Tekstovi

Holandski premijer planira da ponovo pregovara o osnovnim načelima na kojima EU počiva; podršku za ovu svoju ideju mogao bi zadobiti sa iznenađujućih adresa, uključujući tu i holandsku liberalnu levicu.

Austrija, u kojoj je demohrišćanska stranka partner u Koaliciji, deportuje pakistanske izbeglice, praktično ih time osudivši na smrt. Pa ipak, prošlo je samo nekoliko nedelja od kako je papa Franja I govorio u njihovu odbranu. Njegove reči pokrenule su mnoge, iako je očigledno da one nisu doprle do ušiju austrijskih političara, navodi varšavska Gazeta Viborča.

Do čitavog ovog ružnog događaja najverovatnije ne bi ni došlo da su ilegalni imigranti, Pakistanci koji si tražili azil u Austriji, jednostavno držali jezik za zubima. Ali, pomislivši da su u demokratskoj zemlji, odlučili su da javno zatraže pristojan tretman. Umesto vegetiranja koje bi trajalo godinama u prepunom izbegličkom kampu u Traiskirhenu pokraj Beča, i rada “na crno”, oni su u novembru 2012. organizovali ulične demonstracije u znak protesta zbog loših uslova u kojima su držani. Policija ih je odmah rasterala, tako da su utočište našli u jednoj od crkava pri Servitskom manastiru, koja im je ponudila privremeno utočište. Međutim, vlasti nisu zaboravile: u nedelju, 4. avgusta, osam od 40 Pakistanaca uključenih u prošlogodišnje proteste uhapšeno je i odmah deportovano.

Vlasti:  ništa nas neće sprečiti da deportujemo po planu

Austrijski aktivisti, koji zajedno katoličkom crkvom podržavaju pakistanske izbeglice, probaju razne načine za sprečavanje njihove deportacije. Jedna aktivista je kupio kartu za isti avion kojim je deportovan pakistanski izbeglica. Pokušao je da spreči njegovo poletanje, ali ga je policija nadvladala. Što je još gore, policija se odmah okrenula protiv samih aktivista. Troje ljudi je uhapšeno po optužbi za ‘trgovinu ljudima’, a policija je pretresla i manastir Servita. Vlasti kažu da ih ništa neće sprečiti da se deportacije odvijaju po već utvrđenom planu.

Strah i bespomoćnost

U svojoj kolumni za Gazeta Viborču, Baroš Vjeljinski izjavljuje da “ne bih pisao o ovome tako detaljno da se lično nisam susreo s pakistanskim izbeglicama iz Bečkog manastira. U aprilu sam roveo nekoliko sati sa njima. Njihove oči odražavale su strah i bespomoćnosti. Većina njih su bili aktivisti za ljudska prava u Pakistanu, primorani da odatle pobegnu. Za njih, deportacija znači smrtnu presudu: ako ne od strane snaga bezbednosti, onda od strane njihovih sunarodnika, Talibana.

Tražioci azila ne mogu da shvate zašto austrijska vlada smatra svoju zemlju oazom demokratije. Čak je i Ministar inostranih poslova Austrije, ističu oni, izdao upozorenje da se austrijski turisti drže podalje od Pakistana. Pa zašto onda, kada je reč o pakistanskim izbeglicama, vlasti kažu da one nisu u opasnosti i da se spremaju da ih vrate nazad – u Pakistan?

Austrija je, nesumnjivo, zemlja u kojoj vladaju zakoni, sa propisima o tretmanu imigranata. Takođe je istina da mnogi Azijci ili Afrikanci dolaze u Evropu iz čisto ekonomskih razloga, pod izgovorom da su u svojim domicilnim zemljama verski ili politički proganjani.

Mala zemlja poput Austrije jednostavno nije u mogućnosti da ih sve primi. Pa ipak, zakon ne mora da se primenjuje toliko opsežno. Svaki pojedinačni slučaj trebalo bi da bude obrađen u dogledno vreme. Izbeglice nisu stoka. Osim toga, već je godinama opštepoznata činjenica da su uslovi u izbegličkim logorima Austrije skandalozni.

Užasni uslovi

Ali, vlada u Beču nikada nije zabrinuta oko toga šta kažu oni koji je kritikuju, izabravši najgori mogući način za rešavanje ovog problema. Deportacije Pakistanaca počele su uoči izborne kampanje, u vreme kada je kardinal Kristof Šenborn, bečki nadbiskup koji se zalaže za izbeglice, bio van zemlje i nije mogao da interveniše u njihovo ime. U tom kontekstu, navodi se da je SPÖ/ÖVP koalicija iskoristila/ zloupotrebila ovo pitanje ne bili zaradila predizborni politički kapital, igrajući na populističku kartu – što, ruku na srce, i nije bilo neko iznenađenje.

Ali nisu samo izbeglice u Austriji suočene s užasnim uslovima. U Grčkoj, granična policija goni ih kao divljač. Italijani su poznati po tome što su krišom ekspedovali afričke imigrante dalje, do Nemačke. U Britaniji je vlada nedavno pokrenula kampanju, upozoravajući ilegalne imigrante da bi, ako svojevoljno ne napuste Britaniju, mogli da završe u zatvoru. U Poljskoj, kako je državna televizija nedavno prikazala, izbeglički pritvorski centri izgleda da funkcionišu kao i normalni zatvori.

Govoreći pre mesec dana na italijanskom ostrvu Lampeduza, gde je privremeno ‘nasukano’ na hiljade afričkih izbeglica tzv. “ljudi iz čamaca”, papa Franja I  rekao je kako želi da ubedi katolike da promene svoj odnos prema tragediji koja ih pogađa. Njih, kaže papa, treba tretirati kao ljude kojima je potrebna naša pomoć. Koliko će proći  vremena pre nego što Evropa obrati pažnju na ove njegove reči?

Govoreći o ljudima poput sebe, u svom osvrtu na aktuelnu reformu američkog Zakona o useljenicima, jedan od najpoznatijih austrijskih imigranata, Arnold Švarceneger, nekadašnji guverner Kalifornije, proletos je izjavio:

„Život koji sam živeo, karijera kakvu sam izgradio, i uspesi koje sam postigao bili su mogući samo zato što sam se doselio na ovo mesto gde ništa nije nemoguće… Za mene, Reganove reči o blistavom gradu na brdu nikada nisu bile samo lepa metafora.“

Dopustimo i imigrantima u Austriji da pokušaju da ostvare svoje snove.

Bartoš T Vjelinski, Gazeta Viborča (Varšava)

(M.L.)

Turski premijer je ukinuo opoziciju na ulicama, ali se sada suočava sa opasnijim neprijateljima: izazivačima u sopstvenoj stranci i usponom pokreta Gulen, nadnacionalnog verskog i društvenog pokreta koji predvodi islamski naučnik Fetulah Gulen. To bi moglo da znači kraj političkog islama u Turskoj, kakvog ga sada znamo, pišu Hasnain Kazim i Maksimilijan Pop.

Zaustavite zemaljsku kuglu. Britanija želi da iskoči. Olimpijada 2012. bila je sjajna manifestacija u slavu ljudskih različitosti. London se predstavio kao nenadmašni centar sveta. Lokalni heroji Igre – sportisti kao što Mo Farah i Džesika Enis – akteri su jednog novog, šireg pogleda na “britanštinu”. Ali, to je bilo onda…

…Godinu dana kasnije, kada je u pitanju njihova nacionalna politika, prolama se tresak vratima koje su Britanci zalupili za sobom. Poruka strancima je depresivno jednostavna: klonite nas se. Kameronovi konzervativci obećavaju referendum koji bi Britance vodio do ‘raskida veridbe’ sa Evropom. Sećamo se i dana kada su Torijevski skeptici ponudili naciji: odustanimo od Evrope i gledajmo na čitav svet. Ali, ne više. Barikade se sada podižu protiv svih: protiv turista, studenata, poslovnih menadžera; svi se oni tretiraju kao potencijalni ilegalni imigranti.

Narednog dana, Ministarstvo unutrašnjih poslova, odeljenje odgovorno za graničnu kontrolu,  nagovestilo je javnosti neprijatnu populističku politiku koju je vlada potpaljivala. Kamioni s bilbordima raspoređenim u nacionalno mešovitim sredinama u Londonu. Poruka? Ilegalni imigranti treba da „idu kući ili će biti uhapšeni“. Liberalne demokrate, mlađa stranka u koaliciji Kamerona, protestovala je: inicijativa je bila glupa i uvredljiva. Neuznemirena ovakvim kritikama, iz premijerove kancelarije stiglo je saopštenje da će kampanja doživeti uspeh širom zemlje.

Britanski MUP takođe planira da od budućih “posetilaca iz zemalja visokog rizika“ zahteva depozit-jemstvo od 3.000 funti, kako bi ušli na britansko tle. Cilj je, kako kažu, odvratiti potencijalne ilegalne imigrante da „prekoračuju dužinu svog boravka“. Ujedno, ovaj ‘depozit’ je svojevrsno obeštećenje – naknada za moguće troškove u slučaju da posetiocima  zatreba zdravstvena zaštita na britanskom tlu. Zemlje koje su na ovoj ‘depozitnoj listi’ su Indija, Nigerija, Kenija, Pakistan, Šri Lanka i Bangladeš. Pažnji ne može izmaći ni to što su pretežno „bele“ nacije“ – poput SAD, Kanade, Australije ili Novog Zelanda – izuzete sa ove liste.

Kad je u pitanju “britanski komšiluk”, vlada obećava da će Rumunima i Bugarima ograničiti pristup. Državljani ovih EU zemalja će od naredne godine ponovo moći da se slobodno kreću Unijom, kada budu istekla ograničenja za njihovo kretanje koja važe do kraja 2012. Britanski tabloidi već su krcati horor pričama o hordama “koristoljubivih turista“ koje gamižu Britanijom. Nije im, izgleda,važno ni to što su šanse doseljenika da ostvare iole bolji i pristojniji život daleko manje od šansi koje imaju ‘domoroci’ tj. Britanci.

Vlada igra na populističku kartu. Premijer je odbacio „veliku društvo“ inkluzije, koje je nekada bilo njegov zaštitni znak. Nacionalisti iz Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), od kojih su neki već hapšeni, priklještili su Torijevce s desnog boka. Ekonomska stagnacija i fiskalne mere štednje duboko su uznemirile javnost. Kameron je jednom prilikom nazvao pristalice UKIP-a „rasistima iz ormara“. A sada im i sudi.

Paranoju koja lebdi u vazduhu podstiču i interesne grupe kao što je ‘Migration Watch UK’, koju predvodi nekadašnji diplomata ser Endrju Grin. On sada u javnosti maše studijom koja kaže da bi „beli Britanci“ (njegova fraza) mogli biti manjina već polovinom ovog stoleća.

Neki od nas bi pitali: „pa šta“? Kada smo se prošlog leta peli na krovove, ushićeno navijajajući za Mo Faraha i Džesiku Enis – Mo je poreklom iz Somalije, a Džesika sa Kariba – tada nam je bila sasvim ispravna pretpostavka da se Britanija konačno okanila boje kože kao ‘markera’ za osećanje nacionalnog identiteta. Ne sećam se da se bilo ko žalio kada su „tamnoputi Britanci“ pokupili svoje zlatne medalje – a u ime Velike Britanije. Avaj, takvi uspesi ne mogu razbiti ksenofobiju koja “čuva” pragove engleskih domova.

Britaniji ne treba inteligentna i efikasna imigraciona politika. Ljudi žele da vide da je sistem pravedan, efikasan i da nepotrebno ne remeti lokalne (imigrantske) zajednice. Poslednja laburistička vlada beznadežno je potcenila broj turista iz bivših komunističkih država, nakon što su ove pristupile Evropskoj Uniji. Politika otvorenih vrata, u kombinaciji sa slabom upravom, proizvele su rasprostranjeno shvatanje da se imigracija sasvim otela kontroli.

Za aktuelnu vladu, međutim, ‘moralna panika’ i populistički pokreti postali su metod odvraćanja javnosti od sopstvenih sistemskih neuspeha. Ah, koliko je lakše okriviti imigrante jer ‘popunjavaju radna mesta na kojima bi trebalo da su Britanci’, nego se uhvatiti u koštac s neuspesima sopstvenog obrazovnog sistema, koji proizvodi toliki broj demotivisanih i nekvalifikovanih mladih Britanaca.

Zvaničnik poslaničkog odbora za imigraciju rekao je da su, u svakom slučaju, njihove procene zasnovane samo na “pretpostavkama“. Ovo teško da može iznenaditi kada nema provera pasoša ili viza pri odlasku posetilaca iz Britanije. Ove ‘prepostavke’ kažu da je stopa net imigracije* u prilično oštrom padu. To je verovatno tačno. Međutim, pad je velikim delom uzvratni efekat – ‘odgovor’ na udar proizveden prilivom brojnih inostranih studenata.

(Stopa net-migracije* – stopa koja odražava razliku između broja doseljenih i broja odseljenih iz jednog područja u određenom vremenskom razdoblju. obično se dobija se kalkulacijom na 1.000 stanovnika. Pozitivna vrednost stope bila bi kada više ljudi ulazi u zemlju no što je napušta, dok negativna vrednost znači da više ljudi iz zemlje odlazi nego što u nju ulazi)

Nacije, kao što su Kanada, SAD i Australija ne računaju studente kao stalne doseljenike, i to iz očiglednih razloga: većina njih se, nakon školovanja, vrati kući. Za to vreme, britanski vizni sistem upao je u stanje potpunog rasula, ulazne kontrole na londonskom aerodromu Hitrou su u haosu – tu je i 300.000 još uvek nerešenih azilantskih i useljeničkih predmeta.

Cilj zvaničnika, smanjiti stopu net-imigracije na par desetina hiljada, prepuna je kontradiktornosti. To podrazumeva da bi broj došljaka iz Brazila ili SAD trebalo da raste ili opada u zavisnosti od toga koliko će se penzionisanih Britanaca otići da uživa pod suncem Španije. Ukoliko poljski vodoinstalateri odu kući, tada bi Britanija mogla da potražuje npr. više indijskih inženjera – i obrnuto.

Iza ovakvih idiotluka leži daleko veća opasnost. Britanija je nekada bila šampion u primeni liberalnog, otvorenog međunarodnog sistema. Sada je sebe u svetu redefinisala, smatrajući se ‘kivnom žrtvom’ drugih. Sve izgledniji izlazak iz Evrope i hapšenje imigranata samo govore koliko je njihovo nacionalno samopouzdanje kolabiralo. A ekonomske posledice ovakvih činova bile bi katastrofalne. Zašto bi bilo koji zdravorazumski biznismen iz, recimo, Kine, Indije ili Brazila, investirao u zemlju koja mu uskraćuje pristup u EU, spočitavajući kako su on i njegovi sunarodnici nepoželjni gosti?

Možda će Britanija i iskočiti iz njega, ali će svet i dalje nastaviti da se okreće.
Filip Stivens, Fajnenšel Tajms (London)

(M.L)

Švedska želi da ostane homogeno i egalitarno društvo, ali, je, u stvarnosti, ona zemlja sa širokom segregacijom i velikim poteškoćama u integraciji svojih manjina, piše holandska novinarka Martje Somers.

Problemi sa švedskom integracijom

Nazanin Johanson nikada nije lično iskusila bilo kakve probleme s tim. Da, u nju su zurili zbog njene tamne kose, smeđih očiju i ‘Persijske pojave’ a ona je znala da će morati da se potrudi više od drugih. Ipak, za nju je Švedska zemlja u kojoj možete izgradite svoj put koji će vas izvesti iz nepovoljnog položaja. Švedska je mesto gde npr. možete postati odvažna posrednica za zapošljavanje u kraju koji je na lošem glasu – baš kao što je ona postala.

Ipak, ovaj ‘put izlaska’ mora da bude nešto što zaista želite. I Nazanin ponekad ima sumnje oko toga kada razgovara sa mladim ljudima. „Oni žele da imaju posao, ali samo ako je to kul. Oni ne žele da počnu sa dna. Lako se zaboravlja (i da je uzrok problema) mentalitet mnogih ovdašnjih mladih ljudi. „Nazanin radi u Zavodu za zapošljavanje u distriktu Kista, predgrađu Stokholma, kao i ‘operativnom središtu’ švedskog kapitala. Ali, Kista je uglavljena između naselja Rinkebi, Husbi i Tenste, koja su bila u majskim vestima, kada su mladi ljudi tamo pravili nerede.

U roku od nedelju dana, vozila su se našla u plamenu, a bilo je i sukoba s policijom. Prizori iz Švedske obišli su ceo svet. Bes u zemlji u kojoj vlada brine o vama još od kada promenite prve pelene pa sve do poslednjeg daha? Rasizam i segregacija u najegalitarnijoj zemlji na svetu?

Najbrže rastuća nejednakost u Evropi

Ubrzo je postalo jasno da je to zaista tako. Dok svet nije obraćao pažnju, švedski model je krenuo nizbrdo. Nakon ekonomskog mehura tokom 1990-tih, koalicija desnog centra Fredrika Rajnfelta je 2006. smanjila izdatke javnih službi, smanjujući istovremeno i poreske stope. I mada je i dalje egalitarno društvo, Švedska pati od najbržeg rasta nejednakosti u Evropi. Kao i u ostatku Evrope, migranti, niskokvalifikovani i mladi, posebno mladići, nalaze se u najgorem položaju. I, baš kao i u ostatku Evrope, demonstranti na švedskim ulicama potiču iz svih ovih slojeva i kategorija.

Za razliku od mnogih evropskih zemalja, u kojima imigrantske brojke idu nadole, Švedska svake godine izdaje sve više boravišnih dozvola: rekordnih 110 hiljada izdato je u 2012. (Prema podacima švedskog Nacionalnog statističkog instituta, objavljenim u srpskim medijimaprošle godine je podneto gotovo 44.000 zahteva za azil što je 48 odsto više nego 2011. godine, a podnosioci su iz oko 130 zemalja sveta. Među azilantima su najbrojniji Sirijci (7.814) što je 12 puta više nego u 2011. godini, potom slede Somalijci (5.644), Avganistanci (4.755), državljani Srbije (2.696) i Eritrejci (2.356). Švedska je primila i 2.289 zahteva apatrida.)

Izbeglice trenutno obuhvataju pretežno Sirijce, Somalijce, Iračane i Rome. Njima je bekstvo iz imigrantskih kvartova daleko teže nego što je bilo njihovim prethodnicima. Postoji manji broj radnih mesta, društvo je složenije, a pragovi su viši. „Voleo bih da budem čuvar, ali moram da imam vozačku dozvolu“, kaže 22-godišnji Egipćanin Sameh Sakr iz okruga Holunda. Vozačka dozvola, podsmeva se samom sebi. „Da li ću ikada moći da je priuštim?“

Prosperitet, ali ne i za imigrante 

U Švedskoj postoji velika segregacija. U Stokholmu većina migranata živi u “gradovima-baštama” nazvanih ‘Orijent Ekspres’, koja se prostire duž plave linije metroa,. To su betonske zgrade od tri do sedam spratova izgrađene tokom 1960-ih i 1970-ih. U nekim okruzima je 80% onih koji su prva ili druga generacija imigranata, a 50% njih je nezaposleno, u poređenju sa 8% koliko je švedski prosek. Jedan od četiri imigranta ne završi školu. Ukupno je 3% švedske dece siromašno, u poređenju sa 40% koliko je siromaštvo zastupljeno među decom doseljenika.

Činjenica da bogati i siromašni žive odvojeno je slučaj i u svim drugim evropskim gradovima. Ali, Stokholm se takođe sastoji od ostrva i prostranih zelenih površina koje se prostiru između okruga: priroda koja gotovo automatski ograđuje bogate kvartove od siromašnih kvartova. Nokebi je okrug pun savršeno održavanih vila sa alarmnim sistemima. U blizini metro stanice Rinkebi, s druge strane, muškarci sede na klupama između stambenih blokova, ne radeći ništa. Tu je turski kafe i somalijski bazar, ali nema čak ni bankomata.

Kako je moguće da jedna egalitarna Švedska dopusti da se u njoj vode ovakve alarmantne statistike, i da ‘ostrva nezadovoljstva’ toliko narastu? To, ipak, ne znači da vlada ne obraća pažnju na ovo pitanje. Naprotiv. Ministarstvo za integraciju i zapošljavanje želi da stvori subvencionisana radna mesta, i da nastava švedskog jezika postane raznovrsnija i prilagođenija sposobnostima migranata, pa recimo irački inženjer više neće učiti na istom nivou kao i jedva pismeni Somalijac.

‘Rinkebi-Svenska’ akcenat

Ministar za integracije Erik Ulenhag kaže da Švedska neće uvesti strožu politiku izbeglica, kakvu zahtevaju ksenofobične Švedske demokrate. „Mi to vidimo kao ekonomski problem i problem mladih, a ne kao problem migracije. Ako imate oštar stav u vezi sa migrantima to će naškoditi samopouzdanju vaše zemlje. Vi, osim toga, podrivate pozicije onih koji su već ovde. Uostalom, Švedskoj su potrebni migranti. “

Na njih se često ne gleda kao na građane Švedske, iako su u njoj rođeni

Tobijas Hubinet, istraživač migracija multikulturalnog centra u južnom predgrađu, Botkirki, kaže da je u praksi migrantima potrebno puno volje, upornosti i sreće da premoste jaz u zaradama, obrazovanju i predrasudama o poreklu. Na njih se često ne gleda kao na Šveđane, iako su u toj zemlji rođeni. Na primer, ako govorite ‘Rinkebi-Svenska’ – Švedski sa akcentom – možete zaboraviti na iole pristojniji posao.

Novi ‘mi’ za Evropu

Erik Ulenhag ima rešenje: novi „mi“ za Evropu. „Ne dopada mi se činjenica da se, kada kažemo „mi“, to uvek odnosi na tradicionalnu Evropu i njene građane koji potiču sa Starog kontinenta. U Sjedinjenim Državama, svi koji žive na američkom tlu jesu Amerikanci. „Mi“, za Amerikance, znači budućnost a ne prošlost. Tako bi trebalo da bude i u Evropi.“

„Već bi bila učinjena ogromna razlika“, kaže pisac i novinar Vigo Kavling, „ako bismo počeli da shvatamo kako više nismo homogena zemlja u kojoj su svi jednaki“. Ali, upravo bi takvo priznanje palo teško samim Šveđanima, kaže istraživač migracija Hubinet. „Devetnaest odsto Šveđana sada imaju jednog ili dvoje roditelja koji su u Švedsku „došli sa strane“. Ipak, mi to još uvek ne shvatamo. Ne zaboravite da Švedska nikada nije imala nikakve kolonije. Takođe, baš zbog toga, Švedska je nacionalistička zemlja. Šveđani ne samo što vole da čine dobre stvari, takođe i misle da su dobri. Zato smo i želeli da prihvatamo izbeglice, ali nam je teško da priznamo kako smo dozvolili velike zloupotrebe. Za nama su već dve decenije multikulturalne debate.“

Maartje Somers, HANDELSBLAD AMSTERDAM

(M.L.)

Malta traži pomoć EU kako bi se izborila sa imigrantima. Ona prima najveći broj zahteva za azil u svetu u odnosu na broj stanovnika. Jedino bi pomoć EU mogla ublažiti sve veće očajanje koje Maltežani osećaju.

Gumeni čamci, preopterećeni izbeglicama koji pokušavaju da iz Afrike doplove u bezbedno okrilje Evrope, ‘nasukali’ su se na poteškoće. I, kao što su nekada tonuli preopterećeni libijski brodovi ploveći ka ovoj najmanjoj zemlji EU, Malti – tako je pre neki dan malteška vojska imala ‘déjà vu’: pokrenula je 13-časovnu noćnu akciju spasavanja 112 putnika-izbeglica iz Afrike. Osam ih je helikopterom prebačeno u bolnicu na hitno lečenje, dok ostali pate od posledica iscrpljenosti, dehidracije i sunčanice.

Ova priča nije neobična. Svake nedelje slični brodovi pristaju na obale ove ostrvske zemlje Mediterana. Prošlog meseca je premijer, Džozef Muskat, pokušao da pošalje dva aviona puna somalijskih migranata natrag u Afriku, bez razmatranja njihovih molbi za azil. Ovo je svojevrsni ‘odjek’ nedavnog australijskog predloga za sprovođenje politike automatskog vraćanja imigranata; ipak, Evropski Sud za ljudska prava (ECHR) doneo je privremenu odluku da bi takvo postupanje Malto bilo nezakonito (Muskat je, povodom ove odluke, rekao da nikada nije ni hteo da vraća izbeglice po automatizmu, već je samo pribegao ‘triku’ sa ciljem da isprovocira EU da već jednom krene u praktičnu akciju).

Bio to trik ili ne, ovaj je potez odraz očaja u koji je zapala Muskatova vlada. Pre no što je Malta ušla u EU 2004, nivo imigranata bio je tek neznatan. Smeštena u blizini severne Afrike, Malta je sada, kao clanica EU, postala kapija za migrante koji žele u Evropu. U odnosu na broj stanovnika, Malta dobija najveći broj zahteva za azil u svetu. To je delimično i zbog toga što je tako mala – manja od ostrva Vajt. Na 17.000 migranata bez dokumenata koji su u poslednjoj deceniji pristigli na Maltu, proporcionalno je iznosu od 2,7 miliona imigranata u Britaniji.

A kada se njihovo opasno putovanje jednom okonča, uslovi za pristigle izbeglice su veoma oskudni. Malta vodi politiku obaveznog pritvora u trajanju do 18 meseci za migrante bez dokumenata, smeštajući ih u prepune pritvorske centre. Nedavno je EHCR kaznio Maltu sa 60.000 evra zbog uslova u kojima su neki doseljenici bili držani, optužujući Maltežane za „nečovečno i ponižavajuće postupanje“. Među ‘nečovečnim uslovima’ su niske temperature, nepravilna ishrana, nedostatak pristupa otvorenom i nemogućnost vežbanja tj kretanja.
.
Imigraciona politika je u poslednjih nekoliko nedelja postala globalna opsesija. Australija se suočava s kontroverznom praksom preusmeravanja izbeglica u logore u Papui Novoj Gvineji, a Velika Britanija se umrsila u raspravu o etičkom krahu svoje politike vezane za ilegalne imigrante. Posetivši svoju porodicu na Malti – gde god bih se uputila – tema razgovora svih Maltežana bila je – imigracija. Listajući tamošnju štampu, svo vreme se, na gotovo svakoj stranici, pojavljuje jedan glavni junak: ilegalni useljenik na Maltu.

I, baš kao i drugde, i na Malti u igru ulaze faktori koji se ne tiču samo pritisaka brojnih imigranata u odnosu na malobrojno stanovništvo. Migrante, uglavnom iz podsaharske Afrike, teško je prevideti u narodu koji je doskora viđao vrlo malo stranaca. Brige o „kulturnoj invaziji“ su ogromne, tu su priče o velikom porastu kriminala u oblastima naseljenim izbeglicama, iako nema dokaza koji bi potkrepili ovakav stav, a počelo se i sa rasističkim napadima.

Stanovnici Malte moraće da se postepeno prilagode društvu koje je u većoj meri multikulturalno. U međuvremenu, ovo ostrvo ipak oseća kao da ne uspeva da se izbori sa situacijom. Da li je ovo „kriza“ ili ne – to je već diskutabilno: mnogi migranti na kraju napuste Maltu, a istraživanja na Oksfordskom univerzitetu sugerišu da je upotreba ‘pritvorskih centara’ način na koji se preuveličava ozbiljnost situacije – ipak, Vlada tvrdi da Malta jednostavno ne poseduje resurse da bi se nosila s najezdom izbeglica koje plove ka njenim obalama. Ostrvljani uporno i iznova apeluju na EU da sprovede politiku obavezne podele ovakvog ‘imigrantskog tereta’: time bi ostale EU zemlje bile u obavezi da prihvate neke od migranata koji dolaze do „evropskih granica“ tj do zemalja kao što je Malta. Ovo rešenje je ranije već podržano od strane Italije, Kipra i Grčke, koje se takođe bore sa prilivom azilantskih zahteva, naročito nakon arapskog proleća – ali je, uglavnom, nailazilo na otpor u Briselu.
Ono što je jasno jeste da ovakva situacija više nije održiva jer – ako se ne realizuje integracija trenutno odvojenih i eksploatisanih etničkih manjina – doći će do porasta rasističkih izliva. Okrenuti im leđa bilo bi – sasvim opravdano – nelegalno. Ipak, ako EU zaista želi da podrži zaštitu azilanata – morala bi da pomogne graničnim zemljama da upešno sprovode politiku koja bi doprinela tom cilju. Zemlje kao što je Malta, koja ima malo iskustva u radu sa imigracijom, ne bi trebalo ostaviti da se same snalaze. Moraju se uspostaviti odgovarajući sistemi pomoći pristiglim migrantima, brže procesuirati njihove aplikacije i integrisati ih, ili ih preseliti, u zemlju koja bi im odobrila azil. Da bi to postigla, EU bi morala da svim svojim članicama ponudi sve svoje kapacitete i saradnju.

Jessica Abrahams, The Guardian

(M.L.)