Sprej za kosu, imalin za cipele, tamponi, vata, sunđeri, predimenzionirane čaše, lepak… Ovo su samo neka od pomagala koja se koriste kako bi nama, potrošačima, proizvodi u reklamama izgledali primamljivo, piše E kapija.
Kako je, zahvaljujući holandskoj kompaniji, pivo iz Zaječara nakon više od veka postojanja i u istoj „zidarskoj flaši“ prvo osvojilo Srbiju a, potom, krenulo i u izvoz, objašnjava u razgovoru za B&F direktor kompanije Hajneken Srbija, Aleksandros Danilidis.
Dok se na domaćem tržištu već treću godinu za redom smanjuje potrošnja piva, Zaječarska pivara je, sa više od pola miliona hektolitara piva u 2013. gotovo udvostručila proizvodnju u poslednje dve godine. Ma koliko Zaječarci bili ponosni na svoju pivaru koja će u septembru napuniti 119 godina, u Zaječaru nije izbila „pivska revolucija“. Razlog za kontinuirano uvećanje u produkciji tamošnje fabrike je u rastućoj popularnosti Zaječarskog piva ne samo u ovom regionu već i van lokala.
Nakon što je osvojilo Srbiju, Zaječarsko pivo se od marta ove godine izvozi u Bosnu i Hercegovinu, a traženo je i u nekim delovima Hrvatske i Crne Gore. Takav tržišni uspon jednog lokalnog brenda koji nikada nije imao oreol statusnog simbola i pri tom dolazi iz regiona koji spada među ekonomski nedovoljno razvijene, svakako nije čest slučaj. Dodatna zanimljivost u celoj priči je to da je njegov potencijal da izađe „iz svog kraja“ prepoznala kompanija čije je sedište u – Holandiji.
Naime, nakon što je Zaječarska pivara 2008. postala deo kompanije Hajneken, uložena su značajna sredstva u osavremenjivanje pogona fabrike, ali i ambalaže. Pre dve godine doneta je odluka da se započne sa distribucijom Zaječarskog piva na nacionalnom nivou. „Na osnovu istraživanja tržišta koja redovno sprovodimo kako bismo išli u susret potrošačima, ocenili smo da je trenutak za plasman Zaječarskog piva na teritoriji cele Srbije. Uspeh Zaječarskog piva rezultat je nekoliko važnih i dobro iskombinovanih faktora: srpski potrošači dobili su priliku da u najbližoj prodavnici nabave i probaju jedan originalni domaći brend, vrhunskog kvaliteta a po prihvatljivoj ceni“, objašnjava Aleksandros Danilidis, direktor kompanije Hajneken Srbija.
Cena, međutim, nije presudan faktor u toj formuli uspeha. „Konkurenti su odmah reagovali tako što su u pojedinim delovima Srbije drastično snizili cene svojih proizvoda, ali mi ih nismo pratili u ovome jer je naša namera da sprovodimo konzistentnu cenovnu strategiju na teritoriji cele zemlje“, ističe naš sagovornik. Poseban kuriozitet predstavlja detalj da izgled Zaječarskog piva nije nimalo promenjen, odnosno „rebrendiran“: boca, etiketa i pakovanje su ostali isti kao što su bili. Kako kaže Danilidis, upravo ovakvo pakovanje je sastavni deo samog brenda.
Hrabra odluka
Uspon Zaječarskog piva značajno je doprineo i ukupnom porastu tržišnog učešća ove kompanije u Srbiji. „Kada smo počinjali sa poslovanjem 2008. godine, naš udeo na srpskom tržištu je bio ispod 10% i mnogi su odluku da započnemo sa tako niske pozicije ocenili kao veoma hrabru. Ove godine se nalazimo na drugoj poziciji sa udelom koji je nešto iznad 25%. To najbolje ilustruje koliko je vrtoglav bio naš rast“, naglašava direktor kompanije Hajneken Srbija. On dodaje da je prošle godine kompanija svoje tržišno učešće povećala za 5%, i to u uslovima smanjivanja celokupnog tržišta i udela direktnih rivala. Rastao je obim proizvodnje i prodaje, a po prvi put posle nekoliko godina poslovanja sa gubicima, ostvaren je pozitivan rezultat.
Dobro poslovanje kompanije utiče pozitivno i na lokalne preduzetnike, budući da je više od 90% Hajnekenovih dobavljača iz Srbije. Izuzetak je nabavka hmelja koji nije dostupan u Srbiji, pa se uvozi. „Kvalitet sirovina podleže redovnom i veoma strogom procesu kontrole i zato nam je izuzetno važno da uvek imamo na raspolaganju potrebne količine koje zadovoljavaju te standarde. Dugoročni uspeh naše kompanije veoma zavisi od uspeha naših saradnika i partnera“, naglašava Danilidis. Velika mreža malih distributera i tradicionalno dobra saradnja sa kompanijom Coca-Cola Hellenic omogućavaju dobru pokrivenost teritorije u svakom trenutku.
Holandski DNK za izvoz
U Srbiji se nisu ispunila ni očekivanja od pre desatak godina da će, zbog relativno niske prosečne potrošnje piva, ovo tržište iskazati visok potencijal za rast. Naprotiv, potrošnja se poslednjih nekoliko godina smanjuje i svela se na prosečnih 59 litara godišnje po glavi stanovnika, što je daleko iza Češke (145 litara) i Nemačke (103 litara), koje prednjače u Evropi.
Udruženje pivara Srbije može značajno da doprinese u dijalogu sa državom, kako bi se pronašla najbolja opcija za sve zainteresovane strane, a koja bi u krajnjem doprinela razvoju domaće ekonomije. „U tom pogledu, postojeći Zakon o pivu mogao bi da bude regulatorna smernica za uređivanje pivarskog tržišta, a da se prilikom donošenja odluka o visini akciza i taksi ima u vidu da njihov previsok iznos ne ugrožava samo pivare, već i lokalnu ekonomiju koju one pokreću“, ističe Danilidis.
U prevazilažnju prepreka koja stoje pred malim tržištima veliki potencijal je u izvozu, a ključne prednosti Srbije, prema mišljenju našeg sagovornika, ogledaju se u dobroj lokaciji i veoma kvalitetnim ljudskim resursima. „Udeo izvoza u našoj proizvodnji u Srbiji iznosi 15% i verujemo da će on porasti – izvozimo ukupno u deset zemalja, od toga i na neka tržišta koja imaju jaku pivarsku tradiciju, kao što je Češka“. Naš sagovornik dodaje da u toj strategiji od velike pomoći mogu biti upravo iskustva Holandije, koja je već vekovima veliki izvoznik. „Prva globalna trgovačka kompanija je osnovana u Amsterdamu – to je, jednostavno, nešto što je usađeno u tamošnji DNK“.
U zemljama poput Holandije i Belgije, prisutna je i veoma duga tradicija malih pivara, što je suprotno situaciji u Srbiji, gde oko 90 % tržišta pokrivaju tri velike internacionalne kompanije. „Razliku pravi kvalitet, a ne veličina pivare. I veliki i mali igrači treba da dokažu da poseduju kvalitet i ideje kako bi privukli potrošaće“, ističe Danilidis i dodaje da će sa sazrevanjem srpskog tržišta piva rasti i potreba za proizvodima manjih pivara.
Zaječarsko je svuda istog ukusa
Na pitanje kako objašnjava komentare na društvenim mrežama da se Zaječarsko pivo, proizvedeno u Novom Sadu, po ukusu razlikuje od onog iz Zaječarske pivare, Aleksandros Danilidis, direktor kompanije Hajneken Srbija odgovara: „Hajneken je sa svojom dugom tradicijom kvaliteta garant da je jedan proizvod uvek proizveden po potpuno istim standardima, bez obzira na mesto proizvodnje, i u tome nikada nismo pravili ni najmanji kompromis“.
Tekst je objavljen u letnjem dvobroju #108/109 časopisa „Biznis & Finansije“
Dok se bogate zemlje otimaju za ovčiju vunu usled njenih izuzetnih svojstava kao ekološkog izolatora u gradnji, u Srbiji i većini okolnih zemalja ona se baca ili spaljuje, uz obilato posipanje benzinom jer teško gori. Razlog za „spaljeni profit“ domaći stočari vide u niskim otkupnim cenama koje jedva pokrivaju troškove striže ovaca i činjenici da se prerada, glavni izvor zarade, obavlja uglavnom u inostranstvu.
Umjesto da Meisterschaft pokušava namamiti na besplatno ljetovanje, možda bi dubrovački gradonačelnik mogao ugostiti autobus iz Minska…
Petak je, prvi kolovoza, usred rahle užurbane kolone, među autima stranih registracija, vozim se na more. Ostajemo samo dva dana vikenda, a ja se sjećam prvoga kolovoza od prije tačno trideset godina, bila je srijeda, i ja sam isto ovako putovao prema moru. Samo što je grad iz kojeg sam pošao bio drugi, i nisam išao na dva dana nego na petnaest mjeseci. Prije ponoći, prvoga augusta 1984, morao sam se javiti u Uble, na otoku Lastovu, na odsluženje vojnoga roka. Putovao sam autobusom, a svud okolo bila je ista ova gužva, tisuće automobila, s malim i velikim obiteljima koje su pošle na more. A ja, nesretnik, u vojsku. Sedamdeset godina ranije, koji dan nakon prvoga kolovoza, tako je moj djed išao u Veliki rat.
Prije trideset godina na more su putovali svi. Ljudi bosanskih, srbijanskih, vojvođanskih registarskih tablica jatili su se oko Bugojna i Donjeg Vakufa, zastajali po krajputaškim birtijama da rashlade svoja vrela čela, sigurni u sebe jer znaju kamo idu, jer su svoji na svome i ništa im se loše ne može dogoditi. Među njima, plahovitiji, nesigurni u staze i bogaze i davno probijene turske drumove, pomiješani s domaćima putovali su Nijemci, Čehoslovaci, Madžari, Poljaci. Nije davno bio Drugi svjetski rat, neki od turista sjećali su se ovih šuma. Ali prvog augusta 1984, usred turističkih migracija, dok sam, najsamiji na svijetu, išao u vojsku, činilo se da je rat daleko od nas, na Bliskom istoku, u Gazi i u Libanonu, a nama ostaju samo herojska sjećanja i jedna u nizu sjajnih turističkih sezona.
Danas je drukčije. Domaći rijetko idu na more. A i pojam domaćih se dramatično suzio i sveo na Zagreb i širu okolicu. Svi drugi su stranci, Srbi i Bosanci. A oni, ako im je još ostalo novca, putuju danas na gostoljubivija mora, u Crnu Goru, Tursku, Grčku. Više nema ni Nijemaca koji bi se sjećali ovih šuma iz 1943. Turizam se pretvorio u nacionalnu mistiku, u transcendentalno, zaumno dozivanje bogatih stranaca, da dođu i ostave nam svoje novčanike, crne ili barem zlatne kreditne kartice; na turizam se svela nacionalna ekonomija, pa se kao najstrašnije od svih strašnih pitanja nad glavama Hrvata, kao prorokov glas nad kamenom pustinjom, uzdiže ovo: a šta ako gosti jednom ne dođu? Šta ako jednoga prvog kolovoza na hrvatskim cestama nikoga ne bude? Nije to pitanje na koje bi se odgovaralo među ljudima, u širem društvu ili na televiziji, kod Đure Tomljenovića. To je pitanje koje danas stoji između Hrvata i dragoga Boga. Gospod Bog je, a ne nekakva ženskica, direktor Hrvatske turističke zajednice. On je, a ne onaj nekakav Lorencin, Milanoviću jedini prihvatljiv član jedine preostale antifašističke stranke u Hrvatskoj, nadležan za sudbinu hrvatskoga turizma.
Nama trebaju bogati gosti. Mi smo za elitni, a ne za masovni turizam. Čuju se već dvadesetak godina vlahušići i karavlahušići, lokalni primorski šerifi i domoljubni razbojnici, doktori turizma i vlasnici apartmana s balkonima bez ograde i stepeništima koja vode prema nedograđenom trećem katu, pokazujući otvoreni prezir prema svim tim istočnoeuropskim siromasima koji su prije trideset godina dolazili ljetovati u Dalmaciju. Neće oni Ruse, Čehe i Poljake, neće ni sirote Ukrajince, a za Bjeloruse ni da čuju. Ti Bjelorusi, svojim sam ih očima gledao, ove su godine počeli autobusima da dolaze na Crnogorsko primorje. Tri dana putuju od Minska do Budve, zatim su sedam dana na moru, pa još tri dana putuju kući. Sirotinja huda, nemaju ni za sladoleda, ali jednako osjećaju tu sjevernjačku čežnju za toplim morima kao i Šveđani, Norvežani, Nijemci. Domaći u Budvi i Tivtu gledaju ih u čudu, s nekom solidarnom tugom, ali i strahom da bismo svi jednoga ne tako dalekog dana mogli postati Bjelorusi.
I što bi sad ti vlahušići i karavlahušići kada bi im se jednoga dana, umjesto kruzera veličine empajer stejt bildinga, u Gružu pojavio autobus s Bjelorusima? Bi li ih bez riječi deportirali ili bi ih potjerali uz optužbu da su mlatili sredozemnu medvjedicu?
I dok tako vozim kroz Gorski kotar, putujući u ljubaznu zemljicu Istru, razmišljam o tome što bi oni kada bi im neki marketinški mag objasnio da će veće koristi po hrvatski turizam biti ako na svoj račun u najboljim dubrovačkim hotelima prime i ugoste dva autobusa gostiju iz Minska, a ne njemačku nogometnu reprezentaciju, koja je u Brazilu postala prvak svijeta. Ovo drugo je, naime, jadno i provincijalno. Ugostiti Bjeloruse je, međutim, galantno i elitno. To je gesta elitnog turizma.
Bio sam dijete, pet ili šest godina sam mogao imati kada su u Dalmaciju dolazili Madžari i Čehoslovaci s gepecima punim robe, koju bi u dva dana rasprodali i tako dolazili do novaca za svoja ljetovanja. Donosili su dječju robu, sovjetske fotoaparate i ručne satove, lažne samovare, čajnike, pokućstvo i praški porculan. Madžarima je bilo teže, njihova roba je zbog nečega bila slabija nego čehoslovačka, a nisu imali ni tih famoznih satova i fotoaparata. I tako jednoga ovakvog kolovoza, možda baš sudbonosne 1971, kada je Hajduk nakon duge stanke postao prvak, neki Madžar, zovimo ga Janos, ostao je sa svojim starim wartburgom nasred mjesne rive, praznog rezervoara, i bez dinara u džepu. Samo mu je gepek bio pun neprodane robe, koja nije trebala nikome i nije vrijedila ništa.
Očajan, ušao u u prvu kuću. Ponudio je dječje zimske džempere, u zamjenu za novca koliko bi mu bilo dosta za benzin do Pečuha. Za to vrijeme tužna žena, zovimo je Rosza, sa svoje je dvoje djece sjedila u autu i čekala. Bili su tako dekintirani da se nisu usuđivali ni zagaziti na dalmatinski asfalt.
Žena na čija je vrata pokucao zvala se Matija. Baba Matija. Jedva joj je objasnio što hoće, a ona kada je shvatila, samo što ju nije kolpalo. Prošla je ona i El Šat i godine poslijeratne oskudice, i sve joj se to upisalo u pamet. A sad će se još i ovoga sjećati, kao jada nad jadima. Pozvala je šjor Franu, koji je uza sve druge jezike govorio i madžarski, da Janosu iznese ovakvu ponudu: ostat će deset dana u sobi s kupaonicom, bez posebnog ulaza, i ako za to vrijeme skupi novac za benzin, dobro je, a ako ne skupi, pozajmit će mu ona, a Janos će vratiti sljedeće godine. Što se tiče plaćanja sobe, tu problema nema. Čekala je jednoga takvog da mu ove godine ne naplati sobu. A hranit će se kod nje, jest će ono što jedu njezini, barem blitve i krumpira ima dosta, a ne fali ni kokošje juhe, palente, gulaša…
Ne znam kako se završila priča s Madžarom koji nije prodao ništa, pa nije imao novca ni za ljetovanje, ni za benzin da se vrati kući. Ali babi Matiji je, to znam, dobro išlo s izdavanjem soba. I njoj i njezinima. Bilo je to vrijeme elitnoga turizma, imalo se pa se moglo. Babe u crnini, stare partizanke, dobro su znale što je turistički marketing. Treba ljude navesti da te vole, uvjeriti ih da i ti njih voliš. Ništa drugo.
U ukrajinskoj krizi je od samog početka postojala opasnost da će zauzimanje stava prema Putinu prerasti u pitanje zapadnih vrednost i sopstvenog identiteta. Nije lako slediti sopstvene interese. A što se tiče vrednosti, lako može da se desi da se precenimo.
Sporazum Finske i Srbije o uzajamnom podsticanju i zaštiti investicija potpisan je još 2005. godine, ali se intenzivnije interesovanje ulagača iz te zemlje beleži tek sada, skoro deceniju kasnije. Očekuje se da će samo aktuelni projekti finskih kompanija obezbediti posao za oko 2.000 radnika u Srbiji. Prema rečima naših sagovornika, glavna prednost Srbije leži u krupnim koracima koje pravi na putu ka članstvu u EU, jeftinoj radnoj snazi i, u poređenju sa regionom, koliko-toliko uređenom poslovnom ambijentu.
Osim poznavalaca prilika u domaćoj industriji boja i lakova, malo ko je primetio diskretnu promenu vlasništva nad šabačkom fabrikom „Zorka boje“. Još 2011. finska Tikkurila sklopila je 12 miliona evra vredan sporazum o preuzimanju imovine, brendova i obrtnog kapitala kompanije koja se otada zove „Tikkurila Zorka“.
To je samo jedna od šezdesetak firmi koje, prema podacima Privredne komore Srbije, posluju u našoj zemlji sa registrovanim finskim kapitalom ili kao predstavništva finskih preduzeća. Sa dolaskom kompanija „Sisu auto“ u Priboj i „PKC Group Oy“ u Smederevo (PKC je najavio zapošljavanje 1500 radnika do kraja 2016. u svojoj fabrici električnih kablova u smederevskoj Slobodnoj zoni), kao i proizvođača izmenjivača toplote „Luvata“ u Sremsku Mitrovicu, možda se, kako naši političari vole da kažu, treba izjasniti kao oprezni optimista u pogledu daljeg priliva finskih investicija u našu zemlju.
„Oprezne su i finske firme kada donose odluku gde i kada će investirati“, rekao nam je Igor Madžarević, konsultant državne agencije za promociju finske privrede Finpro. Prema njegovim rečima, finske kompanije veoma su oprezne u odabiru investicione lokacije i njihov prvi korak ka zvaničnom otvaranju kompanije obično je zastupništvo ili partnerstvo sa domaćom kompanijom. Nije im, kaže, strano ni da prethodno rade veoma složene i dugotrajne analize tržišta. On savetuje našim firmama da igraju na kartu prisustva u celom regionu, i da se promovišu kao pravi partneri za finske kolege za područje čitavog Balkana. Upozorava, međutim, da neke aspekte balkanskog imidža potencijalni partneri neće tolerisati: „Finske kompanije se odlučuju za investiranje samo kada je tržiste dovoljno uredjeno i sigurno, zatim kada procene da je lukrativno i da ima potencijala za razvoj i u budućnosti.
Igor Madžarević, Finpro
Ono što je trenutno u njihovom fokusu, što im uliva poverenje i stavlja Srbiju možda i u najpovoljniju poziciju u regionu u pogledu potencijalnih ulaganja su početak pregovora o članstvu u Evropskoj Uniji , zatim potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom, Turskom, Kazahstanom i svim susednim državama, kao i najava Vlade da će sprovesti što ekonomske što reforme u pogledu poslovnog ambijenta kroz usvajanje novih zakona. Jedna od najvećih prednosti Srbije u očima potencijalnih ulagača je i jeftina radna snaga i koliko-toliko uređena poslovna klima u odnosu na region“, objašnjava Madžarević.
Najbolju preporuku kolegama svakako mogu da daju kompanije koje su već prelomile i pokrenule projekte u Srbiji. Finska „Luvata“, recimo, poziciju svoje buduće fabrike u Sremskoj Mitrovici opisuje kao „idealnu u Centralnoj Evropi, na sat vremena vožnje od severne Rumunije, istočne Mađarske i zapadne Hrvatske“. Kako nam je potvrdio CFO „Luvate“ Jyrki Vesaluoma, na njihovu odluku da proizvodnju organizuju u Srbiji uticali su trgovinski sporazumi naše zemlje ali i niži energetski troškovi koji će, prema proceni kompanije, doprineti da njihova roba bude konkurentnija kod kupaca u Turskoj, Rusiji i istočnoj Evropi.
Da finske kompanije primenjuju sistem „korak po korak“ pri ulasku u domaći poslovni prostor govore i primeri „Luvate“ i „PKC-a“: obe su, za početak, iznajmile proizvodne hale. Dok „Luvata“, međutim, mirno planira pokretanje proizvodnje u septembru uz zapošljavanje 50 radnika, „PKC“ je izabrao nešto komplikovaniji put: sa smederevskim vlastima ugovorili su da taj grad izgradi i plati novu halu u kojoj će biti organizovana masovnija proizvodnja, dok bi -kako spekuliše dnevni list „Blic“- „PKC“ mogao da postane i prvi korisnik najavljenih vladinih subvencija za zapošljavanje, i to sa čitavih 1500 evra po novozaposlenom. Procenjuje se, inače, da će vrednost investicije „PKC“ na kraju 2016. dostići oko 8 miliona evra. Poređenja radi, u 2013. ukupne neto investicije iz Finske vredele su veoma skromnih 1,74 miliona evra dok se vrednost ukupne spoljnotrgovinske razmene u poslednjih nekoliko godina vrti, u proseku, oko 110 miliona dolara-sa prosečnim deficitom od oko 80 miliona dolara na našoj strani.
Jyrki Vesaluoma, Luvata
Nepovoljan trend razmene na našoj strani može da se preokrene samo predanim radom na povezivanju sa finskim partnerima u ključnim sektorima. Prema rečima Igora Madžarevića, već pomenuta jeftina radna snaga prednost je pri privlačenju ulagača u tekstilnoj industriji ili onih čije proizvodne potrebe zahtevaju montažu bilo kakve vrste: „Primećujemo da su se finske firme fokusirale na automobilsku industriju, koja bi na duži rok trebalo da zaposli više od 2.000 radnika širom Srbije – sa potencijalom da ta brojka bude i znatno veća“. Naš sagovornik podseća da ne treba zanemariti ni potencijal Srbije u etno odnosno ruralnom turizmu, kao i lovačkom turizmu za koji su Finci veoma zainteresovani. Kaže i da domaća IT industrija ima veliki potencijal za saradnju sa finskom. „Na kraju krajeva“, zaključuje, „Srbija može da ponudi kvalitetne poljoprivredne proizvode. Uz pomoć finskih tehnologija – a ta zemlja je lider u svetu po investicijama u obrazovanje, istraživanje i razvoj – srpski proizvodi imali bi dodatu vrednost i postali konkurentniji i profitabilniji, a ne, kao što je trenutno praksa, da se izvoze samo u obliku čistih sirovina.“
Nisu u grču kao mi
Madžarević kaže da razlika između tipične srpske i finske firme leži u tome što je domaća ophrvana poslovnim problemima, od nabavke sirovina preko transporta robe do nesigurne i dugotrajne naplate potraživanja. Nasuprot njoj, tipično finsko preduzeće je inovativno, fleksibilno, konkurentno na globalnom tržištu i orijentisano ka profitu ali striktno u zakonskim okvirima.
Milica Rilak
Tekst je objavljen u letnjem dvobroju #108/109 časopisa „Biznis & Finansije“
Uprkos tome što cena plodnih oranica u Vojvodini dostiže i 20.000 EUR po hektaru, sela su sve praznija i praznija. Brojni vlasnici prodaju svoja domaćinstva širom Srbije po simboličnim cenama, tek za nekoliko hiljada evra. Kakvi uslovi bi mogli da zadrže mlade u ruralnim sredinama, svojim idejama pokušali su da dočaraju studenti arhitekture iz celog sveta koji su se okupili u Mokrinu, selu na severu Banata.
„International Workshop of Architecture 2014“ okupio je studente arhitekture iz Srbije, Italije, Kine, Izraela, Kolumbije, Venecuele, Hong Konga, Australije i svi oni su videli vojvođanska sela i imali priliku da rade na projektima i predstave ideje za rehabilitaciju jednog od njih, objašnjava za „eKapiju“ Staša Radmilović, organizatorka radionice.
Istražujući, kako Srbiju, a tako i inostranstvo, kaže nam Staša, uvidela je da je problem napuštanja ruralnih područja svuda prisutan, sa razlikom što se u inostranstvu, na neki način, tim problemom bave, a kod nas ne. „Koleginica Marijana Zorić i ja smo shvatile da bi radionica, trebalo da bude baš na temu napuštenih sela Srbije. Tačnije, da bude događaj čiji cilj nije samo edukacija i stručno usavršavanje mladih arhitekata, već i podizanje svesti kako javnog mnjenja tako i stručnjaka u našoj zemlji.“
Za samo pet radnih dana, polaznici radionice su radili na poprilično kompleksnim projektima. Rezultati su pokazali da je jedan od načina rehabilitacije sela programsko rešavanje – kreiranje niza aktivnosti. Dakle, kroz pomenute programe izbrendirati selo. „Zato smo rešili da se bavimo brendiranjem sela, i kreiranjem tih programa čiji bi rezultat bio da svako selo u Srbiji postane destinacija za sebe, ali i privredno/ekonomski entitet na nekom mikro nivou“, objašnjava Radmilović.
Predstavljamo vam nekoliko studentskih ideja za revitalizaciju naselja Grgeteg, oko istoimenog manastira na Fruškoj gori.
„Food is my religion“ – autori: Vladan Perić i Melanie Acosta
Početak ovog projekta leži u samoj istoriji sela. Selo je nastalo oko istoimenog manastira, sa ciljem da se obrađuje manastirsko zemljište i na taj način obezbeđuje hrana monasima i monahinjama. Danas, nakon socijalističkog i demokratskog režima, spona između manastira i sela je nestala. Cilj ovog projekta je ponovno povezivanje i ostvarenje veze između sela i manastira, gde ova dva entiteta postaju potpuno ravnopravni u njihovom novonastalom odnosu.
S druge strane, posmatrajući selo i njegove prirodne potencijale, ovaj tim je ustanovio da su poljoprivredne kulture koje se ovde gaje „zlatan rudnik“. Baziraju svoj projekat na principu 0 km (zero kilometers), gde smanjuju rashode a povećavaju prihode.
Povezivanje sela sa manastirom ostvareno je kroz hranu. Hrana postaje religija, a pripremanje i konzumiranje rituali.
Škola kulinarstva postala je fokus projekta koji se dalje razvijao od koncepta pa do kompleksnog programa. Ovakav program s jedne strane stimuliše proizvodnju i rad u poljoprivredi, a sa druge strane pruža mogućnost razvoja turizma. Kako bi se praktično ovakva škola istakla u odnosu na druge, naglašeno je to da je ovo 0km škola kuvanja.
To znači, da svi sastojci koji se koriste za vreme časa kuvanja, se mogu pronaći u neposrednoj blizini sela. Kako bi se u potpunosti iskoristili potencijali sela, ne samo materijalni već i ljudski, predavači u školi su upravo žene iz sela ali i monahinje iz manastira, koje ne samo da poznaju recepte koji su se prenosili sa kolena na koleno, već i imaju to znanje da od svega nekoliko sastojaka, naprave odlično jelo, zbog načina života kojim žive. Za uzvrat, studenti koji pohađaju časove rade na poljima i lično obrađuju hranu koju će koristiti.
Studenti, različitih uzrasta, dolaze u selo, i ostaju tamo neko vreme, međutim, upravo zbog programa koji se dešava u selu, iako se novonaseljeno stanovništvo često smenjuje, selo više nije prazno.
Na ovaj način, razlike između sela i manastira više ne postoje.
Programi su distribuirani po selu na taj način, da korisnici (seljani, monahinje, studenti), moraju da prolaze kroz čitavo selo na dnevnom nivou, gde se mešaju i postaju zajednički korisnici istih prostora. Praktično, gubi se ta striktna podela i hijerarhija kakva je nekad postojala.
Oko ovih programa, kreirani su i javni prostori, kakvih do sada u selu nikada nije bilo. Oni su međusobno povezani pešačkim stazama koje praktično vode posetioce od jednog sadržaja ka drugom.
Prostorno, jedan program (funkcija), moze biti raspoređen u dva objekta, i obratno, dve programa u jednom objektu. Na taj način, stvaraju se potpuno nove tiplogije u odnosu na one koje trenutno poznajemo, budući da dve funkcije dele jedan isti prostor.
Ovim projektom koriste se puni potencijali Grgetega, kao i elementi koji već postoje na ovoj lokaciji. Ovaj projekat omogućava unapređenje i pomoć samom selu, koristeći potencijale koji su već tamo, kako bi omogućio bolji i viši životni standard, i svetliju budućnost.
„Grgtech“ – autori: Rastko Nozinić i Giulia Temin
Grgeteg je tipičan primer mesta zarobljenog i izgubljenog u vremenu, sa svega nekoliko preostalih farmera i poljoprivrednika, dok je omladina odavno napustila takvo mesto u potrazi za nekim boljim životom i svetlijom budućnošću.
Jedinstvena priroda, zdrav i tih život, stare vojvođanske seoske kuće, usevi, morfologija sela samo su neke od vrednosti i karakteristika sela koje ovaj tim želi da zadrži.
Da bi to postigli, ovi studenti smatraju da je neophodno napraviti susret i kombinaciju dva različita vremena i ambijenta – jednog sa mirnim seoskim životom, i drugog, zanimljivog, zabavnog i uzbudljivog sveta savremenih tehnologija i digitalnog menadžmenta.
Oni su shvatili da su ova dva potpuno različita konteksta u stvari kompatabilna, jer pružaju jedan drugom ono što im nedostaje. Prva sredina pruža zdravu radnu atmosferu, jeftinu rentu već napuštenih objekata i kvalitetno zemljište pogodno za različita istraživanja. Sa druge strane, svet tehnologija pruža nov socijalni mix, podržava digitalni menadžment zemljišta kroz razne aplikacije, igrice i bezične sisteme.
Zemlja se obrađuje i tretira praćenjem aplikacije i igrice koja, prateći poteze korisnika, sugerise sledeće itd. Seoski život na taj način postaje nešto novo, zanimljivo, primamljivo.
U ovom projektu, kompanija savremenih digitalnih tehnologija „useljava“ se u selo, i to u napuštene kuće i okućnice koje su rasprostranjene po selu, i na taj način nudi jednu zdravu atmosferu za rad na istraživanjima i kreativnim procesima. Poput digitalnog parazita, ona menja deo po deo Grgetega u sajber prostore, stvarajući nova mesta susreta, mogućnosti i slično.
Fizičke intervencije u prostoru, koje i podsećaju kao da su digitalna tvorevina stvaraju nov pejzaž i utisak o selu, međutim, one postuju morfologiju sela ne narušavajući postojeći sklad.
I na kraju, spoj ove dve realnosti, omogućava istinski preporod, kroz veću produktivnost, znanje, novo brendiranje kroz nova interesovanja i digitalnu mrežu koja povezuje ovom slične kontekste.
„PermaVillage“ – autori: Maria Egorova i Alessandra Girotto
Ova grupa je rešenje našla u organizaciji PermaCulture (održivi način života) i preuzela njihov model i pokusala da aplikuje na samo selo. Devojke iz grupe su imale za cilj da kroz novi stil života koji bi bio zasnovan u Grgetegu, i koji bi počivao na kulturi, obrazovanju i samoodrživosti, a kao ciljanu grupu koju bi da privuku i dovedu u selo imali su omladinu.
Preuzet model PermaCulture koji je aplikovan na projekat ovog tima, praktično mora da se sastoji iz nekoliko aspekata koje selo Grgeteg svakako ispunajva – neverovatne prirodne karakteristike, blizina urbanom tkivu vojvođanskih gradova, veliki broj napuštenih kuća koje se mogu rehabilitovati/restauirati i ponovo iskoristiti, zatim kulturno nasleđe, tradicije i slično.
Da bi sistem funkcionisao, tim je prepoznao tri različite grupe aktera u čitavom sistemu – investitore, mlade volontere kako iz Srbije tako i iz drugih delova sveta i lokalno stanovništvo.
A sa druge strane, aktivnosti sistema PermaVillage takođe su podeljene u tri grupe, gde se jedna bavi poljoprivredom, druga naseljavanjem i treća umetnošću. Zadatak i cilj prve dve jeste briga o zemlji, usevima, stoki kao i rehabilitaciji napuštenih kuća u selu Grgeteg. Ova faza odvija se uz pomoć pomenutih volontera koji sarađuju sa lokalcima i samim organizatorima.
Zadatak treće grupe jeste rekvalifikacija prostora kroz umetnost, tj. stvaranje javnih prostora kojih u selu praktično i nema, stvaranje događaja i raznih eventova, koji će se tu dešavati, a deo istih dešavaće se i zbog umetničkih instalacija koje bi tu bile postavljene. Celokupan proces prolazi kroz nekoliko faza aplikovanja. Dakle, kod ovog projekta suština je ta da je ova grupa sistem u selu priključila sirem sistemu, na taj način, da Grgeteg čini zaista bitan deo istog.
Izvor: eKapija
Sve materijalno značajne transakcije između povezanih lica se ove godine po prvi put u Srbiji stavljaju pod lupu tržišnosti, odnosno usklađenosti sa principom „van dohvata ruke“, a svako odstupanje od ovih principa, koje ide na štetu budžetskih prihoda po osnovu poreza na dobit, mora da bude anulirano. Zapravo, moralo je i godinama unazad.
Po prvi put ove godine, poreski obveznici u Srbiji su u obavezi da kroz dokumentaciju o transfernim cenama, primenom jedne ili više od pet opšteprihvaćenih metoda (uz bilo koju drugu metodu koja bi bila razumna), analiziraju transakcije među povezanim licima i dokažu da su cene po kojima su one zaključene, zasnovane na principu „van dohvata ruke“.
Nedostatak iskustva u ovoj oblasti je glavni neprijatelj poreskih obveznika, kao i nedovoljno razvijeno poresko planiranje tokom prethodnih godina, koje bi omogućilo optimizovanje obaveze za porez na dobit, odnosno utvđivanje raspona tržišnih cena i, spram toga, modeliranje cena po kojima se odvijaju transakcije među povezanim licima. Zahvaljujući tome, pravna lica mogu da se suoče sa potpuno neočekivanim i neplaniranim odlivima po osnovu dodatno obračunatog poreza na dobit, i bez njihove želje da kroz netržišne uslove poslovanja sa povezanim licima, utiču na poresku evaziju.
Poreski savetnici
U skladu sa narodnom poslovicom da dok jednom ne smrkne drugom ne osvane, veliku tržišnu šansu i veliki značaj dobili su poreski savetnici. Poreski savetnik je pojam koji nažalost, još uvek nije uveden u srpsko zakonodavstvo, uprkos svom sjaju i profesionalnim počastima koje doživljava u zemljama razvijene tržišne ekonomije. Ogroman korak u smislu organizacije i unapređenja zlata vrednog znanja iz oblasti poreza predstavlja osnivanje prvog Udruženja poreskih savetnika koje je inicirao, do sada, najefikasniji direktor Republičke poreske uprave – Ivan Simič.
Zajednički imenilac transfernih cena i revizije, svakako su rizici skopčani sa eventualnim prevarama i materijalno značajno pogrešnim obuhvatanjem obaveza za porez na dobit (u okviru kratkoročnih obaveza) kao i pratećih rashoda iskazanih u bilansu uspeha.
Transakcije sa povezanim licima su predmet posebne pažnje i razmatranja revizora. Ovo stoga što u oblikovanju odnosa među poveznim licima, ne dominiraju nužno tržišni faktori, posebno ne sa aspekta istinitosti i objektivnosti pojedinačnih finansijskih izveštaja pravnih lica – članica grupe. I upravo tu je suština problema – neophodno je da tokom obavljanja revizije finansijskih izveštaja revizor prvo utvrdi da li transakcija sa povezanim licem reflektuje ekonomske osnovane odnosno sistemske poslovne promene kojima se potkrepljuje njihovo evidentiranje. S obzirom na povezanost, moguće je da se transakcije koje su bile evidentirane između povezanih lica, nisu zaista i dogodile, ili potkrepljuća dokumenta ne prate ekonomsku suštinu transakcije, ili su se transakcije desile a nisu evidentirane. Ovi rizici nisu karakteristični za odnose među nezavisnim (nepovezanim) licima.
U praksi nisu retke situacije u kojima, iz raznoraznih razloga, povezana lica između sebe evidentiraju poslovne promene koje se nisu ni dogodile, oblikujući pritom, finansijske rezultate društava koje učestvuju u „transakciji“. A finansijski rezultat predstavlja polaznu tačku u obračunu obaveze za porez na dobit. Motiv za ovako nešto može da bude i ulepšavanje finansijske pozicije društva pred potencijalnim investitorima (banke, poslovni partneri i druga zaineteresovana lica), što će reći da poreska evazija nije uvek inherentni motiv, ali jeste posledica. Dakle, elementarni revizorski rizik je, u prvom redu, vezan za verifikovanje postojanja transakcije. Tek potom, pred revizorom se prostire okean dilema vezan za transferne cene.
Šta zanima revizora?
Za revizora je od najveće važnosti da sagleda i formira profesionalni sud o materijalnom značaju transakcija među povezanim licima u odnosu na finansijske izveštaje uzete u celini, a tek onda da proceni kolika bi korekcija obaveze za porez na dobit mogla da bude, u slučaju da se revizija vrši pre nego mu se raspoloživa dokumentacija stavi na uvid. Ukoliko ova procena revizora, kao jedna od nužnih u sklopu procesa revizije, ukaže da bi efekti po osnovu netržišnih transfernih cena bili materijalno značajni, revizor pokušava da pribavi od klijenta dokumentaciju, pre izdavanja izveštaja revizora. Ukoliko to nije moguće, razlog modifikovanog mišljenja revizora može da bude i nemogućnost da se uveri u istinitost i objektivnost iskazane obaveze za porez na dobit i pratećih rashoda.
Ovu situaciju, u životu prosečnog revizora, menja dokumentacija koja bi bila raspoloživa tokom obavljanja revizije. Iako nije poreski savetnik, a od revizora se to ni ne očekuje (u razvijenim tržišnim privredama), revizor mora da bude u stanju da razume poslovanje grupe, rizična područja, broj i načine na koje su umrežena povezana lica (a drugačiji je obuhvat povezanih lica u odnosu na definicije iz Međunarodnih računovodstvenih standarda), funkcionalnu analizu, kao i metode za utvrđivanje tržišnosti transfernih cena. Situacija u kojoj se nalazi revizor kad procenjuje validnost datih cena vrlo je slična onoj u kojoj on razmatra verodostojnost navedenih procenjenih vrednosti nekretnina, postrojenja i opreme, na primer. Vrlo često, revizor mora da traži pomoć u razumevanju dokumentacije od poreskih specijalista, i u odnosu na pribavljene dokaze, formira mišljenje nezavisnog revizora.
U praksi, retke su situacije u kojima bi iznos neobračunate obaveze za porez na dobit bio od materijalnog značaja na finansijske izveštaje koji su predmet revizije, jer se materijalnost sagledava najčešće u odnosu na obim ukupnih prihoda subjekta revizije, a korekcija po osnovu dokumentacije se obračunava u iznosu stope poreza na dobit (15%) i to samo na deo prihoda/rashoda koji se odnosi na povezana lica. Potpuno je drugačija percepcija značaja pitanja transfernih cena, sa aspekta odgovornosti organa uprave i likvidnosti poreskog obveznika (i subjekta revizije). Iz ovog ugla gledano, značaj transfernih cena je ogroman.
Stoga se uticaj ovih promena u poreskom zakonodavstvu Republike Srbije na revizorsku struku više ogleda u šansi da se na tržištu ovih usluga, obezbede dodatni prihodi, koji bi bili preusmereni u dalju edukaciju kadrova, s obzirom da prihodi od usluga revizije opadaju.
Zvezdan Božinović, Managing Partner, LB-Rev d.o.o – članice Nexia International
Tekst je objavljen u godišnjoj ediciji „Finansije TOP 2013/14“ časopisa „Biznis & Finansije“
Diplomac pravnog fakulteta Marko Petković možda bi i danas tragao za poslom da suočen sa problemom svog dede, koji je stanovao u zgradi bez skupštine stanara i nekog ko bi se brinuo o popravkama, nije došao na ideju da osnuje agenciju koja će profesionalno pružati ovakve usluge. Danas ima pet zaposlenih i oko 4.000 stanara o kojima brine. Iskustvo ga je naučilo da najurednije platiše dolaze iz redova srednje klase sa Novog Beograda, i da stanari u starijim zgradama imaju manje glavobolja od onih koji su se uselilili u nove nesolidno građene stanove, čiji su investitori već nestali.