Dok javnost očekuje ko će sve popuniti mesta u rekonstruisanoj vladi Srbije vredi se podsetiti koje je stavove zastupala delegacija MMF a koje vlada Srbije, tokom poslednje posete tima ove finansijske institucije. Uvid u dubinu problema o kojima se raspravljalo, najbolje govori ne samo o veštinama koje su potrebne novom ministru finansija već i o težini političkih odluka koje vlada hoće ili neće da preduzme. Među savetima MMF su i višegodišnje zamrzavanje plata u javnom sektoru i penzija (pa i njihovo nominalno smanjenje) , povećanje niže stope poreza na dodatnu vrednost koje bi najviše pogodilo cene hrane i ukidanje PDV na kupovinu prvog stana. U tim razgovorima naša delegacija je zastupala stanovište da bi se teret duga i rešavanja budžetskih neravnoteža moglo ispraviti uz pomoć privatizacionih prihoda navodi se u izveštaju MMF povodom posledjih redovnih godišnjih konsultacija.
Danas je u Egiptu započeo “konačni obračun” sa pristalicama svrgnutog predsednika Mohameda Morsija, koji je pre godinu dana na vlast doveden isto kako je sa nje i otišao – revolucijom. Na ulicama Kaira pucnjava, buldožeri i suzavac. I u drugim gradovima stanovništvo ustaje u odbranu Morsija a Rojters prenosi da vojska puca u noge novim pristalicama koji pokušavaju da se priključe opkoljenim demonstrantima. Ova nova previranja u Egiptu “vraćaju film” istoričara na “Proleće naroda” i Evropu iz 1848 – s kojima je upoređivano “Arapsko proleće” iz 2011. Ovog puta je fokus na njegovom drugom delu, kada je lančani revolucionarni požar zatrt uspostavljanjem još centralizovanijih i autokratskijih režima. Ali, ako se sa trga Tahrir pogled skrene ka istambulskom Taksimu, Brazilu, Čileu, Argentini, Bangladešu, Grčkoj, Bugarskoj, Nikaragvi, Bahreinu, SAD, i mnogim drugim uzavrelim državama i gradovima na bezmalo svim kontinentima, na pitanje zašto je 2013. istorijski “najrevolucionarnija” godina u poslednjih nekoliko decenija, nudi se mnoštvo odgovora. Neki od njih uključuju i sveobuhvatne matematičke modele i ukrštanje istorijskih podataka o protestima, tehnološkim promenama, epidemijama i prirodnim katastrofama.
Foto: ThisNY
Julski nemiri na Tahrir skveru, okupili su još veći broj ljudi nego u vreme izbijanja “Arapskog proleća”. Na ulicama su se okupili uglavnom sekularisti predvođeni Muhamedom El-Baradejem, bivšim međunarodnim nuklearnim pregovaračem, i predsedničkim kandidatom na prošlogodišnjim izborima, da bi konačno vojska suspendovala Utav i sazvala prevremene izbore. El-Baradej postao je novi premijer Egipta, međutim ubrzo zatim su Morsijeve pristalice izašle na ulice, na kojima danas gledamo krvoproliće.
Istoričar i politički mislilac Erik Hobsbaum koji je pre dve godine “Arapsko proleće” uporedio sa 1848, godinom kada je u nizu evropskih država izbio talas revolucija kojima su nakratko svrgnuti tadašnji vladari, rekao je u jednom od poslednjih intervjua 2012. da je sa radošću posmatrao promene koje su zahvatile arapski svet, ali da nije optimista da će se u ovim zemljama uskoro pojaviti demokratski režimi zapadnog tipa.
Na istom tom talasu razmišljanja Mustafa Akyol je povodom protesta u Turskoj u dnevniku Hurriet Daily napisao da su autoritarne tendencije islamista neosporno jasne, ali da sekularisti koji im se suprotstavljaju nisu nimalo drugačiji. U Egiptu je glavni problem sa (bivšim) predsednikom Mohamedom Morsijem to što je on želeo da postane „novi Mubarak „, koji je bio jedan od najsekularnijih vladara na Bliskom istoku. U Turskoj je, sve za šta je Tajip Erdogan kritikovan – nepotizam , nametanje „načina života“, ili ućutkivanje protivnika – ostvareno na nasleđu sekularnih prethodnika.
Kao požar i boginje
Ali razmišljanje o ovim protestima u tako uskom ključu (islamskom), može previše da suzi sliku i zamagli suštinske odgovore o prirodi masovnih protesta širom sveta. Stavljanje “Arapskog proleća” u ovakav širi kontekst ima opravdanja i kad se pogledaju daljnji efekti tih protesta. Neki analitičari smatraju da je “Proleće” imalo uticaja i na promene u zapadnom svetu. Dešavanja iz 2011. donekle su inspirisala pokret “Okupirajmo Vol Strit” a kasnije i niz drugih pokreta u Evropi pa i Latinskoj Americi. U Brazilu je u tri sedmice juna, u pojedinim trenucima na ulicama velikih gradova bilo više od milion i po ljudi, više nego ikada u poslednjih 20 godina. U Čileu u gradu Valparaiso, oko 121 km severozapadno od Santjaga, studenti su se sredinom juna sukobili sa policijom tokom demonstracija protiv vlade, zahtevajući promene u javnom sistemu državnog obrazovanja. Studentima su se pridružili i rudari iz rudnika bakra, tražeći pravedniju distribuciju prihoda od rudnih blaga Čilea.
U Pretoriji u Južnoj Africi demonstranti su krajem juna protestovali protiv posete američkog predsednika Baraka Obame. U Kijevu su demonstranti “visili na krstu” u znak protesta zbog ukrajinskog ustava „razapetog na krstu od vršioca dužnosti vlasti“ i ispred američke ambasade zbog pokušaja SAD da ometu Edvarda Snoudena, koji je svetu otkrio da SAD masovno špijunira svoje saveznike i građane, da zatraži azil u nekoj drugoj zemlji.
U Sofiji su se posle majskih izbora demonstranti ponovo vratili na ulice protestujući protiv mita i organizovanog kriminala. Aktivisti za prava žena Femen su u Briselu protestovali tokom posete tuniskog premijera Ali Laraiedha. Žene su bile u prvim redovima protesta u Pnom Penu, u Kambodži protestujući protiv zauzimanja zemljišta. U Bahreinu se desetine žena okupilo na mitingu tražeći veća prava za svoje muževe zatočene u zatvorima te zemlje, u Grčkoj demonstranti ne odlaze sa ulica od početka krize, a poslednji razlog protesta je zatvaranje grčke državne televizije.
U Teksasu su građani masovno protestvovali protiv smrtne kazne, uoči izvršenja 500. kazne u toj američkoj državi. Japanski budistički monah i antinuklearni aktivista Tojošige Sekigući protestovao je molitvom tokom samita G-8 u Severnoj Irskoj. Sredinom juna, članovi Nacionalnog udruženja starih u Managvi u Nikaragvi sukobili su se sa policajcima tokom protesta ispred zgrade socijalnog osiguranja zahtevajući svoje penzije. U Češkoj su demonstrirali aktivisti za prava životinja. Njihov protest je jedan od mnogih sinhronizovanih protesta koji je od Tel Aviva zahvatio mnoge zemlje, šireći se na Italiju, SAD, Argentinu i dalje. U Madridu je krajem juna protestovalo na hiljade zdravstvenih radnika i građana. Oni su se pobunili protiv delimične privatizacije zdravstvenog sektora i nametnutih mera štednje. U Beogradu je održan slabašan protest prvo zaposlenih u kulturi a potom i naučnih radnika zbog neisplaćenih zarada i zastoja u finansiranju naučnog rada. U Medanu na Sumatri policija se oštro sukobila sa demonstrantima nezadovoljnim podizanjem cene goriva. Pakistanski radnici izašli su na ulice da bi izrazili nezadovoljstvo zbog toga što su islamski ekstremisti ubili strane turiste.
Neki analitičari tvrde da ovako poređani nemiri nemaju gotovo nikakvu zajedničku dodirnu tačku, verujući da je imenovanje 2013-te kao godine najvećih protesta puko sabiranje koincidencija i lokalnih međusobno nepovezanih događaja usmerenih na zahteve prema sopstvenim lokalnim elitama. Dan Braha, naučnik sa kembridžkog Instituta za složene sisteme (NESCI) u Novoj Engleskoj, međutim, vidi važne dodirne tačke između svih ovih događaja. “Građanski nemiri se šire poput drugih prostornih fenomena kao što su epidemije i šumski požari: različiti faktori određuju osetljivost, otpornost, stopu “razbuktavanja” i prenosa nereda.”
Brahin model kojem je podvrgao nemire u 170 zemalja sveta u periodu od 1919. do 2008. pokazuje kako dugoročni stresovi u društvu čine to društvo ranjivim na nemire, jednom kad se pojavi varnica. Inicijalni okidač može biti niz nepovezanih događaja: povećanje cene karata u Brazilu, rekonstrukcija parka u Turskoj, trapava reakcija policije u Švedskoj, samoubistvo uličnog prodavca u Tunisu na početku “Arapskog proleća”.
Društveni i politički stres akumulira polako unutar određene društvene mreže, a nastaje spontano u obliku socijalnih nemira na kratkoj vremenskoj skali u najbližem okruženju i u udaljenim regionima koji su podložni društvenom i političkom stresu, tvrdi Braha. Njegovo istraživanje pokazuje da je unutrašnja logika širenja nemira univerzalna. Teorija je podržana dodatnom analizom uticaja distributivne mreže masovnih medija na obrasce aktivnosti u nemirima. Uz štampane novine, izum telegrafa (uz voz i parobrod) postao je odmah ključni alat za prenos vesti širom sveta oko 1848. Slično tome, korišćenje radio i televizijskih prijemnika je izvršilo uticaj na širenje nemira ne samo u gradovima koji su bliski po lokaciji već i u blizini mesta gde se određeni medij distribuira.
Brahino istraživanje pokazuje još dve stvari: prvo, međusobne inspiracije za proteste mogu biti relativno veoma udaljene, sve dok dele sličan sentiment (na primer netoleranciju na ono što se percipira kao nepravda) i drugo, izbijanje nereda više je povezano sa endogenim faktorom (nakupljanjem nezadovoljstva) nego sa egzogenim faktorom (to objašnjava i zašto je u Brazilu sve počelo iznebuha jednim gotovo nebitnim događajem kao što je povećanje cene karata u prevozu a u Turskoj, rušenjem jednog zapuštenog parka).
Hrana kao okidač – student kao “virus”
Ne samo da postoji univerzalna matrica stvaranja uslova, formiranja i načina širenja nemira, već postoje i specifični događaji koje je moguće uzeti kao “proverene” univerzalne okidače. Cena hrane je jedan od njih. Brazilci su protestovali prošlog meseca kada su cene paradajza više nego udvostručene. Ianeer Bar-Jam, šef NECSI, kaže da postoji jasna veza između pomeranja globalnog indeksa cena hrane i nemira. Oni se javljaju kad indeks varira oko svoje granične vrednosti i proširuju se u skladu sa skokovima tog indeksa.
Takođe, važan faktor ovde su nezaposleni mladi ljudi –oni su ekvivalent prenosnika epidemije, smatra Šefer. U decembru prošle godine kombinacija uznemirenosti mladih i visokih cena hrane dovela je do nereda u Argentini.
Međutim, ovi faktori sami po sebi ne izazivaju epidemije, kaže Bar-Jam. On misli da nedavni slučajevi nereda imaju veze sa opštom evolucijom društva od hijerarhija ka mrežama bez lidera. Samoorganizovanje u okviru ovih mreža postaje zarazno „uporedo sa našim boljim razumevanjem kolektivnih akcija“, kaže on. Vremenom bi se to nehijerarhijsko upravljanje moglo proširiti i na druge oblike uređenja unutar društvene zajednice, a ne samo na proteste.
Ono što kao širi zajednički imenilac karakteriše sve ove pokrete jeste stupanje na scenu srednje klase (tačnije srednje klase u nastanku) i velikog broja studenata i učenika što nas vodi do sledeća dva Hobsbaumova (i ne samo njegova) opažanja. Prvo, da su u zemljama koje imaju demografski veći broj mladih ljudi protesti snažniji, i drugo – da njih ne predvodi klasična levica koja je svoje delovanje zasnovala na očekivanju da će svetski preokret izvesti pobunjena radnička klasa (nestala sa deindustrijalizacijom). Umesto toga, sadašnje proteste najčešće predvode (i) politički neopredeljeni, iznenada razbuđeni mladi ljudi na koje je, kako veruje Hobsbaum, uticala prva predsednička kampanja predsednika SAD Baraka Obame, koja se u velikoj meri zasnivala na animiranju pasivnih birača putem društvenih mreža.
Većina demonstranata širom sveta nisu siromašni već rastuća srednja klasa, tvrdi i Martin Shefer sa univerziteta Vageningen u Holandiji. Kako ekonomska nestabilnost počinje ponovo da raste, ovi ljudi se plaše pada u siromaštvo. Tako definisan podtekst nemira obuhvata i Kinu. Zaista, u Kini ne prođe dan bez sporadičnih pa i krvavo ugušenih protesta zbog menjanja građevinske politike (premeštanja seljaka iz sela u gradove), zagađenja i uslova rada. Ti nemiri će se proširiti u narednim godinama, smatraju analitičari, uporedo sa opadanjem rasta kineske privrede koje se čini izvesnim.
Revolt, pa šta?
Dejvid Rotkof u Foren Polisiju povezuje proteste u arapskom svetu, Brazilu, “Okupirajmo Vol Strit” i 1848.godinu na još jedna način, koji se delimično uklapa s prethodno datim objašnjenjima o prirodi protesta, a delom ih opovrgava. Opovrgavanje se pre svega odnosi na uverenje analitičara da su nosioci protesta širom sveta pripadnici srednje klase, za koju Rotkof veruje da je pomalo klimava jer uključuje i ljude koji sa veoma skromne osnove (praktično iz siromaštva) imaju aspiracije ka njoj. Slaganje i korak dalje u tumačenjima protesta odnosi se na činjenicu da su protesti iz 1848. godine bili izuzetno neuspešni i da su ovi sadašnji uglavnom takođe osuđeni na neuspeh. Ali, on razlog za to ne vidi primarno u slaboj demokratskoj svesti (u Egiptu i Turskoj, zemljama koje se, između ostalog, međusobno razlikuju i po dužini izborne tradicije), već u činjenici da su pobunjenici na svim stranama sveta, kao i 1848, mnogo uspešniji u pobuni nego u ostvarivanju smislenih i trajnih društvenih promena.
Analogija se drži u jednom posebno važnom pogledu: revolucija 1848. nije uspela da proizvede prave, neposredne promene. Revolucionari su bili bolji u organizovanju protesta no što su bili u institucionalizaciji njihovog kretanja ili stvaranja, negovanja i osnaživanja lidera koji bi mogli da preuzmu kormilo nad postojećim institucijama.
Genijalnost američke revolucije, kaže Rotkof, bila je u tome što su njeni lideri bili dobri, i to ne samo u promovisanju prevrata već i u stvaranju mehanizama koji su promovisali te principe, ne dozvoljavajući povratak na staro stanje. Sistem je dozvolio pluralističko izražavanje stavova i laganu tranziciju s jednih na druge političke grupe u društvu. Drugim rečima, sistem je sačuvao i održao energiju revolucije.
Rotkof poredi dva tipa protesta: u jednu grupu stavlja Tahrir skver, Taksim, iranske proteste (zelenu revoluciju), pad Sovjetskog saveza, revolucije u Libiji, Tunisu i u Kini (tokom pobune na trgu Tjenamen trgu). U svim tim slučajevima, iako su revolucije dovele do izvesnih promena, oni koji su protestovali nisu se našli među dobitnicima promena. U Kini, Iranu i Turskoj (za sada), protesti su doveli do minimalnih promena, u Rusiji i Egiptu (do svrgavanja Morsija), revolucije su dovele do prenosa moći sa jedne na drugu, jednako nedemokratski orijentisanu grupaciju.
Između ova dva ishoda, postoje i nijanse – protesti iz 1989 godine doveli su do stvaranja demokratskih vlada u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, a odluka predsednice Brazila Dilme Rusef da sasluša demonstrante i krene u promenu zakona koji su političkom establišmentu dali preveliku moć, prezaštitili njegove članove i omogućili im da svoj angažman pretvore u izvor privatnih prihoda, predstavlja presedan koji se da objasniti činjenicom da i sama Rusef iza sebe ima revolucionalno iskustvo.
Ali, na mestima kao što je arapski svet, nadanja revolucionara imaju mnogo više šanse da se pretvore u frustracije nego u opipljive rezultate, baš kao što se to desilo sa članovima “Okupiraj Vol Strit” koji su uz svu snagu i argumente koje su imali za svoj protest protiv nejednakosti i koncentracije moći na 1% bogatih, danas izgledaju pre kao razočarani ljudi nego kao prve laste novog doba.
Rotkof smatra da je razlog tome što se preveliki značaj pridaje novim tehnologijama – one okupljaju, pomažu u brzom prenošenju informacija na veliku daljinu, ali su jedan mali korak ka trajnim promenama. Nasuprot tome, stoje elite: ako imaju novca, kontrolišu vojsku, policiju, mehanizme političkog izražavanja, ako mogu oni koriste sredstva države da suzbiju potrese, ili koriste revolucije da bi unapredili svoje sopstvene ciljeve u odnosu na one drugih elita. Njih je teško zbaciti – to posebno važi za pokrete bez pravih lidera, jasnih programa, jakih političkih organizacija, i bez efektivnih planova za ugrađivanje svojih ciljeva u sistem, jednom kad steknu moć. To je ono što proteste, u krajnjoj liniji, odvaja od prirodnih katastrofa ili malih boginja.
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Najgora kriza kapitalizma od Velike depresije 1930-ih počela je da budi neugodna sećanja na obe strane Atlantika. Duh Frenklina Delano Ruzvelta proganja SAD Baraka Obame. Istorijski argumenti oko toga da li je Ruzveltov Nju Dil bio uspešan sada predstavljaju važan deo američke debate o aktuelnoj monetarnoj i fiskalnoj politici uopšte, i posebno u vezi sa politikom kvantitativnog popuštanja američkih Federalnih rezervi, piše istoričar Mark Mazover.
Novi izveštaj Evropske centralne banke (ECB), pokazuje da čak i zemlje „sigurna utočišta“ mogu biti neotporne na finansijske rizike evro krize, prenosi Euobserver.
Rad ekonomiste ECB Livija Strake, (Livio Stracca), objavljen u ponedeljak (12. avgust), pokazuje da je profitabilnost finansijskih kompanija skakala gore ili dole u ključnim trenucima krize od januara 2010 do maja 2013, čak i u zemljama kao što su Nemačka ili SAD , gde su državne obveznice ostale zdrave.
Ona kaže da su negativni krizni događaji izazvali „averziju prema riziku“ na globalnim tržištima, ugrožavajući zemlje u razvoju, i izazivajući pad vrednosti evra. Kriznei epizode imali samo „marginalan“ efekat na druge valute, kao što su američki dolar, švajcarski franak i jen.
Negativni krizni događaji nisu uspeli da poremete cene nafte i zlata, koje su stalno rasle.
U radu je identifikovano 18 važnih kriznih događaja, sa posebnim osvrtom na izjave zvaničnika EU, politička zbivanja i pisanje medija.
Što se EU reakcija tiče, pozitivni epizode uključuju maj 2010 kada je usledilo obećanje da će lideri EU i ECB preduzeti „drastičnu akciju“ i jul 2012 kada je šef Evropske centralne banke Mario Dragi izjavio da će učiniti „sve što je potrebno“ da sačuva evro. One takođe uključuju septembar 2012 kada je ECB najavio da kupuje problematične italijanske i španske obveznice (tzv. Outright Monetary Transactions programme ) i oktobar 2012 kada je na samitu EU dogovoreno stvaranje bankarske zajednice.
Negativni politički događaji uključuju jul 2011 sukob o politici štednje između tadašnjeg italijanskog premijera Silvija Berluskonija i ministra finansija Đulija Tremontija, nasilne ulične proteste u Italiji i Španiji, u septembru 2012, i paralisani parlament u Italiji, nakon izbora u februaru ove godine.
Izveštaji medija – kao što je curenje informacija krajem 2010 da ECB već kupuje problematične obveznice, ili pisanje medija u novembru 2011, da Francuska i Nemačka razgovaraju o potencijalnom raspadu evra – su takođe uznemirili tržišta.
Negativni događaji tipično su proizvodili bežanje investitora iz obveznica krizom pogođenih zemalja kao što su Grčka, Irska, Italija, Portugal i Španija ka Nemačkoj, Japanu, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji ili SAD.
Ti investitori su pocenjivali kao relativno stabilne obveznice sa manjim prinosom u zemljama van evrozone ili „bezbednim“ evropskim državama, dok su banke, hedž fondovi ili druge finansijske kompanije na „sigurnim“ tržištima beležile opadanje svog profita. Svaki negativan šok je takođe vodio padu evra za oko 0,2 odsto.
Straka je opisao krizu kao „eksperiment globalnog prenošenja šokova …reagovanja na i prelivanja uticaja,“ i rekao da je šteta učinjena profitu nemačkih banaka ukazuje na značaj međusobne umreženosti banka – suvereni dug (sovereign -bank nexus), koji je „u središtu dužničke krize u evro zoni.“
On je napomenuo da su stabilna privreda u nekim zemljama ili njihov povoljan odnos duga i BDP-faktori od male važnosti kad je reč o zaštiti sopstvenih banaka od propadanja, ali da s druge strane „realna“ ekonomska povezanost sa zemljama u krizi igra značajnu ulogu. „Trgovina i ekonomske veze sa evrozonom povećavaju mogućnost prenošenja nestabilnosti i predstavljaju najvažniji kanal kojim se ta nestabilnost prenosi“, dodao je on.
Kanadski gradski planeri tvrde kako shvataju šta je ono što iz Kopenhagena mogu primeniti na kanadske gradove: iskustvo se, mislili su, svodi na gustinu stanovništva u proporciji sa količinom biciklističkih staza.
Nakon nedelju dana provedenih u obilasku Danske, urednica kanadskog magazina ‘Azur’ Adel Veder vratila se sa pet dizajnerskih zapažanja iz Kopenhagena, grada od kojeg bi veliki urbani centri širom sveta mogli da nauče – pažljivo slušajući, postrojeni iza linije biciklističke staze.
Pod vođstvom svojih direktora, Rajaner je razvio biznis model koji podseća na zlatno doba kapitalizma 19. veka u kojem je sve bilo dozvoljeno piše švedski novinar Per Svenson novinar dnevnog lista Sidsvenskan. On se pita se kako putnici, među kojima su i mladi ljudi aktivni u borbi protiv izrabljivanja radnika i zlostavljanja životinja, pristaju na sopstveno ponižavanje i rašireno maltretiranje osoblja.
Debrendiranje ne funkcioniše za svaki brend. Ipak, na ovu strategiju bi trebalo obratiti pažnju, piše za Gardijanov blog Lusi Fišer, frilens novinarka za medije, marketing i tehnologiju
Uspeh medijske kampanje ‘Podeli s Koka-Kolom’ u kojoj je ime ovog brenda zamenjeno sa 150 od najpopularnijih britanskih imena, dovela je do mnogo češkanja po glavi i promišljanja: šta je to što je doprinelo da ova kampanja bude tako uspešna?
Kris Dir, šef odseka za brendiranje u britanskoj Koka-Koli objašnjava da je, iza očiglednog pokušaja za personalizacijom pakovanja, u pitanju i kampanja tipa “podeli dalje”: „Želeli smo ne samo da ljudi pronađu boce sa svojim imenom, već da iznenade prijatelja ili nekoga koga vole tako što bi potražili bocu sa njenim/njegovim imenom na njoj, „objašnjava Dir, ističući, takođe, da su društveni mediji jedan od načina da globalni brendovi uspostavljaju “povezivanje na lokalu”.
Naravno, ‘Kokiška’ je srećna zbog toga, jer je čak i uklanjanjem svog tradicionalnog logoa i dalje prepoznatljiva: crveno i belo asociraju na ovo piće posvuda i odmah. Dir priznaje kako strategija ne bi funkcionisala sa brendom koji dosad već nije stekao toliku prepoznatljivost kao što je to stekla Koka-Kola. Pa, da li bi bilo glupo kad bi ostali pokušali da imitiraju uspeh ove kampanje?
Odgovor bi izgleda mogao biti odrečan, sve dotle dok se svako debrendiranje sprovodi s nekim glavnom potkom i idejom u pozadini strategije ili kao njena svrha, te da li će funkcionisati kada je u pitanju određeni brend. Jer, iza nečeg naizgled tako jednostavnog stoji veoma mnogo promišljanja – kao kada je u pitanju ova letnja kampanja. Ili, kako to vidi Seli O’Rurk, generalna direktorka za shvatanja brenda pri konsultantskoj kući ‘Promise Communispace’: „Ono što je Koka-Kola odradila izuzetno dobro sastoji se u tome što nije sebe uzela preozbiljno“, kaže ona. „Kampanja je, po meni, toliko netipična, jednokratna, trenutak zamrznut u vremenu.“
O’Rurk vidi ovaj trend više za ‘tiho’ ili ‘mirno’ brendiranje, kao protivotrov užurbanom i možda prečesto „brendiranom“ svetu u kojem živimo. „Sama količina konkurentnih informacija (plasiranih u reklamama) znači da više nije dovoljno da brendovi svoje prednosti na tržištu nadjačaju tako što će biti bučniji od konkurenata. Potrošači su sve umorniji od te buke“, kaže ona.
Starbaks je takođe pokušao da smanji nešto od svoje “buke” uklanjanjem svog nadimka i debrendirajući neke svoje kafeterije – tako što su se potrudili da izgledaju bliskije ljudima “na lokalu”, pristupačniji i manje korporativni. Ali ono što Koka-Kola i Starbaks imaju zajedničkog je, naravno, to što su oba ova brenda među najlakše prepoznatljivim širom sveta.
Toni Kortizas, potpredsednik globalnih brend strategija u ‘Melia Hotels International’, ističe da Starbaks nailazi na slične probleme kao i Najk, koji je po njegovom mišljenju bio jedan od prvih brendova koji je koristio takvu strategiju. Najk je iz upotrebe izbacio svoje ime, radije ostavljajući samo svoj SWOOSH (fijuk) logo. Prema Kortizasu, zrelost brenda ili zasićenje njime ulazi u igru: „Problem Starbaksa, što je isto ono sa čim se i Najk suočava, jeste to što se nalaze posvuda „, kaže on. „Dođete do tačke u kojoj vaš logo više nije kul.“
A debrendiranje takođe može da ‘proradi i kada kompanija želi da prevaziđe predrasude. Brajan Milar, strateški direktor Sense Worldwide ističe da ovakva strategija može podstaći ljude da slušaju ono što im se govori, a ne da ih (neprekidno) podseća ko im govori. Prisećajući se reklamne kampanje za Britanski muzej, kaže da je bilo dosta teksta ali ne i logotipa. „Istraživanje je pokazalo da ljudi koji inače ne bi posećivali Britanski muzej takođe ne bi ni pročitali reklamu za ovu instituciju. Tako smo odlučili da se otarasimo logoa, i samo smo napisali interesantne stvari. Tek pošto biste sve interesantno iščitali, u zadnjem pasusu biste naleteli da sve to možete videti u Britanskom muzeju“, objašnjava on. Milar napominje kako je i Apple upravo uradio nešto slično u svojoj nedavnoj print-kampanji: “ Morate da pročitate ‘priču’ da biste shvatili da je to reklama za Apple. A onda ćete uhvatiti sebe kako ste dosad već potvrdno klimali glavom čitajući njihovu priču – reklamu. I, odjednom – eto brenda.“
Naravno, termin ‘debrendiranje’ je sam po sebi samo ‘etiketa’ koja različitim ljudima može značiti različite stvari. Važno je imati na umu da logotip nije isto što i brend. Ovih dana, ‘brend iskustvo’ je ključ i sveti gral za mnoge koji žele da stvore tako ‘veliko iskustvo’, kada ima manje potrebe za otvorenim brendiranjem ili obeležavanjem logoom: iskustvo može govoriti za sebe.
I dok stavljanje vašeg logoa može izgledati kao dalekosežno razmišljanje, prostije, ili manje korporativno, bilo je i pokušaja debrendiranja koji su prošli vrlo loše. Sony Pictures objavio je debrendirani DVD svog filma Devojka sa teoviranim Zmajem, u pokušaju da svoj proizvod izjednači sa svojom „hakerskom“ temom. Ali disk, koji je izgledao kao „kućna proizvodnja“, nije se uklapao sa ‘caklećim marketingom i dizajnom’ koji su posedovali drugi produkti na tržištu, poenta je analize koju je uradio ‘Marketing Week’. U stvari, brojni potrošači bili su ubeđeni da je ova kampanja čista simulacija, na koju se nisu ‘primili’, tražeći da se vrati staro pojavljivanje brenda.
Dakle, šta god da radite – ne pokušavajte da se pravite previše pametni – ili biste u protivnom mogli da, što je još gore, skončate kao dvolični i licemerni. Tim Hil iz Brand Union-a sažima ovo iskustvo kroz „šokiranost i zgražanje“ potrošača, kada su doznali da iza lanca kafeterija ‘Harris + Hoole’ – čiji je izgled uvek asocirao na “nezavisnost i zanatlijsko” – zapravo stoji najveći trgovački lanac u Velikoj Britaniji, Tesco. „Biznis više ne može opstajati pod mutnom fasadom“, upozorava on.
To znači da digitalno ili ‘bučno’ oglašavanje brenda neće postati tiše u skorije vreme. Uri Barukin, strateški direktor jedne od najvećih svetskih agencija za brendiranje i oglašavanje ’WPP i partneri’, smatra da bi bilo dobro da svi brendovi koji su u stanju da efikasno proizvedu „praznine“ u toj „marketinškoj buci“ to i učine. Koka-Kola je shvatila da je njihov izostanak iz bučnog samoreklamiranja – mogućnošću da lična imena nadomeste izostanak zvaničnog logoa na etiketi – dobra po njih, što je rezultiralo porastom posećenosti njihove Fejsbuk stranice za 870%.
Koliko god se to činilo neobičnim, izgleda da će upravo Švajcarska biti prva zemlja u kojoj će se glasati o uvođenju bezuslovnog osnovnog prihoda, piše Andreas Zumach u TAZ-u, prenosi H-alter.org.
Wolfgang Schäuble je nedavno u nekoliko velikih evropskih novina objavio članak pod naslovom „Nećemo nemačku Evropu“, kako bi opovrgao tvrdnje da Nemačka priželjkuje vodeću ulogu u Evropskoj uniji. Schäuble je, uz nemačku ministarku rada, poslednji „Evropljanin“ zapadnonemačkog tipa u kabinetu Angele Merkel. On je sve drugo sem revizioniste koji namerava da preseče sve veze Nemačke sa Evropom i time razori temelje stabilnosti u posleratnoj Evropi. On je svestan problema čijeg povratka svi Nemci treba da se plaše, prenosi Peščanik.net
Više od pukog političkog projekta, Evropa bi trebalo da bude moralni projekat i utočište slobodi govora i tolerancije. Intelektualci imaju centralnu ulogu u tome, ali, nažalost, ponekad nisu otvoreni za široke poglede, primećuje filozof Alicja Gešćinjska.
Baš kao što Evropa nije samo geografski entitet, i EU jeste nešto više od pukog političkog tela. Ja je vidim pre svega kao moralni projekat. Ako težimo za Evropom kao otvorenim društvom, onda to podrazumeva i potrebu da ona podrži određene vrednosti kao što su sloboda, tolerancija, pojedinačna i međusobna odgovornost. To su i moralne vrednosti, koje treba da budu ‘usidrene’ kako politički tako i institucionalno. U protivnom, ove bi se vrednosti srušile.
Često ove vrednosti uzimamo zdravo za gotovo. Tek kada se pojavi rizik da nešto od toga izgubimo, shvatamo da to nije tako. Pre nekoliko nedelja je bezbednost međunarodno poznatog sociologa Žigmunta Baumana bila ugrožena od strane stotinu poljskih skinheda tokom njegovog predavanja na Univerzitetu Vroclav. Ovaj uznemirujući incident me je podsetio na preko potrebnu debatu o intelektualnim slobodama i ulozi koju intelektualci treba da imaju u društvu.
(Žigmunt Bauman)
Intelektualci kao protivteža političkom ekstremizmu
Koncept intelektualizma neretko ima prilično negativne konotacije: on priziva slike sedokosog starca u kuli od slonovače, koji misli da ima bolji pogled na društvo nego ostali ljudi. Intelektualci su za zdravo društvo, ipak, neophodni. Ako nas je istorija nečemu naučila, to je da su prvi na meti totalitarnih režima – kako levih tako i desnih – upravo rasuđivanja i umovi mislilaca koji dolaze ‘s boka’.
Intelektualna rasprava može proizvesti veliku protivtežu političkom ekstremizmu i populističkoj retorici. Stoga nije slučajno što najteži napadi na slobodu intelektualnog prostora dolaze iz populističkih i ekstremnih izvora. To se može videti u Mađarskoj Viktora Orbana, gde se umanjio prostor za slobodu štampe i opozicije, i u kojoj su intelektualci bačeni u zasenak, gde su antisemitizam, netolerancija i nedostatak slobode u porastu. Napada na vroclavski Univerzitet znače napad na intelektualnu slobodu, koji, takođe, dolazi iz nikada-previše-demokratskog-ugla. Grupa huligana je sa Univerziteta na kraju uklonjena zahvaljujući do zuba naoružanoj policiji i pripadnicima poljske antiterorističke jedinice. Intelektualna sloboda je, možda biste pomislili, time sačuvana. Ali, ako sloboda mišljenja i govora postaju i posao za naše antiterorističke službe, zar se onda u Evropi ne dešava nešto što duboko nije u redu? Slobodoumna shvatanja su teška ako na sebi imate navučenu ludačku košulju.
(Alicja Gešćinjska)
Ideje su roba
Intelektualna sloboda je kod kuće možda manje očigledna nego što to podozrevamo. Postoji mnogo načina za suzbijanje slobode, ali oni ne moraju neophodno uključivati eksplicitnu silu. Manipulacija, implicitni pritisak, konformizam i čak negovanje nečeg nebuloznog i nejasnog kao cajtgajst – duh vremena i “modni krik” uvreženih stavova – sve su to efikasni načini da ljudi ostanu u svojim razmišljanjima “na jednoj liniji”.
Danas, postoje različiti faktori sužavanja intelektualnog prostora. Pritisak na akademike da objavljuju, i uz to, na primer, i opsednutost ciframa prodaje na tržištu knjiga, sve što usmerava sadržaj i oblik mišljenja u određenom pravcu. Ideje su roba, i ne isplati se plasirati – izraziti – ideju koja se ne prodaje.
Ovaj ekonomski pritisak je pokretačka sila koja stoji iza povećanja radikalizma i razornog uprošćavanja stvari. Morate biti izuzetni da biste (se) prodali. Umereno-predstavljena-istina i srednji put koji balansira između ekstrema uskoro će biti zgaženi od strane nadirućih ekstremnih stavova. Nijanse su retko upečatljive. Potrebne su tvrdnje koje su proste.
Kritičko samopreispitivanje
Tu je takođe efekat populizma na političke i društvene debate: rastuća netrpeljivost tvrdnji i agresivnost koja svakome ‘nepodobnom’ stoji na putu, ne samo da blokira preko potrebni dijalog već onemogućava i kritičko samoispitivanje. A bez kritičkog dijaloga i samoispitivanja, intelektualni prostor je izuzetno čvrsta.
Pravi filozof je neko ko dovodi u pitanje sve i, pre svega, sebe. Za otvoren um i shvatanja neophodan je samo-relativizam: prihvatiti da vaši stavovi nisu večna i apsolutna nepomeriva tačka. Sloboda mišljenja postoji samo kada možete da preispitate svoje stavove. Čak i ako samo-istraživanje i samo-relativizam ponekad dovode da se osećate kao šarlatan, kako je to poljski filozof Lešek Kolakovski jednom primetio. On sam je model slobodnog duha. Uvek je bio antiteza filozofa koji stalno stoji s podignutom pesnicom, izgovarajući svoju istinu. Kolakovski je naglašavao svoje neznanje – isto koliko i neznanje drugih. On je, na taj način, nesumnjivo doprineo pravednijem pristupu istinitosti stvari od samozvanih “kritičkih umova”, koji su uglavnom kritični prema drugima, a ne prema sebi.
Evropa bi imala koristi od Lešekovog naslednika
Dana 10. jula bila sam u Varšavi, učestvujući u raspravi o evropskim vrednostima i kako ih politički tumačiti. Debata je organizovana od strane Evropske komisije, čija je osnovna zamisao bila omogućiti interakciju između intelektualaca i političara, koja bi – nadajmo se – dovela do bolje politike. Međutim, nekoliko članova poljske delegacije shvatilo je ovu priliku kao idealnu za deljenje lekcija predsedniku evropske komisije Žozeu Maunelu Barozu i kritikovanje, okrivljujući ga za (navodno) osiromašenje evropske kulture. Njihov arogantan ton je simptomatičan za teoriju koju sam branila: da su intelektualci, naime previše često krivi za prepirke u obliku tvrdnji i to svog samozadovoljstva radi. Na taj način oni sami opstruiraju preko potrebno funkcionisanje otvorene rasprave.
U međuvremenu, sedela sam pored Đerđa Konrada, mađarskog pisca koji je kao i Kolakovski oličenje takvog slobodnog razmišljanja. Konrad je onoliko suptilan koliko i skroman. Videla sam ga kako prevrće očima u trenucima kad je debata uzimala takav gnevno-optužiteljski zaokret, rekavši mi da ga od svega toga boli glava. Evropa bi imala više koristi od duhovnih potomaka ličnosti kao što su Kolakovski ili Konrad (čak i ako neki misle da je ovo što govorim znak arogancije i uobraženosti). Drugim rečima, krajnje je vreme da se povuku sva pitanja i optužbe koje imamo prema drugima, i da, umesto toga, kritici i ispitivanju podvrgnemo same sebe.
Alicja Geščinska, De Morgen, Brisel
(M.L.)