Fond koji je IFC stavio na raspolaganje APS Holdingu, specijalizovanoj instituciji za otkup teško naplativih kredita i upravljanje preduzećima u teškoćama trebalo bi da pomogne rešavanju NPL u regionu. Obim kredita u Srbiji koji bi mogao biti obuhvaćen ovom inicijativom delom zavisi i od uklanjanja barijera u kupovini teško naplativih kredita građana, koje je važećim propisima dozvoljeno samo bankama
Spremnost Vlade da sprovede oštru fiskalnu konsolidaciju i realizuje sveobuhvatne i temeljne reforme sada je manje izvesna nego što je to izgledalo odmah nakon njenog formiranja. Čini se da postoji rizik da Vlada ponovi politiku iz prethodnog mandata, koja se karakterisala najavama krupnih reformi i rezova, da bi se potom postepeno odustajalo od toga ili su najavljene mere odlagane i ublažavane. Odlaganje dolaska misije MMF, ukazuje na to da još uvek postoje značajne razlike između Vlade i MMF u pogledu toga kakvu ekonomsku politiku i reforma Srbija treba da sprovodi, smatra dr Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i urednik FREN, u najnovijem 36. broju Kvartalnog monitora.
Osnovna ideja novog proizvoda za suzbijanje larvi komaraca u stajaćim vodama je da se postigne što veća efikasnost, uz minimalne posledice po životnu sredinu. Mada je proizvod još u fazi terenskih ispitivanja, za njega su već zainteresovani korisnici iz sveta. Njegov tvorac je Suren Husinec, naučnik koji se pre više od dve decenije upustio u preduzetništvo jer u Srbiji nije imao kome da ponudi svoje znanje.
Ključ argentinskog nazadovanja, uključujući i najnoviju krizu leži u nesposobnim elitama koje svoju moć zasnivaju na očuvanju monopola, kartela i korišćenju institucija za grupno-privatno ’izvlačenje’ kapitala. U takvim uslovima ekonomija se svodi na izvoz sirovina i oslanjanje na jevtinu radnu snagu.
Kada se Argentina pojavi u udarnim vestima medija, generacije koje duže pamte počinju da strepe kako se radi o novom puču ili najavi ekonomske krize. I zaista: ovog februara novinski naslovi su zloćudno najavili da se događa nešto preteće. Nacionalna valuta pezos izgubila je 15% svoje vrednosti u samo jednoj nedelji, inflacija se razbuktala na blizu 30%, devizne rezerve su prošle godine smanjene za trećinu, a država uvodi čitav niz restriktivnih mera koje su u prošlosti obično pogoršavale stanje ekonomije.
Namera ovog teksta nije da nagađa hoće li se zaista razbuktati nova ekonomska kriza i kako će se odvijati, već da ukaže na neke trajnije faktore koji Argentinu mogu gurnuti u novi talas nazadovanja.
Ono što ovu zemlju zaista čini posebnom pa i jedinstvenom jeste da, od statusa jedne od svojevremeno najrazvijenih zemalja sveta, polako klizi ka statusu zemlje u razvoju, ali u procesu koji traje čitavo stoleće. Čuveni ekonomista Simon Kuznec napravio je duhovitu dosetku da postoje četiri tipa zemalja: razvijeni, nerazvijeni, Japan i Argentina. Dok su japanski model ekonomskog rasta mnogi imitirali, niko se ne poziva na Argentinu kao obrazac za oponašanje.
Zaista je začuđujuće da zemlja koja je 1913. po visini BNP bila rangirana kao sedma u svetu, odmah iza SAD, Britanije i Nemačke, u 2012. dospela na 55. mesto, čak i ispod suseda kao što su Čile i Urugvaj koje su Argentinci uvek gledali s visine. U Dalmaciji su se mnogi migranti dvadesetih godina prošlog stoleća dvoumili da li ići u Kaliforniju ili Argentinu ali u novije vreme se tamo malo ko otisnuo.
Loša sreća
Nedavno je londonski Ekonomist pokušao da objasni šta se to desilo sa ovom latinoameričkom državom. Razloga za dugotrajni pad je više, ali se mogu svesti na sledeće.
Prvi svetski rat, zatim Velika kriza iz 1929, pa zatim Drugi svetski rat zaustavili su više od trideset godina ekonomskog rasta i doveli do stagnacije a onda i trajnog opadanja. Kada se klatno ekonomije okrenulo, počele su i dugotrajne političke nestabilnosti: serija državnih udara, započeta 1930, dovela je vojne diktatore koji su se pokazali kao potpuni ekonomski diletanti. Nakon vojnih diktatura, nastavlja se dominacija peronista, nazvani po Huanu Peronu (1946-1955), predsedniku populisti. Peronisti su centralisti, okrenuti samodovoljnoj i zatvorenoj ekonomiji (protekcionizam, supstitucija uvoza, mamutska javna preduzeća, striktna regulacija), kao i socijalnom populizmu. Nakon ’izgubljene dekade 1980-ih’, njih su privremeno zamenili neoliberali (1990-te), ali se, uz kratkotrajne ekonomske uzlete, trend opadanja i nestabilnosti nastavio.
I u periodu uspona i slave, pre Prvog svetskog rata, Argentina je zavisila od Velike Britanije kao glavnog trgovinskog partnera i investitora. Nakon Velikog rata, Britanija – do tada svetski hegemon – više nije mogla da bude ni jedno ni drugo. Njujork je postao novi svetski centar, ali dugo nezainteresovan za Argentinu.
Iako je ova zemlja bila ekonomski dugo u uzletu, ipak nije bila i moderna ekonomija. Postala je svetski izvoznik mesa i žitarica – dakle, sirovina – ali nije razvila modernu industriju. Zavisila je od strane tehnologije i investicija. Njena hronično mala štednja i zavisni bankarski sektor nisu podsticali modernizaciju. Njena poslovna tj. zemljoposednička i monopolistička elita, očito, nije bila zainteresovana za razvoj obrazovanja (osim primarnog), inovacija i proizvoda više tehnološke prerade.
Nakon Drugog svetskog rata država se polako pretvara u ključni redistributivni centar. Peronisti je kreiraju kao korporativnu strukturu i ona funkcioniše kroz saradnju i pregovore elita (poslodavci, sindikati, zemljoposednici) i to donosi relativno visoke plate, penzije i socijalne usluge. Ali uz neefikasnu, zatvorenu i opadajuću ekonomiju, to dovodi do prenapregnutosti i kriza budžeta, političkih napetosti i protesta, kao i rigidnosti u suočavanju sa realnošću. Napetosti nastaju i između izvoznika hrane i domaćih potrošača zbog visokih cena. Kod izrazito eksportne ekonomije nije isto izvoziti naftu ili hranu.
Politička elita u strahu od razvoja
Ključ dugotrajnog opadanja ipak je u kvalitetu institucija. Prvo, Argentina nije izgradila institucije da zaštiti svoju mladu demokratiju od vlastite armije. Njene slabe institucije zloupotrebljavala je etnocentrična elita da štiti vlastitu komotnu zavisnost od zemlje i stočarstva, kao i u odbijanju da uči od sveta koji se menja. Dvojica ekonomista Daron Acemoglu i Džejms Robinson su u svojoj knjizi „Zašto nacije propadaju“ uveli zanimljivu distinkciju između ekstraktivnih i inkluzivnih institucija, kao i ekstraktivnog i inkluzivnog ekonomskog rasta. Prve se tiču političkih institucija unutar kojih obrazac donošenja odluka klizi ka sivoj zoni interesnih grupa i lobija, klanova za uzajamnu podršku, jačanja odnosa i mreža patron-klijent, nepotizma i negativnog reciprociteta (ja tebi uredbu, dozvolu, sertifikat, a ti meni…). Inkluzivne institucije daju izglede svakom da, uz poštovanje osnovnih pravila, artikuliše i implementira svoje projekte. Očito je da su tradicionalna elita, kao i peronisti kasnije, dizajnirali i koristili institucije za grupno-privatno ’izvlačenje’ kapitala, posebnih kvota i privilegija, usluga i eliminisanje konkurencije. U takvom kontekstu dešava se i ekstraktivni rast, tj. svodi se na izvoz sirovina, jevtinu radnu snagu, monopole i kartele, korupciju i nesposobnost za spoljne izazove – dakle, komparativno zaostajanje.
Važna teza je da je ekstraktivni rast moguć ali mu je trajanje ograničeno i da obično parališe ekonomiju. Argentina to potvrđuje. Ali i kada je trajnije ostvariv, neophodan je, prvo, izvestan stepen centralizacije, što mnoge zemlje ne mogu da stvore. Drugo i važno, neophodan uslov je da politička elita ne strahuje od brzog razvoja, kreativne destrukcije koja ga obično prati, niti se plaši institucionalnog otvaranja i autonomije. Time se upravo objašnjava dugi uspon Kine, a odsustvo razvoja Severne Koreje. U stvarnom životu, naravno, većina zemalja nalazi se u sivoj zoni izmedju ekstraktivnog i inkluzivnog. Kao primer, Acemoglu i Robinson navode Kolumbiju u metafori ’orangutan u fraku’, Dakle, politička oligarhija kontroliše i manipuliše institicijama, ali ih ipak otvara i drugim ekonomskim akterima, poštuje osnovna pravila i direktno ne ugrožava njihove projekte.
Slabe institucije i partije
Gradnja institucija je spor proces, ali su argentinske elite i harizmatični lideri bili skloniji brzim i kratkoročnim rešenjima, čudotvornim carinama ili vezivanju pesosa za dolar i strane recepte tokom 1990-tih. Nije Argentina, naravno, jedina gradila ekonomiju na izvozu sirovina, a koje se od snažnog aduta lako pretaču u prokletstvo. Kao i mnoge druge zemlje propustila je da gradi dobar obrazovni sistem, da kreira stabilne i autonomne ustanove, podstiče razvoj tehnologije i autonomnu profesionalnu elitu. Uz to, ova zemlja i nema snažne i profilisane političke partije sposobne da grade i dele bogatstvo, kao i da mobilišu društvo oko strateških tema.
U mnoštvu reakcija na najavu nove krize, zanimljivi su različiti pristupi iz dva suprostavljena tabora. Radikalna levica ukazuje na globalnu krizu, globalizaciju, neumrle imperijalističke namere Zapada, kao i kompradorsku ulogu lokalnih elita… Tržišni fundamentalisti ukazuju na dirigovanu privredu, nedovoljnu liberalizaciju trgovine ili nepotpunu privatizaciju, korupciju i velika ograničenja za delovanje tržišta. Levica je notorno poznata po tome što nema razvijenu teoriju države i što to smatra sekundarnom temom. Neoliberali pak državu vide u ključu ’good governance,’ tj. kao tehnokratski koncept koji reforme shvata kao uklanjanje barijera za slobodnije delovanje tržišta. Glavni zaključak editorijala lista Ekonomist, medjutim, jeste da je država važna. Ali ne objašnjava i kako.
Naslovna strana tog broja Ekonomista postavlja i pitanje šta druge zemlje mogu da nauče iz sto godina opadanja Argentine. Čak i površan uvid u naše društvo i ekonomiju upućuje da je mnogo toga veoma relevantno i da se može mnogo naučiti. Ali, prvo moramo ozbiljno studirati ’slučaj Argentina,’ pa onda ozbiljno postaviti seriju pitanja kako ih nedeljnik Ekonomist postavlja… Zašto to već nismo uradili? Ili možda i nećemo?
Miroslav Ružica
broj 105, mart 2014.
Telekomunikacione kompanije prisiljene su da šire opseg svog delovanja kako bi ostale konkurentne u uslovima ubrzane tehnološke evolucije. U toku je konvergencija informatičkih i telekomunikacionih tehnologija, a ko to nije uvideo na vreme imaće problema sa prilagođavanjem, pa i samim opstankom na tržištu, kaže, Đorđe Radović, direktor Sektora za nadzor mreže i kontrolu kvaliteta (NOC) u Telekomu Srbija koji je nedavno, sa svojim timom dobio priznanje na prestižnoj konferenciji IBM Pulse u SAD.
“Stari” telekomunikacioni operatori moraju što pre da prihvate novi model poslovanja u kojem im glavna konkurencija ne stiže isključivo od drugih telekomunikacionih kompanija već i od IT giganata poput Google-a, kaže Đorđe Radović, direktor Sektora za nadzor mreže i kontrolu kvaliteta (NOC – Network Operation Center), u Telekomu Srbija. “Danas kada je sve izraženija konvergencija u ICT industriji, telekomunikacione kompanije ne mogu više da imaju istu profitnu marginu kao pre nekoliko godina. Svoju poziciju moraju da zadrže novim ponudama, a tu je ključan odnos prema korisnicima. Zato je veoma važno što bolje se upoznati sa njihovim potrebama i izaći im u susret kvalitetnim i povoljnim ponudama inovativnih servisa.”
To je upravo i suština inovacija koje je Telekom Srbija u februaru ove godine predstavio na IBM Pulse konferenciji u Las Vegasu, na poziv organizatora i to kao jedini predstavnik telekomunikacionog sektora iz regiona. Rezultat višegodišnjeg projekta transformacije poslovnih procesa u NOC-u je “prelazak iz tradicionalnog koncepta monitoringa telekomunikacione infrastrukture u savremeni koncept monitoringa servisa” što, prevedeno na rečnik krajnjih korisnika, znači bolju uslugu i bržu reakciju na potencijalne greške u sistemu, kaže sagovornik B&F.
Telekom Srbija je prešao iz jednog monopolističkog položaja u sasvim novi, u potpunosti konkurentan položaj na liberalizovanom tržištu. Ovakvu vrstu transformacije potrebno je ispratiti na svim nivoima poslovanja, a pored istrajnosti to zahteva i dosta vremena. U poslednje vreme tržište telekomunikacija se ubrzano menja i Telekom Srbija ne sme da ostane tradicionalni operator već je neophodno da se okrene realnim potrebama korisnika, što je takođe u skladu sa ponašanjem najvećih svetskih operatora koji sve više postaju servis provajderi, napominje Radović. “Samom transformacijom monitoringa smo, rekao bih, napravili malu poslovnu revoluciju i pokrenuli ostatak kompanije, a svi naredni koraci na unapređivanju biće samo podrazumevajući evolutivni pomaci, kako tehnologija bude dalje napredovala“.
Korisnik vidi krajnji proizvod – skup usluga, kvalitet i brzinu njihovog izvršenja – i njega zanima samo da li određeni servis funkcioniše u okviru njegovih očekivanja. “Jedna od bitnih razlika u našem poslovanju danas, nastalih pre svega realizacijom ovog i sličnih projekata u kompaniji, je proaktivnost – odnosno sposobnost da reagujemo pre bilo kakvog prekida servisa, dok smo ranije funkcionisali u većoj meri reaktivno. U principu, onog trenutka kada korisnik prijavi postojanje nekog problema – tada je, po mom mišljenju sa stanovišta biznisa, u najvećem broju slučajeva već kasno. Trudimo se da budemo korak ispred potreba naših korisnika, da ih razumemo i da pre svega ukažemo na važnost ovakvog proaktivnog pristupa u današnjem telekomunikacionom biznisu svima na tržištu”, kaže Radović.
Što se tiče predviđanja i otklanjanja grešaka u realnom vremenu, najbolji primer su slučajevi velikih elementarnih nepogoda. Sada, kada se desi veliko nevreme i dođe do ispadanja npr. određenih baznih stanica mobilne telefonije u nekom geografskom području, Telekom na osnovu podataka kojima raspolaže na sistemima za monitoring, a koji su integrisani na zajednički portal sa ostalim servisima, može da predvidi potencijalnu ugroženost svih servisa, znatno ranije pošalje ekipe na teren da saniraju već lokalizovani kvar, čak i pre nego što im prvi korisnici upute pozive i budu svesni da problem uopšte postoji. Novi sistem monitoringa takođe omogućava da se u takvom slučaju računi korisnika umanje za nastali prekid u funkcionisanju servisa, u zavisnosti od vrste ugovora kakav korisnik ima sa kompanijom.
U ovom trenutku Telekom Srbija je takođe u mogućnosti da definiše SLA (Service licence agreement) sa korisnikom, što ranije nije bio slučaj. “Potpisivanje SLA najviše podseća na ugovor o osiguranju kojim pojedini korisnici obezbeđuju sigurnu isporuku usluge (funkcionisanje, brzina, prenos, …), a kojim Telekom Srbija na sebe svesno preuzima određeni poslovni rizik”, objašnjava Radović. Kada se utvrdi SLA, Telekom Srbija prati potencijal ugroženosti servisa za određenog korisnika preko dogovorenih parametara. Sistem unapred obaveštava da li dolazi do ugroženosti i omogućava brzu reakciju, pa korisnik ni ne primećuje šta se dešava jer je podrazumevan kvalitet usluge kontinuirano održavan. “Ukoliko se, pak, desi neko narušavanje dogovorenih parametara, na koje ne možemo da utičemo, u dogovoru sa kolegama iz odeljenja prodaje i u skladu sa SLA dogovara se i određena nadoknada. “ objašnjava sagovornik B&F. To je usluga koju u većoj meri koriste biznis korisnici, pogotovo oni kojima direktno poslovanje zavisi od nivoa kvaliteta servisa koje im pruža Telekom Srbija.
Svi nude sve
Samo učešće Telekoma Srbija, kao jedinog operatora sa ovih prostora, na konferenciji IBM Pluse, na kojoj su učestvovali operatori sa mnogo većom korisničkom bazom i prihodima iz svih delova sveta (Sprint, VimpelCom, Nextel, …), dovoljna je potvrda našeg kvaliteta u ovom segmentu, smatra Radović, “a to prepoznavanje stručne javnosti je po mom mišljenju bitno i za samu državu čiji su potencijali posredno reprezentovani na ovaj način. Veličina određene investicije nije uvek i garant njenog uspeha: u Las Vegasu smo dobili pohvale da naš projekat vredi daleko više od sličnih pokušaja većih operatora, koji su imali na raspolaganju daleko veća sredstva”. Ključna razlika je bila u rezultatima rešenja Telekoma i postignutom visokom stepenu integracije različitih platformi, “zbog čega smo izazvali dodatno interesovanje naših kolega širom sveta”, kaže Radović i dodaje da se najveća vrednost ovog projekta ogleda u tome što je Telekom Srbija postao referentna tačka za mnoge velike kompanije koje nemaju potrebni „know how“. “Uspeli smo i da edukujemo specifičan profil ljudi u kompaniji koji je danas izuzetno cenjen na tržištu”, kaže Radović. “Kao lider ovog tima koji je izneo projekat, izuzetno sam ponosan na ovu činjenicu”.
Ovakav profil zaposlenih je danas nemoguće naći među svršenim studentima domaćih fakulteta, primećuje sagovornik B&F. Rezultat visokog školovanja kod nas je npr. još uvek ili „čist“ programer ili elektroinženjer, iako najnovija dostignuća i razvoj industrije poslednih godina sugerišu potrebu za novim zanimanjima koja bi uključivala znanja iz obe ove struke. Njih, na žalost, još uvek formira tržište, a ne školski sistem. “Ovakvi događaji upravo ukazuju na neophodne promene i u ovoj sferi našeg društva i mi ćemo se truditi da i na taj način doprinesemo tržištu na kome poslujemo.” kaže Radović.
Preuzimanje malih startapova i u Srbiji
“Velikim kompanijama će, po mom mišljenju, sve više postajati interesantne male inovativne IT kompanije sa dobrim idejama, koje mogu dodatno da se omasove i donesu ekstra profit”, kaže sagovornik B&F. “Najbolji primer za to predstavlja preuzimanje popularnog WhatsApp-a od strane Facebook-a za, kako je objavljeno u medijima, nekih 19 milijardi dolara, što je za mnoge bilo precenjeno, ali zapravo možda i nije, jer je za tu sumu plaćen tzv. ‘’goodwill’’, odnosno veliki potencijal u biznisu i profit koji će ta kompanija tek napraviti, pogotovo ako se uzme u obzir da se u jednom danu preko tog servisa pošalje više poruka nego preko svih mobilnih operatora na svetu zajedno.”
U narednom periodu neće biti neobično da se i kod nas dogode preuzimanja kreativnih malih IT biznisa, startapova sa dobrim idejama, od strane velikih kompanija koji samo naizgled ne pripadaju domenu telekomunikacija, ističe Radović. I za ovo treba biti spreman, jer danas kao nikada pre dolazi do izražaja ona čuvena izreka ‘’vreme je novac’’.
Prema podacima koje je nedavno objavila Narodna banka Makedonije, makedonske banke su imale relativno uspešnu 2013 godinu. Trinaest banaka čija aktiva predstavlja oko 96% ukupne aktive banaka je imalo profit za 58% veći u odnosu na 2012. Iako su krediti pokazali skroman rast, koji je bio nešto dinamičniji tokom poslednjeg kvartala, gotovo da nema nikakve promene u nivou prihoda od kamata generisanih u 2013 godini u odnosu na 2012. Međutim, banke su imale koristi od manjih troškova po osnovu kamata što je rezultat opšteg trenda pada kamatnih stopa. Otuda su ostvareni rashodi od kamata bili 9% manji nego u 2012, što je doprinelo da makedonske banke zabeleže 7% veći neto prihod od kamata u 2013, piše dr Igor Davkov u makedonskom magazinu Ekonomija i Biznis.
Nemačka preduzeća koja rade u Srbiji spremna su da nastave investiranje i zapošljavanje novih radnika, ali kao i svi drugi privrednici, strani i domaći, već godinama traže sveobuhvatne reforme privrednog ambijenta. U boljim uslovima poslovanja prošlogodišnji rekordni trgovinski saldo dve države od 2,8 milijardi evra mogao bi biti višestruko veći. O tome govori primer iz susedne Bugarske, gde je prošlogodišnja razmena dostigla 5,3 milijarde evra pri čemu polovinu čini bugarski izvoz.
Kada je Nemačko-srpsko privredno udruženje (DSW), najveća privredna bilateralna organizacija u našoj zemlji, nedavno u svojoj godišnjoj anketi objavila rezultate o uslovima poslovanja i privrednom ambijentu u Srbiji, čitava obimna analiza sa brojnim grafikonima stala je u jednu jedinu rečenicu: „Srbija najčešće sama sputava sopstveni privredni razvoj“. Okruglo stotinu preduzeća koja su u anketi uzela učešće, navela su svoju spremnost za dalje investicije i nova zapošljavanja u Srbiji, uz zaključak da njihova dobra volja nije dovoljna ako nema odgovarajućeg privrednog ambijenta.
Oko 2.500 stranih kompanija u našoj zemlji, među kojima je 400 nemačkih, kao i sva domaća preduzeća, već dugi niz godina ponavljaju iste zahteve koji nailaze na malo ili nimalo razumevanja kod svih dosadašnjih političkih garnitura: uspostavljanje pravne sigurnosti, predvidivost ekonomske politike, pojačana borba protiv korupcije, novi zakon o radu, efikasnost javne uprave, smanjivanje prevelike administracije, rasterećenje privrede kroz reformu poreskog sistema, politička sigurnost, reforma obrazovnog sistema, reforma javnog sektora, reforma zdravstva… i još mnogo toga.
Pomenuta anketa utvrdila je da se procena ekonomske situacije u Srbiji za 2014. godinu u odnosu na prethodnu godinu nije znatno poboljšala: protekle godine 80% anketiranih preduzeća ocenilo je ekonomsku situaciju kao lošu. Za tekuću godinu ovaj rezultat je nešto pozitivniji, s obzirom da 67% anketiranih ocenjuje privredno stanje kao nepovoljno. Nemački privrednici u Srbiji se, kao u rezultatima protekle četiri godine, ne nadaju skorom završetku ekonomske krize. Nepromenjenu situaciju kod broja zaposlenih predviđa 45% dok samo 8% računa na pad zapošljavanja u svom preduzeću. Ukupno 38% kompanija želi da poveća investicije u tekućoj godini, dok samo 16% planira suprotno. Spremnost da investiraju i zapošljavaju novu radnu snagu pokazuju posebno preduzeća iz sektora proizvodne delatnosti koja su izvozno orijentisana i sa više od 250 zaposlenih.
Jedina svetla tačka na koju se nemački privrednici rado osvrću u našoj zemlji jeste zadovoljstvo zbog dobre i kvalitetne radne snage. Ipak, najveći broj nemačkih investitora, mišljenja je da Srbija iz korena treba da reformiše svoj obrazovni sistem prema nemačkom uzoru. Naime, u ovoj zemlji obrazovni sistem formira privreda prema svojim konkretnim potrebama – u saradnji sa Saveznim ministarstvom prosvete, a ne obrnuto. Edukativna funkcija nemačke komore zasniva se na dualnom sistemu obrazovanja gde dominira praktičan rad i gde se posebno težište stavlja na zanatsvo, koje u Srbiji, na žalost, odumire. Dakle, sugestija je na uspostavljanju sistema u kome nećemo više imati stampedo na fakultete ni „večite studente“ već selekciju nakon četvrtog razreda osnovne škole prema prethodnom uspehu. Nakon toga sledi gimnazija pa prohodnost ka univerzitetu ili zanatska škola.
Skoro sve značajne nemačke kompanije u Srbiji, pogotovo u proizvodnoj delatnosti, organizuju obuke za svoje kadrove. Sa dobro obučenim radnicima dolaze efikasniji rezultati i korporativni uspeh. Dobro je i što mladi u Srbiji sve više shvataju potrebe za neophodnim obavljanjem prakse u takvim preduzećima nakon čega sebi povećavaju šanse za dobro radno mesto u budućnosti, a što je pokazao i prošlogodišnji prvi Nemačko-srpski sajam karijere. Međutim, problem koji imaju proizvodne firme jeste sve manja ponuda na tržištu rada u određenim zanatskim oblastima neophodnim proizvodnji uprkos najavljivanju reindustrijalizacije Srbije i dolasku novih investitora, kako bar tvrde naši političari.
O privlačnosti Srbije za investitore ne može se govoriti bez sagledavanja šireg okvira. Ako poredimo Srbiju samo sa njenim okruženjem, ne navodeći u ovom trenutku tri „evropska tigra“ (Poljska, Češka i Slovačka) videćemo da se naša zemlja na listi potencijalnih investitora, prema svim parametrima, nalazi tek negde na začelju. Evo i konkretnog primera: Nedavno se Delegaciji nemačke privrede u Srbiji obratila jedna nemačka kompanija (oblast elektronike) koja je želela da investira u veliki proizvodni pogon u našem regionu. Dilema za njih bila je u izboru Srbije ili Makedonije. Od Delegacije su tražili uporednu tržišnu analizu za pet gradova u Srbiji i dva u Makedoniji, pri čemu su želeli da akcenat bude na proseku zarada, državnim subvencijama i zakonu o radu. Na kraju, odlučili su se za Makedoniju. Sličan slučaj dogodio se još tri puta u prošloj godini kada su nemačke kompanije zvučnog imena umesto u Srbiju otišle u druge susedne zemlje. Dakle, za nove investitore prisustvo renomiranih kompanija kao što su Fiat, Bosch, Siemens ili Mercedes nije dovoljan argument, ako procene da na ciljnom tržištu nema pravne sigurnosti i da im aktuelni zakon o radu, koji je omogućio da u nekim inostranim kompanijama postoji i do osam sindikata, predstavlja problem.
Zbog toga je bitno da, pored svih pomenutih reformi sa početka ovog teksta, i aktuelni socijalni dijalog obuhvati razgovor oko promene kompletnog zakona o radu a ne samo njegovih pet instituta čijom se izmenom neće mnogo dobiti.
Ukoliko budu ispunjena obećanja o brzim, dubokim i suštinskim reformama, značajno će biti unapređena privredna klima u zemlji. To će, ujedno, privući nove i kvalitetne inostrane ali i nemačke kompanije. U tom slučaju prošlogodišnji rekordni trgovinski saldo dve države od 2,8 mlrd. evra, može biti višestruko veći. Ko ne veruje, neka pogleda prošlogodišnji saldo u razmeni Nemačke i Bugarske (7,3 mil. stanovnika) koji je dostigao 5,3 mlrd. evra pri čemu su Bugari izvezli robu u vrednosti od 2,7 mlrd. evra.
Nemačka privreda u svakom trenutku ima veliki interes da se i nacionalna privreda zemlje domaćina ravnomerno i efikasno razvija s obzirom da inostrana proizvodna preduzeća mogu dobro da posluju samo uz zdravu konkurenciju i kooperaciju sa kvalitetnim domaćim dobavljačima kako bi krajnji proizvod mogao da bude konkurentan na svetskom tržištu. Zato nemačke kompanije sa sobom uvek donose i tehnološke inovacije, ali i obuku i šansu za mlade ljude. Ovo je naročito bitno u onim privrednim segmentima gde srpsko-nemačka privredna saradnja tek treba značajnije da se razvija: obnovljivim izvorima energije, komunalnoj infrastrukturi, poljoprivredi, informacionim tehnologijama i trgovini.
Milan Vučković, Delegacija nemačke privrede u Srbiji
broj 107, maj 2014.
Pre nekog vremena sam zastala u jednoj otmenijoj prodavnici na Menhetnu da kupim malo sira za večeru. Bilo je svakojakih: nebrojeni redovi mlečnih proizvoda s dugom tradicijom, primerci savršeno odmerenog zrenja – meki, plavi, tvrdi danski, mrvljeni engleski, vrhunski francuski – svi s jednakim pravom na moju pažnju i novčanik. Imala sam izbora napretek.
Ni opšte obrazovanje, ni veštine sabiranja i oduzimanja nisu dovoljni za pametno donošenje finansijskih odluka.
U Srbiji bi uskoro mogla da počnu da se grade energetski efikasna naselja koja karakterišu niska cena izgradnje, nulta emisija ugljen-dioksida i ekološko upravlje otpadom. Takva naselja, namenjena su, pre svega, mladim ljudima.
Želeći da promoviše tu ideju, opština Savski venac se priključila projektu koji finansira Evropska unija, a čiji je cilj da definiše načine i podstakne izgradnju novog tipa socijalnog stanovanja, nazvanog MILD Home (skraćenica od engleskih izraza My Modular, Intelligent, Low cost, Do it yourself).
Osim naše zemlje, u ovom projektu učestvuju i Italija, Austrija, Rumunija, Bugarska, Grčka i Mađarska. Kako bi se čula reč arhitekata i dobile interesantne ideje za ekološka naselja, opština Savski venac je raspisala konkurs i izabrala tri najbolja rešenja. Sledeći korak je izrada studije izvodljivosti da bi se analizirala isplativost izabranih idejnih projekata i formirao prototip naselja.
Nina Mitranić, vođa projekta u opštini Savski venac, kaže da bi tender za izradu studije izvodljivosti trebalo da bude raspisan do kraja juna, a da se završetak celog projekta očekuje sredinom septembra.
“Kada se tokom leta završi studija izvodljivosti, obići ćemo lokalne samouprave u Srbiji, koje su potpisnice sporazuma o energetskoj efikasnosti. To su Niš, Zrenjanin, Varvarin, Žabalj. U njima, kao i u drugim zainteresovanim gradovima i opštinama u Srbiji, predstavićemo kako naselje može da se napravi po relativno niskim cenama, kako funkcioniše. Kraj projekta je širenje rezultata do kojih smo došli, predstavljanje prototipa, mogućnosti finansiranja. Konačnim konceptom biće pokazano da je ovakav način izgradnje i projektovanja, uspešniji, brži i jeftiniji u izgradnji, a i u eksploataciji od standardnih objekata”, objašnjava Mitranić.
Ona kaže da već sada razgovaraju sa predstavnicima građevinske industrije kako bi dobili informacije da li srpske kompanije imaju odgovarajuće materijale i da li su spremni da se uključe u ovakav tip gradnje.
Predložena rešenja
Arhitekte su svoja rešenja osmišljavali prema lokaciji u Borskoj ulici u najjužnijem delu opštine Savski venac, na samoj granici sa opštinom Voždovac. Međutim, ta lokacija je u državnom vlasništu tj. pripada Vojsci Srbije i za sada nema izgleda da bi se tu moglo izgraditi ovakvo naselje.
Juče su u prostorijama biznis inkubatora „Nova iskra“ arhitekte predstavile svoja rešenja.
Dalia Dukanac i Ivana Jelić su predstavile rešenje koje odlikuje kolektivno stanovanje koje je privremenog karaktera i individualno stanovanje. Arhitektice su istakle koncept trga kao zajedničkog prostora i napomenule da su predvidele solarne panele kao jedne od glavnih izvora energije.
Arhitekte Pavle Stamenović i Dušan Stojanović su predstavili ideju o kućama u nizu. Svaka jedinica bi se prostirala na više etaža kako bi se maksimalno iskoristio prostor. U dvorište svake jedinice je predviđeno da se dolazi kroz unutrašnjost objekta.
Rešenje pod nazivom „Nova moba za ovo doba“ je potpisala grupa od 15 autora. Cilj njihovog modela je da se izgrade stanovi dostupni mladim ljudima.
Kako je rečeno na jučerašnjoj prezentaciji, njihovim modelom se preskočio investitor kao neko ko rešava stambeno pitanje.
Prema njihovom predlogu grupa ljudi bi trebalo da osnuje stambenu zagradu, da uloži zajednička sredstva. Oni ne postaju vlasnici stanova, već kad budu želeli da izađu iz zajednice dobijaju nazad svoj novac. Oni su definisali načine investiranja – odnosno može biti avansno plaćanje, mesečno ulaganje, ulaganje radom. Prema proceni, dovoljno je da se u projekat udruži 40 zadrugara.
Ovim rešenjem je predviđeno da se gradnja realizuje panelima od balirane slame koji su naišli na široku primenu u Velikoj Britaniji. Zadrugari bi prvo otvorili proizvodni pogon za ove panele, pa bi onda krenuli u izgradnju prvog objekta.
Prema proceni ovih autora kvadrat stana bi koštao 322 EUR. Oni očekuju da država da podršku ovoj ideji u vidu obezbeđivanja građevinskog zemljišta.
Izvor: eKapija