Tekstovi

Kada je 1989. objavio esej u časopisu The National Interest pod naslovom „Kraj istorije?“, Fransis Fukujama se zatekao u centru javne debate. Iako često pogrešno shvaćen i zlonamerno tumačen, tekst je zapravo izneo čestit i smislen argument: s padom komunizma, liberalna demokratija ostala je jedini oblik vladavine, kompatibilan sa socio-ekonomskom modernošću. Tokom godina, Fukujama je nastavio da brani svoj stav, i ta su nastojanja sada sabrana u dvotomno delo koje prati globalni politički razvoj od praistorije do danas. Četvrt veka kasnije, Fukujama je i dalje uveren da nijedan drugi politički sistem nije održiv na duge staze, ali će svoje istraživanje zaključiti trezvenim obrtom: budućnost liberalne demokratije je nejasna, ali zbog sopstvenih unutrašnjih problema – a ne zbog nekog spoljašnjeg takmaca.

Voleo bih da sam ja to rekao! Početkom ove sedmice, Džesi Ajzinger je u svom tekstu za The Times’s DealBook blog uporedio ljude koji stalno predviđaju galopirajuću inflaciju sa „fanatičnim vernicima čija vera u propast sveta odoleva i kada se predskazanje ne ostvari“. Upravo tako.

Nekadašnji sinonim za sirotinju, kuće od slame, naboja i drveta energetski su efikasnije i sposobnije da odgovore na izazove klimatskih promena. Moderni eksperimenti sa starim materijalima i usavršenim tehnikama izgradnje stiču sve više pristalica u svetu, a stidljivo i kod nas.

U britanskom selu Wherwell ponosno stoje kuće stare više od 500 godina, građene od prirodnih materijala poput zemlje, drveta, slame, kamena i trske. Možda bismo i mi imali šta da pokažemo, da smo bolje čuvali ovakve kuće kojih je najviše bilo u Vojvodini.

“Nažalost, tamo gde je za to bilo mogućnosti, zemljana arhitektura je uglavnom uništavana i zamenjivana betonom i veštačkim materijalima. Tek u poslednje vreme, paralelno sa širenjem ekološke svesti, postoji tendencija ponovnog vraćanja na stare tehnike gradnje”, kaže Dragana Kojičić koja se još tokom studija arhitekture u Novom Sadu zainteresovala za predmete poput “Ekologije građene sredine” i “Graditeljskog nasleđa”, potom je specijalizovala gradnju od prirodnih materijala u Grenoblu, a praktično iskustvo u svom poslu sticala je i u Siriji, Kolumbiji, Ruandi i Španiji. Ima, kaže ova sagovornica B&F-a, i svetlijih primera, poput Francuske i Nemačke gde se u pojedinim mestima tradicija gradnje zemljom nije ni prekidala, nego je samo nastavljala da se razvija i prilagođava životu i potrebama.

Dragana Kojičić 

Nekada su se u izgradnji kuća koristili nama nezamislivi elementi: dlaka životinja, jaja, brašno, ili krv, ali najvažniji princip je bio da se kuća pravi od raspoloživih materijala u okolini. “Tamo gde je bilo najviše kamenja građene su kamene kuće, u pošumljenim oblastima su pravljene od drveta, a tamo gde nije bilo ničega osim zemlje, kao u većem delu Vojvodine, gradilo se njom. Gde je bilo nešto drveta, ali nedovoljno za brvnare, radila se drvena skeletna struktura, a zemlja se koristila kao ispuna. Ti stari “građevinari” bili su vrsni poznavaoci klimatskih uslova i prirodnih nepogoda, tako da se, recimo, u seizmičkim područjima nije gradilo nabojem, već pomenutom kombinacijom drvenog skeleta i ispune od zemlje – nakon zemljotresa, samo bi ponovo „olepili“ kuću i ona bi bila kao nova”, kaže Kojičić koja je na svoju prvu kuću od zemlje naletela u Mošorinu, dok je bila na evidenciji nezaposlenih i tražila alternativne načine za zaposlenje. Tada je na jednom konkursu dobila kuću od zemlje u ovom mestu i počela da je sređuje i da radi na otvaranju Centra za zemljanu arhitekturu.

Po njenim rečima, najrasprostranjeniji metodi gradnje su naboj (monolitni zidovi koji se prave tako što se zemlja nabija u oplati sloj po sloj) u Vojvodini, ćerpič (cigle od nepečene zemlje sušene na suncu) i pleter (drvena struktura u koju se plete granje, šiblje i slično, a na koju se potom nanose blatni malteri), odnosno čatma (letvice prikovane na drvenu strukturu, a zemlja služi kao ispuna) u Srbiji.

Kuće od prirodnih i recikliranih materijala su postojane u skoro svim vremenskim uslovima, izuzev prilikom velikih poplava, zdravije su jer njihovi zidovi dišu a njihova izgradnja je bar za četvrtinu jeftinija od gradnje standardnih kuća. Ovakve kuće nisu ekološke samo po svom sastavu već i po tome što zimi za grejanje troše trećinu energije od energije uobičajeno izolovane kuće.

Lehel Horvat, građevinski inženjer iz Subotice, koji je na Tari izgradio kuću od drveta a na severu Bačke nekoliko kuća od slame, žute zemlje, bagrema i koštica od voća koje mu komšije sačuvaju kada peku rakiju, kaže da se od bagrema obično pravi temelj, koštice od voća (najčešće višanja i trešanja) u sloju od 8 cm služe za podnu izolaciju, od drveta se pravi kostur kuće pa se zatim zidovi prave od 50 cm debelih presovanih bala slame. Njena izolaciona moć je velika; kada se adekvatno obloži blatom tj. zemljom sa unutrašnje i spoljašnje stane, dobija se kvalitetan i veoma otporan zid ,sada već i sa dobrom termičkom masom (zemlja), koja je praktično klimatizator u letnjim toplim danima (zbog čega je klima uređaj nepotreban).

“Istraživanja su pokazala da dva sata može da izdrži temperaturu od 1.000 stepeni, iako propisi zahtevaju da zidovi tu temperaturu mogu da izdrže 30 minuta. Oni su otporni na zemljotrese jer su građeni od elastičnog materijala, kao i na jake vetrove – u SAD, recimo, odolevaju i tornadima. Pored toga što je u ovakvim kućama leti hladno a zimi toplo, njihovi zidovi ‘dišu’ pa vazduh u njima nije isušen”, objašnjava Horvat.

Za ovakve kuće materijal se ne kupuje već se godinama čuva (poput koštica ili na primer crepa za reciklažu) ili pronalazi u okruženju, te su najveći troškovi materijala zapravo njegov prevoz. Ako je kuća 100% napravljena od prirodnih i recikliranih materijala, i ako je to rađeno pomoću mobe (udruženog rada stanovnika seoskih sredina) onda izgradnja takve zdrave kuće može biti duplo jeftinija od one od savremenih materijala, kaže savogornik B&F-a.

Kuća koju je gradio Lehel Horvat

Slobodna forma

Specifičnost ovakvih kuća je što ne mogu biti visoke – mogu imati najviše jedan sprat – i što uglavnom imaju reljefne a ne ravne zidove. Kuće mogu biti raznih oblika, pa i zaobljene, jer to dozvoljava materijal.

Prema rečima Horvata, njihova izgradnja traje oko pola godine. U proleće se počne sa izgradnjom temelja, drvenog skeleta i krova. U julu se urade zidovi od bala slame, slede instalacije (struja, voda, kanalizacija), a zatim ide pokrivanje unutrašnje i spoljašnje površine zidova blatnim malterom (mešavina lesa, peska, i drobljene slame) u tri sloja ukupne debljine 5 cm. Nakon isušivanja zidova mogu otpočeti završni radovi, pa kuća u septembru dobija svoj konačni oblik.

Listajući staru dokumentaciju, medutim, Dragana Kojičić je pronašla podatak da je ekipa od osam ljudi jednu kuću prosečne veličine od naboja (dakle, temelje i zidove) mogla da napravi za 6-10 dana. “Naravno, kući je potrebno neko vreme da se potpuno osuši (nekad su to godina ili dve), ali se u njoj, svejedno, može živeti i pre toga”, kaže ona.

Sam svoj zidar

Gradnja od prirodnih materijala je na ovim prostorima prisutna hiljadama godina. Osim pomenutog naboja, ćerpiča, pletera i čatme, postojale su i tzv. trogloditske forme – zemunice i lagumice (kuće ukopane u zemlju, vertikalno, odnosno horizontalno), potom tehnika „busenje“ (slično ćerpiču, ali se ciglice direktno seku u zemlji zajedno sa slojem trave), kao i putrike – kuće sa ravnim krovovima od zemlje, objašnjava Kojičić i dodaje da je većina tih tehnika nažalost prepuštena zaboravu.

“Ipak, poslednjih nekoliko godina je počelo da se radi na njihovom očuvanju. Sva sreća pa su nas ekonomska, ekološka i kriza identiteta navele da shvatimo gde vodi globalizacija, te da se okrenemo onom što imamo u okruženju i tehnikama koje postoje oduvek na ovim prostorima“, tvrdi Dragana Kojičić.

Ove kuće imaju ogroman potencijal i, uz neke izmene i dopune (povećanje otvora zbog bolje osvetljenosti, smeštanje staklenika na južnoj strani, balirane slame na severnoj, uz dodavanje solarnih panela i skupljanje kišnice i sl.), sasvim ih je moguće prilagoditi današnjim potrebama stanovništva, a opet zadržati ono najbolje što nude, tvrdi sagovornica B&F-a. Zato i planira da uskoro otvori preduzeće koje bi profesionalno pružalo ove usluge.

Lehel Horvat se nada da će ljudi jednog dana praviti ovakve kuće zato što su zdrave i ne štete okolini, a ne samo zato što su jeftine. Osim toga što se, da bi se to postiglo, mora raditi na njihovom promovisanju, važno je da se pre svega donesu zakoni i pravilnici koji bi uredili oblast gradnje od prirodnih materijala, jer, u aktuelnoj situaciji, da bi kuća od blata dobila upotrebnu dozvolu, mora mnogo da se improvizuje. Takođe, treba edukovati ljude o načinu gradnje, jer iako za nju nije potrebno poznavanje zanata, moraju se znati statika, fizika i sl.

Zato Horvat već neko vreme drži radionice na kojima svoja znanja prenosi svima koji žele sami da izgrade svoj dom, a njih sve češće pohađaju i ljudi iz okolnih zemalja. U planu je i puštanje u rad vebsajta na kojem bi svi zainteresovani mogli da pronađu potrebne informacije. “Važno je”, tvrdi Horvat, “informisati i obrazovati ljude jer nestručna gradnja ipak može biti veoma opasna”.

broj 110, septembar 2014.

Rajna-Dunav koridor (Rhine-Danube Corridor), koji prolazi kroz Srbiju, jedan je od devet koridora koji će biti okosnica za saobraćaj unutar evropskog jedinstvenog tržišta. U planu Evropske unije je da utrostruči finansijska sredstva za saobraćajnu infrastrukturu tih koridora u periodu 2014-2020. godine – ulaganja će dostići 26 mlrd EU.

Novom evropskom politikom se otvaraju značajne mogućnosti za bolje pozicioniranje i razvoj vodnog saobraćaja u Srbiji. Sadašnje stanje na vodnim putevima, potencijal, ulaganja u našoj zemlji obuhvaćeni su u Stratеgiji razvoja vodnog saobraćaja Rеpublikе Srbijе od 2015. do 2025. godinе, koja je na javnoj raspravi do 30. septembra.

Planirano je da po usvajanju Strategije, do kraja 2014. godine bude donet Akcioni plan za realizaciju, praćenje i unapređenje Strategije.

Strateški ciljevi

Strategijom je definisano niz ciljeva iz različitih oblasti. Predviđeno je povećanje prometa (unutrašnji prevoz, uvoz i izvoz) na unutrašnjim vodnim putevima Republike Srbije do 2025. godine za 30% u odnosu na 2014. godinu. Planirana je harmonizacija propisa i administrativnih procedura, odnosno pojedinostavljivanje carinskih i graničnih propisa po modelu okolnih podunavskih država članica EU u cilju podizanja nivoa prometa robe na unutrašnjim vodnim putevima.

Preduzimanjem odgovarajućih mera za realizaciju ciljeva, kako je navedeno u Strategiji, u budućnosti se može očekivati povećanje prometa na unutrašnjim vodnim putevima poljoprivrednih proizvoda, uglja, kamena, peska, šljunka, nafte, naftnih derivata, transportne opreme, sekundarnih sirovina, komunalnih otpadaka.

Očuvanje i modernizacija nacionalne flote, uvođenje savremenih ekoloških standarda vezanih za unutrašnju plovidbu, poboljšanje poslovanja i povećanje produktivnosti i profitabilnosti domaćih brodarskih kompanija unapređenjem tehnologije rada i organizacije saobraćaja, povećanje raspoložive nosivosti brodova i njihove uposlenosti su, takođe, ciljevi Strategije.

Zatim, redovno održavanje i unapređenje plovnih puteva u Srbiji u skladu sa prihvaćenim evropskim standardima bezbednosti plovidbe, kontinuirani razvoj rečnih informacionih servisa-RIS, profesionalno usavršavanje brodaraca u skladu sa evropskim programima i planovima obrazovanja, kao i planiranje i podmlađivanje kadrova koji će činiti posade savremenih brodova trgovačke flote Srbije.

Podsticajne mere

Imajući u vidu potencijalno povećanje procenta prevoza robe korišćenjem kontejnera, kao i veliki broj projekata koji se ostvaruju pod okriljem EU, a koji imaju cilj rast kontejnerskog transporta na unutrašnjim vodnim putevima, biće razmotrene moguće podsticajne mere u cilju većeg korišćenja kontejnera prilikom realizacije uvozno-izvoznih poslova.

– S tim u vezi, mogućnost povećanja trgovinske razmene sa ruskim i crnomorskim tržištem razlog je koji opravdava potrebu za uspostavljanjem kontejnerskog servisa na Dunavu. Taj proces nosi odgovarajuće rizike i ulaganja. Politikom subvencija Republika Srbija može da podstakne privatni sektor da uđe u razvoj ovog strateški važnog servisa. Subvencije bi se odnosile na svaki prevezeni kontejner sa određenom vrstom robe domaćeg porekla koja je namenjena za određeno tržište. Ova subvencija bi posredno bila i subvencija za direktne proizvođače-prerađivače ove robe, jer bi nižom cenom prevoza, njihova roba bila konkurentnija na tržištima Rusije, Jermenije, Azerbejdžana, Ukraine, ali i zemljama Bliskog i Srednjeg istoka – navedeno je u strategiji.

Subvencije ne moraju da znače samo direktna davanja iz budžeta već se mogu sastojati i u obezbeđivanju povoljnijih kretitnih aranžmana za nabavku potrebne opreme i slično.

– Takve subvencije bi omogućile razvoj servisa i povećanje obima prevoza, što bi opet uticalo na dalji pad cena po transportnoj jedinici, a to bi značilo veću konkurentnost, kao i otvaranje nekih tržišta na kojima domaće kompanije i roba iz Republike Srbije nije prisutna. Na drugoj strani servis bi omogućio i bezbedan i jeftin prevozni put za robu iz navedenih zemalja, koja je potrebna na tržištu Srbije – navedeno je.

Značaj luke Konstanca

Luka Konstanca je u Strategiji označena kao veoma značajna.

– Razvoj kontejnerskog prevoza na Dunavom, od srpskih luka do Konstance kao pretovarne luke, a preko nje i do svih crnomorskih luka i luka u regionu Azovskog mora, doprineo bi boljoj povezanosti srpskog tržišta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda (kao i drugih proizvoda) sa navedenim tržištima, posebno velikom ruskom tržištu (meso, voće, povrće, prerađevine i dr). Trenutna razmena sa navedenim tržištima odvija se drumskim putem – kažu autori Studije.

Kao glavna prepreka navodi se to što trenutno na Dunavu ne postoji redovan kontejnerski servis do Konstance, koji bi omogućio pristup postojećim i frekventnim servisima koji povezuju sve luke u crnomorskom regionu uključujući ruske luke Novorosijsk i Taganrog i azijske zemlje koje gravitiraju ovom regionu. Uspostavljanje redovnih prevoznih servisa vodnim putem pospešila bi se trgovinska razmena sa tim zemljama u oba pravca.

Za razvoj kontejnerskog prevoza potrebno je da budu ispunjena dva osnovna faktora – plovni put koji ispunjava tehničke parametre za odgovarajuću kategoriju i savremeni kontejnerski terminali.

Pod uslovom da su ispunjena dva osnovna elementa za redovan linijski kontejnerski servis na unutrašnjim vodnim putevima, a to su prohodan plovni put i savremeni kontejnerski terminali, treba imati u vidu i kategoriju obima prevoza kao faktora čijim se povećanjem automatski povećavaju sve komparativne prednosti linijskog kontejnerskog prevoza na unutrašnjim vodnim putevima, u odnosu na drumski i železnički saobraćaj.

Uspostavljanje redovnog kontejnerskog servisa na dunavsko-crnomorskom pravcu uticao bi takođe i na mogućnost povezivanja domaćih luka sa lukama u srednjoj, zapadnoj i severnoj Evropi, što praktično znači sa celom Evropom. Korišćenje vodnog, cenovno jeftinog saobraćaja, došlo bi do povećanja konkurentnosti srpske robe na tržištu Evropske unije.

Vladan Mišić, predstavnik Luke Konstanca u Srbiji, kaže za „eKapiju“ da je za uspostavljanje redovne linije, potrebno izvršti niz priprema u administrativnom smislu. Osim papira, pre svega potrebna je firma, brodovlasnik, kaže naš sagovornik, koja će preuzeti obavezu da jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje redovno polazi od mesta A do mesta B i taj red vožnje se mora poštovati. Zatim se uključuju i agenti linije u svakoj zemlji kroz koju kontejnerska linija prolazi i zasutavlja se.

– U našem slučaju, to je jednostavno, jer su u igri samo Srbija i Rumunija, susedne zemlje. Kao sto sam rekao, ostalo je formalnost i birokratija koja malo traje, ali nije nerešivo.

Mišić navodi da se za neuspeh prethodne linije, koja je ukinuta, osim nedostatka robe i nerentabilnosti, mogu okriviti i neke institucije koje su raznim taksama i nametima opteretile transport.

– Sa svoje strane, Uprava Luke Konstanca i Uprava Plovnih Kanala Rumunije su pokušali da „spasavaju“ liniju, umanjenjem svojih taksi, ali brodari su ipak odlučili da liniju ukinu.

Mogući razvoj brodogradnje

Evidencijom tokom jula 2014. godine utvrđeno je da u Republici Srbiji postoji 292 registrovanih plovila u svim oblicima namene, od čega je 190 teretnih plovila. Radi poređenja, podaci iz 2006. godine govore da se taj broj kretao između 900 i 1.000 plovila i da su njime obuhvaćena sva plovila koja nisu izbrisana iz Upisnika brodova, dok je broj registrovanih plovila bio upola manji, znači 450-500.

Ne pretendujući da po broju plovila srpska flota bude veća od austrijske, rumunske ili ukrajinske, ali sa idejom da ona bude orijentisana, pre svega na izvoz žitarica, zatim izvoz i uvoz naftnih derivata, uvoz raznih vrsta rude i drugog rasutog i komadnog tereta, treba podržati razvoj „Jugoslovenskog rečnog brodarstva“ (JRB), državnog preduzeća sa velikom tradicijom u celom regionu, a koje bi sa nekoliko privatnih brodarstava bilo okosnica srpske flote. U Strategiji je navedeno da bi investicija u obnovu flote dostigla između 35-40 mil EUR.

Miloš Stefanović, direktor prodaje i marketinga u kompaniji „Vahali Shipyards“, koja ima brodogradilište u Mačvanskoj Mitrovici, kaže u razgovoru za „eKapiju“ da je strategija razvoja vodnog saobraćaja jedan veliki pomak napred u nepravedno zapostavljenoj grani privrede.

– Modernizacija nacionalne flote je neizbežna i svima je jasno da se sa postojećom flotom ne može doći do očekivanih rezultata. Vidimo osnovane prognoze i smernice u kom će se pravcu razvijati rečni transport. Mislim da to treba da bude osnova detaljnom planu ulaganja u plovila, sa naglaskom na potrebe domaće privrede. Sredstva koja budu izdvojena iz budžeta treba potrošiti pametno, ciljano i planski. Nova plovila su samo jedan deo priče. Smatram da se detaljnim i sveobuhvatnim remontom postojećih plovila, može „spasiti“ većina postojeće flote i produžiti vek eksploatacije – kaže Stefanović.

Kao jedno od rešenja je predložen sistem „staro za novo“.

– Sistemom „staro za novo“ bi se definitivno stvorili povoljniji uslovi za nabavku novih plovila. Kao i u ostalim industrijama, prednosti sistema su vidljive u više smerova. Uglavnom u skraćenju vremenskih rokova nabavke novih plovila, kao i lakšim finansiranjem. Međutim, bez pomoći države ovaj sistem sistem je daleko od realizacije. Svakako, pre njegove implementacije postoje važnija pitanja koja su otvorena. Kada već pričamo o pomoći države, pre svega je neophodno jačanje državnih institucija u oblasti vodnog saobraćaja ali i privatne inicijative. Kao odličan primer, naveo bih skoro formiranje Srpskog vodnog klastera čija je vizija revitalizacija sektora koji je na bilo koji način vezan za vodu. Uključujući naravno rečni transport i brodogradnju.

„Vahali“ brodogradilište u Zasavici/Mačvanskoj Mitrovici ima dovoljnih kapaciteta da odgovori na zahteve potencijalnog ulaganja u domaću flotu, navodi naš sagovornik.

– Mi već imamo odličnu saradnju i kontakte sa vodećim rečnim transportnim firmama u Srbiji, uglavnom na nivou remontnih radova. Više od 350 zaposlenih i velika infrastrukturna ulaganja u proteklih godinu dana, daju mi slobodu da kažem da je „Vahali Brodogradilište“ jedno od vodećih u regionu. Za nas ne postoji „mali“ posao. Odgovaramo na zahteve i pravimo sve: od pontona, barži, gurača i tankera, do specijalnih bagera za čišćenje reka i 135 metara dugačkih rečnih kruzera. Većina trenutne proizvodnje je za inostrana tržišta ali ne bih zanemario ni domaće projekte. Sa povoljnijom politikom finansiranja i sveobuhvatnim razvojem vodnog saobraćaja, ne sumnjam da će ih biti još više.

Planirana ulaganja u infrastrukturu vodnih puteva u Srbiji u periodu 2015-2025. godine

1. Za redovno tehničko održavanje plovnih puteva (hidrografska merenja, obeležavanje plovnih puteva, hidrotehnički radovi, pružanje informacija o stanju plovnih puteva i rečni informacioni servisi) 2,5 – 2,7 mil EUR na godišnjem nivou.

2. Ulaganja u flotu za tehničko održavanje plovnih puteva 6,15 mil EUR.

3. Ulaganja u infrastrukturu plovnih puteva i unapređenje plovidbenih uslova.

– Hidrotehnički i bagerski radovi na kritičnim sektorima na zajedničkoj RS-HR deonici reke Dunav (uključujući pripremu nedostajuće dokumentacije i nadzor i ekološki monitoring nad radovima) 15% sufinansiranje države za radove 48,5 mil EUR ključuje troškove Srbije i Hrvatske.

– Hidrotehnički i bagerski radovi na kritičnim sektorima na reci Dunav u Srbiji, između Bačke Palanke i Beograda (uključujući nadzor i ekološki monitoring nad radovima) 15% sufinansiranje države za radove 12,2 mil EUR za radove i 2 mil EUR za nadzor.

– Hidrotehnički i bagerski radovi na kritičnim sektorima na reci Savi 15% sufinansiranje države za radove, ukoliko se radovi budu finansirali iz IPA fonda 1 mil EUR za kompletiranje dokumentacije, 7 mil EUR za radove 1,3 mil EUR za nadzor.

– Projekat daljinske kontrole sistema obeležavanja i sistem reagovanja 2,65 mil EUR.

– Projekat implementacije glasovnog VHF sistema na Dunavu 4,1 mil EUR.

– Projekat implementacije vodomernih stanica i sistema nadzora klirensa mostova (Implementacija integrisanog sistema daljinskog nadzora i očitavanja hidroloških informacija i gabarita plovidbenih otvora mostova) 8,7 mil EUR

– Implementacija rečnih informacionih servisa na Tisi 100.000 EUR.

Izvor: eKapija

Suprotno nadanjima analitičara da bi sukob u Ukrajini mogao navesti Škote da budu skloniji ostanku u Velikoj Britaniji, finiš kampanje pred referendum zakazan za 18. septembar, na kojem se iskušava 300 godina zajedničkog života u Velikoj Britaniji, ulazi u nepredvidivu završnicu, u kojoj su oba ishoda jednako moguća. Koji god odgovor da bude izabran, razdruživanje će biti nastavljeno.

Svako ko bi pokušao da se o detaljima predstojećeg škotskog refrenduma za nezavisnost obavesti sa stranica britanske vlade, pomislio bi da je ovde reč o nekakvom izuzetno složenom odlučivanju o prednostima i manama uzimanja kredita u evrima ili švajcarcima, ili o kupovini polise osiguravajućeg društva sa beskrajnim fusnotama. Razložan pristup i delikatno iznošenje argumenata, lišeno emocija, koji su prethodili završnici maratonske rasprave pred škotski referendum, dali su istorijskoj dilemi tehnički ton: da li bi škotske kompanije koje imaju sedište u drugim delovima Velike Britanije, u slučaju nezavisnosti, postale strane kompanije i kakve bi to posledice imalo? Da li bi nezavisna Škotska mogla zadržati britansku funtu, i, da li bi bila u stanju da sopstvenim resursima spasava svoje posrnule banke? Kako bi bio raspodeljen BBC i naftne rezerve?

U osnovi spora, koji se razbuktao u samom finišu kampanje dva tabora, u osnovi je, kažu analitičari, ipak “kvar srca”. Osećanje za pripadnost Britaniji koje je bilo lepak koji je držao države na okupu, izvetrio je iz srca Škotlanđana.

U jednom od najnovijih istraživanja, oko 52% Engleza reklo je da bi se izjasnilo kao Britanci, prema svega 19% Škotlanđana i 30% Velšana kod kojih je, suprotno Škotskoj, broj onih koji se osećaju Britancima porastao uporedo sa većom autonomijom.

U oko sedamdeset rundi ispitivanja javnog mnjenja do sada, pretežno negativna kampanja tabora odgovora “ne”, pod zvaničnim imenom “Bolje je zajedno”, koja je uglavnom suzdržano ukazivala na komplikacije eventualnog razdvajanja, nije imala gotovo nikakvo dejstvo na tabor pristalica škotske nezavisnosti, što su, njeni pobornici koji su tek nedavno promenili ton u “aktivistički”, kasno shvatili. Šta ih je u tome sprečilo teško je reći, jer iako je do nedavno, mogućnost pobede onih koji su “za” nezavisnost, bila manje realistična opcija, podrška toj opciji nikad nije bila ni uzdrmana – kretala se oko visokih 40% do 45%. To, kaže ekonomista Džon Kej, navodi na pomisao da će broj onih koji budu želeli nezavisnost biti tako velik da će pitanje odvajanja Škotske ostati i nadalje živo i aktuelno, bez obzira na to da li će u fotofinišu biti više “ne” glasova.

Svi balkanski filmovi

Nezavisnost, u smislu jurisdikcija, ne bi promenila mnogo toga: škotski pravni sistem je samostalan, u javnom i privatnom pravu nadležnosti Škotske su značajne, obrazovni sistem i crkva čuvaju nacionalni i kulturni identitet, a od 1999, Škotska ima svoj parlament koji saglasno refrendumu iz 1997. ima odlučujući uticaj na uređivanju pitanja na lokalnom terenu.

Britanski parlament ima jurisdikcije nad nivoom poreza, sistemom socijalne zaštite, odbranom, međunarodnim odnosima i telekomunikacijama a u proceduri je “Škotski zakon” kojim se prava manje jedinice proširuju, oko čega postoji saglasnost tri vodeće britanske partije koje su zastupnici održanja zajednice. Po mišljenju Škotske nacionalne partije (SNP) koja je prva partija koja je od 1999. godine osvojila većinu u škotskom parlamentu, to nije dovoljno. Situacija pomalo podseća na vreme naših rasprava iz 90-tih kada je Slovenija tražila asimetričnu federaciju i kada su sve republike verovale da će, kad postanu nezavisne, ekonomski procvetati.

O sudbini buduće zajednice odlučuje se na trećini njene teritorije (Škotska čini 32% teritorije Velike Britanije) sa svega 8% njenog stanovništva (četiri miliona glasača, Škotlanđana, Engleza, Velšana i drugih koji žive na teritoriji Škotske i imaju više od 16 godina doneće odluku o sudbini 63 miliona građana Velike Britanije), i učešćem od 7,7% bruto dodate vrednosti šeste najveće svetske ekonomije.

Odnos veličina i interesa Engleske i Škotske nalik je, bar u najgrubljim crtama (s obzirom da velika Britanija nije federacija), onome što znamo iz vremena nategnute zajednice Srbije i Crne Gore u SRJ. “Uobičajeni način za rešavanje pitanja različitih identiteta je federacija, ali ona ovde ne može biti dobar odgovor jer Engleska, na koju odlazi 80% populacije Ujedinjenog kraljevstva, nema realnog interesa da stvori zaseban parlament, a ako ga nema, onda nema ni načina za ispravljanje anomalije po kojoj škotski parlamentarci glasaju u britanskom parlamentu o stvarima koje se tiču Engleske, dok u škotskom parlamentu nema prostora za engleske predstavnike jer su pitanja o kojima bi oni mogli raspravljati, u potpunosti u jurisdikciji lokalnih vlasti”, kaže Kej.

Smanjenje teritorije Velike Britanije učinilo bi ovu zemlju ne samo teritorijalno znatno manjom (veličine Tunisa ili Grčke na primer), već bi je lišilo, misle neki, i njenog statusa najvažnijeg američkog vojnog saveznika s obzirom na zahtev Škota da se dislocira nuklearni projekat Trajdent, kojim rukovodi britanska mornarica, smešten na zapadnom delu škotske obale. O tome se sa velikim zakašnjenjem počelo razmišljati i u Vašingtonu, ali uglavnom u tišini, jer je prethodni pokušaj Bele kuće da se umeša u odluku Velike Britanije o njenom ostanku u EU, izazvao oštre reakcije Londona. “Imajući u vidu da je Velika Britanija neka vrsta kopče koja povezuje saveznike preko Atlantika, slamanje te zajednice imalo bi posledice na budućnost NATO-a” smatra Fiona Hil, direktor Brukingsovog centra za SAD i Evropu.

Džordž Robertson, bivši laburistički ministar odbrane i šef Natoa je za Vašington post nedavno napisao da bi otcepljenje Škotske (i izmeštanje oružja za nuklearno odvraćanje) izazvalo kataklizmičke posledice po geopolitičke odnose, dovodeći do “rebalkanizacije Evrope”, i imalo bi odlučujući značaj po dalji tok događaja u Ukrajini, Siriji i Istočnom kineskom moru. Taj stav podržao je samo Karl Bilt, švedski ministar inostranih poslova. Većina komentatora ocenila je ovo kao neukusno preterivanje, iako nikom nije promaklo da Rusija sa odobravanjem prati škotske napore za osamostaljenjem, koji bi joj možda dali veći pregovarači prostor oko Krima.

(Raz)bratimljenje

Neki tačku razdora vide u različitim religioznim uverenjima, koja su, kao metodistima i prezbiterijancima, Velšanima i Škotlanđanima utisnula snažno osećanje za socijalnu pravdu, nasuprot Englezima sklonijim da paze na svaki indivualni iskorak na lestvici. Većina analitičara smešta trenutak zahlađenja međusobnih odnosa u doba Margaret Tačer i uvođenja “tačerizma” kao ključne ideologije u vođenju države. Po tome je i sadašnji premijer Dejvid Kameron jednako strano lice škotskoj većini. Školstvo, zdravstvo, briga o starijima su u Škotskoj besplatni ili dostupniji građanima nego što je to slučaj u Ujedinjenom kraljevstvu. Otkad šalje zastupnike u britanski parlament, Škotska jedva da je poslala nekoliko konzervativaca, a u sopstvenom parlamentu ima samo jednog. Nasuprot tome, ako škotski laburisti i liberalni demokrati ne bi sedeli u klupama britanskog parlamenta, moglo bi se sa gotovo potpunom sigurnošću tvrditi da će Britanijom zadugo vladati konzervativci. Škotski san je (možda ne i sasvim realističan) da postanu kopija Norveške: mala zemlja koja će, uz pomoć najvećih zaliha nafte i gasa u Evropi, svojim građanima obezbediti prosperitet. To, i politika nižih poreza, jeste najčešća tema istupa političara i analitičara u škotskim medijima. Ukoliko bi se vlasništvo nad tim nalazištima podelilo po principu teritorijalnog razgraničenja, Škotskoj bi pripalo oko 90% a ako bi se uvažio princip broja građana, 9%.

Dubina jaza ne povlači za sobom stvarnu pripremljenost na eventualni “da” rezultat. Velika Britanija nema pisani ustav, ni utvrđen način procesa razdruživanja. Za obe strane, to bi bile neistražene vode.

Kad se pogledaju postovi na raznim debatnim mestima na internetu, razmena argumenata zastupnika jedne i druge opcije, i među Škotlanđanima i u ostatku zemlje, pokazuje da su mnoga osećanja povređena. U jednom od nedavnih istraživanja javnog mnjenja, jedan od pet ispitanika rekao je da se sporečkao sa članom porodice, kolegom na poslu, ili prijateljem oko budućeg istorijskog glasanja. Sa rastom napetosti oko rezultata referenduma, ‘kvar srca’ će postaće još dublji.

broj 110, septembar 2014.

Proširenje je u narednom mandatu Evropske komisije potisnuto u drugi plan u odnosu na ekonomske prioritete i odnose sa širim susedstvom EU, ali pauza u prijemu novih članica u EU u narednih pet godina, prema ocenama nekih analitičara, i ne mora biti loša, pod uslovom da perspektiva članstva ostane otvorena. Ta pauza će, kako se ocenjuje, dati vremena novom predsedniku Evropske komisije Žan-Klodu Junkeru da pridobije javno mnjenje za proširenje EU, prenosi Euraktiv.rs.

Status vojne imovine i način korišćenja i ustupanja vojnih objekata je pitanje koje do sada većina zemalja nastalih raspadom SFRJ, nije rešila. Vlasti su sklonije da ostave napuštene objekte da propadaju, nego da ih ustupe civilnom sektoru i lokalnim preduzetnicima.

Od Muzila u Puli do Samogora na Visu, stotine bivših vojnih objekata u Hrvatskoj danas zjape prazni. Neke čuva vojska, a neki su potpuno devastirani. Neki su bili namenjeni za megalomanske investitorske projekte od kojih do sada uglavnom ništa nije bilo, poput Brijuni Rivijere, a neki poput kasarne na Šolti, koriste nevladine i organizacije civilnog društva. Status vojne imovine i način korišćenja i ustupanja vojnih objekata je pitanje koje do sada većina zemalja nastalih raspadom SFRJ, nije rešila. Vlasti su sklonije da ostave napuštene objekte da propadaju, nego da ih ustupe civilnom sektoru i lokalnim preduzetnicima.

Nedavno je Državni ured za upravljanje državnom imovinom (DUUDI) oglasio konkurs za upotrebu 100 vojnih objekata širom Hrvatske. Deo njih se nalazi i na ostrvu Vis, gde je krajem avgusta, u okviru Zelene akademije, Centar za mirovne studije organizovao tribinu “Kome pri(o)padaju bivši vojni prostori”. Kroz četiri studije slučaja – kasarnu Samogor na Visu o kojoj je govorio Kruno Kardov s Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Muzil u Puli kojim se bave udruge Zelena Istra i Volim Pulu, kasarnu Stjepana Radića u Zadru čiji je deo prenamenjen u biblioteku, što je predstavila Nives Rogoznica iz udruge Eko Zadar i bivše vojne bolnice u Vlaškoj u Zagrebu koju je predstavio nezavisni vojni analitičar Igor Tabak – moglo se čuti na koje načine lokalna zajednica može imati koristi od javnih prostora, a bez takozvanih razvojnih iluzija – megalomanskih investitorskih projekata.

„U Hrvatskoj se problem prenamene vojnih nekretnina pojednostavljuje. Prenamena vojnih objekata je shvaćena kao problem prenosa vlasništva nekretnine ili kao samo prostorno planerski problem, odnosno da treba samo odrediti novu namenu, zonu, uneti u urbanistički plan i problem je rešen. Taj proces je veoma kompleksan i ima nekoliko važnh aspekata koji su vezani za istorijat korišćenja“, kazao je Kardov sa Odseka za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, koji je na tribini predstavio dugogodišnje istraživanje u vojnim objektima u Hrvatskoj.

Vis je do 1992. godine bio zatvoreno ostrvo na kojem je bila smeštena vojska. Godine 1992. ona se povlači, a u veće prostore smeštaju izbeglice. Svi vojni objekti su tada predati lokalnim vlastima na korišćenje, a 2002. godine prelaze u vlasništvo grada.

Početkom 2000. udruženja civilnog društva organizuju u kasarni Samogor Otokultivator, sa idejom razvoja lokalne zajednice, neprofitne kulture, novih tehnologija i medija. Nakon tri godine, u okviru kojih je Otokultivator zarađivao i do 800.000 kuna, od čega je veliki deo ostavljan lokalnoj zajednici, inicijativa se povukla sa Visa.

„Tih godina je bila kriza vlasti. Imamo malu zajednicu kojoj nedostaju svi tipovi ekspertize i ljudskih resursa da mogu zajedno planirati svoju budućnost. Naravno da su u takvoj situaciji više izloženi spoljnim utjecajima“, pojasnio je Kardov.

U to vreme su se pojavljivali investitori, jedan od njih je došao iz Francuske i bio je spreman da uloži oko 200 miliona evra u Vis.

„S jedne strane imamo privatne investitore. Koliko su ozbiljni ne znam. Činjenica je da se to nije ostvarilo… S druge strane, imamo ljude koji već donose prihod lokalnoj zajednici, imaju celu ideologiju – da ne žele biti pasivni konzumeri sunca i mora, žele doprinositi… Ljudi su radili radionice u Samogoru. Jedna se zvala ‘Šljaka’, što znači organizovali su ljude i popravljali krovove starih kuća itd…. Želeli su da ostvare saradnju sa lokalnom zajednicom. Naravno da u toj situaciji kada imamo nekoga sa 200 miliona evra i ljude koji kažu ‘ne, mi ne možemo platiti toliko, ali ono što mi nudimo jete partnerski odnos: mi ćemo ovde besplatno to popravljati, produžićemo vam sezonu, dovodićemo mlade ljude, mnogi će želeti ovde da se nastane jer je to nešto o čemu mi razmišljamo, nama je stalo do održivog razvoja, ali vam ne damo keš’ kratkoročne vizije i materijalni interesi često daju prevagu, pogotovo ako nemamo kontrolni mehanizam koji bi rekao da su te vizije zapravo iluzije“, kazao je.

„Postojao je sukob između lokalnih vlasti koje žele razvijati ostrvski turizam i onoga što je nudila neprofitna civilna scena. Ta zona Samogora je planirana kao turistička zona, kasnije je pretvorena u sportsko – rekreacijsku, rehabilitacijsku turističku zonu, što se u današnjoj perspektivi čini realističnim“, kazao je Kruno Kardov.

Grad Vis ima oko 30 vojnih objekata kojima treba da se odredi namena. Gradonačelnik Ivo Radica je rekao da Vis do 2010. nije imao prostorni plan i da je sada svaka nekretnina definisana planskom dokumentacijom. Što se tiče Samogora, napomenuo je da Grad Vis, nakon odluke da bude pretvoren u sportsko – turističko – zdravstveno – rekreativni centar, više nema minusa za njegovo održavanje.

„Objekat je višenamenski. Konkretno smo regulisali odnose sa većinom korisnika, izgradili smo jedno malo i jedno veliko fudbalsko igralište. Na Visu je otvorena škola fudbala, infrastruktura je rešena. Doneli smo političku odluku da idemo u izradu urbanističkog plana uređenja“, kazao je Radica.

Muzil kao razvojna iluzija

Postoje četiri aspekta kroz koja se napušteni vojni objekti trebaju posmatrati: ekonomski, politički, ekološki i društveno – kulturni, odnosno, kako naglašava Kadrov, ugrađena izolacija tih prostora, nedostatak socijalne kohezije jer se u nekim situacijama vojska nametnula kao surogat lokalne vlasti.

„Odlaskom vojske taj mehanizam nestaje i zajednice se nalaze u nizu problema. U prostornim planovima su se radile razvojne iluzije umesto razvojnih vizija – vizije utemeljene samo u imaginaciji političara, bez da su se uzele realne okolnosti u kojima su se u tom trenutku nalazimo. Primer za to je Brijuni Riviera“, kaže Kadrov.

Kompanija Brijuni Rivijera d.o.o je osnovana 2002. godine. Svrha joj je bila da omogući realizaciju istoimenog projekta na bivšim vojnim područjima od Rovinja do Pule. Projekat se u početku sastojao od 14 bivših vojnih zona, da bi se s vremenom sveo na četiri lokacije. Međutim, pojavio se investitor za samo jednu lokalciju i za poslednjih nekoliko godina i ta lokacija stoji, nije napravljen ni Urbanistički plan uređenja.

Muzil je poluostrvo na 180 hektara na kojem je od polovine 19. veka boravila isključivo vojska, tako da nije bilo deo urbane celine grada. Nakon što je vlast objavila da od njega planira da napravi turistički kompleks, koji bi takođe bio nedostupan građanima, udruženja civilnog društva osnivaju inicijativu „Volim Pulu“ i do danas se bore da se poluostrvo učini sastavnim delom grada, da se konačno vrati građanima na upotrebu.

„Mi smo smatrali da projekt Brijuni rivijera nije realan. Zgrade na tom području u većini slučajeva su potpuno devastirane i dok je pre 10-ak godina bilo relativno lako staviti ih ponovo u funkciju danas su potrebne velike investicije da bi se obnovili. Na Muzilu je situacija drugačija jer nakon što je vojska to proglasila neperspektivnim, postavila je stražu tako da danas građanima Pule na Muzil nije moguće doći, osim uz posebno odobrenje Državne agencije za upravljanje državnom imovinom. Godine 2009. započinje kampanja koja traje i dan danas. Mi se nismo slagali s time da se Muzil prenameni u svom ukupnom području 180 hektara u turističko naselje sa 2.500 ležaja, marinom s 500 vezova, golf terenom na pola površine, nekakvim podzemnim garažama, nego smo zahtevali da se taj deo grada integriše u sam grad, da postane deo urbanog sistema. Nažalost u tome nismo bili uspešni. Cela priča je kulminirala ove godine kada se donosio prostorni plan uz veliki protest javnosti“, podsetila je Dušica Radojčić iz Zelene Istre.

Međutim, došlo je do promene. DUUDI raspisuje pre mesec dana poziv za predlog šta sa 100 nekretnina u državnom vlasništvu, vojnim zonama među kojima je i Muzil.

„Mi smo to zapravo shvatili kao posredno priznanje Državnog ureda da je projekt Brijuni rivijera razvojna iluzija i da u očekivanju da se taj projekt realizuje nešto treba preduzeti“, kazala je Radojičić.

Poslali su predlog koji podrazumeva korišćenje prostornih resursa Muzila za razvoj lokalnog poduzetništva i uspostavljanje održivog modela upravljanja tim delom grada koji ne bi teretio postojeće ustanove već koristio postojeće potencijale lokalne zajednice. I sada čekaju 15. septembar.

„Treba podsticati lokalno poduzetništvo. Jedan način je da dajete podsticaje za preduzetnike, a zapravo državu puno manje košta da prostore koji su dobro očuvani da nekom bez obaveze plaćanja najma, s tim da vam on onda taj prostor obnovi do mere do koje mu je potreban i stvara novu zaposlenost. Mi smo izračunali da bi u tih 10 objekata moglo biti zaposleno 750 ljudi, priliv sredstava bio bi 450.000 kuna, a država bi zaradila osam miliona kuna na godišnjem nivou. Drugi model je da država ili lokalna samouprava obnovi te zgrade i da ih izdaje kao neke inkubatore ili startapove“, pojasnila je.

Dodala je da za projekte urbane regeneracije treba politička podrška, ali da postoje veliki izgledi za uspešnost, nakon čega bi ovaj model mogao da posluži kao neka vrsta katalizatora za slične vojne objekte širom Hrvatske.

U slučaju kasarne Stjepana Radića u Zadru, Nives Rogoznica je podvukla ulogu pojedinca, odnosno borbu koju je vodio direktor biblioteke, uz pomoć tadašnjeg ministra obrane Gojka Šuška, zbog čega Zadar danas u delu bivše kasarne ima gradsku biblioteku. No ta borba nije završena.

Igor Tabak je naveo primer bolnice u Vlaškoj ulici u Zagrebu, gde se za prostor ne bore ni strani investitor ni lokalna zajednica nego kombinacija grada i države „gdje grad Zagreb čudnom zamjenom nekretnina dobija kompleks koji nije u kartama, a u centru je grada“.

„Imali su ideju da će na to mesto staviti niz raznih škola da bi onda došli i ustanovili da objekat nije za to pogodan i tu dolazimo do problema. Sad ta Vlaška, kao i Pula visi negde između. Generalni urbanistički plan se friško menja, ima raznih interesa. U međuvremenu se ne događa ništa, celi niz vojnih objekata stoji, prepušteni su zubu vremena. Ispada da je deo objekata pod kulturnom zaštitom, s njima treba baratati drugačije nego što je to ugodno brzim hrvatskim preduzetnicima“, kazao je Tabak.

Modeli korišćenja i ustupanja vojne imovine aktuelno su pitanje i ovde, u Srbiji. Pre tri godine aktivisti su zauzeli kasarnu „Dr Rudolf Arčibald Rajs“ u Novom Sadu i pretvorili je u Društveni centar, pokazujući da taj napušteni i zapušteni prostor može da se iskoristi na kvalitetan način za lokalnu zajednicu. Međutim, nakon nekog vremena su izbačeni napolje, a kasarna i danas zjapi prazna i zapuštena. Slično se desilo sa Domom vojske u Kruševcu, koji je bio pretvoren u Dom umetnosti svega nekoliko meseci, da bi na njega opet bio stavljen katanac.

Za sada grupa umetnika u Valjevu istrajava u naumu da Dom vojske pretvori u Dom umetnosti.

Izvor: Kontrapress

Teško je poverovati u razmere razaranja koje su pretrpele ukrajinske snage u jugoistočnoj Ukrajini tokom prošle nedelje. Jednom rečju, doživele se katastrofalni poraz i ogorčeni Ukrajinci će ga dugo pamtiti kao jednu od najmračnijih epizoda svoje istorije.

Velika pobunjenička ofanziva je počela pre nedelju dana. Na delu puta između sela Novokaterinivka i grada Ilovajska dugačkom 16 milja, 3. septembra sam izbrojao ostatke 68 vojnih vozila, tenkova, bojnih kola, kombija, autobusa i kamiona u kojima je umro veliki, ali još uvek nepoznat broj ukrajinskih vojnika koji su pokušavali da pobegnu iz ovog područja između 28. avgusta i 1. septembra. Pobunjenici i, prema svedočenjima preživelih, vojnici Ruske Federacije, napali su ih iz zasede.

Naravno, video sam samo uništena vozila – ono što je ostalo čitavo sada je u rukama pobunjenika. U Novokaterinivku, oko 45 kilometara jugoistočno od pobunjeničkog Donjecka, telo ukrajinskog vojnika visi na žicama dalekovoda gde ga je odbacila eksplozija oklopnog vozila. U ostacima vozila u blizini leže ugljenisana polovina jednog i izgorelo telo drugog čoveka, na mestu na kom je sedeo kada je ubijen.

U Zaporožje, veliki grad na teritoriji pod kontrolom ukrajinskih vlasti, 3. septembra je stiglo 28 leševa. Broj nije konačan. Osim užasnog vojnog neuspeha, tu je i poniženje. Na jednom mestu zasede, dva sveža groba obeležena krstovima napravljenim od štapova ukazivala su na to da su mrtvi sahranjeni u blizini spaljenih vozila. Na glavnoj ulici Novokaterinivka meštani su se slikali ispred uništenih vozila i automobila koji su stajali na balvanima, jer su neoštećeni točkovi skinuti i ukradeni. Euforični pobunjenici koje smo tamo zatekli su nam rekli da još uvek „čiste“ – traže preostale Ukrajince koji su pobegli u šumu i i dalje se tamo kriju.

Kolega mi je ispričao da su mu na putu nedaleko odatle dva ukrajinska vojnika iskočila pred automobil. Imali su oko osamnaest godina, kaže, krili su se u polju suncokreta i izgledali kao da nisu spavali danima. Kada su videli automobil obeležen slovima „TV“, što znači da se u automobilu nalaze novinari, rešili su da rizikuju. Zamolili su njega i njegove kolege da ih povezu, a zatim i za hranu i vodu. Ukrajinski mediji su počeli da izveštavaju o lutalicama koji beže na bezbednu teritoriju iz oblasti u kojoj je, prema izveštajima, zarobljeno više od 500 Ukrajinaca. Jedan od njih po imenu Sergej, koji je neko vreme proveo u pritvoru i zatim pušten, rekao je da su muškarci koji su ga zarobili rekli da su redovni ruski vojnici: „Rekli su nam da su stigli pre dve nedelje. Bili su veoma mladi.“

Za protekle dve nedelje ratna sreća se dramatično okrenula. Proletos su pobunjenici protiv Kijeva zatekli novu revolucionarnu ukrajinsku vladu nespremnu i zauzeli gradove širom dva pretežno industrijska i rudarska regiona, Donjeck i Lugansk. U početnom metežu, ukrajinski vojnici su padali u zarobljeništvo ili prelazili na stranu pobunjenika. Međutim, do leta su se Ukrajinci bolje organizovali, prešli u ofanzivu i potisnuli pobunjenike.

Pobunjenički Lugansk bio je doslovno pod opsadom, dok su ga ukrajinske snage žestoko granatirale, mada se do grada još uvek može stići gradskim vozom. Velike delove Donjecka su takođe granatirale ukrajinske snage. Neke oblasti su teško oštećene, a ciljanje je bilo tako žalosno neprecizno da je stradalo na stotine civila. Do avgusta je većina običnog sveta, koji ranije nije mario za to ko je na vlasti, počela da mrzi vladu u Kijevu i čitavu Ukrajinu.

Tokom poslednje dve nedelje avgusta sve se ponovo okrenulo. Ukrajinci su tvrdili da su redovne ruske trupe prešle granicu, što su potvrdili i obaveštajni izveštaji sa Zapada. I u ruskoj štampi je počelo da se pojavljuje sve više priča o vojnicima koji su poginuli u akciji u Ukrajini, iako je ruska vlada tvrdila da nijedan njen redovan vojnik nije prešao granicu, za razliku od dobrovoljaca koji su došli sami. Međutim, ne samo da postoji sve više dokaza o prisustvu redovnih ruskih vojnika, već i činjenica da se vojna situacija promenila tako brzo sugeriše da su pobunjenici stekli novu snagu. Danas je Donjeck mnogo bezbedniji nego što je bio pre nekoliko nedelja. To je zbog toga što su ukrajinske snage potisnute, iako dve strane i dalje svakodnevno razmenjuju artiljerijsku i raketnu vatru.

Ova dramatična promena u sukobu se jasno ogleda u stradanju na putu između Ilovajska i Novokaterinivka, kao i po okolnim poljima preko kojih su neki pokušali da pobegnu. Na mnoga vozila iz različitih konvoja, pokupljenih sa raznih strana – mada većinom iz Ilovajska – izvršen je ne samo profesionalni napad iz zasede, već su potpuno uništena, što znači da su napadači imali mnogo jače oružje od raketnih granata. Nešto što može da otkine kupole tenkova i odbaci ih daleko od vozila.

Sve to ukazuje da su napadači na provladine snage vrlo dobro obučeni i da koriste moćno oružje. Za gotovo istovremene napade na toliki broj vozila i vojnika potreban je veliki broj ljudi. Genadij Dubovoj, koji se predstavlja kao glavni urednik pobunjeničkih novina, obučen u vojničku uniformu, procenjuje da je oko 2.000 Ukrajinaca bilo u bekstvu kada su upali u zasedu.

Borbe u Ilovajsku su počele 7. avgusta kada su jedinice tri ukrajinske dobrovoljačke garde i policije pokušale da preuzmu kontrolu nad gradom. Grad je žestoko granatiran. Međutim, pobunjenici se nisu potpuno povukli, već su zadržali deo grada. Tako su 28. avgusta mogli da pokrenu veliku ofanzivu, uz pomoć iz drugih izvora, uključujući i Donjeck – mada „ne i Rusiju“, prema rečima komandanta Givija, tridesetčetvorogodišnjeg komandanta lokalnih pobunjeničkih snaga. Do 1. septembra je sve bilo gotovo, a Ukrajinci definitvno poraženi.

Ukrajinci tvrde da su njihove jedinice imale sporazum o slobodnom prolazu iz Ilovajska i da je lično ruski predsednik Vladimir Putin rekao da bi trebalo da im bude dozvoljeno da odu. Ali komandant Givi, čije pravo ime je Mihail Tolstih i koji kaže da je radio u fabrici konopaca pre rata, negira da je bilo ikakvog sporazuma. Snage na koje su izvršili napad, tvrdi, bili su dobrovoljci a ne redovni vojnici: „Mi ne znamo ko su oni“. On kaže i da su se tim snagama pridružili stranci, uključujući Čehe, Mađare i „crnčuge“. Givi je u svoj štab došao u velikom, sjajnom automobilu iz kog je treštala muzika, dok su njegovi ljudi sedeli na zadnjem sedištu, sa pištoljima u krilima.

Sledeće mete, rekao je komandant Givi, jesu južna luka Mariupolj na Azovskom moru i Slavjansk, koji je važio za pobunjenički bastion pre nego što su se pobunjenici iz njega povukli 5. jula.

Situacija na Azovskom moru, delu Crnog mora između Krima, Ukrajine i Rusije, drastično se promenila u poslednjih nekoliko nedelja, kao i u predelima na severu. Pobunjenici su 27. avgusta zauzeli granični prelaz ka Rusiji, nakon što su ga granatirali iz nekoliko minobacača i naterali u beg daleko slabije naoružane Ukrajince. Vladine snage su pobegle i iz obližnjeg grada Novoazovska. Video sam grupu od dvadeset ljudi sa rukama ispruženim ka nebu kako se mole za mir i zaštitu grada na glavnom kontrolnom punktu na istočnom kraju Mariopolja 30. avgusta, dok su se dobrovoljci okupljali da kopaju rovove.

Tog vikenda se nije znalo koliko su pobunjenici napredovali, jer niko nije kontrolisao velika područja. Prošli smo kontrolni punkt u blizini Novoazovska pod kontrolom ljudi koji su delovali kao meštani, ali je na njihovim porcijama hrane jasno pisalo da su vlasništvo ruske vojske. Na različitim položajima iza nas videli smo ukopane tenkove. Put od granice sa Rusijom izrovali su tenkovi, mada Aleksandar Demonov, portparol pobunjenika, tvrdi da su to tragovi buldožera kojim su uklanjali ogromne betonske stubove koje su Ukrajinci postavljali po putu.

Zaustavili smo se u selu Bezimeno, odakle se već vidi more, da se raspitamo ko kontroliše naredni kontrolni punkt i da li je bezbedno. Rekli su nam da je punkt na izlazu iz sela „ruski“. Moguće je da su u stvari mislili „pobunjenički“, ali ljudi kojima smo se obratili, opremljeni modernom komunikacionom tehnikom i sa džipovima kakve ranije nisam video, nisu bili raspoloženi za ćaskanje i naredili su nam da se udaljimo. Na drugoj strani puta bio je tenk čija cev nije bila uperena ka Ukrajincima koje smo sreli na putu posle nekoliko minuta, već prema moru.

Kako smo se udaljavali od „Rusa“, mogli smo da vidimo crni dim koji se dizao sa mora. Kada smo stigli na ukrajinski kontrolni punkt ljudi su nam rekli da je to dim iz broda obalske straže koji je pogodio tenk, barem su tako oni mislili. Oni su bili iz Azovskog bataljona, jedne od ukrajinskih dobrovoljačkih gardi. Na njihovim vozilima i rukavima videli smo znak „wolfsangel“, simbol neonacista, što je i njihovo obeležje, a što vam govori sve što treba da znate o njima. (Njih su 4. septembra sa ovog područja proterali pobunjenici i, verovatno, redovne ruske snage.)

U Mariupolju, ljudi su se ukrcavali na voz za Kijev koji polazi u 17:05. Bio je kraj letnjih odmora, ali mnogi su odlazili i zbog situacije. Mnogi od onih koji su napuštali Mariupolj već su izbegli iz Donjecka i drugih mesta. Grad je bio sablasno prazan i, kao i u Donjecku iz kog je izbeglo oko polovine od 500.000 stanovnika, većina onih koji su ostali su starci. Mariupolj je oštro podeljen. Polovina onih sa kojima sam razgovarao podržavala je vladu u Kijevu, a druga polovina pobunjenike. Ljudi su uglavnom zbunjeni a njihova lojalnost je nestalna. Neki su mi rekli da su ranije podržavali pobunjenike, ali da sada podržavaju Ukrajinu, ili obrnuto.

Pošto sam se vratio u Ilovajsk, otišao sam u školu u kojoj je bila stacionirana ukrajinska milicija pre nego što je proterana. Neverovatni snimci nastali tokom njihovog boravka ovde prikazuju ih kako pucaju sa prozora, a onda gase požare koje su zapalili meci. Sada je sve bilo potpuno tiho.

Oko škole je bilo jedanaest uništenih vozila. U ormanu pored sale za fizičko u kojoj su mnogi spavali, našao sam plastičnu figuru Deda Mraza. U dvorištu škole su grobovi u kojima su trupe sahranile civile koje su ubile – kako nam je objasnio Vergil, dvadesetogodišnji vojnik kome je komandant Givi naredio da nas provede okolo. Nisam imao načina da ovo proverim i leševi u grobovima su mogli biti i njihovi, iako je Vergil rekao da su oni svoje leševe odneli. Vergil nam je rekao da je iz Luganska i da je odslužio vojni rok u ukrajinskoj vojsci u aprilu. Njegova jedinica je bila zarobljena i rečeno im je da mogu ili da odu ili da se pridruže pobunjenicima.

Na putu ka Donjecku naišli smo na dugačku deonicu, oivičenu visokim drvećem. U jednom trenutku smo videli nešto u daljini. Shvatili smo da je to vojni konvoj, stali smo i ja sam izašao napolje. Auto koji je bio na čelu konvoja od četiri tenka i troje bojnih kola sa nekoliko desetina ljudi, zaustavio se, kao i sva vozila iza njega. Naoružani ljudi su izašli iz kola i zahtevali da im kažemo šta radimo – jedan je gurnuo prste u TV traku koja se nalazila u kolima. Debeli, nervozni čovek sa zlatnim zubima nam je tražio telefone. Krupna žena od oko 50 godina je sedela na zadnjem sedištu auta i uperila automatsku pušku kroz prozor u moju koleginicu koja je stajala nedaleko.

Posle nekoliko minuta, visoki čovek koji je stajao preda mnom mi je rekao da spustim ruke i na solidnom engleskom me pitao odakle sam. Rekao mi je da je nekada živeo u Lozani. Pošto se situacija smirila, ljutiti debeli čovek nam je vratio akreditacije i pasoše, a žena koja je i dalje držala oružje upereno u moju koleginicu počela je da joj šalje poljupce. Debeljko se vratio u auto, zajedno sa našim telefonima, ali je naš prevodilac zadržao vrata i vikao na njega da nam ih vrati, što je on na kraju i uradio. Čitav konvoj se zatim otkotrljao nazad u akciju.

Tenkovi su delovali relativno moderno. Dok su odlazili, čovek čija je glava izvirivala iz tenka nam je mahnuo. Izgledao je kao da je iz centralne Azije. Veliki deo ruskih saveznika su Azijati iz centralne Azije. Ljudi koji su se vozili na bojnim kolima su izgledali kao meštani, ali ako su tenkovi stvarno pripadali ruskoj vojsci, to bi moglo da objasni zašto je debeli čovek bio toliko besan što su novinari videli njegov konvoj.

Rat je na prekretnici. Govori se o prekidu vatre, napadu na Mariupolj, novim sankcijama protiv Rusije, kao i o mogućim odlukama na samitu NATO u Velsu. Prema informacijama UN, milion ljudi je već izbeglo iz čitave oblasti zahvaćene ratom. Putin je navodno rekao Žoze Manuelu Barozu, predsedniku Evropske komisije, da bi mogao da zauzme Kijev za dve nedelje. Ukrajinci su pretrpeli mnoge preokrete tokom poslednjih dana, ali još uvek nisu izgubili rat, iako se ukrajinski predsednik Petro Porošenko sada sigurno pita da li bi trebalo da zaustavi stradanje svoje zemlje i zatraži mir. Porošenko zna da Ukrajina sama ne može da pobedi u ratu protiv Rusije; a sto godina nakon početka Prvog svetskog rata, izgleda da im niko neće pomoći.

Tim Džuda

Izvor: Peščanik