreskoj administraciji Opštine Žabalj.

U ovoj opštini živi oko 24.000 stanovnika, i u prošlosti je bila najzastupljenija prehrambena industrija, kao što su mlinovi, šećerane i proizvodnja konditorskih proizvoda.

Boljevac se nalazi u istočnoj Srbiji, i po poslednjem popisu broji nešto više od 10.000 stanovnika. Na teritoriji ove opštine radi 230 preduzetnika i 67 privrednih društava. Najzastupljenija je trgovina, iako imaju tradiciju u metalskoj i drvnoprerađivačkoj industriji.

„Najčešći zahtevi koje imamo od preduzetnika odnose se na infrastrukturu i rešavanja imovinsko pravnih odnosa. Osim toga, mi im pripremamo podatke o lokacijama za investiranje, promotivne materijale, i trudimo se da celokupna naša administracija bude brza“, navodi Nikola Zec, iz kancelarije za lokalni ekonomski razvoj Opštine Boljevac.

Razlike između severa i juga

Prema podacima Stalne konferencije gradova i opština (SKGO), manje opštine se u privlačenju investicija suočavaju sa dve glavne prepreke. Prva je nedovoljno razvijena komunalna infrastruktura. Obzirom da se radi o projektima koji zahtevaju značajna sredstva za realizaciju, oni se mogu sprovesti samo uz pomoć države, pokrajine ili nekog donatorskog programa. Drugi problem je nedostatak kvalifikovane radne snage potrebne privredi, koji je prisutan u celoj Srbiji, a manje opštine pokušavaju da ga reše saradnjom sa opštinama iz bližeg ili šireg okruženja.

„Primetne su razlike između opština na severu i jugu. Opštine na severu imaju razvijenu infrastrukturu, dobar geografski položaj, a i ponuda kvalifikovane radne snage je veća. Opštine na jugu su u lošijem položaju, ali tamo su prosečne plate i ukupni troškovi manji, što može privući privrednike da baš tu otvore svoja preduzeća. Takođe, opštine koje se nalaze na zapadu, istoku, jugu imaju izuzetne prirodne resurse za razvoj turizma, što su neke od njih počele da koriste kao razvojni prioritet. Preduslov za dalji napredak je razvoj infrastrukture koja može da podstakne ulaganja u turizam i proizvodnju zdrave hrane i da prati razvoj te grane privrede“, objašnjava Slađana Grujić, programska direktorka za ekonomski razvoj SKGO.

Stručnjaci za investicije smatraju da je Srbiji potrebna i nova regionalna politika i dvostruko veći iznos investicija u infrastrukturu manje razvijenih područja.

Aleksandra Galić

Biznis & finansije 207, mart 2023.

Foto: Jovis Aloor, Unsplash

27. март 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Mit o saosećajnom otpuštanju: Najbolji dan za otkaz je utorak!?

by bifadmin 24. март 2023.

Globalne kompanije uveliko otpuštaju radnike, a konsultantske kuće naveliko dele savete kako da takvu vest saopšte saosećajno, uključujući i preporuku da je najpogodniji dan za otpuštanja – utorak. Nasuprot njima, univerzitetski stručnjaci ističu da je saosećajno otpuštanje u velikim korporacijama puki mit, ali da je način na koji to sada radi većina poslodavaca ne samo najokrutniji, već dugoročnije gledano i najgluplji.

Tehnološki divovi koji predvode u inovacijama, pokazali su se i kao predvodnici u ne tako inovativnom ali zato najlakšem načinu da se u ovoj, sada već očigledno dugotrajnoj krizi za kratko vreme drastično srežu troškovi. Prošle godine otpustili su oko 160.000 ljudi, a samo od početka ove godine je 359 tehnoloških kompanija otpustilo više od 100.000 radnika.

Pošto vodeći svetski političari daju sve od sebe da se sadašnji haos još više otrgne kontroli, masovni otkazi se najavljuju i u drugim delatnostima, finansijama, medijskoj i automobilskoj industriji, u trgovinskim lancima… To znači da će na ulici završiti stotine hiljada ljudi, kojima tu vest neko treba i da saopšti.

Zato konsultantske kuće naveliko dele savete poslodavcima o najboljim načinima da to urade. Neke od njih na svojim sajtovima objavljuju detaljna uputstva kako vest o otkazu saopštiti elektronskom poštom, ali se većina zalaže da je to ipak bolje učiniti „licem u lice“, ma koliko takva situacija bila teška i neprijatna.

Fleksibilno otpuštanje

Uputstva su manje-više slična, a šta sadrže ilustruje primer kako poslodavce savetuju iz konsultantske kuće „FlexJobs“, koja sebe proglašava za lidera u oblasti radnih odnosa, posebno kada je reč o takozvanom fleksibilnom zapošljavanju radnika na daljinu. Evo šta njeni stručnjaci preporučuju:

„Jako je važno da se nosite sa ovakvom situacijom pokazujući razumevanje i saosećanje. Nikad nije lako reći nekom da ostaje bez posla, ali ako se to saopšti na loš način, zaposleni će biti još više povređeni i osećaće se izdanim. Nemojte svaljivati krivicu za otkaz na zaposlenog, već pokušajte da objasnite kratko i jasno kakva je poslovna situacija i ako je potrebno, ponovite više puta da su u pitanju isključivo razlozi vezani za konsolidaciju u kompaniji. To može pomoći da se ublaži udarac zbog gubitka posla.

Ne možete da predvidite kako će neko reagovati kada mu saopštite lošu vest, i zato budite spremni da saslušate radnika. Pustite ga da govori, ali kontrolišite situaciju da to ne skrene u pretnje. Morate da ostanete smireni i da neprestano pokazujete svoje saosećanje.

Pokušajte da izbegnete otpuštanja pred praznike ili vikend. Iako su mišljenja donekle podeljena, mnogi HR stručnjaci tvrde da je najbolji dan za otpuštanje utorak, a ukoliko to ne možete da uradite tog dana, onda svakako neka to bude sreda, najkasnije četvrtak. Zaposlenom koji dobije otkaz, potrebno je vreme da obradi ovu informaciju i bolje je da dok ste još u kontaktu sa njim, vaš tim pokuša da drži taj proces pod kontrolom“.

Jer ako se otpušteni radnik otrgne kontroli, onda, kako se to dalje sugeriše u ovom nadasve poučnom tekstu, može da „opali“ po bivšem poslodavcu preko društvenih mreža. Ako se radi o otpuštanjima velikog broja ljudi, kao što je to slučaj u sadašnjoj krizi, njihove negativne reakcije u javnosti mogu ozbiljno da naruše reputaciju kompanije, upozoravaju očigledno preplaćeni konsultanti u „FlexJobs“-u.

Kratko, jasno i bezdušno

Da poslodavci, obuzeti prečim brigama, očigledno ne čitaju ovakve preporuke – naročito oni koji najviše „fleksibilno“ zapošljavaju – pokazuju i načini na koje su zaposleni dobili vesti o otkazu u prošloj i ovoj godini. Neke metode su već poznate iz ranijih kriza i, shodno „najboljoj svetskoj praksi“, poslodavci su ih neretko primenjivali i kod nas, naročito u velikim kompanijama. Tako su mnogi radnici saznali da od sutra nemaju posao preko elektronske pošte. Još gore su prošli oni koji su to shvatili kada su pokušali da uđu u zgradu u kojoj su radili do juče ili da se od kuće povežu na poslovnu mrežu, i uvideli da su im svi nalozi za pristup ukinuti.

Ipak, nova i sve popularnija metoda za deljenje otkaza je da se ta vest saopšti preko Zoom video platforme. Ironija je da se ova platforma tokom korone proslavila kao mogućnost za komunikaciju i povezivanje ljudi u uslovima potpune fizičke izolacije, a sada je sve omiljenije sredstvo da se višku radnika saopšti kako je došlo vreme za fajront.

Po ovakvom pristupu prva se istakla kompanija za hipotekarne kredite Better.com, koja je još krajem 2021. godine preko samo jednog video poziva na ovoj platformi otpustila za nekoliko minuta 900 ljudi. Doduše, radnicima „za odstrel“ se lično obratio izvršni direktor, sledećim rečima: „Ako ste na ovom pozivu, to znači da ste deo nesrećne grupe koja dobija otkaz. Vaš radni odnos u našoj kompaniji je prekinut i stupa na snagu odmah“. I to je bilo sve. Kratko, jasno, ali krajnje bezdušno, jadali su se otpušteni preko društvenih mreža, što nije sprečilo i druge firme da primene istu taktiku.

Okrutno i glupo

Ovakav postupak je kratkoročno efikasan i dugoročno jako loš, saglasni su stručnjaci za ovu tematiku na različitim univerzitetima. Dženifer Četmen sa univerziteta Berkli komentariše da sa stanovišta kompanije otpuštanje velikog broja ljudi kroz pojedinačne razgovore je dugotrajno i skupo. „Za poslodavca je, svakako, najefikasnije i najjeftinije da sve radnike koje proglasi viškom otpusti odjednom, bilo da to radi preko elektronske pošte ili video kanalima. Ali, kada govorimo o posledicama, ovde je ključno to da je u pitanju kratkoročni učinak. Dugoročno, ovakve stvari se pamte u javnosti. Kada kriza prođe, teško da će oni koji iole mogu da biraju, potrčati da se prijave za posao kod ovakvih poslodavaca“, smatra Četmen.

Nijedan način da se nekome uruči otkaz nije dobar, ali da se to uradi masovno, preko elektronske pošte ili tehnološke platforme je posebno okrutno, uveren je i Nikolas Blum, sa Univerziteta Stanford. „To može delovati naizgled razumljivo u okolnostima kada rad na daljinu postaje sve masovniji. Kod takvog načina poslovanja i međuljudski odnosi su dijametralno drugačiji u poređenju sa takozvanim tradicionalnim poslovanjem, gde se zajedno radi u kancelarijama ili fabrikama. Činjenica je da najveći broj zaposlenih koji rade na daljinu, najverovatnije nikada nisu ’uživo’ upoznali svog nadređenog, pa zašto bi taj jedan jedini put bio trenutak kada njihov šef treba da im saopšti da su otpušteni?

Ali to nije opravdanje da se, makar i preko platforme, svakom otpuštenom ta vest ne saopšti lično“, ističe Blum, „jer ako se to radi masovnom porukom, onda je takav način i okrutan i glup. To je istovremeno nagoveštaj kako mogu proći budući zaposleni, ali i poruka za one koji su ’opstali’ u ovom krugu otpuštanja da što pre sami potraže drugi posao“.

Maraton da uđeš, sprint da izađeš

Saosećajno otpuštanje u velikim korporacijama je puki mit, uveren je Džonatan But, profesor na Londonskoj školi ekonomije. Ono može biti prisutno samo u firmama sa relativno malim brojem zaposlenih, gde su ljudi mnogo više upućeni jedni na druge. „Tada, poslodavcu zaista može biti teško da donese odluku o otpuštanjima, ne samo zbog brige kako će dalje poslovati, nego i zato što mu to ljudski teško pada. U kompanijama koje zapošljavaju na hiljade ljudi i to širom sveta, većina zaposlenih je samo broj. Govoriti o iskrenom saosećanju prilikom njihovog otpuštanja je licemerje“, smatra But, ali ističe sledeće:

„Bez obzira na to, nema opravdanja za postupke kada poslodavci saopšte takvu poruku krajnje tehnokratski, svima odjednom, jer kada su zapošljavali te iste ljude to nisu radili na taj način. Tada su imali vremena da razgovaraju sa svakim od njih, a za neku važniju poziciju i po nekoliko puta“.

Naime, kandidati za posao u globalnim kompanijama se sve više žale da je proces selekcije postao kao maraton, te da ponekad moraju da prođu i po deset krugova pre nego što poslodavac odluči da ih zaposli. Očigledno je put za izlazak iz kompanije mnogo brži, i može se zahvaljujući revolucionarnim tehnologijama obaviti u revolucionarno kratkom roku.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 207, mart 2023.

Foto: Ashley Jurius, Unsplash

24. март 2023. 0 komentara

B&F Plus Zabava

Vladimir Banić, autor emisije „Fantastična planeta“: Ljudi nisu samo dobri, ljudi su mnogo dobri

by bifadmin 23. март 2023.

Da bi došao do zaključka iz naslova, televizijski novinar Vladimir Banić je za godinu dana obišao 50 država, leteo 80 puta, promenio stotinak hotela i razgovarao sa više desetina sagovornika na preko 25 jezika. Na jednom od tih putovanja je upoznao izbeglice iz Libana koje su zbog kvara na čamcu provele deset dana na moru. „Mom sagovorniku je na rukama preminula njegova beba, zato što je pila slanu vodu. Novinar u meni je hteo da mu postavi još pitanja, ali čovek u meni je odustao od toga“, priča o jednom od svojih najpotresnijih iskustava naš sagovornik, koji se odlučio za dokumentarističko novinarstvo i zato da bi novim naraštajima novinara pokazao koliko je njihov posao važan.

Vladimir Banić se pre pet godina iz rodnog Beograda preselio u Ljubljanu, a stalni posao na RTS-u zamenio honorarnim radom za svog bivšeg poslodavca, ali i za neke nove. Kao frilenser pratio je različite događaje širom sveta, počev od izbegličkih kriza preko ekonomskih skupova, pa sve do ratova. Među retkim je novinarima koji su na početku pandemije izveštavali iz japanske luke Jokohama u kojoj se nalazio „zaraženi“ brod, kao i iz crvenih zona u Italiji.

„Ništa od toga nisam radio zato što sam adrenalinski zavisnik ili nešto preterano hrabar, nego zato što je to moja novinarska dužnost”, kaže za B&F Banić i dodaje da je, ipak, imao jedan vrlo bitan lični motiv – da novim naraštajima novinara pokaže da je ovaj posao važan, uzbudljiv i kreativan. Kao uostalom i njegova emisija koja je povod za ovaj intervju.

B&F: Kako ste došli na ideju da napravite „Fantastičnu planetu“?

Vladimir Banić: Pošto sam često izveštavao iz inostranstva, na svojim putovanjima prikupio sam mnogo interesantnih sagovornika i tema koje nikako nisu dolazile na dnevni red. Iskoristio sam ih tek kada sam poželeo sam da napravim nešto svoje – emisiju koja bi u isto vreme bila informativna, edukativna, korisna i zanimljiva. Analizirao sam neke od najpopularnijih dokumentarističkih emisija na svetu i shvatio sam da većina njih ima još jedan tajni sastojak – putovanja.

To mi je sasvim odgovaralo jer sam pripadnik generacije koja, zbog viznog režima, u mladosti nije mnogo putovala. I dan-danas mi se ponekad učini da će, ako predugo ostanem na jednom mestu, opet neko doći da nas zaključa.

Zato sam i izabrao ovakav posao. Ali moj motiv nije bio da obilazim ono što je nacrtano na turističkim magnetima, nego da upoznajem ljude koji te magnete prave i prodaju. Iz tog razloga u svakoj novoj zemlji obavezno obiđem pijacu, a ako stignem probam i lokalno pivo i hranu. Dok sam snimao „Fantastičnu planetu“, na primer, jeo sam kitovinu, zmije i žabe, insekte i crve, jaja artičke prepelice i pio sirup od gnezda tajlandske lastavice.

B&F: Šta je trebalo da uradite da bi Vam se uopšte pružila mogućnost da sve to iskusite?

Vladimir Banić: Trebalo je samo napraviti jednu od najzahtevnijih emisija ikada snimljenih na našim TV mrežama. Šalim se, ovako je to bilo – prvo je trebalo „prodati“ ideju urednicima i direktoru RTS-a. Ključno pitanje nakon što su čuli ideju je bilo koliko epizoda mogu napraviti u jednoj sezoni? Moj malo pretenciozan i nepromišljen odgovor ih je obradovao, ali meni je sledeću godinu učinio paklenom. Jer, rekao sam 20 redovnih i jednu novogodišnju epizodu.

Da bih uspeo to da uradim u tako kratkom roku, sa budžetom koji je više skroman nego realističan, morao sam da nađem tim ljudi koji će poput mene biti spreman da radi preko 12 sati, a najčešće 15 svakodnevno. To je bilo moguće samo kroz privatnu produkciju jer tu nema smenskog rada i pravila koja ograničavaju produktivnost na terenu.

Sledeći korak bilo je osmišljavanje svakog putovanja, uključujući pronalaženje sagovornika unapred, kako bismo se što kraće zadržavali u zemljama koje posećujemo, odnosno trošili što manje novca. Pred polazak na put, svaka epizoda je bila razrađena do najsitnijeg detalja. Da bi bilo jasnije zašto, treba imati u vidu da svaka epizoda ima svoju temu i sastoji se uglavnom od tri priče između kojih postoji elastična veza.

B&F: Možete li to da nam pojasnite na primeru neke emisije?

Vladimir Banić: Recimo, kada smo obrađivali starost posetili smo tri zemlje. Prva je bila Kenija gde je prosečna starost stanovništva oko dvadesetak godina. Tamo se, u Masai zajednici, prema starijim ljudima gaji veliko poštovanje. Nijedna odluka u selu ne donosi se bez njih. Njihov izgled ili reči se ne komentarišu u pežorativnom smislu. U toj zemlji ljudi ne prikrivaju svoju starost. Drugu priču snimali smo u Japanu koji je najstarija zemlja na svetu. Njeni stanovnici dobar deo života provode u penziji, pošto se rano penzionišu a dugovečni su. Zato se društvo trudi da im „zlatno doba“ učini zanimljivijim, organizujući im razne aktivnosti kao što su druženja u dnevnim kockarnicama, pa čak i neki romantični sadržaji.

Poslednja priča u toj epizodi snimljena je u Švedskoj gde je za dve godine 400 starijih ljudi pronađeno mrtvo u svojim stanovima, u nekim slučajevima posle nekoliko dana, a ponekad i mesecima ili čak i godinama posle smrti. Razlog tome je otuđenost. Tamo se ljudi slabije viđaju sa svojom porodicom, a životi su im do te mere uređeni da njihove račune banke automatski plaćaju čim im penzija legne na račun. Budući da ne odlaze u poštu da popunjavaju uplatnice kao naši penzioneri, može da prođe mnogo vremena dok se ne utvrdi da je neko od njih preminuo. Razgovarao sam čak i sa vlasnikom agencije za čišćenje stanova u kojima su njihova tela dugo ležala, jer se u nameštaj tokom vremena uvuče specifičan miris. Ni on se ne čuje sa svojim roditeljima.

B&F: Kako je izgledalo snimanje svih tih priča?

Vladimir Banić: Na putovanja nisam išao sam već uvek sa dva snimatelja, najčešće sa Markom Kovačevićem i Borislavom Ristovićem. Za rad na svakoj epizodi angažovali smo između 10 i 12 ljudi. To su bili montažeri, stručnjaci za kolor korekciju, tonci, prevodioci i ljudi koji se bave transkripcijom, titlovanjem… Jedan od najvažnijih članova ekipe bio je fikser. Fikseri su lokalci, najčešće novinari ili ljudi koji imaju mnogo kontakata i poznaju rejon, bez kojih većinu stvari ne bismo uspeli sami da završimo. Oni su nam, na primer, sređivali siguran prolazak kroz brazilske favele, jer poznaju vođe lokalnih bandi.

Intervjui su nam uvek bili unapred ugovoreni ali dešavalo se i da vidimo neku zanimljivu priču na ulici, da priđemo njenim učesnicima i da sasvim slučajno dobijemo dobar intervju. Mislim da smo u tome uspevali zato što smo ljudima prilazili sa poštovanjem.

B&F: Koliko ste vremena proveli na putu?

Vladimir Banić: Snimatelji su te godine u putu proveli 220 dana, a ja 250 jer sam išao i do Beograda zbog montaže. Ukupno smo imali 80 letova. Izračunali smo da smo planetu preleteli devet puta i još jednom je prevezli automobilom. Koristili smo često i javni prevoz. Spavali smo u stotinak hotela, zaista raznoraznih. Jednom, u Velikoj Britaniji, desilo nam se da neplanirano ugovorimo dodatnu priču zbog koje smo morali da odemo sa jednog kraja zemlje na drugi.

Dok smo putovali, u brzini sam nam rezervisao smeštaj preko interneta. Ispostavilo se da su naše sobe bile na gornjem spratu paba u kojem je celu noć treštala muzika. Stepenice su škripale i ulegale se dok smo se penjali ka svojim sobama, prozori nisu dihtovali, kupatilo nije imalo svetlo, a videlo se da ni higijena ovim ugostiteljima nije bila baš prioritet…

Sve u svemu, daleko je to bilo od glamuroznih novinarskih putovanja kakva ljudi zamišljaju.

B&F: Kako je sve to uticalo na Vas?

Vladimir Banić: Na to pitanje ne moram detaljno da vam odgovaram, dovoljno je da pogledate kako izgledam u epizodama koje sam snimio među prvima, a kako na polovini serijala. Na početku snimanja sam znatno mršaviji i izgledam jedno 10 godina mlađe. Jer, ma koliko bila interesantna ovakva putovanja, ona su i izuzetno naporna. Radni dani su nam trajali po 15 sati, često smo jeli samo dva puta dnevno i to šta stignemo, a uveče bismo se komirali. Svaki sledeći put kada sednemo u avion merili bismo se, shvatajući da su nam sedišta sve tešnja.

Dok ste na takvim putovanjima adrenalin vas „tera dalje“, ali kada se vratite kući shvatite da se svo to menjanje vremenskih zona i navika ipak odrazilo na vaš organizam. Doduše, ja nemam prava da se žalim, to je bio moj san i ispunio sam ga. Ali zato skidam kapu snimateljima, jer su i oni sve to morali da izdrže.

B&F: Pomenuli ste fizičke napore, ali šta vam je psihički bilo najteže?

Vladimir Banić: Pored toga što nam je svima nedostajala porodica, jedna od najtežih stvari su bile priče pojedinih sagovornika. Na primer, snimali smo jednu epizodu o hrani, odnosno o paradoksu da deo sveta hranu baca kao višak, dok su stanovnici nekih drugih zemalja spremni da rizikuju život zbog nje. Tada smo razgovarali sa izbeglicama iz Libana, koji je od jedne od najperspektivnijih zemalja na Bliskom Istoku za samo nekoliko godina doživeo potpuni kolaps.

Naši libanski sagovornici krenuli su na put ka Evropi sa svojim dvadesetomesečnim sinom, i to čamcem koji je bio toliko pretrpan ljudima da nisu smeli da ponesu ni flašicu vode, a kamoli hranu. Čamac se na pola puta pokvario i deset dana su proveli na moru. Treći dan je mom sagovorniku na rukama preminula njegova beba, zato što je pila slanu vodu. Novinar u meni je hteo da mu postavi još pitanja, ali čovek u meni je odustao od toga.

B&F: Smrt se pominje i u epizodi o kaznenim sistemima u različitim zemljama. U njoj dokumentujete velike suprotnosti, od terapije muzikom za zatvorenike u Norveškoj do ubrizgavanja smrtonosne injekcije u pojedinim američkim državama. Šta je Vaš zaključak posle svega što ste videli, koliko se ljudi na našoj planeti razlikuju a koliko su slični?

Vladimir Banić: Zaključak je da svi mi, ma gde živeli, imamo isti cilj – da preguramo dan za danom, boreći se da obezbedimo sebe i svoju porodicu. I da ljudi širom sveta nisu samo dobri, ljudi su mnogo dobri.

Bonus zaključak je i da je naša planeta prelepa, ali da nažalost zbog globalizacije mnogi njeni delovi sve više liče jedan na drugi. Srećom, i dalje postoje oaze autentičnosti, ali da biste njih videli morate, možda umesto u novi telefon, svoj novac uložiti u putovanja. Iz moje perspektive, to je najbolja moguća investicija.

Marija Dukić

Biznis & finansije 207, mart 2023.

23. март 2023. 0 komentara

B&F Plus Blogovi Politika i društvo

Druga smrt Boška Buhe

by bifadmin 22. март 2023.

Narodni heroj i dete Boško Buha, poginuo je sa samo 17 godina verujući u bolji svet. Pozorište za decu koje nosi njegovo ime, decenijama su gradili ljudi koji su verovali da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu. Danas gledamo mučnu predstavu u kojoj oni, koji veruju samo u sopstveni džep i zbog kojih naša deca već decenijama odlaze što dalje od ove zemlje, nastoje svim silama da ovo pozorište isele sa njegove matične adrese. Zato je ova druga smrt Boška Buhe i prisilno iseljavanje pozorišta koje nosi njegovo ime, i to zarad nečijeg privatnog profita, mnogo gora. Ona nam poručuje da smo se umorili od snova o boljem svetu, da pristajemo na puko preživljavanje i da smo svoje nade ustupili ljudima za koje ne važi nijedan zakon, da sa njima trguju.

Dečje pozorište „Boško Buha“ dobilo je ime po jednom od najmlađih boraca protiv fašizma i narodnom heroju Boški Buhi, koji je poginuo tokom Drugog svetskog rata sa samo 17 godina. Danas bi mnogi rekli da je dao svoj život uzalud, za zemlju koje više nema i za uverenja prema kojima se sada odnosimo kao da je to deo naše istorije kojeg bi trebalo da se stidimo. Ipak, Boško Buha je za svog kratkog života imao nešto što mi sve više gubimo – iskreno je verovao da je bolji svet moguć.

Pozorište za decu koje je nazvano po njemu, podarilo mu je drugi život. Nastavio je da živi kroz dečje i snove odraslih, koji su verovali da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu. U decu su verovali naš čuveni književnik Branislav Nušić i učitelj Mihailo Sretenović, kada su još 1904. osnovali „Prvo dečje pozorište“. To pozorište je bilo u pravom smislu dečje, jer su u njemu uloge igrala isključivo deca. Osnivači pozorišta su sami pisali komade, spremali decu, izrađivali dekor i kostime, bili reditelji, sufleri, dekorateri, pa čak i blagajnici i razvodnici. Nažalost, zbog finansijskih problema, ovo pozorište je trajalo samo dve godine.

Istorija koja se iznenada našla na rasprodaji

Branislav Nušić nije prestao da veruje u decu, pa je posle više od tri decenije, 1937. godine osnovano „Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda“. U ovom pozorištu igrala je i ćerka Branislava Nušića, Gita Predić – Nušić. Uloge odraslih su igrali stariji glumci, a deca samo dečje role.

Posle Drugog svetskog rata, 1945 godine, otvoreno je „Pionirsko pozorište“, a sav dekor i garderoba „Rodinog pozorišta“ sačuvani za vreme okupacije, ustupljeni su ovom pozorištu kojim su rukovodili Sofija Vukadinović, Milivoj Predić i Gita Predić – Nušić. Zahvaljujući tome što je Gita Nušić, kao i njen otac, verovala u decu, 13. oktobra 1950. godine je konačno osnovana stalna dečja scena, koja će poneti ime narodnog heroja, dečaka Boška Buhe, gde nekadašnja deca danas dovode na pozorišne predstave svoje unuke.

Pozorište „Boško Buha“ je tokom 72 godine svog rada okupilo oko sebe najveća rediteljska i glumačka imena u našoj posleratnoj istoriji, jer dokazati se deci je mnogo teže nego dokazati se odraslima. Na toj sceni su sazrevali Miki Manojlović, Neda Arnerić, Boda Ninković, Goran Šušljak, Milorad Mandić Manda i mnogi drugi poznati glumci, ali i reditelji i kompozitori: Miroslav Belović, Dejan Mijač, Mila Karadžić, Jagoš Marković, Ljubomir Draškić, Bojan Stupica, Jug Radivojević, Minja Dedić, Nikita Milivojević, Aleksandar Lokner, Kornelije Kovač, Zoran Simjanović, Momčilo Bajagić Bajaga…

Predstave koje i dalje pamtimo, kao što su „Biberče“, „Kapetan Džon Piplfoks“, „Crvekapa“, „Tom Sojer“, „Čarobnjak iz Oza“, „Snežna kraljica“, „Zvezdarski vitez“ napisali su ili adaptirali poznati pisci i dramaturzi Jovan Ćirilov, Milovan Vitezović, Stevan Koprivica, Duško Radović i Ljubivoje Ršumović, koji se na čelu pozorišta nalazio dugi niz godina.

Pozorište „Boško Buha“ je gostovalo po celoj nekadašnjoj Jugoslaviji i po brojnim pozorišnim festivalima u svetu. Zahvaljujući ovom pozorištu, svet je na velika vrata dolazio do mnogih generacija naše dece, čak i devedesetih kada nas je većina sveta odbacila. Da biste to radili, morate da verujete da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu.

Sudbina ovog pozorišta je sudbina svih nas

Danas gledamo mučnu predstavu u kojoj oni, koji veruju samo u sopstveni džep, nastoje svim silama da ovo pozorište, koje je već godinama podstanar, sada i definitivno isele sa njegove matične adrese. Mnogo puta smo se žalili da od naše istorije nije ostajao ni kamen na kamenu, jer su nas večito rušili okupatori. Danas nam okupatori ne trebaju, jer imamo „svoje“ koji će razbucati i to malo što nam je ostalo.

Može delovati da Srbija u ovom trenutku ima mnogo većih problema, nego što je to pitanje gde će se odigravati predstave pozorišta „Boško Buha“. Ali sudbina ovog pozorišta je sudbina svih nas, koji pristajemo da ova institucija – koja je na papiru institucija kulture od nacionalnog značaja – postane moneta za potkusurivanje u jeftinom politikantstvu nazovi političkih stranaka.

Mi nemamo ozbiljne političke stranke, već samo one koji umesto u decu, isključivo veruju u svoj džep. Zbog takvih, koji se samo prividno smenjuju na vlasti, naša deca već decenijama odlaze što dalje od ove zemlje, a umesto njih nam za vikende dolaze turisti željni jeftinog, banalnog provoda i strani investitori željni podsticaja koji ih stavljaju iznad bilo kog zakona.

Zato je ova druga smrt Boška Buhe i prisilno iseljavanje pozorišta koje nosi njegovo ime, i to zarad nečijeg profita, mnogo gora. Ona nam poručuje da smo se umorili od snova o boljem svetu, da pristajemo na puko preživljavanje i da smo svoje nade ustupili onima za koje ne važi nijedan zakon, da sa njima trguju.

22. март 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Kad se muškarci bore za ravnopravnost: Zet keceljaš

by bifadmin 22. март 2023.

Zet koji dođe da živi kod tasta i tašte je kao slika bez tona. On je kao ruda na seoskim kolima, jer su kola zaklonjena u šupi, a ruda ostaje na kiši. Ovo su samo neke od izreka koje svedoče kako se tradicionalno kod nas gleda na muškarce koji se „udaju“ u ženinu porodicu, o čemu svedoče i nazivi prizetko, nakućnjak, papuzan, keceljaš, došljak, ututnjak, uguz… Mada je danas položaj „zetova na mirazu“ daleko bolji nego ranije, mali broj parova i među mlađim generacijama se odlučuje da izabere ženinu kuću kao mesto prebivališta.

U selu Dublje kod Svilajnca, jedno domaćinstvo je postalo poznato po tome što je imalo čak četiri prezimena. Najstarija „glava porodice“ je nosila prezime Stojanović, a pošto su se u porodici rađale samo ćerke jedinice, na imanje su se useljavali zetovi, ili kako se to kaže „dolazili su na miraz“, pa je seosko domaćinstvo dobilo još tri prezimena, Vekić, Vakulović i Vukosavljević. U ovom selu od 345 domaćinstava, čak 72 porodice imaju „zeta na mirazu“.

Patrijarhalna kultura koja i danas vlada u selima u Srbiji, nalaže da se imanje ostavlja muškom potomku, a da se ženska deca, čim se udaju, presele u muževljevu porodicu. Izuzetak od ovog pravila su slučajevi kada seoska porodica nema muškog naslednika, ili kada je budući suprug izuzetno siromašan, pa se zet useli kod tasta i tašte. Sve do kraja 19. veka, muškarac koji je dolazio da živi kod supruge, morao je da prihvati i njeno prezime.

Vremena su se promenila, ni selo više nije ono što je nekad bilo, ali se na ovakve brakove i danas većinom gleda nepovoljno, izuzev u severoistočnoj Srbiji gde se smatra normalnom pojavom. O tome svedoči i neverovatno veliki broj naziva za muškarca koji dolazi da živi u ženinoj kući, među kojima je većina pogrdna. Pored termina domazet koji je ustaljen u literaturi, on se naziva i miraždžija, masadžija, dohodac, privuk, pripuz, uljez, prizetko, priženja. U nekim krajevima ga zovu i nakućnjak, papuzan, keceljaš, dovodak, rizetnjak, privodnjak, došljak, ututnjak, uguz…

Svi ovi nazivi ilustruju shvatanja patrijarhalne sredine o položaju onih koji su došli „na miraz“, ukazujući na njihovo omalovažavanje i podređen položaj. Isto kao što se tretirala snaha u patrijarhalnoj porodici, tako je „prizetko“ morao da bude „najmlađi“ u kući, a ne ravnopravni član zajednice jer je uživao ženinu imovinu. Bio je ekonomski podređen u odnosu na ženu i njene roditelje, pa ga za „glavu porodice“ nisu smatrala ni njegova deca. Stoga ne čudi da postoji narodna izreka koja kaže da nema ničeg goreg nego biti regrut, šegrt i prizetko.

Tast ne sme da tuče zeta

Današnji seoski zetovi na šegrtovanju kod tasta nemaju svoj Osmi mart, ali se zato udružuju „u borbi za svoja prava“. U već pomenutom selu Dublje, osnovano je pre deset godina udruženje zetova miradžija „Zlatni privezak”, a prema rečima članova, ovakav naziv znači da su oni zlatni privesci svojim suprugama. Zetovi pridošlice su stigli iz svih krajeva Srbije, uključujući i Beograd, a neki su došli čak iz Sarajeva, sadašnjeg inostranstva.

Udruženje ima svoju krsnu slavu, skupštinu i statut. Prvi član statuta glasi: „Tast ne sme da tuče zeta“. U drugom se kaže: „Ne sme rukama, ali može motkom“. A u trećem članu se izričito navodi: „Najbitnije je što zet mora da ostavi potomstvo u kući, a u to ne sme da se meša niko sa strane“. Članovi ovog udruženja priznaju da radni sastanci manje služe borbi „protiv mobinga“, a više da pobegnu od žena i da se vesele.

Slično udruženje postoji u selu Loznica kod Žagubice, koje broji više do 150 članova. Udruženje svake godine organizuje „Sabor zetova“, koji je Turistička organizacija Žagubice uvrstila u svoj spisak godišnjih manifestacija. Na teritoriji ove opštine je dugo postojala tradicija da siromašne porodice sa više sinova određuju koji će od naslednika preći u bogatu kuću u kojoj živi devojka za udaju. Ipak, da današnjim „zetovima na mirazu“ i nije tako loše, pokazuje takmičenje na Saboru za titulu zeta sa najviše kilograma, koga tašta najbolje hrani.

U ovom udruženju ističu da se ranije govorilo da je prizetko u kući kao ruda na seoskim kolima, jer su kola zaklonjena u šupi, a ruda ostaje na kiši. Nekada je položaj zeta pridošlice bio loš, jer je bio siromašan, pa se u kući njegove bogate supruge na njega gledalo kao na slugu. Danas je na selu malo imućnih, većina je siromašna, pa svi moraju da rade od jutra do mraka. Više nije važno da li si rođen na imanju ili si do njega stigao ženidbom, glasi ukratko sociološka analiza zetova iz Loznice o tome zašto se toliko poboljšao položaj pridošlica.

Zet na mirazu – slika bez tona

Danas se domazetski brakovi ne sklapaju samo na selu, već i u gradu, a razlozi su različiti. Najčešće su to neodgovarajući stambeni uslovi u muževljevoj kući, sukob u muževljevoj porodici i, ako je žena iz grada, veća pristupačnost pre svega poslu, ali i drugim gradskim sadržajima. U nekim slučajevima, ako je žena bez roditelja i nema braće, a nasledila je funkcionalno domaćinstvo, ona dovodi muža u svoju kuću, navodi Mina Jelesijević, etnolog i antropolog koja je istraživala domazetske brakove u Čačku i okolini.

Njeno istraživanje je pokazalo da se često dešava i da se stariji bračni parovi presele iz grada u selo na ženino imanje, jer je muž poreklom iz grada, a deca ostanu u stanu. Ukoliko su ženini roditelji živi, staraju se o njima, a upravljanje domaćinstvom je, zbog toga što su roditelji stari, najčešće prepušteno ćerki i zetu. Primeri porodica koje je istraživala Jelesijević, pokazuju da se zetovljeva rodbina i okolina uglavnom protive odlasku „na miraz“ i imaju negativan stav prema tome. Najčešće se ističe kako sin ne bi trebalo da ide bilo gde kad ima svoju kuću, a može se čuti, naročito od starijih, da je „zet na mirazu – slika bez tona“.

Stavovi šire lokalne zajednice su različiti, međutim nalazi pokazuju da se većinom podrazumeva da bi žena trebalo da pređe u muževljevu kuću, a ne obrnuto, što je često mišljenje i među mlađom generacijom. Drugim rečima, na izbor mesta stanovanja u velikoj meri utiču tradicionalni obrasci ponašanja. To potvrđuje i primer mladog bračnog para iz Gornje Gorevnice kod Čačka. Tast je predložio zetu da zbog nedostatka prostora u mladoženjinoj kući pređu da žive u zasebnoj kući na njegovom imanju, ali je zet to odbio navodeći da je deda obavezao njega i brata da ne smeju da napuste svoje imanje.

Svako ima svoj novčanik

No, i u slučaju domazetskog domaćinstva, podela uloga je ista kao i u takozvanim patrijarhalnim brakovima. Кućne poslove obavljaju žene, dok se muškarci bave raznim popravkama i staranju o kući ili stanu. Žene na selu se, pored kućnih poslova, uključuju i u rad na imanju, uglavnom oko lakših aktivnosti, dok su one teže prepušteni muškarcima. Ukoliko je muž zaposlen i često odsutan od kuće, žena preuzima upravljanje domaćinstvom, pa čak i kada su u pitanju poslovi kojima bi se inače bavio muž.

Položaj domazeta u kući zavisi pre svega od njega ali i od autoriteta tasta. Ukoliko tast zadrži upravljanje domaćinstvom, veća je mogućnost da će ostati nadređen zetu sve dok je radno sposoban, navodi Jelesijević. Međutim, ne može se više govoriti o ekonomskoj zavisnosti zeta kao što je to bilo u prošlosti, jer je uglavnom zaposlen, a samim tim i finansijski nezavisan. Gotovo svi ispitanici su istakli da, iako su troškovi domaćinstva zajednički, to nije tako i sa zaradom, pa svaki odrasli član porodice „ima svoj novčanik“. Postoje i primeri da je zetu, pored upravljanja domaćinstvom, prepušteno i upravljanje novcem kada je on najzaslužniji za zaradu koja se ostvaruje poljoprivredom.

Kao i u drugim krajevima Srbije, položaj zeta na mirazu se razlikuje zavisno od vrednosnog sistema sredine iz koje su supružnici, ali i od samih pojedinaca i njihove spremnosti da se prilagođavaju. Ipak, može se zaključiti da je položaj zeta u domazetskoj porodici umnogome povoljniji nego ranije. Uprkos tome, i dalje preovlađuju stavovi utemeljeni na tradicionalnom modelu ponašanja, pa se mali broj parova u Čačku i okolini odlučuje da izabere ženinu kuću kao mesto prebivališta, ističe Jelesijević.

Jovana Bajić

Biznis & finansije 207, mart 2023.

Foto: Victor Rodriguez Iglesias, Unsplash

22. март 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Predrag Mihajlović, predsednik Izvršnog odbora & CEO OTP Banke: Banke su likvidne i spremne za potencijalnu krizu

by bifadmin 20. март 2023.

Ohrabruje podatak da je bankarski sektor u neizvesnim markoekonomskim uslovima u prvih devet meseci 2022. godine ostvario neto rezultat od 473 miliona evra, uz rast od 34 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Stabilnost kursa evra i dinara se očekuje jer su devizne rezerve na veoma visokom nivou, ali sporiji privredni rast i moguća recesija u Italiji i Nemačkoj, jesu nešto što će predstavljati izazov za Evropu, a što može imati prelivajuće efekte i na Srbiju, ocenjuje u razgovoru za B&F Predrag Mihajlović, predsednik Izvršnog odbora & CEO OTP banke.

Srpsko tržište se sve više konsoliduje kada je reč o broju banaka, a u više navrata smo mogli da čujemo da je realnost da se svede na svega 10 do12 banaka. Poslednjih godina jedna od najaktivnijih banaka po pitanju akvizicija u regionu jeste OTP Grupa, koja je i u Srbiji ofanzivno krenula u osvajanje tržišta. Predrag Mihajlović, predsednik Izvršnog odbora & CEO OTP banke kaže u razgovoru za B&F da tržište u Srbiji jeste veoma zasićeno, te da je pet najvećih banaka povećalo svoje tržišno učešće sa 56.9% na skoro 60%.

„Ohrabruje podatak da je bankarski sektor u neizvesnim markoekonomskim uslovima u prvih devet meseci 2022. godine ostvario neto rezultat od 473 miliona evra, uz rast od 34 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Međutim, svake godine se povećava koncentracija profita, a banke koje nisu u top 10 moraju da menjaju model poslovanja, traže druge prilike ili se povlače sa tržišta. Klijenti će najbolje pokazati koji broj banaka može da opstane u uslovima oštre konkurencije. Definitivno postoji prilika za dalju konsolidaciju, s ciljem da se uveća profitabilnost i unaprede proizvodi i usluge“, ocenjuje Mihajlović i dodaje da je sličan trend prisutan i u regionu.

B&F: Koliko jačanje cele OTP Grupacije utiče na poziciju i poslovanje OTP banke u Srbiji?

Predrag Mihajlović: Utiče u velikoj meri, jer imamo podršku Grupe od integriteta uz izvanrednu profitabilnost i stabilne pozicije kapitala i likvidnosti. OTP Grupa je uspešno integrisala 23 banke od početka dvehiljaditih. Postala je dominantan igrač u regionu, što je ostvareno i kroz akvizicije i kroz organski rast. Prisutni smo u 11 zemalja, tržišni smo lideri, pružamo finansijske usluge za više od 16 miliona klijenata i zapošljavamo više od 35.000 ljudi.

Lideri će biti one banke koje su agilne i mogu da izdvajaju značajne resurse kontinuirano, da predvode tehnološki napredak a da pri tome zadrže lični kontakt sa korisnicima. Kroz akvizicije smo se uverili da ne mogu sve banke da isprate zahteve koje diktira tržište ali i sami korisnici, već to uspevaju samo velike banke. Ekonomija obima postaje sve značajnija.

OTP Grupacija nastavlja sa preuzimanjima i nedavno je okončala tri akvizicije, u Sloveniji je preuzeta Nova KBM banka, u Albaniji Alpha banka a u Uzbekistanu je potpisan kupoprodajni ugovor o privatizaciji Ipoteka banke, čime OTP ulazi i na novo, 12. tržište. Pored priznanja za najbolju banku u Srbiji koju je dobila OTP banka, svetski magazin The Banker, prepoznajući ambicioznu strategiju ekspanzije, digitalne transformacije i usmerenosti na klijente, nagradio je i matičnu OTP banku u Mađarskoj, kao i članice Grupe u Bugarskoj, Sloveniji i Albaniji. Takođe je i magazin Euromoney dodelio priznanje za najbolju banku OTP banci u Srbiji, Mađarskoj, Bugarskoj, Moldaviji i Albaniji, što dokazuje međunarodnu ekspertizu i lidersku poziciju u centralnoj i istočnoj Evropi.

B&F: Da li bi trenutna globalna kriza mogla da utiče na kapitalizovanost banaka?

Predrag Mihajlović: Nijedna industrija ne može biti imuna na globalnu krizu, a ukoliko ona potraje efekti se mogu osetiti i na našem bankarskom tržištu. Međutim, bankarski sektor će biti spreman ukoliko se to desi, prvenstveno zahvaljujući visokoj kapitalizovanosti i likvidnosti. Sve banke u Srbiji redovno prolaze kroz stres testove i održavaju nivo adekvatnosti kapitala, kako bi mogle da amortizuju potencijalne negativne efekte krize. Iako je zakonski propisani minimum 1%, za prvih devet meseci 2022. prosečan mesečni pokazatelj likvidnosti iznosio je 2.04% za tržište. OTP banka je tokom 2022. godine uspela da održi koeficijent adekvatnosti kapitala značajno iznad propisanog minimuma, na nivou od 21.07%.

B&F: Očekujete li rast NPL-a?

Predrag Mihajlović: U uslovima neizvesnosti i usporenog ekonomskog rasta, banke su po izbijanju pandemije koronavirusa revidirale svoje kreditne politike i risk apetite, što je dodatno obezbedilo da se nivo NPL-a održi na samo 3,2%.To je ujedno i najniži nivo do sada, što ukazuje da je kvalitet portfolija sačuvan. Mere i aktivnosti koje je država pravovremeno preduzela su umnogome doprinele ovom rezultatu. Olakšice i moratorijumi, programi garantnih šema, održan stabilan kurs dinara i nizak nivo nezaposlenosti, amortizovali su deo negativnih efekata i olakšali poziciju kako bankama, tako i klijentima u svim segmentima.

Svakako, treba biti obazriv jer neizvesna geopolitička situacija uz inflaciju, rast operativnih troškova, rast kamatnih stopa ali i usporen rast BDP-a u evrozoni, mogu imati negativan uticaj na sve subjekte na tržištu.

B&F: Kako će rast kamatnih stopa uticati na kreditnu aktivnost banaka?

Predrag Mihajlović: Centralne banke su prethodnih meseci zaoštravale svoje monetarne politike i povećavale referentne kamatne stope dinamičnije od tržišnih očekivanja. To je dovelo i do povećanja varijabilnih kamatnih stopa na kredite, što nije u velikoj meri uticalo na kreditnu aktivnost, osim što je ona usporila u drugom delu prošle godine, pri čemu je i tada tržište stambenih kredita zabeležilo rast. Na nivou sektora je povećana kreditna aktivnost banaka za 11,7%, gde su krediti privredi povećani za 270 miliona evra, a krediti stanovništvu za 183 miliona evra.

Takav trend je vidljiv i kod nas u OTP banci. Uspeli smo da ostvarimo rekordne rezultate poslovanja u više od 80% pokazatelja, što nas je dovelo na lidersku poziciju na bankarskom tržištu Srbije. OTP banka je broj jedan po kapitalu, ukupnim kreditima, kreditima privredi, kreditima stanovništvu, lizingu i faktoringu.

S druge strane, nezahvalno je davati prognoze kakve nas okolnosti čekaju do kraja godine, jer će aktuelna svetska dešavanja i ekonomska slika diktirati način na koji će se sve finansijske institucije prilagođavati, kako bi ostale konkurentne na tržištu i bile partner i podrška svojim klijentima. Stabilnost kursa evra i dinara se očekuje jer su devizne rezerve na veoma visokom nivou, ali sporiji privredni rast i moguća recesija u Italiji i Nemačkoj, jesu nešto što će predstavljati izazov za Evropu, a što može imati prelivajuće efekte i na Srbiju.

B&F: OTP banka u svom poslovanju dosta polaže na održivost i zelenu tranziciju. Koliko brzo će banke u Srbiji prihvatiti ESG principe poslovanja?

Predrag Mihajlović: U junu prošle godine smo usvojili ESG strategiju za OTP banku u Srbiji, kojom smo se obavezali da ispunimo određene ciljeve i jasno se odredili ka zelenoj agendi kao svom strateškom opredeljenju. Najveći deo banaka u Srbiji je u vlasništvu stranih banaka, i to pretežno iz Evropske unije, očekivano je da upravo te banke prve prihvate i primene ESG principe u svom poslovanju. Održivo finansiranje eksponencijalno raste poslednjih nekoliko godina i očekuje se dodatno ubrzanje u narednom periodu.

U Srbiji je bankarski sektor sve aktivniji na ovom polju i prepoznaje značaj ulaganja u ovakve projekte, bilo kroz kreditiranje ili kroz CSR projekte. Postoji nekoliko faktora koji će uticati na brzinu napretka banaka u zelenoj tranziciji, jer u Srbiji još uvek nije u dovoljnoj meri razvijen regulatorni okvir koji stimuliše zelenu agendu. Međutim, ako postoji opredeljenje banaka da povećaju zeleno finansiranje i klijenata iz realnog sektora da ozelene svoje poslovanje, uz proaktivne mere države ka realnom sektoru i NBS ka bankama, može značajno da se ubrza proces zelene tranzicije. Kroz naš Generator ZERO konkurs svedočimo da postoje brojne ideje i rešenja koja direktno doprinose rastu zelene i cirkularne ekonomije.

Vesna Lapčić

Biznis & finansije 207, mart 2023.

20. март 2023. 0 komentara

B&F Plus Politika i društvo

Kolektivizacija na holandski način: Za sve su krive krave

by bifadmin 19. март 2023.

Problem je prvenstveno amonijak koji krave i ostale domaće životinje „proizvode“ konstantno, kao nusproizvod rada njihovih želudaca i bubrega. Nevjerovatno, ali ova ideja nije izazvala oduševljenje među holandskim farmerima, kao ni predlozi da se uvedu specijalno dizajnirane pelene i maske za krave, koje bi trebale zadržati amonijak i metan.

Staljin je izgleda ipak bio vizionar. Glavnu prepreku na putu do uspostave komunističkog raja, u vidu kulaka, bogatih seljaka, riješio je kolektivizacijom, pretvaranjem privatnih poljoprivrednih gazdinstava u državnu imovinu, uglavnom silom. Sto godina kasnije, holandska vlada je došla do istog zaključka, problem su, ponovo, kulaci a rješenje je prinudna kolektivizacija. Jedina razlika je što je Staljinu cilj bio izgradnja komunizma, a holandskoj vladi drastično smanjenje broja krava i ostalih domaćih životinja u ime zaštite okoline i poštovanje EU direktiva.

Kada je 1979. u tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ) donešena „Ptičija direktiva“, kojom se garantuje zaštita područja gdje žive ugrožene vrste ptica, ta vijest nije stigla na naslovne strane novina, niti su se građani nešto posebno bavili njome.

U maju 1992. godine donešena je i EU Direktiva o zaštiti habitata, kojom je garantovana zaštita ostalih životinjskih vrsta kao i specifičnih područja, poput vodotoka, močvara i sličnih. Na bazi ove dvije direktive formirana je mreža zaštićenih područja u EU, poznatija kao „Natura 2000“, i naravno ni ovo nije izazvalo neku naročitu pažnju narodnih masa.

Obračun sa holandskim kulacima

Tri decenije nakon što je „Natura 2000“ zvanično promovisana, 2022. godine holandska vlada obnarodovala je svoj plan za borbu protiv glavnog neprijatelja, četvoronožnih proizvođača amonijaka, inače poznatijih pod imenom krave. Kako je cilj da se do 2030. godine prepolovi emisija azota, rješenje je da se radikalno smanji broj krava.

Problem je što su krave privatno vlasništvo farmera i žive na privatnim farmama. Rješenje je vrlo jednostavno, holandska vlada je spremna potrošiti 25 milijardi eura do 2030. godine kako bi otkupila 3.000 farmi i potom ih zatvorila i riješila se krava. Kako većina vlasnika farmi nije spremna da se odrekne vlasništva, jer im je to uglavnom porodični biznis, vlast je spremna da posegne za starom provjerenom Staljinovom metodom, prinudnom kolektivizacijom, odnosno nacionalizacijom.

Suštinski, holandski farmeri su postali žrtva vlastitog poslovnog uspjeha. Holandija je zemlja koja ima četiri miliona krava, 13 miliona svinja, 104 miliona pilića i nešto više od 17 miliona ljudi. Rezultat je da je to i najveći evropski izvoznik mesa, tako da je stočarstvo jedan od bitnih faktora u holandskoj ekonomiji.

Nusprodukt stočarstva je amonijak koji „proizvode“ domaće životinje i koji odlazi prvo u tlo a potom i u vodotoke, a glavni problem je što ovaj amonijak onda završava u područjima koja spadaju u zaštićene zone koje su dio „Nature 2000“. Da bi se postiglo radikalno smanjene emisije azota potrebno je smanjiti broj krava barem za trećinu, što znači nešto više od milion krava. U praksi to znači da farme koje su bliže zaštićenim zonama prve su na listi za nacionalizaciju i gašenje, dok sretnici koji su malo dalje možda mogu ipak sačuvati farme, pod uslovom da radikalno smanje broj grla stoke, što nije nužno garancija i ekonomskog preživljavanja.

Krave su krive i za globalno zagrijavanje

Reakcija farmera stoga i nije neko veliko iznenađenje, masovni protesti, blokiranje puteva, verbalno sukobljavanje sa ministrima na ulicama, sve skupa rezultiralo je u usijanoj atmosferi i podjeli unutar Holandije. Na jednoj strani su se našli zagovornici radikalnih mjera u borbi za očuvanje okoline, rukovođeni plemenitim principima i idealizmom. Na drugoj strani barikade našli su se farmeri, koji se u principu slažu da je potrebno zaštiti zemljište i vodotoke od zagađivanja, ali isto tako ne vjeruju da je rješenje da im država oduzima farme sa ciljem drastičnog smanjenja stočnog fonda u državi, sa svim pratećim ekonomskim posljedicama. Za sada, ishod odmjeravanja snaga je neizvjestan, jer ne odustaje ni vlada ni farmeri, ali prema vladinim planovima u ovoj godini trebalo bi već biti potrošeno oko 500 miliona eura na otkup farmi koje su prioritetne za zatvaranje.

Krave nisu samo „krivci“ za degradaciju zemljišta i vode zbog kontinuirane „proizvodnje“ amonijaka, već im se takođe prišiva odgovornost i za globalno zagrijavanje. Drugi „proizvod“ rada njihovih želudaca je metan, koji se uz ugljen dioksid smatra jednim od glavnih uzročnika globalnog zagrijavanja.

Mladi zapadni urbani borci protiv globalnog zagrijavanja, sa entuzijazmom upiru prstom u krave kao krivce za globalno zagrijavanje, mada ih nikada u životu nisu vidjeli uživo i iskreno vjeruju da mlijeko, sir i kajmak dolaze iz samoposluge i da nemaju nikakve veze sa kravama.

Mladi poduzetnici iz Silikonske doline, nakon kraha kripto valuta i i neprofitnih aplikacija koje „radikalno mijenjaju svijet“, sada su svoj kreativni potencijal fokusirali na rješenje problema globalnog zagrijavanja, u vidu domaćih krava i njihovih želudaca.

Spas je u pelenama za krave

Mlađahni vizionari tako su već došli do niza revolucionarnih tehnoloških rješenja, od specijalno dizajniranih pelena za krave, koje bi trebale zadržati amonijak i metan, pa do posebnih maski za krave koje bi trebale služiti kao barijera za metan iz kravljih želudaca.

Ideja o kravljim pelenama i maskama našla je zagovornike i među menadžerima ozbiljnih kompanija, poput francuske kompanije Danone, što samo potvrđuje tezu da moderni menadžeri bukvalno žive u virtualnom svijetu bez ikakvog kontakta sa realnošću, uključujući tu i vlastitu proizvodnju.

Sa druge strane, ovakve prijedloge stočari dočekuju sa nevjericom, iskreno se pitajući „ko je tu lud“ i ko koga tu zeza, jer njima očigledno nije do šale pošto se radi o njihovoj egzistenciji i poslovnom preživljavanju. Iznervirani stočari postavljaju logično pitanje, da li će pelene i maske biti obavezne i za ostale životinje preživare koje takođe proizvode metan, poput jelena, srna, antilopa i sličnih, ali borci protiv globalnog zagrijavanja za sada nemaju odgovor.

Pozitivno je što bi obaveza nošenja pelena i maski za sve krave, a bogami i svinje, sigurno doprinijela rastu zaposlenosti. Trebaće niz novih specijalista, jedan da drži kravu, drugi da mijenja masku na njušci i barem dvojica da mijenjaju pelene, plus čitava nova industrija bazirana na preradi ovih pelena u skladu sa ekološkim standardima. Naravno, ovo će da potraje dok posao oko hvatanja, držanja i mijenjanja pelena ne preuzmu roboti.

Ili EU ili stočarstvo

U međuvremenu, najbriljantniji mozgovi iz Silikonske doline uveliko pokušavaju da razviju aplikaciju koja bi omogućila stočarima, dok kao digitalni nomadi leže na plažama Balija, da sa svojih mobitela kravama u Alpama redovno mijenjaju pelene. Ideja je sigurno revolucionarna i „disruptivna“ i postojeće teškoće u realizaciji sigurno bi bile prevaziđene uz par stotina miliona dolara ulaganja od strane venture kapitalista.

Holandija se redovno uzima kao uzor kada se radi o modernom stočarstvu, tako da se logično postavlja pitanje ako to nije moglo funkcionisati u Holandiji, čemu se onda mogu nadati stočari u manje razvijenim i siromašnijim državama, kako u EU tako i izvan EU, poput balkanskih državica?

Kako sve preostale balkanske države, barem zvanično, žele što prije u EU, to automatski podrazumijeva i definisanje zaštićenih područja koja ulaze u program „Natura 2000“, a stočarima čija se imanja nađu u toj zoni onda se crno piše. Paradoksalno, EU stimuliše bavljenje stočarstvom „na veliko“ na industrijski način, kroz direktne i indirektne subvencije, dok sa druge strane istovremeno traži drastično smanjenje broja grla i po cijenu gašenja farmi. Zato bi balkanskim stočarima možda bilo pametnije da dignu ruke od krava na vrijeme i okrenu se razvoju aplikacija ili konsaltingu.

Dražen Simić

Biznis & finansije 207, mart 2023.

Foto: Lomig, Unsplash

19. март 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Preduzeća o primeni elektronskog fakturisanja: Olakšanje ne teče baš tako lako

by bifadmin 15. март 2023.

Obaveza slanja, primanja i čuvanja elektronskih faktura za firme u privatnom sektoru koje su obveznici PDV stupila je na snagu 1. januara i kao što su mnogi očekivali, čitajući odredbe Zakona o elektronskom fakturisanju, zadala je puno glavobolja privrednicima, a posebno knjigovođama u Srbiji. Njihova jedinstvena ocena je da su elektronske fakture dobra ideja, ali da postoje manjkavosti u odredbama Zakona, što je u praksi nametnulo dodatne obaveze privredi. Posebna priča, prema rečima privrednika su problemi sa portalom u koji se unose fakture, čime se blokira poslovanje.

Prema podacima Ministarstva finansija za malo više od dve nedelje u januaru razmenjeno je više od tri miliona elektronskih faktura, a ukupno od 1. maja prošle godine nešto više od deset miliona. Nadležni u ministarstvu su saopštili da se od početka ovog procesa „dobro komuniciralo sa privredom i usvojene su mnoge sugestije, što je rezultiralo nizom unapređenih sistema i funkcionalnosti kao i poboljšanja rada samog sistema elektronskih faktura“. Nadležni takođe ističu da se primenom e-faktura očekuje „ubrzanje poslovnih procesa, kao i unapređenje poslovanja kroz dodatnu pravnu sigurnost“, te da je primena „jednostavna i intuitivna“.

Šta o primeni kažu privrednici? Vlasnica firme „Startmark“ iz Niša Gordana Đorđević opisala je za B&F početak rada sa elektronskim fakturama kao težak i stresan. „Događa se da otkucate celu fakturu, a kada hoćete da je pošaljete sistem padne. Prilikom novog pokušaja slanja vidite da fakture nigde nema u sistemu, jednostavno nestane. Morate ponovo da kucate istu fakturu. Napravili su sistem koji ne pamti i morate sve iznova da radite nakon što se blokira. Srećom pa je trebalo da pošaljem mali broj faktura, ne znam šta bih radila da imam 50 ili 100 faktura. Sve je to lepo zamišljeno i biće sigurno tako jednog dana, ali u praksi za sada ne funkcioniše dobro. Tako je bilo problema i sa fiskalnim kasama prvih šest meseci od uvođenja“, kaže Đorđević.

Ona ističe da se za elektronsko fakturisanje pripremala još od marta prošle godine, kada je kupila program, neophodan za rad sa elektronskim fakturama. Pripremila je bazu podataka kupaca i dobavljača, adresar i sve ostalo što je potrebno da bi mogla nesmetano da radi kada novi sistem zaživi.

„Kada pozovem korisničku podršku, oni mi kažu da je problem u velikom broju faktura i u tome što ih svi sada koriste. To opravdanje je za mene neprihvatljivo. Oni su znali da će tako biti 1. januara i morali su da budu spremni za to. Dobili smo čak obaveštenje da prijavimo vreme u koje ćemo slati fakture, da bi nas podelili u grupe. Da li hoćemo od 8 do 10, od 10 do 12 ili od 12 do 15 sati. To je zaista ludost. Slaću fakture kada ja hoću i kada imam potrebe u toku dana. Ukoliko mi se u 12 sati javi firma da joj pošaljem profakturu jer hoće da mi nešto uplati, da li je potrebno da čekam sutrašnji dan, pošto sam propustila jutarnji termin od 8 do 10“, pita se naša sagovornica.

Prema njenim rečima, do sada su privrednici pisali fakture u Ekselu, a uvođenje novog sistema je obrazloženo kao brži i efikasniji način fakturisanja, ali za sada se to ne potvrđuje u praksi. „Dešava se da pojedine firme odustanu od pokušaja slanja elektronske fakture, pa je pošalju mejlom, ali to ne može tako. Moramo da koristimo novi sistem iako je usporen i pada. Netačne su i tvrdnje da su elektronske fakture besplatne. Možeš besplatno da šalješ dve ili tri fakture dnevno, a posle toga se plaćaju“, napominje Đorđević.

Šta zagorčava život knjigovođama?

Vlasnica knjigovodstvene agencije „Aktiva“ Slađana Ćirić izjavila je za B&F da se nakon uvođenja elektronskih faktura knjigovođe suočavaju sa brojnim problemima koji im svakodnevno „zagorčavaju život“. Ona kaže da im osim portala koji pada, problem predstavljaju i novine koje donosi Zakon o elektronskom fakturisanju, a koje su očigledno uvedene bez konsultovanja struke.

„Najveći problem nam predstavljaju avansne e-fakture. Ukoliko vam kupac danas avansno uplati, morate da vidite u izvodu tu uplatu i odmah da na portal pošaljete avansni račun. Sutradan, kada kupac dođe po robu, mora da mu se izda konačni račun. Ranije su se avansni računi izdavali jednom mesečno ili jednom u tri meseca, u zavisnosti od toga da li poreski obveznik plaća PDV mesečno ili tromesečno. Sada neko može da vam u jednom danu uplati avans deset puta i vi za svaku uplatu morate da pišete avansni račun. Nema više tog roka od mesec dana ili tri meseca za izdavanje avansnog računa, sada je rok jedan dan. To praktično znači da jedna osoba u firmi mora neprestano da gleda u izvod i proverava da li je bilo uplate“, objašnjava Ćirić.

Dodaje da komplikacije nastaju i kada se pogreši prilikom sastavljanja fakture. Kada takav račun ne bude prihvaćen, ne može samo da se poništi, već kupac mora da daje izjavu da nije koristio PDV. „Dodatno su iskomplikovane i neke druge obaveze privrednika. Primera radi, maloprodajne firme koje rade sa javnim sektorom moraju da izdaju račun kroz fiskalnu kasu, a potom javno preduzeće traži elektronsku fakturu i šalje zahtev i izjavu da nije koristilo PDV po izdatom fiskalnom računu.

Maloprodajna firma onda mora da stornira fiskalni račun i da pošalje elektronsku fakturu. Jedna od dodatnih obaveza je napravljena i u slučajevima kada firma koja je u sistemu PDV treba da pošalje fakturu preduzetniku paušalcu. Tada računi moraju da se dokucavaju kroz pojedinačnu evidenciju u sistemu elektronskih faktura“, ističe Ćirić.

Naša sagovornica ocenjuje da bi sistem elektronskih faktura bio od velike koristi privredi da je pojednostavio procedure izdavanja računa, ali to nije učinjeno i sada funkcioniše sa brojnim problemima. Dodaje i da je evidentno da mnogi ljudi koji koriste sistem elektronskih faktura za to nisu dovoljno edukovani.

Ključ je u api ključu

Finansijski direktor „E reciklaže 2010“ Stefan Cvetković kaže za B&F da ta firma nema prevelikih problema sa novim načinom fakturisanja i to zahvaljujući korišćenju api ključa.

„Mi koristimo softver – aplikaciju koja je preko api ključa povezana sa našim nalogom na SEF-u. Praktično se na portal i ne logujemo, već možemo direktno iz svog softvera da fakture šaljemo, primamo i odobravamo ili odbijamo. To nam omogućava da posao obavljamo u jednom okruženju i smanjuje mogućnost propusta i grešaka koje bi se sigurno javljale da moramo istu fakturu da obrađujemo i u svom ERP sistemu i na SEF-u. Mi smo se otprilike dva meseca pripremali za početak primene i zajedno sa našim poslovnim partnerima iz oblasti IT-a radili na razvoju softvera koji može da se sinhronizuje sa sistemom elektronskih faktura“, priča Cvetković.

Prema njegovom iskustvu, jedan od manjih problema za sada je taj što se povremeno dešava da sistem elektronskih faktura ne prepoznaje da je korisnik kome je faktura namenjena registrovan u sistemu i ne dozvoljava slanje fakture. Međutim, prilikom ponovnog pokušaja, samo nekoliko minuta nakon toga, ta greška se ne ponavlja.

„Za sada nam sistem elektronskih faktura nije ni otežao, ni olakšao poslovanje. Mislim da će dobrobit koju će doneti ova promena biti brže knjiženje ulaznih faktura, jer nećemo više morati da čekamo da stignu poštom, čime će se smanjiti i rizik od gubitka pošiljke. Mi smo već za prvih petnaestak dana januara dobili oko 100 faktura“, navodi Cvetković.

Direktor Regionalne privredne komore Nišavskog, Pirotskog i Topličkog okruga Aleksandar Milićević izjavio je za B&F da komora nije imala posebne pritužbe privrednika na sistem elektronskog fakturisanja, mada treba uzeti u obzir i činjenicu da je tokom januara značajno manja privredna aktivnost nego u decembru.

„Privrednici se prilagođavaju tom novom sistemu i rekao bih da to ide nekim svojim tokom. Ima manjih komplikacija i biće ih sigurno dok se ljudi ne naviknu, ali nema takvih problema kao što ih je bilo kada su uvedene nove fiskalne kase. Tada me je mnogo privrednika zvalo i tražilo pomoć. Sada nemam informaciju da je neko zapao u ozbiljne probleme zbog elektronskog fakturisanja“, kaže Milićević.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Nathan Dumlao, Unsplash

15. март 2023. 0 komentara

Noviji članci

Stariji članci