Evropa podseća na zabavni dečji film. Ona je mešavina klišea. Francuski snob, policajac iz najnovijeg filma o mapetima, odlazi na osmonedeljni godišnji odmor, iako ga čeka puno posla. Ili – sibirska seksi mlada sprema se da Kermita zauvek zatvori u svoj gulag. Da li je to Evropa, Evropa iz filma o mapetima, zarobljena između dekadencije i totalitarizma?
Pošto ih univerziteti ne školuju da budu konkurentni na tržištu, mladi ljudi koji se upisuju na fakultete pokušavaju da sami nađu orijentir za to koja zanimanja bi ih mogla odvesti do posla, ili ih u tome podučavaju kompanije koje ulažu puno novca i truda da im popune „rupe u znanju“ stečenom na fakultetu. Van ovog toka teče obrazovanje i zapošljavanje po sistemu „što brže to bolje“ – koje je „smrt u najavi“ za svaku zemlju koja nedovoljno razmišlja o tome da njena budućnost zavisi od toga do koje mere razume tokove na globalnom tržištu rada.
Periskop
6. Imigranti i izbori za Evropski parlament: Robovi dolaze
Ostrvo Lampeduza je udaljeno od Sicilije 205 km, a do prve afričke obale (Tunis) ima samo113 km. Bliže Africi nego Evropi, a nosi – za imigrante – neodoljivo privlačnu snagu najbližeg životnog cilja. Ko se dočepa Lampeduze, stigao je u Evropsku uniju. Nije teško čekati, jer su i hrana i smeštaj bolji nego kod kuće. I najvažnije, za njih od tog trenutka nekakva perspektiva počinje da postoji. Bedna za standarde Evropljana, ogromna za Afrikance i Azijate, koji postaju najjeftinija raspoloživa radna snaga.
8. Energenti i rat u Siriji: Gasiranje
Sukob u Siriji, koji se teško može opisati drugačije nego kao brutalna klanica, navršio je treću godišnjicu uz određene promene na terenu ali bez konkretnih naznaka skorog okončanja. Ovaj bespoštedni rat specifičan je ne samo po tome što traje neuobičajeno dugo za jednu epizodu „arapskog proleća“ već i po tome što je bezmalo svaka regionalna sila u njega ili umešana do nosa ili pokušava da nešto ulovi u mutnom. Za tako bespoštedno otimanje o jednu zemlju, ma koliko bila značajna, obično postoje konkretniji i opipljiviji razlozi od ideoloških.
12. Australija pred demografskim zaokretom: Govorite li mandarinski?
Uporedo sa ekonomskim zaokretom ka azijskim zemljama, Australija je, prema ocenama analitičara, dramatično promenila i svoju demografsku sliku. Prema poslednjem popisu iz 2011. broj stanovnika poreklom iz Azije se udvostručio za poslednjih deset godina, a zbog prevage kineskih studenata na australijskim univerzitetima, mandarinski jezik je postao najzastupljeniji posle engleskog.
Biznis
14. Distribucija lokalnih proizvoda na drugim tržištima: Sreća prati hrabre, ako su pre toga mudri
Distribucija stranih proizvoda na lokalnom tržištu može predstavljati odličnu šansu za pozicioniranje lokalnih proizvoda na stranim tržištima, „ako brzo učite i primenjujete globalna iskustva na širenje i distribuciju sopstvenog portfolija“, objašnjava Bojan Klarić, potpredsednik Atlantic Grupe za Strateško distributivno područje Srbija, i Distributivna područja Slovenija i Makedonija, koja danas u svom poslovanju objedinjuje ceo region i odatle izvozi širom sveta.
16. Nemačko-srpska privredna saradnja: Bolje se boljim vraća
Nemačka preduzeća koja rade u Srbiji spremna su da nastave investiranje i zapošljavanje novih radnika, ali kao i svi drugi privrednici, strani i domaći, već godinama traže sveobuhvatne reforme privrednog ambijenta. U boljim uslovima poslovanja prošlogodišnji rekordni trgovinski saldo dve države od 2,8 milijardi evra mogao bi biti višestruko veći. O tome govori primer iz susedne Bugarske, gde je prošlogodišnja razmena dostigla 5,3 milijarde evra pri čemu polovinu čini bugarski izvoz.
18. Šta elitni turizam donosi lokalnom stanovništvu: Strani gosti, domaći poslovi
Tri četvrtine zaposlenih u kompaniji Adriatic Marinas koja upravlja projektom Porto Montenegro su iz Crne Gore, a poslove za lokalno stanovništvo obezbeđuje i saradnja sa više od 300 preduzeća, kao i sa malim poljoprivrednim domaćinstvima. Razvoj luksuzne tivatske marine otvorio je niz dodatnih industrija, poput remonta jahti, sa ciljem da se obezbede poslovi tokom cele godine, kaže Danilo Kalazić, nadležan za odnose sa javnošću u kompaniji Adriatic Marinas.
20. Zaposleni i kupovina privrednih društava: Od viška glava (ne)boli
U još važećem Zakonu o radu, zakonodavac je zakomplikovao život poslodavcu u slučaju kad promena vlasništva ne znači i statusnu promenu privrednog društva, i obavezao ga na skup, komplikovan i rizičan način obaveštavanja radnika o promenama koje ne menjaju njihov status. Izmenama zakona, ovo će se možda promeniti.
Finansije
22. Bankarski sektor: Veliko skupljanje
Bankarski sektor preživljava najteže momente od starta tranzicionog perioda. Prosečan prinos na kapital ovog segmenta finansijskog sistema postao je negativan, ali to nije jedina okolnost zbog koje akcionari banaka sa razumevanjem gledaju na one koji najavljuju odlazak sa tržišta. Među njima je svakako i naša država koja je u konkurenciji sa svim većinskim i manjinskim vlasnicima ovih finansijskih institucija, od kad traje opadanje bankarskog sektora, apsolutni gubitnik.
24. Unapred pripremljeni plan reorganizacije: Uredno parkirani
Kad je već sasvim izgubio konce iz ruku, tvorac „Next“ sokova, danas pomalo zaboravljeni Živojin Đorđević, prodao je početkom 2006. godine, uz nežno podgurkivanje svog kreditora EBRD, prezaduženi „Fresh & co“, „Coca-Coli“. Slična sudbina verovatno očekuje bar neke od 103 kompanije uredno uparkirane u “unapred pripremljeni plan reorganizacije”, trenutno najpopularniju formu bitisanja velikog broja srpskih tajkuna. Za sada nije sasvim jasno da li bi novi zakon o stečaju koji je povučen iz skupštine i predat na doradu, mogao ubrzati rok “dirigovanog” stečaja.
26. (Ne)Ravnopravan položaj i tretman javnog i privatnog sektora u naplati potraživanja: Svi su jednaki, ali neki su ipak „jednakiji“
Većina zakona, a neretko i sudska praksa, daje državi prednost u naplati potraživanja u odnosu na privatne poverioce, a tamo gde ih izjednačava, zakon nedovoljno dobro funkcioniše. To je jedan od uzroka što mikro i mala preduzeća, koja bi trebalo da budu motor zapošljavanja, najčešće i najduže imaju blokirane račune.
28. Socijalna politika i štednja: Razum, osećajnost i metar
Ako bi životni standard bio kriterijum za to ko treba da snosi teret krize, onda bi to bilo pitanje poreskog sistema i većeg oporezivanja pojedinaca koji ostvaruju veće prihode i/ili imaju veću imovinu nezavisno od njihovog statusa na tržištu rada, kao i pitanje uvođenja viših poreskih stopa za na primer luksuzniju robu ili viših stopa oporezivanja prihoda od kapitala, kaže za B&F ekonomista Gordana Matković. Vrlo često pribegava se, međutim, lakšem i bržem rešenju – “reformi” penzijskog sistema.
Temat
33. Kako reformisati visoko obrazovanje u Srbiji: Doktori, doktori!
Od male elite gora je samo lažna elita koju Srbija proizvodi zahvaljujući sadašnjem sistemu visokog obrazovanja, i ubrzanom ugrađivanju nedovoljno kvalitetnih kadrova u sve strukture društva. Zato će novom ministru prosvete i nauke, ukoliko zaista odluči da se bavi svojim poslom, trebati više političkog herca nego bilo kom drugom članu vlade. Ako ga bude imao, onda je dobra vest da su mu za reformu potrebnija čvrsta merila nego novac.
38. Koliko je gradivo na fakultetima usaglašeno sa potrebama poslodavaca: Na slovo, na slovo, ne znam
Po broju mladih ljudi koji tvrde da će sa diplomom i pasošem pravo u svet reklo bi se da su u Srbiji svi poliglote i globtroteri, ali nije tako. Međunarodne kompanije se vrlo često suočavaju sa kandidatima koji nisu dobro savladali strani jezik niti su voljni da promene mesto boravka. Koliko vladaju naučenim, mnogo više zavisi od profesora entuzijasta nego od spremnosti fakulteta da unaprede gradivo.
40. Iskustva iz prve ruke – kako pragmatično izabrati fakultet: Samo partija brže zapošljava od IT
Dok naša ekonomija napreduje u ritmu tanga – jedan korak napred, a nazad dva, skoro milion nezaposlenih beznadežno pokušava da nađe uhlebljenje, mala grupa visokoobrazovanih stručnjaka nema takvih problema: ne čeka na posao ni jedan dan i zarađuje upadljivo više od proseka privrede. Svima im je zajednička jedna crta – svesno su odlučili da studiraju ono što je veoma traženo na tržištu.
42. Kompanije u odabiru novozaposlenih prednost daju svojim praktikantima: Namerno poznanstvo
Iako je na hiljade mladih visokoškolaca u Srbiji nezaposleno, velike kompanije ne sede skrštenih ruku čekajući da se na njih obruše molbe potencijalnih zaposlenika. Svoje buduće kolege aktivno traže tokom studija, na sajmovima zapošljavanja, preko studentskih organizacija pa čak i u srednjoškolskim klupama, a onda ih kroz stipendije i praksu uvode u konkretan svet posla. Ovakav metod izbora kadrova danas je daleko popularniji od klasičnog oglašavanja radnih mesta.
44. Kako srednjoškolci donose odluke o budućim studijama: Internet forum važniji od porodičnog
Pre nego što se odluče za indeks nekog fakulteta srednjoškolci temeljno “pretresaju” sve raspoložive internet izvore, kritički procenjuju informativnost sajtova visokoškolskih ustanova i vrlo često koriste priliku da “prorešetaju” buduće profesore na otvorenim skupovima na kojima se fakulteti mesecima pre upisa predstavljaju budućim studentima. Za neke tinejdžere borba za bolje uslove studija kreće i mnogo pre potrage za indeksom.
Intervju
49. Amir Or, pesnik sa misijom: Poezijom protiv sistema
Ko god je na vlasti, bilo gde na svetu, ima tendenciju da zaglupljuje narod. Široko rasprostranjeni obrazovni sistem koji ”štancuje” inženjere, a ne humaniste, zajedno sa ”mašinom za pravljenje novca” napravili su od savremenih pesnika odmetnike, kaže u razgovoru za B&F Amir Or, istaknuti izraelski pesnik koji je osnivanjem škola poezije i pesničkih takmičenja podstakao mlade u Izraelu na kulturbunt i na bolje upoznavanje sa svojim palestinskim vršnjacima. ”Još su nas antički pesnici i filozofi učili da se zagledamo u sopstvenu dušu, ali i u duše drugih”, poručuje naš sagovornik.
Skener
52. Inovativni proizvod za suzbijanje larvi komaraca: Formula za stajaće vode
Osnovna ideja novog proizvoda za suzbijanje larvi komaraca u stajaćim vodama je da se postigne što veća efikasnost, uz minimalne posledice po životnu sredinu. Mada je proizvod još u fazi terenskih ispitivanja, za njega su već zainteresovani korisnici iz sveta. Njegov tvorac je Suren Husinec, naučnik koji se pre više od dve decenije upustio u preduzetništvo jer u Srbiji nije imao kome da ponudi svoje znanje.
54. Zašto je malo stranih turista u Srbiji: Od ponedeljka do četvrtka
Srećom po siromašnije zemlje poput Srbije, promocije na specijalizovanim turističkim sajtovima ili provizije svetskim tur operaterima za masovnije dovođenje gostiju samo su neki od modela za povećanje broja inostranih turista uz manje troškove. Srbija, da bi koristila ovakve mogućnosti, prvo mora da definiše plan turističke promocije. Pošto ga nema, i najprestižniji beogradski hoteli su popunjeni samo od ponedeljka do četvrtka, nakon čega se poslovni ljudi iz inostranstva, koji čine više od tri četvrtine stranih gostiju, vraćaju kući.
56. Kako podneti sve veće troškove klimatskih promena: Uragan u budžetu
Dok osiguravajuća društva i državne agencije pokušavaju da procene iznose šteta od ekstremnih klimatskih uslova koji su obeležili proteklu zimu, u naučnim krugovima se sve češće govori ne o globalnom zagrevanju, već o globalim klimatskim nedaćama. Njihovo pokrivanje u 2012. je bila najveća stavka u američkom budžetu, odmah iza troškova odbrane. U nacrtu Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije od 2014. do 2024. godine gotovo da nema ni reči o obaveznom osiguranju registrovanih poljoprivrednih gazdinstava od mogućih rizika vezanih za ekstremne meteorološke događaje, dok o klimatskim promenama i njihovom uticaju na poljoprivredu postoji svega jedna i po stranica, ispunjena uglavnom uopštenim konstatacijama.
Nove tehnologije
60. ICT – sinergija IT i telekomunikacija u praksi: Evolucija revolucije
Telekomunikacione kompanije prisiljene su da šire opseg svog delovanja kako bi ostale konkurentne u uslovima ubrzane tehnološke evolucije. U toku je konvergencija informatičkih i telekomunikacionih tehnologija, a ko to nije uvideo na vreme imaće problema sa prilagođavanjem, pa i samim opstankom na tržištu, kaže Đorđe Radović, direktor Sektora za nadzor mreže i kontrolu kvaliteta (NOC) u Telekomu Srbija koji je nedavno sa svojim timom dobio priznanje na prestižnoj konferenciji IBM Pulse u SAD.
62. Potencijal velikih baza podataka: Kako predvideti ponašanje kupca?
Velike baze podataka su korisne za sve industrije, a u maloprodaji su posebno značajne za predviđanje navika kupaca, optimizaciju lanca snabdevanja, do praćenja rezultata promocije proizvoda. Manje kompanije, takođe, mogu da koriste ove analize i steknu prednost nad konkurencijom.
Nauka
64. Nova metoda regenerativne medicine: Uzgajanje tkiva iz ćelija pacijenta
U savremenoj medicinskoj praksi ima puno metoda kojima se oštećena kost zamenjuje protezom, ili se u tu svrhu koristi pacijentova kost iz drugog dela tela. „Ali za sada nema tehnologije koja se zasniva na kosti uzgajenoj od ćelija pacijenta, i to je ono što mi pokušavamo da postignemo“, kaže Gordana Vunjak Novaković, profesor biomedicinskog inženjeringa i direktor laboratorije za matične ćelije i inženjering tkiva na Univerzitetu Kolumbija i član Američke akademije nauka, koja više od dve decenije izučava mogućnosti da se u laboratoriji od živih ćelija napravi nova kost ili kompleks kostiju za konkretnog pacijenta.
Koktel
68. EU i Srbija, mit, predrasude i karikatura: Prase u Brisel, prase iz Brisela
Od zabrane svinjokolja do unificiranih poštanskih sandučića, „zapovesti“ Evropske unije „žive“ u našoj svakodnevnoj komunikaciji i kao svaki mit i predrasuda – što se više šire, postaju važniji argumenti u raspravi „šta nam je uopšte trebalo“ da postajemo Evropejci. Da nema humorista da se poigraju ovim našim stereotipima, možda bi smo rastanak sa pečenim prasićima na vratima Brisela shvatili preozbiljno.
70. Mali muzeji Beograda: Otkrij me!
Neki od malih muzeja, kakav je Muzej pozorišne umetnosti u Beogradu, smešteni su na tako skučenom prostoru da ih je najbolje pogledati u virtuelnom izdanju, ali štap Čarlija Čaplina, brojne legate, afričke bubnjeve, ili makete u Železničkom muzeju lepše je videti na licu mesta. Ovaj manje vidljiv a jednako uzbudljiv deo grada najčešće otkrivaju deca, studenti i stranci koji boravak na Beogradskom festivalu igre, BITEF-u i drugim međunarodnim događajima u gradu, koriste da zavire u vredne zbirke smeštene u manje poznatim izložbenim prostorima.
72. Umetničke kolekcije i tranzicija: Slike bivšeg vremena
Da nije bilo spornog slučaja prodaje slika iz zbirke nekadašnjeg Geneksa, teško da bismo se ikada zapitali šta se je sa ovom dimenzijom naše neuspešne tranzicije. I još više, gde je danas mesto umetnosti u društvenoj i korporativnoj hijerarhiji. Odgovor je kratak – nigde. “Danas, u vreme opšte apatije, siromaštva, krize u društvu, svi će se najlakše odreći – umetnosti. Ne prepoznaje se njen smisao, društvena uloga”, kaže za „Biznis & Finansije“ Žana Gvozdenović, muzejski savetnik, kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Komunikacije
76. Gejmifikacija: Igrajmo se škole
Jedna od najstrašnijih posledica uspešne popularizacije ideje da je vreme novac je što su oko našeg vremena počeli svi da se otimaju: zaposleni radno vreme troše na surfovanje internetom, đaci i studenti tokom predavanja menjaju statuse na fejsbuku, poslanici tvituju dok traje zasedanje skupštine… Multitasking je postao univerzalno opravdanje za podeljenu pažnju, pa i za njeno potpuno odsustvo. Da li je gejmifikacija univerzalan odgovor na pitanje kako da ponovo pronađemo fokus čak i u dosadnim aktivnostima poput sticanja obrazovanja?
Reprint
78. Novi Hladni rat i istorija komunikacije velikih sila: Preko crvene linije
Uprkos popularnom mitu i „filmskim predanjima“, predsednik ne koristi crveni telefon da bi razgovarao sa svojim ruskim kolegom. U stvari, veza uspostavljena 1963. bila je moguća jedino u formi pisane komunikacije. Komuniciralo se teleksom, a tek od 1988. godine uvedena je faksimil forma (telefaks). Faks i „glasovna komponenta“ pridodati su tek dve decenije kasnije, 1983. Od tada je sistem vremenom evoluirao, prateći napredak tehnologije od podmorskog telegrafskog kabla do savremene razmene podataka preko satelita i fiberoptike.
Vremeplov
80. Baštovan koji je izumeo zgradu bez temelja: Čudesni džin od stakla
Kruta staleška pravila viktorijanske Engleske razbio je u paramparčad potomak jedne izuzetno siromašne porodice, izumitelj genijalnog arhitektonskog rešenja koje je radikalno odstupalo od svega do tada viđenog. Sagradio je najveću zgradu na svetu tog vremena, koja je sklopljena od stakla i postavljena na tlo kao šator.
Otisak
82. Bruto učinak
U Americi je 25. aprila stupio na snagu novi sistem merenja ekonomskih performansi cele države. Ono što je do tog dana značio Gross Domestic Product – GDP, odnosno Bruto domaći proizvod – BDP više ne važi i prelazi se na Gross Output – GO, odnosno Bruto učinak – BU.
Da nije bilo spornog slučaja prodaje slika iz zbirke nekadašnjeg Geneksa, teško da bi smo se ikada zapitali šta se je sa ovom dimenzijom naše neuspešne tranzicije. I još više, gde je danas mesto umetnosti u društvenoj i korporativnoj hijerarhiji. Odgovor je kratak – nigde. “Danas, u vreme opšte apatije, siromaštva, krize u društvu, svi će se najlakše odreći – umetnosti. Ne prepoznaje se njen smisao, društvena uloga”, kaže za „Biznis & Finansije“ Žana Gvozdenović, muzejski savetnik, kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Domaća državna i društvena preduzeća najviše su kupovala slike pre tri ili četiri decenije. „Logično je da su sedamdesete i osamdesete bile zlatno doba za kupovinu umetničkih dela – država je tada imala sluha za umetnost iako se ni tada nije baš lagodno živelo“, kaže Žana Gvozdenović, kustos Muzeja savremene umetnosti (MSU) u Beogradu.
Kad ih je sustigla tranzicija, te umetničke kolekcije postale su imovina preduzeća kao i svaka stolica, mašina i luster, i kako tumače u Agenciji za privatizaciju, o njima su dužni da se staraju organi upravljanja u preduzećima u restrukturiranju. Kad dobiju neophodnu saglasnost državnih organa i skupštine preduzeća, mogu da organizuju aukcijsku prodaju, a u tome Agencija za privatizaciju nema nadležnosti.
Lavirint „Geneksove” zbirke
Ipak, konkretan slučaj umetničkih dela u vlasništvu preduzeća „Generaleksport”, odnosno bivšeg „Geneksa”, koji je nedavno privukao pažnju javnosti, nešto je komplikovaniji. U skladu sa Protokolom o saradnji, potpisanim između Ministarstva kulture i Agencije za privatizaciju, Agencija je početkom 2008. godine dostavila Ministarstvu spisak umetničkih dela ove kompanije, da bi se utvrdilo da li se među njima ima pokretnih stvari koje saglasno Zakonu o kulturnim dobrima imaju svojstvo pokretnog kulturnog dobra. Potom je, rešenjem Muzeja savremene umetnosti od 1.4.2008. godine, sastavljena lista umetničkih dela “Generaleksporta” koja imaju ovaj status.
Iako je izgledalo da je sudbina zbirke odlučena, ona nije rešena ni sedam godina kasnije: Agencija za privatizaciju je 2.9.2013. godine donela rešenje kojim je odbijeno davanje saglasnosti na odluku nadležnog organa upravljanja kompanije “Generaleksport” o prodaji 165 umetničkih slika. Na ovo rešenje, kompanija je uložila žalbu Ministarstvu privrede, koje je 9.12.2013. godine donelo odluku o davanju saglasnosti za njihovu prodaju. Početkom aprila ove godine, prodaja je ponovo bila otkazana i to na sam dan zakazane aukcije 116 dela u „Geneksovoj” zgradi na Novom Beogradu, zbog „neophodnosti sprovođenja dodatne ekspertize dela, a na zahtev Ministarstva kulture i Ministarstva privrede”, kako je tada istakla v.d. direktora preduzeća Ljiljana Stojiljković.
„Zbirka „Generaleksporta” je isuviše neujednačena. Ne može se reći da je nekvalitetna kao celina, jer ima odličnih dela, ali tu je mnogo i serijskih, komercijalnih radova, bez umetničke vrednosti”, kaže Žana Gvozdenović. „ To je tipična zbirka sa dobrom finansijskom osnovom, a bez koncepcije. „Dodatna ekspertiza“ te zbirke bila je samo zajednička komisija sa kolegama iz Narodnog muzeja, sa idejom da im kolegijalno izađemo u susret. Naš prethodni Spisak kulturnih dobara proširili smo za još dve slike, potrebne Narodnom muzeju za popunjavanje zbirki. S druge strane, Muzej savremene umetnosti bio je od ranije zainteresovan za dve slike velikog formata Miće Popovića, „Kritika u pejzažu” i „Izgradnja Novog Beograda” iz 1949. i 1950. Čujemo da su sredstva za njih ovih dana ipak, posle četvrtog zahteva, odobrena, ali ne zna se kada će zaista da stignu na naš račun”, objašnjava naša sagovornica.
Siromašni muzeji i (ne)ozbiljna država
Muzej savremene umetnosti je u više navrata bio uključen u procese evidentiranja i vrednovanja likovnih zbirki nekadašnjih državnih ustanova – počev od „Generaleksporta”, preko „Tarketa” („Sintelona”), kompanije „Progres“, banaka u stečaju, hotela u Aranđelovcu…
Evo kako izgleda taj proces: početak stručnog uvida predstavlja formiranje stručnog tima, odnosno komisije kustosa koji se bave odgovarajućim umetničkim periodom. Prema potrebi, uključuju se i konzervatori. Prave se popisi dela sa relevantnim muzejskim podacima, jer su popisi firmi nestručni za muzejske standarde. „Posebno se prave spiskovi dela sa svojstvima kulturnog dobra, dakle sa umetničkim vrednostima od značaja za razvoj naše umetnosti. Potom se piše Izveštaj i donose rešenja o utvrđenju kulturnog dobra, koja se dalje prosleđuju. Taj proces može da traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja, a zbog manjka(vosti) podataka ili problema sa utvrđivanjem vlasništva i do nekoliko meseci. MSU kao nadležna muzejska ustanova nema obavezu da vodi računa o zbirkama po preduzećima u Srbiji, već o srodnim muzejskim zbirkama. Tek prema konkretnom zahtevu vrše se poslovi uvida i vrednovanja drugih likovnih zbirki, državnih i privatnih.
Ističem da se pojam vrednovanja odnosi na umetničke vrednosti, tj. na utvrđivanje statusa kulturnog dobra, što je naš redovni posao. MSU se ne bavi finansijskom, tržišnom vrednošću, tj. cenom dela, pošto bi to bio klasični sukob interesa.
Zadatak svakog vlasnika jeste da vodi računa o svojoj zbirci i da poznaje zakon. Najveću evidenciju ima Narodni muzej, jer je on centralna muzejska ustanove Srbije sa Centralnim registrom spiskova umetničkih dela, ali u muzejima. Svi drugi spiskovi rađeni prema zahtevu vlasnika, čuvaju se u arhivi muzeja”, ističe Gvozdenovićeva.
Da li je država odložila prodaju umetničkih dela u vlasništvu bivšeg „Geneksa” zato što nije bilo zainteresovanih, ili regulativa nije bila uređena kako treba? „Ili je u pitanju nepoverenje u ispravnost procedure otkupa i formiranja cena? Besparica sigurno nije u pitanju. Kolekcionari uvek mogu da rotiraju svoja dela, a država već poslovično nema sluha”, napominje kustos MSU.
Nedavno je na temu umetničke „zaostavštine” nekadašnjih državnih firmi govorio i kustos Narodnog muzeja u penziji Nikola Kusovac. Prema njegovim rečima, najbogatije kolekcije su imale bivše državne banke (Beobanka, Investbanka, Slavija banka, Jugobanka i JIK banka), a skoro 500 njihovih umetničkih dela, od kojih su mnoga “bila umetničke vrednosti” rasprodato je na šest aukcija u periodu 2002-2006. godine. Pošto je tada bio konsultovan u vezi sa procenom njihove vrednosti, Kusovac je odredio koja su dela “kulturno dobro od posebnog značaja”, odnosno za koja može da se primeni pravo preče kupovine od strane muzeja.
„Praksa preče kupovine definisana je Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. i sprovodi se do danas – što ne znači da ne može da se zaobiđe, ali to je već kršenje zakona. Ovo pravo preneto je iz zakona o nekretninama, te je sigurno na neki način uvek postojalo, ali se sporadično primenjivalo i to češće kada se radilo o pojedinačnim delima”, kaže Žana Gvozdenović.
Međutim, da bi se primenilo pravo preče kupovine, odnosno prvenstvo otkupa po predloženoj ceni (bez eventualnog aukcijskog licitiranja i podizanja cene) neophodno je i da zainteresovani muzeji imaju dovoljno raspoloživih sredstava, što nažalost najčešće nije slučaj. Za ostvarivanje prava preče kupovine neophodna su posebna sredstva jer muzeji neredovno dobijaju čak i minimalne budžete za redovan, planirani godišnji otkup.
“Ta dela jesu javno dobro, pošto su ih otkupljivale državne firme državnim novcem. Zakonska regulativa bi to jednostavno mogla da dovede na svoje mesto – prema slovenačkom modelu ili srodnom Malroovom, francuskom modelu, sve je to nacionalna baština. Raspoređuje se po ustanovama zaštite prema hijerarhiji i prema potrebama zbirki. Ono što nije za zbirke muzeja Srbije, može i dalje biti zanimljivo na tržištu ili država može da ukrasi svoje prostorije. Plate radnika ne spadaju u ovu priču. Ozbiljna država naći će načina da proda bogatstva već sudski procesuiranih “velikih privrednika”i tako namiri radnicima zaostale plate. Slabo će ići ako se čeka na prodaju jedne po jedne slike”, zaključuje Gvozdenovićeva.
Tekst je objavljen u majskom broju #107 časopisa „Biznis & Finansije“
Koncept socijalne države je u Evropi pod velikim pritiskom: s jedne strane, dolaze recesioni udari i nametnuti model štednje, a sa druge preti postepeno gubljenje globalne tržišne utakmice od Kine, Indije i drugih zemalja u usponu. Najveći gubitnik je srednja klasa, i to ne samo na području JIE već i u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Švedskoj i drugim razvijenim evropskim državama. Najbogatiji sloj je recimo, u poslednjih 40 godina povećao svoje bogatstvo za tri puta. Čak se i percepcepcija o bogatstvu promenila, „prevladao je etos koji drži da je bogatstvo jednako uspehu i da je dobro biti bogat“, kako ističe vodeći ekonomista Svetske banke Branko Milanović.
Da li je proleće došlo previše brzo? Da li je zima bila sumnjivo blaga? Gde su bile aprilske kiše i otkud ovakav potop u maju? Danas to nisu pitanja za usku grupu ekologa ili meteorologa, već predmet svakodnevnih diskusija u autobusu, na radnom mestu i ispred televizora, gde udarne minute sve češće zauzimaju informacije o vremenskoj prognozi i nedaćama koje izazivaju ekstremni vremenski uslovi. Izgleda da se zdravo stanovništvo manje više lako prilagođava klimatskim promenama čak i na usijanom gradskom asfaltu, ali ne i biljke i životinje, koje nam poruku o promeni mikroklime šalju sa oboda Beograda.
Ova blaga zima u Srbiji – druga najtoplija u Beogradu od početka merenja (prva je bila 2007.), i treća u Srbiji (jedine toplije su bile 1951. i 1997. godine) – bila je, kaže Jasminka Smailagić, načelnica Odeljenja za klimatske analize i prognoze u Klimatskom centru Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije (RHMZ) – rezultat naše ušuškanosti između Karpata, Alpa i drugih velikih planina. Ali ne treba se zavaravati, zahlađenje koje je SAD donelo ledene talase, a Evropi poplave, od kojih smo mi do maja bili zaštićeni, je posledica klimatskih promena, koje i sami počinjemo da osećamo. „U Beogradu je od 1887. godine, otkada se meri, temperatura porasla za 1,5 stepen, a u Srbiji nešto manje. Do kraja ovog veka očekujemo još brži rast – od 2 do 2,5 stepena, uz smanjenje padavina“, kaže Smailagić. Vladimir Đurđević iz Instituta za meteorologiju Fizičkog fakulteta u Beogradu očekuje još veći rast temperature u ovom periodu – od 2,8 do 5 stepeni. „Najveći broj projekcija pokazuje da će temperatura porasti za oko 3,5 stepena, što će rezultirati znatno toplijim i sušnijim letima“.
Zdravlje i temperaturni šokovi
Ovakve promene, osim aktuelnih poplava, ne ugrožavaju direktno ljudske živote, ali i prirodi i čoveku nameću promene u ponašanju.
„Do sada smo u toku godine imali 2 do 4 toplotna talasa – šest ili više dana u nizu tokom kojih su maksimalne dnevne temperature za 5 stepeni iznad prosečnog maksimuma za taj period godine. Prošlog leta ih je bilo 6 i tokom njih su širom Srbije prevazilaženi apsolutni toplotni maksimumi, a očekujemo da će ih u budućnosti biti možda i više. Posle ovih dugih i sušnih perioda obično dolazi do kratkih i intenzivnih padavina koje mogu izazvati i poplave. Sve izraženija smena hladnog i toplog vremena negativno utiče na stare osobe, hronične bolesnike, a sve češće i na zdrave ljude, i zato je RHMZ otpočeo saradnju sa Institutom za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut, koji obaveštavamo o predstojećim ekstremnim vremenskim prilikama kao što su toplotni talasi a Institut potom upozorava ostale zdravstvene institucije“, kaže Smailagić.
Nisu sve promene vremena podjednak rizik za zdravlje, objašnjava portparolka Hitne pomoći Nada Macura: „Kada dođe do brzog zahlađenja imamo smanjen broj intervencija u odnosu na radikalan prelazak iz hladnog u toplo vreme. Kada je hladno ljudi borave u zatvorenim prostorijama i samim tim smanjuju rizike po zdravlje, dok po vrućini, najčešće u letnjim mesecima, imamo mnogo više posla, posebno ako se ljudi ne pridržavaju naših saveta. U toplim danima se često dešava da stariji ljudi koji koriste terapiju za visok pritisak neporezno provode veliki deo vremena napolju i to na nogama, pa kolabiraju. U principu, vremenske promene najviše deluju na astmatičare i srčane bolesnike pa u 90 odsto slučajeva Hitna pomoć interveniše zbog otežanog disanja i bolova u grudima“.
Ipak, i Smailagić i Macura podsećaju da zdravim ljudima ne bi trebalo u velikoj meri da smetaju ekstremni vremenski uslovi, osim ako su meteoropate. Oni obično promenu vremena osete dan, dva pre nego što se ona desi: imaju nesanice, glavobolje, vrtoglavice, osećaju pospanost i bezrazložnu nervozu. Ljudi koji ove tegobe osete tek kada i sami uoče promenu vremena su ono što Nada Macura zove „indukovane meteoropate“. Ona kaže da ljudi ne bi trebalo posebno da se opterećuju uticajem vremenskih prilika, posebno ako na vreme preduzmu mere preventive: „Vreme je samo jedan od faktora koji utiču na pojavu zdravstvenih tegoba, pored loše ishrane, stresa i neadekvatnog tretiranja pojedinih oboljenja“.
Kad koke zakažu
WWF (Svetski fond za prirodu) i Centar za unapređenje životne sredine, vide region Jugoistočne Evrope kao jedan od onih koji će više biti pogođen klimatskim promenama. Vladimir Đurđević kaže da će rast temperature u ovom regionu biti brži od svetskog proseka, i da je i nama ali i celom svetu ostalo još maksimalno 10 do 15 godina da pokušamo da zadržimo zagrevanje na nivou koji nas još egzistencijalno ne ugrožava. Hteli mi to ili ne, moraćemo da pokažemo ekološku svest bar zbog pridruživanja EU i to u pogledu redukcije emisije gasova staklene bašte, plaćanja penala za prekoračenje dozvoljenih granica emisija ali i redovnog i transparentnog izveštavanja o svojim naporima. Takođe, morali bismo zajedno sa svetom da se uhvatimo u koštac sa jednim od najvećih problema budućnosti – deficita vode, budući da bi u drugoj polovini ovog veka količina padavina mogla da bude smanjena za 50 do 60% tokom letnjih meseci. „Zato bismo morali da unapredimo sisteme za navodnjavanje, ali i da pokušamo da negujemo nove vrste, hibride otpornije na sušu. Naši meteorolozi najavljuju suše nekoliko nedelja unapred ali to je nedovoljno vremena da svi poljoprivrednici nađu rešenje za navodnjavanje“, kaže Đurđević.
Fotografiju uslikao Duško Đorović
Zorana Gajić i njene kolege iz Organske farme Laf iz Barajeva su to najbolje osetili na svojoj koži. Promena mikroklime u poslednjih nekoliko godina naterala ih je da ozbiljno počnu da prate klimatske promene. „Prvi problemi javili su se sa mrazevima koji su nailazili u neuobičajenim periodima (na primer sredinom aprila) i uništavali nam voće. Nakon toga, prejako sunce tokom leta bukvalno je pržilo plodove paradajza i paprike. Na primer, u leto 2011. godine bacili smo više tona paradajza i paprike progorelih od sunca. S obzirom na činjenicu da proizvodimo organsku hranu, odnosno da ne koristimo uobičajena sredstva za očuvanje roda, morali smo da kupimo i iznajmimo plastenike, što je velika investicija. Tog leta su nam stršljenovi u roku od jednog dana opusteli šljivik, a pčele bile ugrožene i bolešljive. Ubrzo su i uginule i naše košnice su sada prazne“. Gajić dodaje da neće zaboraviti ni jaku zimu 2012. kada im je sneg uprkos redovnom čišćenju srušio plastenik od 1,000 m2 koji je koštao preko 20.000 evra, a i tada i sada osiguravajuće kuće nisu bile spremne da im osiguraju plastenike. U Srbiji se naime može osigurati samo plod, ali ne i plasetnik u kojem se on gaji. Regulativa za to ne postoji a ni osiguravajućim kućama se, kako kaže Gajić, ne isplati da ponude ovu uslugu na našem tržištu za šta je opravdanje „nepostojanje kritične mase potencijalnih korisnika“.
Posle pomenutog razočarenja poslovanje Organske farme Laf iste godine (2012.) su usporile jake vrućine i suše. „Odmah smo iskopali bunar, da spasemo šta se spasti može od povrća, pošto je rečica Barevica koja je navodnjavala našu njivu, prvi put od kada se pamti – presušila. U to doba, zbog preterane vrućine, koke su maltene prestale da nose jaja. Naredne, 2013. godine, leto je bilo manje toplo, ali vrućinu su zamenili vetrovi i oluje, pa nam je tako ovaj put vetar srušio još dva plastenika, bukvalno pokidavši najlone i metalne lukove. Ni ova godina nije mnogo srećnija – 14. marta 2014. vetar nam je potpuno uništio plastenik od 500 m2 vrednosti 8.000 evra“, kaže Zorana Gajić.
Svesna klimatskih promena Zorana Gajić je i jedan od osnivača udruženja „Jedan stepen (10 C) Srbija“ čiji je cilj zaustavljanje globalnog zagrevanja na jednom stepenu, iako smo po rečima sagovornice B&F-a već sada prešli +0,80 C. „Verujem da možemo da utičemo na svest političara i donosioca politika da se stvari poprave. Regulativa za razvoj poljoprivrede, naročito organske, može biti poboljšana, ali mora se raditi i na regulativi vezanoj za ekologiju i opšte poslovno okruženje. U tom smislu, verujem da se vredi angažovati, pa zato i volontiram iz iskrenih ubeđenja da ima još ljudi kojima je stalo i koji žele da žive u Srbiji – zemlji koja ima sjajan potencijal za organsku poljoprivredu i šansu koju treba iskoristiti, dok ne bude kasno“.
Lorens Lesig želi da umanji moć novca u politici. A da bi se to uradilo, kako kaže, trebaće „bogzna koliko velika suma novca.“
Ironija nije bez osnova kada je u pitanju ova izjava Lesiga, eminentnog političkog i internet aktiviste i profesora na harvardskoj Pravnoj školi. On, međutim, smatra da je jedini način da se pobedi veliki novac upravo identičan: veliki novac. On je na BizCon konferenciji u organizaciji magazina Wired pozvao publiku ispred sebe – sastavljenu od poslovnih lidera – da „ovu ironiju oberučke prigrli i učini nešto po tom pitanju (novca).“
(foto: Getty images)
Lesig je osnivač ‘Komiteta za političku akciju Prvi maj’ (May One PAC), kojeg on naziva “ Super komitetom za okončavanje svih drugih (etabliranih) super komiteta.“ Pokrenut na Prvi maj – dovitljiv znak i „mig“ za stanje uzbune – Lesig kaže da je u igri i američka vlada – cilj ‘Prvog Maja’ je da skupi dovoljno novca kako bi osvojio nekoliko ključnih mesta u Kongresu tokom 2014., a te političke pobede bi do 2016. pretočio u još opsežniju borbu za osvajanje većine u Predstavničkom domu – čak bi učestvovao i u predsedničkoj trci. To bi, po njegovom mišljenju, omogućilo da vlada „pretrpi fundamentalne reforme, što je prvi korak ka smanjenju uticaja novca u politici.“
Koren svakog zla
Način na koji Lesig gleda je da je novac u politici koren svih zala. On kaže da je isuviše često američka javnost bila u prilici da poveruje da su velike korporacije, u svojoj stalnoj potrazi za profitom, te koje su i zaista krive za društvene probleme. Pa ipak, objašnjava Lesig, ovo i jeste smišljena priroda korporacija. „Napravili smo ih kako bi (oni) zarađivali novac“, rekao je on publici. „To je fantastična stvar za privredu. Ali, ako to ostavimo po strani, oni žele da zarade novac na bilo koji način.“
Ne treba kriviti korporacije, tvrdi Lesig, zato što se ponašaju onako kako su projektovane da se ponašaju. Umesto da se okrivljuju korporacije za ono što, uostalom, čine najbolje – a to je da zarađuju novac – Lesig kaže da vlada mora da „prepozna šta je to što ne mogu ne čine dobro i regulišu to.“
Srž Lesigovog argumenta je nedavna debata o neutralnosti interneta – ideja da internet provajderima ne bi trebalo da dozvoliti da protežiraju aplikacije svojih „favorita“ kada je u pitanju upravljanje mrežnim strukturama. Ali, u poslednje vreme, ova je garancija u opasnosti pošto je američka Savezna komisija za komunikacije predložila nova pravila koja će provajderima omogućiti da za distribuciju sadržaja na svojim serverima kupuju svoj brži i veći protok. Ovo je potez od koga će koristi imati (uglavnom) velike kompanije koje su jedino i u stanju da ove „usluge brzog interneta“ plate.
Strah od velikog biznisa
Gužva i metež u IT krugovima je, nakon ove najave, poprimila kolosalne razmere, a FCC se sada ponovo osvrće na svoj predlog radeći reviziju istog. Ali, po Lesigu, činjenica da je ovo uopšte i predloženo dokazuje kako se vlada plaši da reguliše veliki biznis – zbog straha od ugrožavanja „svog glasačkog tela’. Uostalom, Lesig je prikazao i video-materijal na kojem predsednik Obama bila usta puna te – američki predsednik izjasnio se za neutralnost interneta i tokom svoje predsedničke kampanje.
„Da li neko zaista veruje da Obamina administracija želi da otuđi sektor telekomunikacija dok kreće u novembarske izbore za Senat, kada se milioni dolara mogu utrošiti da bi se njegova Demokratska stranka istisnula, a samim tim i ostvari većina zebnji demokrata?“, pita se Lesig.
Pa ipak, veruje Lesig, rasplet oko neutralnosti Mreže dao bi ovim telekom provajderima „bruto iznos moći“ da biraju i izaberu kako će sadržaj interneta cirkulisati kroz njihove servere. To znači, kaže on, da bi ove kompanije mogle odlučivati koje političke reklame i oglašavanja vidimo a koje ne, što bi samo još dodatno pogoršalo problem aktuelne politike kojom vlada korporativni novac. Dozvoliti da net-neutralnost ostane nerazrešena, bi, po njemu, „proizvelo silu koja, bukvalno, nikada dosad nije viđena u Americi, moć da kontroliše pristup našoj kulturi i politici, moć koja bi ostala van domašaja nadzora i provere, čak uz nesposobnost da bude proverena od strane vlade, i katastrofa za diverzitet interneta, za koji su nam uvek govorili da će nam ga pružiti.“
Mayday, Mayday – Pomoć, pomoć
Sve su ovo razlozi za pokretanje ‘Komiteta za političku akciju Prvi maj’ (May One PAC). Do utorka 13. maja PAC je već premašio svoj cilj finansiranja, sakupivši od pobornika ove ideje više od milion dolara u roku od samo 13 dana. Lesig sada treba da iznađe (ne samo dobrostojeće) pristalice, koje bi finansijski podržale dalji razvoj komiteta – a kada to bude obavio, njegov PAC će uputiti poziv za drugi krug od pet miliona dolara, i tada takođe pokušati da ovu sumu prikupi. Komitet ‘Prvi Maj’ će ta sredstva iskoristiti da bi podržao nekoliko ovogodišnjih trka za ulazak u Kongres. Cilj je, po Lesigu, pre svega sumirati iskustva iz ovih kampanja i iskoristiti pouke koje će on i saradnici izvući. A tada bi podigli lestvicu za donacije – samim tim i za još više novca koji bi se slio u ovaj fond – ne bi li ga, onda, upotrebili za osvajanje što većeg broja mesta u Predstavničkom domu na izborima 2016.
Naravno, biće potrebno i više od novca kako bi se Lesigove vizije ostvarile. Ono što ovaj plan, izgleda, previđa jeste činjenica da politika ne samo što je obogaljena novcem, već je tu i problem permanentnih izbornih smicalica i mešetarenja/ trgovine glasovima na relaciji oblasne vlasti na lokalu – federalna vlast. Jer, između okruga i država „politička ljubav“ je posebno „klimava“ i podložna obećanjima koje oni iz federalne vlasti upućuju zvaničnicima na lokalu – ne bi li ih, uoči izbora, privoleli na koaliciju. Kraće rečeno, pitanje je da li će Lesigov novac biti dovoljan da bi kupio ljubav oblasnih političara. U većem delu Sjedinjenih Država, političke linije iscrtane su mastilom koje se ne može izbrisati. Korekcija te linije verovatno će zahtevati mnogo više od novca – „a bogzna koliko je ta suma velika“.
Lorensa Lesiga možete pratiti na njegovom sajtu i blogu.
(slider foto: Huffington Post)
(M.L.)
Postoji jedno mesto u Beogradu na koje deca godinama rado beže za vikend i posle škole, na olakšanje svojih roditelja. Štaviše, mesto je toliko privlačno, da se pojavljuje i kao ozbiljan faktor ucene kad treba popraviti slabije ocene u školi. Ne, nije reč o video igraonici sa kompjuterskim igricama, nego o kreativnom igranju slikom i tonom i druženju, koje decu uči da budu vizuelno pismeniji, tolerantniji i otvoreniji prema manjinama, drugim sredinama i idejama.
Miomir Rajčević, snimatelj, reditelj i scenarista koji je veći deo života na RTS-u proveo baveći se pravljenjem programa za decu, došao je na ideju da osnuje nevladinu organizaciju Medijski edukativni centar (MEC), posle jedne radionice koju je, na poziv Fonda za otvoreno društvo, uradio zajedno sa režiserom Želimirom Žilnikom. Njih dvojica obučavali su decu i mlade kako se prave filmovi i TV emisije. Rezultat radionice je bio ohrabrujući – oko 95% dece sa kursa je upisalo neku vrstu filmske ili medijske škole i aktivno se uključilo u ovu vrstu stvaralaštva. U poslednjih 13 godina, taj prvobitno neformalni vid edukacije, prerastao je, od osnivanja MEC-a 2001. godine, u redovan edukativni program.
U ovom poslu Rajčeviću pomažu i edukatori koji decu uče osnovnim televizijskim i filmskim tehnikama – od pretvaranja ideje u priču, do tehničkih znanja, poput kadriranja, fotografije i animacije. Igor Gimboš, nekada polaznik ovih kurseva a sada jedan od edukatora, kaže da je većina dece i mladih u MEC-u veoma motivisana za rad: „Mlađi dolaze uglavnom vikendom, a stariji, a posebno oni koji se pripremaju za upis na Fakultet dramskih umetnosti ili neki drugi fakultet sličnog profila, mnogo češće. Osim što im je zanimljivo ono što uče, decu privlači i druženje u zdravoj atmosferi, uz vršnjake istih interesovanja“.
Sivi vole da budu šareni
Sedište MEC-a u kojem se nalaze snimateljska oprema i studio za montažu je u Vlajkovićevoj ulici, a sastanci se održavaju u Domu omladine. Jednog nedeljnog popodneva baš tu smo zatekli nekoliko dečaka koji su na kratko prekinuli razradu ideja za novi filmić da bi elokventno i samouvereno dali intervju za Biznis & Finansije. „Kad porastem želim da budem programer, ali me interesuju i film i gluma, pa pokušavam da saznam što više o tome. Tek kada sam počeo da dolazim ovde u Dom omladine shvatio sam koliko sam malo znanja imao o tome, i koliko želim to znanje da unapredim“, kaže Đorđe Đorđević (13) usput šarmantno primećujući da mu roditelji nisu bili mnogo maštoviti kada su mu davali ime. „Sviđa mi se“, dodaje, „i to što sam ovde stekao nove drugare, ali najviše volim onaj momenat kada nam puste film koji smo napravili, kada posle svog tog truda odgledamo naše delo“.
Đorđević objašnjava kako se on i drugari trenutno pripremaju za učešće na CinemaSportsu, međunarodnom festivalu dečjih i omladinskih filmova: „Na festivalu dobijete tri reči koje na neki način morate ubaciti u film, ako su to predmeti onda se oni nalaze u kadrovima ili se na neki drugi način objasne. Mi smo se na primer spremali tako što smo dobili jednu reč – rasizam, i pošto u timu nismo imali pripadnika druge rase došli smo na ideju da svi „glumci“ u filmu budu obučeni u sivo, a da jedna devojka crvene kose u šarenoj odeći zapravo bude predstavnik diskriminisanih. Naravno, na kraju filma smo mi „sivi“ ljudi shvatili da nam će nam svima biti lepše ako prihvatimo različitosti“.
Osim medijskog opismenjavanja u najbukvalnijem smislu, deca se u MEC-u uče i etičnosti, bilo da je u pitanju borba protiv diskriminacije ili za inkluziju manjina. „Iz dosadašnjeg iskustva, ne samo u MEC-u, već i šire, shvatio sam da deca brzo prihvataju saradnju sa romskom populacijom ili osobama sa posebnim potrebama, ali da to teže ide kada su u pitanju seksualne manjine. Međutim, polaznici naših kurseva su po pravilu nešto tolerantniji, tako da stalno pomeramo granice“, kaže Rajčević. „Dobar primer ovoga o čemu pričam je film koji smo uradili pre dve godine, u kojem su dva polaznika našeg kursa pristala da glume homoseksualce i na taj način daju svoj doprinos u borbi protiv diskriminacije seksualnih manjina“.
Kako animira administracija
MEC inače po relativno dostupnim cenama vodi decu i na „kampove“, odnosno na putovanja u zemlju i inostranstvo na kojima oni, osim što se druže, bave sportom, sunčaju i kupaju, usavršavaju i svoja dosadašnja znanja. Nikola Subašić (17 godina) objašnjava da ova putovanja učesnicima „šire horizonte“. „Ovde imamo ustaljenu ekipu u kojoj se tačno zna ko šta radi, a kada odemo na neko nepoznato mesto i počnemo da radimo sa vršnjacima iz Srbije i sveta primorani smo da promenimo način razmišljanja i da se trgnemo iz rutine. Tu učimo jezike, ali učimo se malo više i timskom radu, ne primećujući koliko znanja nesvesno pokupimo od ljudi koji su stručni u oblastima u kojima mi nismo“. Miomir Rajčević kaže da mnogim roditeljima to i odgovara jer znaju da su im deca na sigurnom i da se bolje provode nego da su, na primer, sa njima krenuli na more. Odgovara im takođe, kaže on, i kada vide da njihova deca pokazuju veliko interesovanje za nešto korisno, a ponekad to i „zloupotrebe“ uslovljavajući decu da poprave ocene u školi kako bi mogla vikendom da dolaze u MEC.
Pa ipak, uprkos svemu ovome Medijski edukativni centar nije opštepoznat ni kao NVO ni kao edukativna ustanova. „Nije nam u interesu da imamo puno učenika, već da radimo sa onim najzainteresovanijima. Zato se ni ne reklamiramo već roditelji ili deca obično čuju za nas preko privatnih preporuka“, objašnjava Rajčević. Trenutno njihove kurseve pohađa oko 30 dece i mladih, a donja starosna granica za upis je 12 godina. Najmlađe uglavnom zanimaju radionice animacije, a kako odrastaju sve više se interesuju za film, pa se prebacuju na filmsku radionicu. Osim ovoga, MEC trenutno drži radionice i u osnovnoj školi Kralj Petar Prvi, pružajući početna znanja o animaciji đacima prva četiri razreda. Rado bi se širili na škole po Srbiji ali samo za osnivanje ovih oglednih radionica u školi Kralj Petar Prvi trebalo im je 10 godina borbe sa administracijom.
Članarina za onu decu koja pohađaju radionice u Domu omladine i Vlajkovićevoj je 3.000 dinara mesečno, ali to ne pokriva sve troškove, a posebno ne nabavku i amortizaciju opreme, pa se dodatno finansiraju tako što rade razne projekte. Rajčević kaže da ne računa mnogo na fiansijsku pomoć države, jer zna da je nemoguće iscediti suvu drenovinu. „Doduše, Ministarstvo spoljnih poslova nam je pomagalo, verovatno zbog naših čvrstih poslovnih veza sa UN, UNESCO, i ostalim međunarodnim nevladinim organizacijama“.
U pivu je (ne)istina
Nikola Subašić kaže da je za pet godina koliko je redovan posetilac MEC-ovih radionica naučio ne samo da pravi filmove, nego i da ih kritički vrednuje: „Više mi nije bitno koji žanr gledam, već koliko je dati film kvalitetan, i kakvu poruku nosi“.
Miomir Rajčević kaže da je njihov zadatak i razvoj osvešćene televizijske publike, ali i medijskih standarda kvaliteta. „U SAD, na primer, postoji komisija koja vrednuje TV programe, pa se reklamiranje u onim emisijama koje dobiju oznaku kvaliteta manje oporezuje, što privlači oglašivače, čak i ka programima koji nisu atraktivni širokim narodnim masama“. Ovde je pak, smatra sagovornik B&F-a, sve podređeno komercijalnim i interesima političara i velikih korporacija. „Mediji donekle hrane tu opštu apatiju u koju smo zapali neadekvatnim informisanjem i manjkom zaista edukativnih sadržaja. Nisu samo emisije i rijaliti programi problem, već se ni reklame ne drže osnovnih etičkih standarda – pogledajte samo reklame za pivo, u skoro svakoj od njih „kul“ momci kradu piće iz nečije gajbe i tako započinju zabavu, dakle poručuju publici da je u redu poslužiti se onim što je tuđe“.
Da bi se ovakva situacija promenila, misli on, treba osnažiti kulturne i medijske institucije – a pre svega treba u svakoj instituciji uspostaviti ešalon stručnjaka koji se ne smenjuju posle svakih izbora.
U još važećem Zakonu o radu, zakonodavac je zakomplikovao život poslodavcu u slučaju kad promena vlasništva ne znači i statusnu promenu privrednog društva, i obavezao ga na skup, komplikovan i rizičan način obaveštavanja radnika o promenama koje ne menjaju njihov status. Izmenama zakona, ovo će se možda promeniti.
Promena vlasništva nad kapitalom, odnosno kupovina privrednog društva u strogo formalnom, zakonskom smislu ima izuzetno veliki uticaj na prava i položaj zaposlenih u društvu koje je predmet kupovine. Ipak, u praksi razlikujemo dva sasvim različita slučaja: u jednom se promenom vlasnika ne dira u postojeći položaj i prava zaposlenih, a u drugom je reč o statusnoj promeni koja i te kako ima dejstvo na položaj zaposlenih.
Naime za zaposlene nije od značaja da li je vlasnik društva lice A ili lice B, jer poslodavac neosporno ostaje isti. Pa ipak, zakonodavac predviđa da poslodavac ima iste obaveze o izveštavanju zaposlenih bez obzira da li je reč o promeni vlasnika, kojom se ne dira u prava zaposlenih ili statusnim promenama koje de facto mogu dovesti do značajnih promena u pravima i položaju zaposlenih. Istovetan tretman dvaju potpuno različitih situacija nije opravdan.
Naime, statusna promena podrazumeva transformaciju društva, te su takve promene značajne i sa aspekta radnog prava, jer poslodavac prethodnik prenosi svoja prava i obaveze prema zaposlenima na drugo društvo, odnosno novog poslodavca, koji je u obavezi da zaposlenima obezbedi najmanje isti obim prava koja su oni uživali kod prethodnog poslodavca. U takvom slučaju i formalno i praktično dolazi do promene poslodavca, pa je sasvim opravdana intencija zakonodavca da zaštiti prava zaposlenih i nametne dodatne obaveze novom poslodavcu.
Važeći Zakon o radu predviđa da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz kolektivnog ugovora ili pravilnika o radu i ugovora o radu koji se prenose, da mu stavi na uvid sve podatke koji se tiču zaposlenih, njihovih zarada, prava na dodatna primanja, godišnji odmor, i slično. Od ovih informacija može da zavisi da li će se potencijalni kupac preduzeća i odlučiti na kupovinu s obzirom na procenjene troškove radne snage budući da on na sebe preuzima sva opšta akta i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Pored prava koja su zaposlenima zagarantovana ugovorima o radu, veliki broj prava zagarantovan je i kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu kod poslodavca. U slučaju kolektivnog ugovora novi poslodavac dužan je da poštuje ono što je ispregovarano kod poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana sprovedene promene, izuzev ako pre isteka tog roka eventualno ne istekne vreme na koje je zaključen takav kolektivni ugovor ili ako kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Dakle, ukoliko sindikat ne prihvati zaključenje novog kolektivnog ugovora sa poslodavcem sledbenikom, on je u obavezi da godinu dana nakon preuzimanja određenog privrednog društva primenjuje kolektivni ugovor koji je bio na snazi u trenutku preuzimanja.
Kolektivni ugovori mogu predvideti veća prava od onih koja su sadržana u Zakonu o radu, ali ne i manja. Kako ne postoji gornja granica prava koju zaposleni mogu ostvariti kod poslodavca, otvara se prostor za mnogobrojne nepravilnosti čime se ugrožava opšta pravna sigurnost. Naime, neretko se dešava da poslodavac prethodnik, pod pritiskom reprezentativnog sindikata, a pre same promene poslodavca zaključi sa reprezentativnim sindikatom novi kolektivni ugovor kojim se predviđaju značajno veća prava zaposlenih. Poslodavac sledbenik će i u tom slučaju morati da obezbedi zaposlenima upravo ta „iznuđena“ prava koja su, na neki način, veštački uvećana iako za tako nečim nije postojala komercijalna potreba. Upravo zbog postavljanja navedenih, u praksi neostvarivih ciljeva, potencijalni investitori često odustaju od svojih poslovnih planova što je, u najmanju ruku, neželjena posledica ovakvog zakonskog rešenja.
Kao što je već rečeno, iako su donekle opravdane obaveze poslodavca u slučaju statusnih promena, Zakon o radu nameće sve navedene obaveze i u slučaju promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, odnosno kupovine društva, što je krajnje neadekvatno rešenje koje značajno otežava pravni promet.
Kao poseban problem javlja se i obaveza poslodavca prethodnika da sve zaposlene pisanim putem obavesti o promeni vlasnika kapitala, što u praksi predstavlja veliku poteškoću, posebno u privrednim društvima koje imaju i više hiljada zaposlenih. Pomenuto obaveštenje ima za cilj da zaposleni budu upoznati sa prenosom ugovora o radu i da im se omogući da izraze svoju volju da li žele da ostanu u radnom odnosu kod poslodavca sledbenika. Ukoliko zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili ukoliko se ne izjasni u zakonskom roku na obaveštenje poslodavca prethodnika, može mu se otkazati ugovor o radu. Dakle, iako promena lica koje je vlasnik kapitala nema nikakvog uticaja na položaj i prava zaposlenih, odnosno promena vlasnika privrednog društva ne dovodi do promene poslodavca niti formalno niti praktično, poslodavac je ipak dužan da informiše zaposlene i o ovoj vrsti modifikacije u okviru poslovne strukture.
Sve ovo prouzrokuje dodatne troškove i usporava i komplikuje sam postupak kupovine privrednog društva.
Po slovu Zakona o radu, poslodavac prethodnik i poslodavac sledbenik dužni su da u roku od petnaest dana pre promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva obaveste reprezentativni sindikat kod poslodavca prethodnika o svim aspektima planirane promene. Ukoliko kod poslodavca prethodnika ne postoji reprezentativni sindikat, poslodavci su dužni da o svim pitanjima vezanim za promenu vlasnika kapitala neposredno obaveste zaposlene, što dodatno otežava postupak. Obaveštenje mora da sadrži podatke o tome kada će planirana promena biti izvršena, koji su razlozi zbog kojih do promene dolazi, kao i o efektima koje će takva promena imati na zaposlene. Imajući u vidu osetljivost informacija koje cirkulišu tokom procesa promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, ovakva rešenja su veoma problematična sa aspekta poverljivosti jer ispunjavanje pomenute zakonske obaveze može negativno da utiče na proces kupovine i prodaje društva. Naime, kada strane u pregovorima imaju obavezu da izveste sindikate ili zaposlene o nameravanim promenama, lako se može desiti da je u tom trenutku prodaja društva još uvek neizvesna, odnosno da nije još potpuno dogovorena. U dinamičnom svetu prodaje i prometa kapitala u privrednim društvima, petnaest dana može biti veoma dugačak i turbulentan vremenski period. Obelodanjivanje informacija o promenama petnaest dana pre njihovog sprovođenja može negativno da utiče na obaveze poverljivosti među stranama, da naruši njihove odnose i da, u najgorem slučaju, dovede do propasti celokupnog posla.
Baš zato se prilikom kupovine određenog privrednog društva, uz detaljnu analizu celokupnog poslovanja društva koje je predmet prodaje, preduzima i analiza stečenih prava i položaja zaposlenih u tom društvu. Smisao radno-pravnih due diligence-a je upravo u tome da se novi potencijalni vlasnik kapitala upozna sa obavezama koje će morati da preuzme na sebe u slučaju da kupi određeno privredno društvo, te da za to unapred obezbedi finansijska sredstva koja mogu biti značajna.
Iako nekada najmanje sporno pitanje, u poslednjih nekoliko godina prava zaposlenih i njihov položaj u slučaju kupovine privrednog društva postali su prelomna tačka prilikom odlučivanja o kupovini određenog društva. Iako nema sumnje da je ovaj pravni aspekt bitan za svaku kapitalnu transakciju, ovako postavljeno rešenje zakonodavca nepotrebno stvara tačku razdora predviđajući jednu kompleksnu i gotovo birokratsku proceduru za slučaj u kome ni elementarna pravna logika ne dozvoljava ovako formalistički pristup.
Planiranim izmenama i dopunama novog Zakona o radu nagovešteno je brisanje odredbe koja propisuje iste obaveze za poslodavca i u slučaju promene vlasnika kapitala kao i u slučaju statusne promene, što bi trebalo da olakša vlasničke promene koje ne podrazumevaju i promenu poslodavca.
Milica Marković, advokat iz advokatskog ortačkog društva “JPM Janković Popović Mitić”
broj 107, maj 2014.
Svršeni osnovci od ove godine mogu da se opredele za tri trogodišnja zanatsko-tehnička profila u odabranim srednjim stručnim školama, sa kojima imaju velike šanse da veoma brzo dobiju posao u domaćim i stranim kompanijama. Reč je o profilima bravar – zavarivač, električar i industrijski mehaničar, koji su među najtraženijima u metalskoj, mašinskoj i elektroindustriji u Srbiji. Profili su koncipirani tako da učenicima obezbeđuju sticanje širih kompetencija i veći obim praktične nastave u preduzećima, uz različite mogućnosti nadoknade za njihov rad tokom prakse, a krajnji cilj je da se najbolji zaposle odmah po završetku školovanja. U pitanju je novi pristup obrazovanju, zasnovan na elementima nemačkog dualnog obrazovanja, koji Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja sprovodi u saradnji sa svim interesnim grupama u procesu obrazovanja, a uz podršku Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ koja u ime vlade SR Nemačke realizuje projekat „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“. Ovo je istaknuto na promociji specijalne publikacije „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“, koja predstavlja praktičan vodič za učenike, roditelje, škole, preduzeća i lokalne samouprave zainteresovane za ovaj model školovanja, a koju je izdao ekonomski mesečnik „Biznis i finansije“ u saradnji sa GIZ-om.
Peta faza projekta „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“ koji se sprovodi od 2002. godine, fokusirana je na modernizaciju zanatsko – tehničkih profila koji su među najdeficitarnijim na tržištu, a što je kompanije primoravalo da taj deficit nadoknađuju dugotrajnim i skupim prekvalifikacijama nezaposlenih sa tržišta rada. Stoga novi model kooperativnog obrazovanja podrazumeva aktivnije učešće poslodavaca u kreiranju obrazovnih profila, uključujući i drugačiju organizaciju prakse u preduzećima koja će učenicima obezbediti više obuke direktno u proizvodnji uz pratnju mentora i prema konkretnim potrebama svake kompanije. Ključni kriterijum za uključivanje škola u projekat je obezbeđivanje kompanija u kojima će učenici koji ove godine upišu profile bravar- zavarivač, električar i industrijski mehaničar moći da obavljaju praksu i sa kojima će potpisati godišnji ugovor, koji podrazumeva i određene vidove materijalne nadoknade za praktikante. Konkursom je predviđeno da se učešće lokalnih samouprava takođe formalizuje ugovorom u kojem će se obavezati na određeni vid finansijske podrške.
„Da bi đake zainteresovalo za zanate koji imaju direktnu prohodnost do radnih mesta, Ministarstvo posebno stimuliše školovanje za trogodišnje profile kroz različite projekte, kao što je i projekat sa GIZ-om, i obezbeđuje učenicima povoljne uslove za školovanje. Istovremeno, deca koja se opredele da ove godine, na primer, upišu profile bravar-zavarivač, električar i industrijski mehaničar, a potom u nekom trenutku požele da se doškoluju, lako mogu da nastave školovanje u odgovarajućoj srednjoj školi koja nudi programe prekvalifikacije, dokvalifikacije ili specijalizacije, i potom da se upišu na fakultet“, rekao je Dr Zoran Kostić, pomoćnik ministra prosvete.
On kao posebno važan trend ističe ukrupnjavanje obrazovnih profila, jer tehnologije brzo zastarevaju a radna snaga se ne zadržava dugo na istom radnom mestu. “Zato bazični profil za koji se mladi ljudi školuju treba da je prilagodljiv i lako uklopljiv u nove tehnološke procese, i to je naš prioritet”. S druge strane, cilj Ministarstva je izgradnja takvog sistema u kojem će ljudi praktično tokom celog životnog veka moći da ulaze i izlaze iz obrazovnog procesa, usavršavaju se i unapređuju postojeće i stiču nove veštine. „U tom kontekstu Ministarstvo radi na uspostavljanju zakonskih osnova i institucionalne podrške priznavanju prethodnog učenja i neformalnog obrazovanja odraslih“, istakao je Kostić. Naime, usvajanjem jedinstvenog nacionalnog okvira kvalifikacija (NOK), koji će biti usaglašen sa Evropskim okvirom kvalifikacija, u Srbiji će biti uspostavljen sistem koji će omogućiti i vertikalnu i horizontalnu prohodnost za doživotno učenje, odnosno mogućnost da se pri upisu viših stepena obrazovanja priznaju znanja i kvalifikacije koje je kandidat stekao kroz radno iskustvo.
Cilj GIZ-ovog projekta, u koji su uključene škole i kompanije iz različitih krajeva Srbije, je da mladim ljudima i njihovim roditeljima pokaže da dobro obrazovanje sa konkretnim praktičnim radom u preduzećima, nudi solidnu perspektivu za zapošljavanje. „Želimo da razbijemo predrasudu roditelja i dece da je stručno školovanje slepa ulica i da im pokažemo da se sa dobrim zanatom danas, često, može zarađivati bolje nego sa fakultetskom diplomom“, istakao je Hajnc-Diter Harbers, vođa GIZ projekta „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“.
Profili bravar-zavarivač, električar i industrijski mehaničar koji će prvo biti ponuđeni, možda ne deluju kao revolucionaran korak, ali su, u stvari, odličan test uspešnosti novog modela školovanja, ocenio je Harbers. „Upravo u ovim strukama ima puno nepopunjenih radnih mesta ne samo u Srbiji nego i u celoj Evropi. Ako preduzeća u Srbiji ne budu spremna da dobro obučenim mladim ljudima ponude odgovarajuću platu, oni će bez problema moći da se zaposle bilo gde u svetu. To i jeste kvalitet novog pristupa obrazovanju: on između dobrog zanatlije i preduzeća uspostavlja ravnopravan tržišni odnos uzimanja i davanja“, objasnio je Harbers i dodao da se nemački model stručnog školovanja, koji je jedan od kamena temeljaca uspešnosti i konkuretnosti tamošnje privrede, danas sa manjim ili većim varijacijama primenjuje i u drugim evropskim zemljama koje su se ponovo okrenule reindustrijalizaciji.
Predstavnici preduzeća iz metalske, mašinske i elektroindustrije su učestvovali u kreiranju standarda, nastavnih planova i programa za pomenute trogodišnje profile, koji uključuju i praktičnu obuku u preduzećima, a što je glavni zahtev poslodavaca, izjavila je Vidosava Džagić, potpredsednica Privredne komore Srbije i predsednica Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih. „Takve zahteve, međutim, ne prati realnost, budući da rezultati jedne od anketa pokazuju da je svega 38% poslodavaca organizovalo praksu za učenike. Najčešći razlozi za izostanak prakse u preduzećima su nepostojanje odgovarajućih radnih i bezbednosnih uslova, zastarela oprema, nedostatak obučenih mentora i poznavanja načina na koji može da se organizuje takav vid rada sa praktikantima“, rekla je Džagić.
Komentarišući prednosti kooperativnog modela obrazovanja, ona je istakla da se vreme obuke za uvođenje u posao smanjuje, a efekti su bolji. „Naravno da takav angažman košta, i zato postoje različiti načini da se poslodavac motiviše, poput refundiranja dela troškova iz državnog budžeta ili određenim poreskim podsticajima. Važno je i da se u Zakonu o radu uspostavi veza između privrede i obrazovanja kroz uvođenje takozvanih učeničkih i studentskih radnih mesta, i da se sačini njihov registar koji bi bio javno dostupan. Tako bi kompanije mogle aktivnije da se uključe u kreiranje kadrova koji su im potrebni, umesto da se isključivo oslanjaju na ponudu sa tržišta rada“, zaključila je Vidosava Džagić.
Od ono malo direktnih stranih investicija koje su ušle u Srbiju od 2000. godine, dve trećine se odnosi na poslove u kojima dominiraju niske i srednje niske tehnologije i oslanjanje na jeftinu radnu snagu. Retki, na sreću veoma uspešni transferi sofisticiranih postrojenja i znanja, pokazali su da je u Srbiji moguće organizovati ne samo proizvodnju nego i zajednički razvoj naprednih proizvoda. Pa ipak, kad se sve sabere, to je dovoljno za 123. mesto od ukupno 142, koliko ih ima na listi Svetskog ekonomskog foruma.
Od demokratskih promena 2000. godine do danas u Srbiju je ušlo 18 milijardi evra, ali samo 15% te sume predstavljaju direktne investicije koje najviše utiču na transfer savremenih tehnologija i unapređenje znanja i veština radnika i menadžmenta. Ekonomista Srđan Boljanović kaže da u Srbiji nije bilo transfera moderne tehnologije i tehnološkog osavremenjivanja srpske privrede, pre svega zato što su strane direktne investicije (SDI) pretežno bile fokusirane na radno i resursno intenzivnu proizvodnju, gde je najvažnija jeftina radna snaga. Kod takve proizvodnje se koristi niska i srednje niska tehnologija pa samim tim nema ni osnova za pojavu značajnijih efekata prelivanja tehnoloških znanja – ne koriste se savremene mašine i oprema niti je potrebna visoko kvalifikovana radna snaga.
“Takođe, takozvane greenfield investicije su bile veoma skromne, pa nije došlo do značajnog povećanja konkurencije koja bi naterala domaća preduzeća da značajnije poboljšaju produktivnost i konkurentnost, da budu inovativnija. Slično se desilo i u drugim zemljama centralne i istočne Evrope, sa izuzetkom Mađarske”, kaže u razgovoru za B&F Boljarević, koji se u svojoj doktorskoj disertaciji bavio uticajem SDI na transfer tehnologija u Srbiji. U svom istraživanju, došao je do podataka da se dve trećine ulaganja stranih kompanija u sekundarnom sektoru u Srbiji odnosi na proizvodnju u kojoj se koristi niska i srednje niska tehnologija.
Kada je reč o niskoj tehnologiji, najveća ulaganja otišla su u proizvodnju prehrambenih proizvoda i pića, duvanskih proizvoda i tekstilnih prediva i tkanina. U uslužnom sektoru su najveća ulaganja u sektore niskog tehnološkog nivoa zabeležene u sektoru trgovine na veliko i malo i u poslove sa nekretninama. Ovakva tehnološka struktura, s jedne strane, ne doprinosi promeni strukture proizvodnje i izvoza što bi dovelo da poboljšanja spoljnotrgovinskog bilansa, a s druge strane ne stvara uslove za značajne efekte prelivanja tehnologije. Prilivi stranih investicija u one industrijske grane koje imaju ulogu multiplikatora opšte privredne i ekonomske aktivnosti, kao što su investicije u mašinogradnju, elektroindustriju, autoindustriju, i kod kojih se stvaraju uslovi za pozitivne vertikalne efekte prelivanja su, po istraživanju Boljanovića, dosta skromni.
Pozitivno je što poslednjih godina stižu kompanije iz oblasti industrije poput Fijata, Jure, Panasonika ili Mercedesa. Političari se još spore ko je najzaslužniji što je Fijat oživeo fabriku u Kragujevcu i obezbedio posao velikom broju domaćih dobavljača, a jedva su dočekali da se fotografišu i pored mnogo skromnijeg projekta “srpskog mercedesa”, prvog autobusa koji je Ikarbus uradio u saradnji sa nemačkim Mercedesom.
Nemačka kompanija Simens na listi je 10 najvećih izvoznika u Srbiji, zahvaljujući, kako kaže generalni direktor Tihomir Rajlić, kvalitetu proizvoda, poštovanju rokova i standarda, stalnim inovacijama u proizvodnji, ali i činjenici da ima dugogodišnju uspešnu saradnju sa domaćom privredom.
“U Subotici proizvodimo najsavremenije tehnologije koje se izvoze svuda u svet. Postojanje takve proizvodnje ima uticaj na čitav privredni lanac, pre svega dobavljače i druge prateće industrije i otvara brojne mogućnosti za dalji razvoj industrijske proizvodnje kod nas ”, kaže Rajlić za “Biznis i finansije“.
Na Sajam za potencijalne poslovne partnere – Postani Simens dobavljač, koji je organizovan u oktobru prošle godine sa ciljem lokalne proizvodnje 90 gotovih komponenti za Simensovu fabriku u Subotici – prijavilo se više od 250 zainteresovanih preduzeća što pokazuje, kako kaže, da su preduzetnici spremni da uđu u proizvodnju komponenti za Simens, da iskoriste njegov know how, ispune potrebne kriterijume i usklade svoj proizvodni proces sa savremenim standardima.
„Simens ima jasno definisane zahteve vezane za kvalitet, količine, rokove isporuke koji se očekuju od naših dobavljača i one firme koje se pokažu kao sposobne da isprate te zahteve mogu da se uključe u proces“, kaže Rajlić. „Ispunjavanjem i usklađivanjem sa potrebnim kriterijumima oni unapređuju kvalitet proizvodnje i prate visoke tehnološke standarde što im omogućava da unaprede svoje poslovanje proizvodnjom delova za vetrogeneratore u našoj fabrici u Subotici. Time želimo da motivišemo naše proizvođače da podignu kvalitet proizvodnje, prošire kapacitete, otvore nova radna mesta i nova tržišta za svoje proizvode. Istovremeno, na taj način direktno podstičemo rast srpske privrede i razvoj malog i srednjeg preduzetništva u Srbiji“.
Leskovačka farmaceutska kompanija Zdravlje nije ni nalik onoj od pre privatizacije, nakon što je 2003. postala vlasništvo Aktavisa. Generalni direktor fabike Bojan Jović kaže da je fabrika prošla intenzivan proces modernizacije i optimizacije svih poslovnih i tehnoloških procesa što je rezultiralo dobijanjem zvaničnog evropskog sertifikata Dobre proizvođačke prakse u farmaceutskoj industriji (EU GMP), koji je 2009. godine izdala danska Agencija za lekove nakon opsežnih provera svih relevantnih poslovnih procesa u fabrici.
U potpunosti su modernizovani pogoni za proizvodnju čvrstih i tečnih formi, mikrobiološka i hemijske laboratorije, skladišta ulaznih materijala i gotovih proizvoda i svi prateći sistemi bez kojih se savremena farmaceutska industrija ne može zamisliti. Istovremeno je na najviši nivo podignuta informatička podrška primenom najsavremenijih sistema u kojima se prate i beleže svi segmenti poslovanja, od finansija, preko nabavke i kontrole ulaznih materijala, preko proizvodnje i kontrole kvaliteta, do isporuke gotovih proizvoda. Istovremeno, i zaposleni prolaze kroz neprestan proces treninga koji se takođe prati i evaluira kroz sisteme kao što su SAP HR Modul i Workday”, kaže Jović.
Kompanija Sintelon iz Bačke Palanke, proizvođač podnih obloga, možda bi i bez saradnje sa Tarketom bila među uspešnim srpskim izvoznicima, ali je pitanje da li bi bila na listi prvih deset. Po rečima predsednika te kompanije Nikole Pavičića, partnerstvo sa nemačkim partnerom je bio najbolji poslovni potez koji je rezultirao osnivanjem nekoliko fabrika u Srbiji, Rusiji i Ukrajini, koje su tehnološki savremenije od fabrika Tarketa u Nemačkoj i Luksemburgu.
“Tarket je izabrao Sintelon zbog njegove pozicije na tržištu, ali je doneo nove tehnologije, što je uslov za opstanak na tržištu. Inovacije mora da prati i odgovarajuće znanje onih koji ih koriste i ljudi koji upravljaju kompanijom i to je stalni proces, kako bi se izdržala konkurencija”, kaže Pavičić za “Biznis i finansije”.
Vlasnik beogradske kompanije Buck koja se bavi industrijskim dizajnom i proizvodnjom svetiljki, Darko Budeč, smatra da je dolazak novih tehnologija u Srbiju pobednička, ‘’win–win’’ kombinacija i za investitore i za Srbiju kao destinaciju kvalifikovane radne snage i velikog intelektualnog potencijala.
“Taj trend je veoma pozitivan i smatram da treba forsirati upravo tu kartu kada pričamo o reindustrijalizaciji Srbije. Lično sam se uverio da je jedna multinacionalna kompanija (japansko–nemačka) veoma zadovoljna svojom investicijom u Svilajncu i da planira znatna proširenja kapaciteta visokotehnoloških linija za proizvodnju elektronskih uređaja iz oblasti osvetljenja. Posebno bih istakao i činjenicu da je puštanje u rad i obuka naših kadrova bila veoma uspešna i da je ceo projekat završen u rekordnom roku. Uveren sam da imamo sve atribute da se i razvoj proizvoda visoke tehnologije organizuje na domaćem terenu i tu treba graditi jake veze sa domaćim i stranim institutima i uveriti investitore da, uz proizvodnju, razmišljaju i o zajedničkom razvoju. Ta sinergija će multiplikovati efekat investicija i znatno povećati atraktivnost ulaganja u Srbiju kao destinaciju gde možete ostvariti jedinstven lanac vrednosti i ugraditi ga u vaš proizvod”, ocenio je Budeč za “B&F”.
Marica Vuković
broj 106, april 2014.