„Stratosferni štit“ nalik prilagođenom baštenskom crevu za kontrolisano ispuštanje sumpor-dioksida u stratosferu, mogao bi sa 150 miliona dolara ulaganja i godišnjim toškovima od 100 miliona da za tri godine zaustavi globalno zagrevanje i „kupi vreme“ za razvoj efikasnijih čistih tehnologija, tvrdi čuveni fizičar i matematičar Nejtan Mirvold.
Nakon desetak godina muzičkog školovanja pre studija i još dodatne četiri godine na Fakultetu muzičke umetnosti, mladi pijanista izlazi u svet nadajući se najboljem. Tek delimično profesionalno pripremljen na ono što ga čeka pokušava da pronađe zaposlenje u zemlji u kojoj ne postoji nijedan stručni časopis, radio ili TV program posvećen klasičnoj muzici. Pa ipak, na svega nekoliko muzičkih scena čeka ga malobrojna ali verna publika spremna da otkriva mlade talente.
Školovani mladi pijanisti koji nameravaju da grade karijeru prinuđeni su da se sami izbore za svoje mesto pod suncem – ukoliko ne žele da završe kao članovi putujućih bendova domaćih pop-zvezda, što je čest slučaj. Moraju sami sebe da prijave i pošalju na takmičenja, organizuju koncerte, apliciraju na konkurse i eventualno nastave školovanje u inostranstvu, bez ikakve pomoći državnih institucija. U vremenima velike krize obrazovnog sistema, postavlja se i pitanje da li je i ono najvažnije čime raspolažu – stečena baza muzičkog znanja – dovoljna za budući profesionalni život.
„Muzička pismenost u zemlji je na katastrofalnom nivou. U srednjim muzičkim školama rade nedovoljno zainteresovani profesori, a na fakultetima nekompetentan kadar, uz nekoliko izuzetaka, kao što su profesori Ninoslav Živković ili Vladimir Stojnić. Dok se pijanizam može donekle razvijati na fakultetu, muzička pismenost mora da se neguje od osnovne i srednje muzičke škole, što mnogi profesori ne rade. Takođe, u Srbiji se, s obzirom na njenu veličinu, dešava hiperprodukcija pijanista, pa posle školovanja mladi ljudi ne mogu da pronađu adekvatno radno mesto“, napominje profesor klavira Dušan Marković, koji je završio beogradski FMU i doktorant je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
Domaći fakulteti slabo sarađuju sa kolegama iz inostranstva, veliki menadžeri zaobilaze našu scenu, pa se ne potpisuju komercijalni ugovori sa mladim talentima. Takođe, mnogi univerziteti u inostranstvu ne priznaju naše prve tri godine, pa student koji nastavlja svoje školovanje izvan Srbije mora ispočetka da započne studije umesto da ih jednostavno nastavi. Naši pijanisti već dugo vremena ne osvajaju značajnija mesta na evropskim takmičenjima. Na državnim srednjim muzičkim školama ukinute su nekadašnje premije za postignuta visoka mesta na takmičenjima, a roditelji moraju sami da se organizuju za prevoz ili plaćanje učešća na festivalima.
„Fakulteti muzičke umetnosti imaju obavezu da profesionalno osposobe mlade talente, ali problem leži tome što njima posle školovanja čitavo društvo i kulturna zajednica ne pružaju dovoljno pažnje. Na klasičnu muziku se kod nas još uvek gleda kao na nešto neprikladno ili neprofitabilno, dok se u Nemačkoj i Austriji na Bahovim danima skupi preko 80.000 posetilaca. Poslenicima kulture kod nas nedostaje motiva, mada trenutno ni u svetu nije dobra situacija u ovoj oblasti. Ni velika imena svetskog pijanizma ne žive od održavanja solo koncerata, već rade i kao profesori univerziteta i muzičkih konzervatorijuma“, kaže Marković.
U Beogradu postoje tek dva ili tri mesta na kojima se redovno održavaju koncerti ozbiljne muzike. Obe sale Kolarčeve zadužbine, Velika sala i Muzička galerija u kojoj nastupaju mladi talenti, svakom muzičaru Beograda i Srbije predstavljaju jedno od najznačajnijih scena u karijeri.
„Kolarac nije budžetska kuća. Zavisi od pojedinačnih i retkih sponzora, kada je u pitanju dovođenje poznatih muzičkih imena iz zemlje i inostranstva. Gradskim konkursom uglavnom dobijamo sredstva za organizovanje koncerata iz ciklusa Velikana muzičke scene. To su ekskluzivna izvođenja sa uglednim gostima iz inostranstva, a podržavaju ih i neke velike društveno odgovorne kompanije. Međutim, za mlade umetnike čije vreme tek dolazi, ne uspevamo da prikupimo dovoljno novca. Krajem svake godine katedra za klavir beogradskog FMU ogranizuje svoju godišnju reviju najvećih talenata na sceni Velike dvorane – i tada, po pravilu, nedostaje odgovarajući fond za nagrađivanje najboljih mladih pijanista. Ipak, oni zato redovno dobijaju priliku da nastupe na najpoznatijoj sceni ozbiljne muzike u Srbiji. Naši promenadni koncerti se održavaju nedeljom u 11h već više od trideset godina i izuzetno su posećeni“, kaže za B&F Mirjana Mima Lazarević, odgovorni urednik Centra za muziku Kolarčevog narodnog univerziteta i Kolarčevog Podijuma mladih. Ona ističe da su nedeljni koncerti besplatni i da privlače publiku željnu zvukova klasične muzike i slušanja još uvek neafirmisanih umetnika. Potražnja je velika i postoji interesovanje za više od jednog koncerta nedeljno, ali trenutne mogućnosti Kolarca to ne dozvoljavaju. Potrebno je iz sopstvenih sredstava platiti održavanje dvorane, štimovanje instrumenata, štampanje programa i plakata…
Posetioci koncerata na Kolarcu su posebna, visokoobrazovana grupa ljubitelja muzike. Čak 70 odsto njih su žene, i to najčešće između 45 i 60 godina starosti. „Međutim, potrebno je smisliti neke nove kanale kojim će oni biti informisani. Neki od njih dobrovoljno ostavljaju svoje brojeve mobilnih telefona, pa ih putem poruka ili preko mejling liste obaveštavamo o našim programima, kaže Mima Lazarević.
Odgovarajuća publika postoji i poseduje želju, ali da bi se nešto na duže staze promenilo nabolje potrebno je da se angažuju svi muzički radnici. „Nas ima malo i ponekad imam utisak da nismo dovoljno borbeni da pokrenemo inicijativu koja bi klasičnu muziku postavila na mesto koje zaslužuje“, kaže sagovornica B&F.
U državi ne postoji nijedan odgovarajući medijski kanal, poreske olakšice, časopisi, a medijske kuće ne žele da ulažu i troše svoje vreme jer smatraju da im je ova oblast neisplativa. „U Srbiji praktično ne postoji istraživačko novinarstvo, a poneki tekst možete da pročitate samo kada gostuju svetske zvezde“, primećuje Lazarević.
Sa njom se slaže i Jasmina Zec, urednica muzičkog programa Radio Beograda 2, na čijim talasima se često mogu čuti emisije posvećene ozbiljnoj muzici, sa predstavljanjem mladih muzičara uz snimke njihovih nastupa: „Emisije Radio Beograda su samo jedna svetla tačka u nepreglednom medijskom moru koje nas zatrpava velikom braćom i nekim potpuno drugačijim zvucima muzike. Kriza u muzici je samo posledica krize u čitavom društvu. U poslednje vreme primetno je i smanjenje već dovoljno oskudnog programa klasične muzike u domaćim ustanovama kulture, a sve usled nedostatka sredstava.“
Pre pet godina u 16 gradova Srbije realizovan je projekat „Nacionalna koncertna sezona“ pod pokroviteljstvom ministarstva kulture. Direktor ovog projekta bio je naš poznati pijanista prof. Aleksandar Serdar. Gradovi domaćini su tada imali priliku da organizuju besplatne koncerte klasične muzike i ugoste najpoznatija muzička imena u zemlji. Svaki odabrani grad je video po nekoliko koncerata, a u okviru programa „Mladi nastupaju“ predstavljali su se mladi i još uvek neafirmisani umetnici. Međutim, uprkos iznenađujuće dobrim posetama u nekim gradovima, ova lepa ideja bila je ubrzo napuštena. Honorari za nastupe umetnicima isplaćivani su sa tri meseca zakašnjenja, a država nije imala ni dovoljno sluha a ni sredstava da bi na ovakav način sprovodila muzičko opismenjavanje. Publika koja je do poslednjeg mesta ispunjavala valjevske, niške i sale drugih regionalnih centara kao da nije bila dovoljno dobar pokazatelj da i oni koji žive van Beograda imaju potrebu za sadržajima visoke kulture.
Broj iz oktobra 2011.
Pošto su duže od šest godina uspešno razvijali tehnologiju za model sušare koja ubrzava proces sušenja i štedi električnu energiju, zaposleni u preduzeću NTIM Technologi morali su da se suoče sa nemaštinom domaćih poljoprivrednika i potpunom nezainteresovanošću stare i nove vlasti da prihvate i pomognu potencijalno unosne patente. S druge strane, nemački privrednici su prepoznali izuzetan kvalitet proizvoda dobijenih ovim načinom sušenja i postali prvi naručioci iz inostranstva.
Samostalno upuštanje u osmišljavanje i tehnološki razvoj nekog patenta nikada nije jednostavan ili kratkotrajan poduhvat. Nenad Veselinović je sa nekoliko prijatelja počeo da se zanima za metodu sušenja voća, povrća, gljiva, začinskog i lekovitog bilja pre nešto više od sedam godina. „Kada započinju rad na novom projektu pronalazači nikada ne gledaju njegovu finansijsku isplativost, već prvo žele da dokažu da postojeća tehnologija nije adekvatna. Shvatili smo da je u ovoj oblasti postojao jedan metod koji je preskup, ali rezultuje proizvodima dobrog kvaliteta, i drugi, koji ima manje troškove, ali i znatno lošije rezultate. Sveobuhvatno smo prišli ovom problemu, sa idejom da iskoristimo što više prirodne energije“, kaže Veselinović, direktor preduzeća NTIM Technologi, čija pametna sušara Solaris 1 koristi sunčeve zrake kao primarni izvor energije.
Na putu do finalizovanja solarna sušara je od 2006. godine pa do danas prošla kroz nekoliko različitih inkarnacija, a njeni izumitelji su usput otkrivali još neke pogodnosti. „U početku smo radili samo sa sunčevom energijom i prikupljali je preko kolektora u toplotnu energiju, ali ubrzo smo shvatili da se tokom sušenja stvara i biološki ostatak, koji dalje može da se prerađuje i daje korisne nusproizvode. Čitav proces nema nikakvo ispuštanje vodenih para, niti polucije u okolinu, već sve u obliku vode izlazi iz sušare. Pošto nam je ta voda lepo „mirisala“ odneli smo njene uzorke na analizu na Hemijski fakultet u Beogradu i ustanovili da u njoj postoje prirodni aromati od 2 do 6 odsto. Samim tim, sledeći zadatak predstavljalo je projektovanje destilatora na izlasku iz sušare kako bismo odvojili te aromate, jer oni predstavljaju skupu i traženu robu“, priča naš sagovornik, koji je svojevremno bio i potpredsednik Saveza pronalazača Srbije. Preostala, demineralizovana voda iz procesa sušenja, kaže Veselinović, idealna je za zalivanje zasada, a dodatna prednost je i što, jednom zagrejan, isti vazduh stalno cirkuliše kroz sušaru, što znači da ne dolazi do procesa oksidacije pa nije potrebno robu posebno tretirati vitaminima, benzoatima i ostalim najčešćim suplementima.
Delovi sušare su napravljeni od najskupljih i najkvalitetnijih komponenti, materijala koji su priznati svuda u svetu i nabavljaju se isključivo od uvoznika, uz garanciju trajanja između pet do deset godina. Ona odgovara svim međunarodnim standardima i isključuje mogućnost ljudske greške jer radi po kompjuterskom programu koji po završetku rada šalje obaveštenje na mobilni telefon ili elektronsku poštu. Sušara je zapremine 2,8 kubnih metara što je idealna veličina za sirovu robu, kako ne bi podlegala truljenju, kao i za njeno pakovanje (optimalno vreme od 30 min do sat vremena kako ne bi navukla vlagu). Ukoliko je nekome potrebno više sušara one mogu da se uvezuju poput lego kockica i kontrolišu i prate preko jednog softvera i preko interneta. Dijagnostiku funkcionalnih sušara onlajn dobijaju i stručnjaci iz NTIM-a, tako da su istovremeno upoznati sa njihovim performansama.
Međutim, osim iz inženjerskog ugla, ovaj proizvod je trebalo razvijati i sa finansijskog stanovišta. Od pomoći sa strane NTIM Technologi je dobio samo 10.000 evra od ministarstva nauke 2009. godine, dok su sva ostala sredstva uložena isključivo iz sopstvenih sredstava, bez korišćenja bankarskih kredita ili donacija nekog od postojećih razvojnih fondova. Veselinović rezignirano konstatuje da našu državu već godinama skoro uopšte ne interesuju inovacije i moderne tehnologije, uprkos tome što na njima može značajno da profitira. S druge strane, ni uslovi konkursa razvojnih fondova nisu povoljni, jer kao uslov za odobravanje sredstava najčešće traže i do 50 odsto ulaganja u zapošljavanje radnika, što u situaciji kada se sami finansirate, ističe naš sagovornik, veoma brzo preraste u dodatne troškove.
„Što se prodaje tiče, u nastupu na domaćem tržištu često smo prinuđeni da se ponašamo kao putujući trgovci i držimo predavanja potencijalnim kupcima. Među našim poljoprivrednicima još uvek je primetno nedovoljno poznavanje mogućnosti novih tehnologija i eventualne dobiti od proizvodnje namirnica vrhunskog kvaliteta. Njih najviše zanima rok otplate investicije, što je u slučaju sušara maksimum dve godine, i to u slučaju kada obračunavamo najnepovoljnije parametre i nabavku sirovina i po 100 odsto višoj ceni. Trenutno veliki problem imamo jer nadležno ministarstvo još uvek nije usvojilo uredbe o poljoprivrednim subvencijama za ovu godinu, pa se zemljoradnici plaše i dodatnog ulaganja“, napominje Veselinović. Cena jedne sušare je 32.000 evra za srpsko tržište, odnosno 35.000 za kupce iz inostranstva.
U Srbiji je do sada instalirano sedam solarnih sušara, ali jedna velika nemačka kompanija je nedavno kupila dve, dok je aktuelna i jedna porudžbina iz Sjedinjenih Država. NTIM Technologi je svoj proizvod patentno zaštitila u Srbiji, EU, ali i u Indiji i Zajednici nezavisnih država, a posebna zaštita je nabavljena za Nemačku i Francusku pošto te dve zemlje podležu nešto drugačijim patentnim sistemima.
„Nemci su videli naše sušare preko interneta, došli, neko vreme posmatrali čitav proces sušenja, proverili uzorke u laboratoriji i na kraju kupili sušare. Kasnije su dobili i dozvolu uvoza neograničene količine robe koje dobijamo u našim sušarama, pa sad imamo problem pošto vlasnici solarnih sušara u zemlji ne mogu da izađu u susret njihovim zahtevima koji dostižu i do 10 tona. Nemački privrednici su istakli kako im je veoma bitno da dobiju proizvod tog kvaliteta, jer, kako kažu, sušeno voće i povrće sa ovih prostora specifično miriše“, ističe Veselinović.
Direktor i pronalazač nam pokazuje donete uzorke sušene maline, peršuna i bundeve, veoma tražene jer predstavlja osnovni sastojak dečje hrane i gustih sokova. I oni zaista i dalje imaju karakterističan miris. Holandsko Udruženje eksperata PUM proglasilo je ovaj metod sušenja inovativnim još 2009. godine. Njime se postiže kraće vreme sušenja uz uštedu energije i do 20 puta u noćnom režimu rada, ali što je najbitnije, na temperaturama nižim od 60 stepeni, koje omogućavaju očuvanje svih hranljivih supstanci, vitamina i enzima. Strancima je to posebno važno, kaže Veselinović, jer oni odavno proveravaju prehrambene proizvode, osim na pesticide i teške metale, i na udeo minerala i vitamina u njima.
Inovativnim procesom sušenja u sušari Solaris 1 od jedne biljne kulture kao što je jabuka moguće je dobiti četiri ili pet proizvoda, a ne jedan kao do sada: od primarne supe koja se dobija dehidratacijom mogu da se dobiju prirodne arome i voda za zalivanje voćnjaka, od sredine voćke sirovina za proizvodnju rakije, a od „mesa“ tzv. jabukov čips.
Prema rang listama strukovnih udruženja Beč je svetski rekorder po broju održanih kongresa i sličnih okupljanja, a kongresna industrija ovog grada prihoduje više od 750 miliona dolara godišnje i osigurava oko 14.000 radnih mesta.
Svako ko je učio istoriju sigurno je čuo za bečke kongrese na kojima su u 19. veku crtane evropske granice. Kažu i da je valcer upravo nastao iz potrebe da se delegati kongresa, posle kreiranja istorije, opuste i razonode. Kako tada, tako i sada. Mnogi najznačajniji svetski kongresi i seminari održavaju se u Beču. Velike međunarodne organizacije kao što su OEBS, OPEC, kao i nekoliko tela Ujedinjenih nacija, izabrali su takođe Beč za svoje sedište. Ovaj grad je još u toku hladnog rata, i svojim geografskim položajem, bio „ni istok ni zapad“, a njegovom odgovarajućem imidžu svakako je doprinosila austrijska vojna neutralnost. Gvozdena zavesa je pala i nema više ni velike carevine, ali Beč i dalje kao magnet privlači razne profesije i udruženja da u njemu održavaju sastanke.
Naravno, do ove prestižne pozicije nije se došlo lako. To je rezultat rada nekoliko generacija koje su, posle Drugog svetskog rata, podigle ovaj, tada podeljen grad, iz ruševina, ali i produkt jasnog cilja i vizije o razvoju. Tako su, još 1969. godine, Gradska uprava Beča i Privredna komora osnovali Bečku kancelariju za kongrese (Vienna Conventional Bureau) sa isključivim zadatkom da što više kongresa, sastanaka, seminara, radionica, razgovora i drugih formi okupljanja bude održano baš u austrijskoj prestonici. Od početka 90-ih godina prošlog veka ovu Kancelariju vodi Kristijan Mutšlehner i za njegov mandat se i vezuju najveći uspesi. Tako, prema podacima iz prošle godine, od 11 miliona noćenja koje ostvare strani turisti 13,4% su gosti koji su tu zbog kongresa ili sličnih sastanaka. Na rang listi Međunarodno kongresno – konferencijskog udruženja i Unije kongresnih udruženja, na kojima se evidentira koliko je bilo najvećih kongresa u svetskim gradovima, Beč je zauzeo prvo mesto, ispred Barselone, Pariza, Berlina, Singapura, Kopenhagena i drugih svetskih destinacija. Kongresna industrija Beča prihoduje više od 750 miliona dolara godišnje i osigurava oko 14.000 radnih mesta!
Prepričavajući svoje iskustvo u razgovoru za „Biznis i Finansije“, Kristijan Mutšlehner naglašava da vodeće mesto u industrijskom turizmu zahteva da grad bude „istinski funkcionalan“, što znači bezbedan, čist, da nema saobraćajnog haosa, odnosno da učesnici iz različitih delova grada mogu lako da dođu do odredišta. Naravno, tu je i Bečki aerodrom koji polako postaje evropsko saobraćajno čvorište i sa koga poleću avioni do gotovo svih važnijih evropskih i svetskih destinacija. Možete imati i najmoderniji kongresni centar ali ako grad ne funkcioniše – to mnogo ne vredi jer ljudi žele da obiđu grad, da koriste gradski prevoz, do posete znamenitosti, restorane…
Što se tiče kongresnih centara, u Beču postoji veliki izbor: od poznatog Austrija centra, preko Kongresnog centra Bečkog sajma do čuvenog zamka na Trgu heroja – Hofburga. Razvitak kongresnog turizma započeo je u ovom nekadašnjem dvorcu Habzburgovaca, kada je, krajem pedesetih godina dvadesetog veka, u njemu održana Generalna skupština konferencije za atomsku energiju. Njegova najveća prednost je položaj u samom centru austrijske prestonice ali i atmosfera proteklih vremena koja se oseća u njegovim odajama. Sve to pruža učesnicima utisak da su i sami deo istorije. Međutim, ovaj raskošni dvorac ipak nije namenski građen za te svrhe i može da primi „samo“ do tri hiljade učesnika.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka, Beč se već nameće kao jedan od kongresnih centara Evrope i tada je sagrađen Austria Center blizu Centra UN, koji je zatim, prema potrebama, stalno proširivan. Usled potrebe za još većim prostorom, krajem prošlog veka je na Bečkom sajmu uloženo gotovo 200 miliona evra za izgradnju kongresnog centra i adaptaciju, tako da je u četiri spojene hale moguće organizovati i kongrese za 25.000 učesnika. Zbog ovog centra kao i obližnjeg fudbalskog stadiona produžene su i metro linije, tako da se do svih delova grada stiže udobno i bez gužvi.
Kao i sve druge aktivnosti, koje su pod pokroviteljstvom gradskih vlasti Beča, i ovde zaštita životne sredine igra bitnu ulogu, pa su tako kao razlozi za održavanje sastanaka u Beču u propagandnim materijalima Bečke kancelarije za kongrese navedeni svi oblici održivog upravljanja otpadom, gradskim saobraćajem, energijom, kao i podaci o vodi iz vodovoda koja za Bečlije ima kultni status. Naravno, svi kongresni centri pristupačni su osobama sa posebnim potrebama, baš kao i sredstva javnog saobraćaja, restorani i druge ustanove u Beču.
Na pitanje da li učesnici kongresa i seminara prevashodno dolaze radi informisanja i poslovnih kontakata, ili rađe uživaju u lepotama grada, naš sagovornik konstatuje da se dosta toga promenilo u odnosu na period od pre dvadesetak godina. Današnji učesnici ovakvih okupljanja pre svega su usmereni na poslovne kontakte, a manje na zabavu, pa u kongresnim centrima provode gotovo ceo dan, a i večera na koju odu je najčešće poslovna. Uostalom, da se vremena menjaju, najbolje govori podatak da je nekad uobičajena pratnja bračnih partnera na kongresima sada veoma retka pojava, „tako da više i ne organizujemo programe za pratilje, kao što je to nekada bio običaj“, kaže Mutšlehner.
Dejan Zagorac
oktobar 2011.
Donedavno “žderači struje”, data centri sada su primer za neobičan trend – sa porastom produktivnosti smanjuje se utrošak energije. To je rezultat novih rešenja, koja su morala da se nađu s obzirom da su data centri veći zagađivači nego avioindustrija, objašnjava Urlik Ham, stručnjak za ovu problematiku u kompaniji Cisco.
Kada ne bi postojala mogućnost da se data centri iznajmljuju od IT frimi koje su specijalizovane za njihovo pravljenje i održavanje, oprema kompanije poput Fejsbuka bi se usled velikog protoka elektronskih podataka verovatno “istopila”. Sa druge strane, s obzirom da su data centri pretrpani najmodernijom tehnologijom koja je bez prekida u pogonu, oni su i veliki potrošači električne energije. Pored toga, iz straha da zbog neke nezgode ne ostanu bez napajanja, online kompanije se oslanjaju na velike dizel generatore koji zagađuju okolinu emitovanjem izduvnih gasova.
Širom sveta digitalna skladišta koriste oko 30 milijardi vati električne energije, što je ekvivalentno energiji koju stvara 30 nuklearki. Međutim, sve je više ekološki osvešćenih firmi koje ulažu velike napore da data centre učine energetski efikasnijim. Kako za BiF objašnjava Urlik Ham, specijalista za data centre u IT kompaniji Cisco, s obzirom da velike kompanije i organizacije iz bezbednosnih razloga ne smeju da drže ogromnu količinu opreme u običnom kancelarijskom prostoru, za neke od njih će uskoro korišćenje data centara biti i zakonska obaveza. To još ne važi za mala i srednja preduzeća, ali im se kao veoma korisno preporučuje da programe i krucijalne podatke, koje ovakve firme najčešće čuvaju samo na jednom serveru, da čuvaju i na eksternom data centru smeštenom kod servis provajdera u tzv. “oblaku”. U ekstremnim klimatskim uslovima, kojima smo i sami sve češće svedoci, kada je u kancelarijama teško obezbediti neophodne klimatske uslove, najbezbednije je smestiti sav digitalni materijal koji vam je bitan tamo gde je on najsigurniji”, ističe naš sagovornik.
Bif: U poslednje vreme data centri su jedna od najaktuelnijih tema kada se govori o informacionim tehnologijama i energetskoj efikasnosti. Zašto?
Urlik Ham: Osnovni razlog je što su se ove tehnologije zbog potreba tržišta veoma brzo razvijale i postajale sve efikasnije, ali uporedo sa sve obimnijim radom data centara rasla je i potrošnja električne energije. Čim je to uočeno, industrija se okrenula ka unapređivanju ovih tehnologija u pogledu zaštite životne sredine. Rezultat je da sa rastom produktivnosti data centara opada njihova potrošnja energije. Za data centre je vezan još jedan problem – oni su među najvećim zagađivačima, jer njihovo funkcionisanje zahteva veliku količinu opreme, jake procesore, servere… U data centrima najviše energije ubedljivo troše storidž diskovi i serveri.
Bif: Koliki je taj uticaj na životnu sredinu u poređenju sa drugim modernim uređajima?
U. Ham: Evo, daću vam jedan primer iz Nemačke, odakle ja dolazim. Tamo data centri emituju više ugljen – dioksida u atmosferu nego cela avio-industrija. Avionski prevoznici u zagađenju učestvuju sa 3,5%, a data centri sa 4,4%. Ove brojke naravno variraju od zemlje do zemlje, u zavisnosti od razvijenosti ovih industrija. Ali suština ostaje ista: data centri vrše vidljiv uticaj na životnu sredinu.
Bif: Da li je ista situacija sa sistemima za skladištenje i analizu ogromnih količina podataka poznatim kao “big data”?
U. Ham: Slična je, sa tim što su ti sistemi bolje optimizovani. U optimizaciji potrošnje energije se često koristi alatka “Power usage effectiveness” koja meri potrošnju kompjutera ali i njegove opreme. Tako znamo koliko energije troše data centri, a koliko ostala oprema. Pošto se veoma brzo zagrevaju, data centri troše veliki deo energije za rashlađivanje. Na primer, ako prosečan data centar potroši 100 kilovata, od toga otprilike 30kV odlazi na hlađenje. Sa pametnim načinima za rashlađivanje i optimalnim temperaturama prostorija u kojima rade može da se uštedi dosta energije.
Bif: Pored pomenutih rešenja, kako dodatno štedite u kompaniji?
U. Ham: Za uštedu energije Cisco koristi i tehonologiju „jednog prekidača“. Naime, za kompjutere, storidž i dodatnu opremu u data centrima potrebno je napajanje različitog intenziteta, pa se zato i koristi mnoštvo kanala za napajanje. Zato smo osmislili tehnologiju koja objedinjuje energiju različitog intenziteta i efikasno napaja sve mašine potrebne za rad u data centrima. Zahvaljujući tome što se samo pomoću jednog prekidača omogućava rad različitim sektorima, uštedimo između 30 do 40% energije.
Bif: Opširna Istraživanja “MekKinzija” pokazuju da data centri u proseku troše samo 6 do 12% energije na svoju primarnu funkciju, dok se ostatak troši na održavanje servera u slučaju prestanka sa radom ili zagušenosti zbog gustog saobraćaja koji bi mogao da izazove pad servera.
U. Ham: Da, to je zato što mnoga preduzeća aktivno koriste jedan server, a ostali su stalno u pripravnosti ako dođe do nekog kvara. Tako paralelno sa njim rade i drugi serveri koji tog trenutka nisu u upotrebi, ali uredno troše mnogo energije. Cisco međutim ima tehnologiju koja „zna“ konfiguraciju našeg glavnog servera i pamti sve podatke sa njega, tako da od trenutka kada prestane sa radom, sve se za vrlo kratko vreme prebacuje na rezervni server koji je do tada bio u stend-baju. Eto još jednog načina da se uštedi.
Bif: Da li se za održivu upotrebu data centara mogu iskoristiti i prirodni resursi?
U. Ham: Mogu se koristiti „zelene energije“, posebno u domenu hlađenja. Tako se u regionima sa malo hladnijom klimom koriste vazduh i voda. U toplijim krajevima je to već malo teže. Prijatna temperatura može biti energetski veoma efikasna. Ako uzmemo, na primer, da se za prostorije u kojima rade data centri preporučuje temperatura od 21 stepena a temperatura vazduha je oko 24, onda ne morate uključivati klima uređaje koji dodatno troše energiju. Data centri mogu da rade i na toj temperaturi. Naravno, ako je u ovim prostorijama svakodnevno 30 stepeni, onda morate da ih rashlađujete jer postoji velika opasnost od pregrevanja.
Bif: Da li se isplati napajanje data centara solarnom energijom, bar delimično?
U. Ham: To isto zavisi od klime, odnosno od broja sunčanih dana u određenoj regiji. Ne isplati se u mestima na kojima nema mnogo sunca i gde je cena električne energije niska. Kod vas i u okruženju je cena i dalje niska, ali ako će ubuduće rasti cene struje onda bi to mogao da bude pametan izbor.
Bif: Koliko se data centri primenjuju u ovom regionu?
U. Ham: Zapadni Balkan – kako ga zovu – je čini mi se na sličnom nivou razvoja kao Zapadna Evropa. Hrvatska, Srbija i druge zemlje regiona imaju tehnologiju, znaju kako da je upotrebe i, u krajnjoj liniji, napreduju i u domenu energetske efikasnosti.
Naravno, i na Zapadu ima preduzeća koja ne razmišljaju o ovoj vrsti ulaganja, čak i u zemljama gde im takav stav značajno poskupljuje poslovanje. Generalno, problem sa data centrima sa aspekta energetske efikasnosti je što oni koji su svesni problema – kada treba da se plate računi – retko su u prilici da pokrenu tu temu sa kolegama iz drugih sektora i sa rukovodiocima. Ima, naravno, i drugačijih primera: od onih koji su odlučili da imaju „zeleni imidž“ na tržištu odnosno da se brendiraju kao ekološki osvešćeni, do onih koji su shvatili koliko se isplate ovakve investicije.
Bif: A koliko brzo se isplate?
U. Ham: Novac uložen u energetsku efikasnost obično se vrati za 12 do 18 meseci. I u vašem regionu će to u jednom trenutku biti isplativo pa će u “zeleno“ investirati i kompanije koje nisu među najuspešnijima. Danas se misli da u energetsku efikasnost investiraju uglavnom dobrostojeće firme, ali uskoro će se ona isplatiti svima.
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Sve više britanskih škola insistira da deca uče na tablet kompjuterima “koji će na dugi rok smanjiti troškove za knjige”. Glavna briga roditelja je kako da kupe skupe uređaje, ali mnogi od njih pitaju se i da li će nove tehnologije doprineti kvalitetu njihovog znanja. Od čuvenog teksta američkog publiciste Nikolasa Kara “Da li nas Gugl zaglupljuje: Šta internet čini našim mozgovima?”, objavljenog još 2008. godine, traje rasprava o tome da li nas novi izvori znanja i pomagala kojima se do njih stiže čine pametnijim, plićim i/ili drugačijim. Deo odgovora na to pitanje možda proizlazi i iz toga na koga se ona odnose: na digitalne domoroce ili digitalne imigrante.
„Voleo bih da vidim neke dokaze koje donosi ova vrsta tehnologije u učionice i da li je ona zaista korisna. Ima toliko mnogo informacija na netu koje su užasno pogrešne… Osećam se prilično nelagodno kad pomislim na to šta radimo deci i šta činimo procesu podučavanja”, izjavio je jedan od roditelja, koje je intervjuisao Gardijan.
Odgovor direktora škola koji podržavaju uvođenje tableta je da “žele da njihovi učenici budu u stanju da se povežu sa budućim poslodavcima, kao potpuno nezavisni u sticanju znanja i sigurni u svoje korišćenje savremenih tehnologija.“
Istraživanje među više od 100 dece, koje je nedavno sprovedeno u britanskim školama, pokazalo je da procenat dece koja svoje lekcije ocenjuju dobrim ili boljim od momenta uvođenja Ajpeda skočio sa 31% na skoro 87 %.“
Ali, da li je zabavno i slikovito zaista i korisno za sticanje znanja? Karovi argumenti su dobro poznati (izloženi su u knjizi “Plitko: Šta Internet čini našem mozgu?” koju je kod nas izdao Heliks, a o njima je pisalo nekoliko naših istraživača što možete da pogledate ovde i ovde ). Ukratko, njegov stav je da se pretvaramo u površne mislioce. Danas nam, piše Kar, Internet daje jednostavan pristup nezapamćenoj količini informacija. Ipak, sve više naučnih dokaza sugeriše da nas svetska računarska Mreža, sa svojim stalnim smetnjama i prekidima, takođe pretvara u razvodnjene i površne mislioce.
Slika što proizlazi iz istraživanja je duboko mučna, bar svakome ko vrednuje temeljitu a ne samo površnu ljudsku misao. Ljudi koji čitaju tekst prepun linkova, kako pokazuju istraživanja, shvataju manje od onih koji čitaju tradicionalni ‘linearni’ tekst. Onima koji gledaju obilje multimedijalnih prezentacija u sećanju ostaje manje no onima koji pristupaju informacijama na opušteniji i fokusiran način. Ljudi koji su stalno ometani elektronskom poštom, obaveštenjima i ostalim vrstama poruka razumeju manje od onih koji su u stanju da se koncentrišu. A ljudi koji žongliraju s mnogo zadataka manje su kreativni i manje produktivni od onih koji rade isključivo samo jednu po jednu stvar, kaže Kar.
Zajednička nit svim navedenim nesposobnostima i poteškoćama jeste podeljenja tj rasuta pažnja. Bogatstvo naše misli, naših sećanja, pa čak i naše ličnosti zavisi od toga koliko smo u stanju da naše umove usredsredimo i održimo im koncentraciju. Tek kada neku novu informaciju primamo s dubokom pažnjom u stanju smo da je povezujemo „smisleno i sistematski sa znanjima koja su nam već dobro uspostavljena u memoriji“, piše neurolog i nobelovac Erik Kandel. A takve mentalne asocijacije, povezivanja novog znanja i iskustva sa već postojećima, jesu od suštinskog značaja za ovladavanje složenim konceptima promišljanja.
Kada smo konstantno rastrojeni i uznemiravani čestim prekidima, kao što je to slučaj kada smo na Internetu, naši mozgovi nisu u stanju da stvaraju jake i ekspanzivne neuronske veze koje daju dubinu i raznovrsnost našem razmišljanju. Postali smo obične ‘jedinice za procesiranje signala’, brzo pabirčeći nepovezane delove informacija da bismo ih, potom, pohranili u kratkoročno pamćenje.
U članku objavljenom u časopisu ‘Science’, vodeći svetski razvojni psiholog Patriša Grinfild dala je pregled desetina studija o uticaju različitih medijskih tehnologija na ljudske kognitivne sposobnosti. Neke od studija ukazuju da određeni računarski zadaci, kao što je igranje video igrica, mogu poboljšati „vizuelnu pismenost“, povećavajući brzinu kojom ljudi mogu prebacivati svoj fokus između ikonica i drugih prizora na monitoru. Druge studije, međutim, utvrdile su da takve brze promene fokusa, čak i ako se izvode vešto i umešno, rezultiraju manje rigoroznim a više „automatskim“ razmišljanjem.
„Svaki medij razvija neke kognitivne veštine na račun i štetu drugih“, piše Grinfild. Naša rastuća upotreba monitora zasnovanog na internet-mediju, kaže ona, osnažuje vizuelno-prostornu inteligenciju, što može poboljšati sposobnost obavljanja onih poslova koji uključuju praćenje mnogo istovremenih signala, kao što je to npr. kontrola vazdušnog saobraćaja. Ali, istovremeno, ono biva i propraćeno „novim slabostima višeg reda kognitivnih procesa“, uključujući „apstraktni vokabular, svesnost, razmišljanje, induktivno rešavanje problema, kritičko mišljenje i imaginaciju.“ Postajemo, jednom rečju, površni.
U jednom eksperimentu sprovedenom na Univerzitetu Kornel, na primer, studentima pola klase je bilo dozvoljeno da tokom predavanja koriste laptovove sa Internetom, dok je drugi deo morao da radi bez svojih računara. Oni koji su pretraživali Internet pokazali su daleko lošije rezultate od onog dela grupe koji nije imao računare i koji je u glavi zadržao sadržaj predavanja. Iako je malo čega iznenađujućeg u tome da surfovanje Mrežom skreće pažnju učenika – trebalo bi na ovo upozoriti škole koje su Internet instalirale u svoje učionice i kabinete, a sve u nadi da će računarska mreža poboljšati njihove sposobnosti učenja.
U drugom eksperimentu kojeg je nedavno sprovela Medijska Laboratorija ‘Chime’ pri Univerzitetu Stenford (CHIME, Communication Between Humans & Interactive Media Lab – Medijska Laboratorija za komunikaciju između ljudi i interaktivnih medija), tim istraživača je dao različite kognitivne testove da rešava 49-toro osoba koje intenzivno obavljaju više medijskih zadataka (multimedia tasking) – testove je rešavalo i 52 osobe koje ovaj medijski multitasking obavljaju daleko ređe. ‘Teški multitaskeri’ su na svim testovima prošli daleko lošije. Lakše su postajali rastrojeni, imali su manje kontrole nad svojom pažnjom, a još su manje bili u stanju da važne informacije razlikuju od nevažnih i trivijalnih.
Istraživači su bili iznenađeni rezultatima: Očekivali su da su intenzivni multitaskeri već stekli neke jedinstvene mentalne prednosti koje im je njihovo ‘žongliranje na monitoru’ razvilo. To, međutim, nije bio slučaj. U stvari, teški multitaskeri nisu bili dobri čak ni u – multitaskingu. Pokazalo se kako su znatno manje vični veštini prebacivanja s jednog na drugi zadatak nego ‘povremeni multitaskeri’. „Sve ih odvraća,“ primetio je Kliford Nas, profesor koji na Stenfordu vodi ovu medijsku laboratoriju.
Bilo bi dobro kada bi efekti štetni po našu pažnju nestali onog trenutka kada isključimo naše kompjutere i mobilne telefone. To, nažalost, ipak nije tako. Naučnici su otkrili da se ćelijska struktura ljudskog mozga lako prilagođava ‘alatima’ koje koristimo, uključujući i one za pronalaženje, čuvanje i deljenje informacija. Promenom u navikama naših umova svaka nova tehnologija ojačava određene nervne puteve ali, istovremeno, slabi ostale. Ćelijske promene nastavljaju da oblikuju način na koji razmišljamo, čak i onda kada ne koristimo tehnologiju.
Pionir neurologije Majkl Merzenič smatra da su naši mozgovi „masovno prepravljeni“ neprekidnim, sve intenzivnijim korišćenjem Interneta i srodnih medija. Tokom 1970-ih i 1980-ih, Merzenič, sada počasni profesor Univerziteta Kalifornija u San Francisku, sproveo je čuveni niz eksperimenata na mozgu primata, otkrivši koliko se intenzivno i brzo ‘nervna kola’ menjaju kao odgovor i reakcija na naše iskustvo. Kada je, na primer, prepovezao nerve u ruci majmuna, nervne ćelije u mozgu životinje veoma su se brzo reorganizovale kreirajući novu „mentalnu mapu“ ruke. U razgovoru krajem 2012, Merzenič je rekao kako je duboko zabrinut zbog posledica koje Internet ima na sve naše kognitivne funkcije – usled stalnog bombardovanja medija svi doživljavamo stalne moždane ‘smetnje i prekide’. Dugoročne posledice po kvalitet našeg intelektualnog života, rekao je on, mogle bi da budu „fatalne“.
Jačanje Kine u ekonomsku supersilu ovih dana je potvrđeno i najsvežijim podacima o nastavku jačanja juana (renminbija) na svetskom tržištu. Najviše koristi od ove rapidne internacionalizacije kineske nacionalne valute mogle bi imati one banke i kompanije koje su prešle na poslovanje u juanima.
Juan je naime izbio na trinaesto mesto liste svetskih valuta koje se najčešće koriste pri plaćanju, a samo od jula 2012. do aprila 2013. godine broj zemalja koje koriste juan u trgovini sa Kinom (i Hong Kongom), porastao je sa 31 na 47. Ove zemlje obavljaju 10% svoje trgovine sa Kinom upravo u ovoj valuti. Obim plaćanja u juanima porastao je za 17,4 puta u periodu od oktobra 2010. do juna 2012. Godine najviše zahvaljujući institucionalnim plaćanjima. Kao posledica ovog trenda, te globalnog rasta tražnje za kineskom valutom, obim plaćanja u svim ostalim svetskim valutama porasao je svega 1,1 put. Zanimljivo je da osim juana, samo još ruska rublja beleži značajan rast, mada je i on svega 3,2 odsto.
O brzini ekspanzije juana svedoči i podatak da je valuta samo u decembru 2012. godine na listi najčešće korištenih valuta u međunarodnim transakcijama preskočila tri mesta. Za njom su ostale danska kruna, južnoafrički rand i novozelandski dolar. Ovde nije bio kraj, jer se rast nastavio tako da je samo tokom februara 2013. godine obim plaćanja u juanima porastao za 24 odsto. Izlazak kineske valute na 13 mesto pored ovog rasta omogućilo je i istovremeno smanjenje obima plaćanja u ruskim rubljama od 5,4 odsto.
Treći na tržištu akreditiva: O jačanju juana svedoči i podatak da je na tržištu akreditiva pretekao jen i postao treća najčešće korištena valuta na ovom tržištu, iza američkog dolara i evra. Od maja 2012. godine američki dolar kontroliše 84,4 odsto, evro sedam, a juan 4 odsto tržišta, dok sada peti jen sa učestvuje sa 1,9 odsto. Kao valuta za akreditive juan se najviše koristi u neposrednom kineskom okruženju, odnosno širom azijsko-pacifičkog regiona. Kada je u pitanju vrednost transakcija, preko 50 odsto svih akreditiva izdale su kineske banke u Hong Kongu, a čak 20 odsto banke od Kine do Singapura.
Of-šor juan nastavlja da jača kao posledica tražnje: Veću ulogu juana na globalnom tržištu omogućilo je jačanje valute na važnim regionalnim i svetskim ekonomskim tržištima, pre svega u UK, Sigapuru, Tajvanu i Francuskoj. Hong Kong je i dalje najveći of-šor centar za juan u svetu koji procesuira preko 70 odsto svih plaćanja u ovoj valuti, dok se na drugom mestu nalazi London.
London: Glavni razlog za dominaciju Londona može se naći u sporazumu koji su 2011. godine potpisale vlade Ujedinjenog kraljevstva i Kine o uspostavljanju of-šor tržišta juana u britanskoj prestonici. Da je London ozbiljan u nameri da obezbedi vodeću ulogu u ovoj oblasti svedoči i sporazum sa njegovom bivšom kolonijom Hong Kong potpisan u januaru 2012. godine kojim se jača postojeća saradnja dva partnera na međunarodnom of-šor tržištu juana. Ulogu Londona dodatno je ojačao i ugovor o razmeni lokalne valute koji je Narodna banka Kine potpisala juna 2013. godine sa engleskom Centralnom bankom. Ugovor vredan 200 milijardi juana odnosno 20 milijardi funti je prvi sporazum ove vrste koji je Kina potpisala sa nekom od članica grupe G7. Sporazumom je potvrđen značaj ekonomskih odnosa dve ekonomske supersile, čiji se značajj za obe zemlje najbolje vidi kroz činjenicu da se u Londonu danas nalaze depoziti koji se mere u desetinama milijardi juana.
Singapur: Pored Londona i Singapur je jedna od večih of-šor centara kineske valute. Prema podacima iz januara 2013. godine vrednost plaćanja u juanima porasla je za 123 odsto u poređenju sa prošlom godinom, uz rast od 33 odsto na mesečnom nivou. Od februara 2013. godine Privredna i komercijalna Banka Kine (ICBC) je kliring banka za juane u Singapuru, a kliring u valuti je zvanično počeo krajem maja ove godine. Singapur je nakon Hong Konga i Tajvana treći klirinški centar koji je van granica Kine otvorila Centralna banka Kine.
Tajvan: I pored zategnutih političkih odnosa sa Kinom, Tajvan je jedan od najvećih of-šor centara juana na svetu. Upotreba kineske valute porasla je značajno do 2011. godine, a od avgusta 2012. godine na snazi je i Memorandum o kliringu valute koji su potpisale narodne banke Kine i Tajvana. Memorandum je omogućio tajvanskoj filijali kineske Centralne banke da od februara 2013. godine počne kliring. U međuvremenu, tajvanska berza je pokazala interes da počne sa of-šor poslovanjem u juanima što je dodatno povećalo obim plaćanja u ovoj valuti. O kakvom se rastu radi najbolje pokazuje podatak da je u julu 2011. godine Tajvan po vrednosti trgovine u juanima bio na 57. Mestu u svetu, da bi u avgustu 2012. stigao na sedmo, a danas se našao u prvih pet zemalja. Imajući u vidu istorijske veze Kine i Tajvana i stalan porast ekonomske aktivnosti na ovoj relaciji opravdano je očekivati nastavak rasta upotrebe juana i u narednom periodu.
Francuska: Među zemljama evrozone Francuska je u periodu od marta 2012. godine do aprila 2013. godine najviše koristila juan kao valutu za plaćanje, a sa rastom obima od 2,5 puta. Kada je u pitanju vrednost plaćanja Francuska je peta na svetu, odmah iza Hong Konga, UK, Singapura i Tajvana. U martu 2013. godine 21.4% plaćanja između Francuske i Kine i/ili Hong Konga bilo je objavljeno u kineskoj valuti, što je značajan porast u odnosu na prethodnu godinu kada je u juanima plaćeno svega 6,5% svih transakcija. Ovo bi mogao da bude jedan od pokazatelja da je Francuska povećala obim plaćanja u juanima u odgovoru na trogodišnji ugovor o zameni valute između kineske i engleske centralne banke iz marta 2013. godine iz čega se može pročitati namera finansijskih vlasti ove zemlje da se takmiče sa UK za poziciju of-šor centra za juan u ovom delu sveta. Čini se da slične planove imaju i Australija, Italija i Rusija koje takođe razvijaju svoja of-šor tržišta juana i ubrzano povećavaju obim plaćanja.
Sanja Kočović, KPMG u Srbiji
Oniže, debeljuškaste ovce ispunile su jedanaest koliba nekadašnje ciglane na rubu Sente. Nezainteresovane za šetnju i ispašu zbog tankih nogica koje jedva izdržavaju njihovu težinu, radije očekuju uredno samleven obrok u kojem im se ugađa čak i keksom. Verovatno najveće stado ovaca u Srbiji nije namenjeno ulepšavanju pastoralnih predela Srbije već evropskom tržištu. Za Milana Doronjskog, Milana Mašića i Ivana Kljajića sve je počelo kao zabava, a pretvorilo se u ozbiljan izvozni biznis.
Vlasnici „Mimovog salaša“ nisu dugogodišnji poljoprivrednici, već poslovni ljudi iz „Standard gasa“, našeg najvećeg proizvođača i trgovca tečnim naftnim gasom i špedicije „Optimum“. Milan Doronjski reći će kako je sve počelo zabave radi, 2010. godine kada je kupio prvih 10 ovaca kao originalan i neobičan rođendanski poklon ćerki koja voli životinje. Ispostavilo se da i njegov poslovni partner Milan Mašić i Ivan Kljajić vole životinje, pa su tako postali vlasnici stada od prvih 30 ovaca. Pošto ljubav ne isključuje profit odlučili su da ozbiljno počnu da se bave gajenjem ovaca.
Motivacija je pronađena u izvozničkoj kvoti za našu zemlju kojom se dozvoljava izvoz u EU 10.000 tona ovčijeg i jagnjećeg mesa godišnje, a Srbija ne uspeva da izveze ni 20 puta manju količinu. Izvozna cena živog grla je od tri do 3,5 evra po kilogramu, što je najmanje za evro više od domaće cene. Kada je poslovni cilj postavljen, ostalo je da se precizira kako do njega doći. Za te poslovne odluke, kaže Milan Doronjski u razgovoru za B&F, uglavnom je zadužen njegov imenjak Mašić, koji je pre donošenja odluka konsultovao ogromne količine literature i proučio tržište.
„Izabrali smo da se bavimo uzgojem mesnatih ovaca, jer postoji ogromna tražnja, prvenstveno za jagnjećim mesom. A onda, kada ste doneli odluku, shvatite na kom stepenu razvoja je naša zemlja. U Srbiji naime, ne možete da kupite iole ozbiljan broj kvalitetnih ovaca“, priča Milan Mašić.
Mašić i Doronjski „priznaju“ kako su dozvolili sebi da kupe 300 toliko loših ovaca da je povoljna cena ispala najskuplje plaćena, te je trebalo vremena da se prirodnom selekcijom istisne ovaj loš izbor. Pošto su se odlučili za mesnatu rasu ovaca il de frans koje kod nas jedva da ima na tržištu, ispostavilo se da je i uvoz zbog komplikovane procedure i propisa gotovo nemoguć i pretpostavlja ogromne troškove. „Mi smo u Srbiji pokušali da naše propise uskladimo sa propisima EU, ali su opstali i recidivi starih propisa, sa mnogo administriranja što podiže cenu.
Za ovcu koja u Francuskoj staje do 150 evra, izdavanje papira veoma je skupo pošto iz Francuske ide za Srbiju. Tome treba dodati takse, dozvole, troškove prevoza, jer mora da ih preveze specijalizovana kuća, i na kraju ta ovca košta između 450 do 500 evra“, nabraja Mašić.
Umesto toga, po farmama u Vojvodini i Srbiji, ovi poslovni ljudi uspeli su da kupe oko 400 primeraka il de frans rase, i kroz njihovo potomstvo došli do stada od 1500 ovaca. Cilj im je da imaju bar 3000 grla jer je to granica isplativosti za izvoz, jer kako kažu vlasnici „Mimovog salaša“ ne žele da se oslanjaju na prodaju ovdašnjim pečenjarama. Plan je bio da već ove godine stignu do te brojke ali suša i loš rod u 2012. godini omeli su ih u tim planovima.
Ovi odgajivači raspolažu sa 15 hektara pod detelinom, imaju dva hektara pod kukuruzom, a prošle godine su zaključili ugovor sa gasnim poljem Banatski Dvor. Pošto podzemno skladište gasa na površini uvek mora da bude pod nečim zelenim, dakle kulturom koja se ne suši i nema opasnosti da se zapali, ispostavilo se da je detelina idealan izbor. To je ukupne površine za gajenje hrane povećalo na 70 hektara, što bi uz postojeće njive vlasnicima „Mimovog salaša“ trebalo da obezbedi dovoljno kabaste hrane za njihovo stado, pod uslovom da ove godine budu dobri vremenski uslovi. Nakon nekoliko licitacija za zakup slatina ili oranica zaključili su da na cenu hektara ne utiče tržište već političke i interesne grupe, i da im je jeftinije da kupe kukuruz nego da se upuštaju u obrađivanje zemljišta u zakupu.
„Pokazalo se da je ono što smo mislili da će biti najjednostavnije, postalo složeno, od nalaženja radne snage, do zakupa zemlje, pronalaženja hrane, strukture hrane, veterinarske zaštite. Sve je postalo ozbiljno. To je sadržaj priče o ovčarstvu kako je mi vidimo i kako je radimo“, kaže Doronjski.
Ovce su smestili u napuštenu ciglanu kod Sente, koja je u vlasništvu njihovog partnera, te su postojeće zidane objekte, u kojima se cigla sušila, doterali, prilagodili i tako izbegli visoke početne troškove ulaganja u objekte. U ovu njihovu jedinstvenu priču o gajenju ovaca uklapa se i podatak da ih hrane keksom. Na pitanje odakle ideja za ovaj meni, kažu: „pitali smo smo seljake u okruženju čime ih prehranjuju zimi“.
„Oni su nam rekli da otkupljuju lomljeni keks od „Baninija“ iz Kikinde. Sada se seljaci malo ljute, jer smo mi postali veliki otkupljivači, tako da se pokazalo da nije dobro „odavati“ informacije“, priča Mašić.
Za slatkiše, a tu ima i oblandi, keksa i bobi štapića, od fabrike dobiju detaljan sirovinski sastav i na osnovu toga dalje sastavljaju jelovnik za ovce. Uglavnom, keks ne sme da čini više od 32 odsto, on se melje i dodaje se kukuruz, sojino zrno, suncokretova sačma, repin rezanac…sve ono što čini srž njihove energetske ishrane.
Za sada „Mimov salaš“ ne donosi profit, ali od nusprodukata u gajenju ovaca, poput prodaje ostrižene vune, đubriva iz torova, te ovaca koje ne žele da zadrže, mogu da obezbede isplatu bar šest zarada za sedam zaposlenih i pet angažovanih radnika koji o salašu i ovcama brinu svih 24 časa 365 dana u godini. Ne dobijaju dotacije od države, i kažu da je u ovom poslu najveći problem nedostatak obrtnog novca. Za sada sami subvencionišu svoju proizvodnju. „Sa 1500 grla mogli bismo da pokrijemo sve troškove, da farma sama sebe izdržava i da nama ne ostane ništa, ali onda zašto radimo? Za nas kao ljude iz privatnog posla to ne može tako da funkcioniše, jer proizvodnja nije sama sebi cilj, već da se od toga može lepo živeti“, kaže Mašić.
„Mi vidimo koristi od ovoga u šta smo zaplivali, nadamo se da ćemo relativno lako doći do željenog cilja od 3000 grla, koje će početi da daje profit. Ovo je industrija proizvodnje mesa, koja ne može da postoji sa 100 ili 200 grla“, objašnjava Doronjski.
Partneri očekuju da ove godine, ako ih posluže i izvori hrane, formiraju stado dovoljno za izvoz. „Naš cilj i jeste bio da se bavimo proizvodnjom koju je lako plasirati na tržištu. Kada imate količinu, onda lako dostignete i cenu“, kaže Mašić i objašnjava da sa 3000 grla mogu, pri pesimističkim prognozama jagnjenja, očekivati 4500 jaganjaca, što je devet kamiona sa po 500 grla. Italijansko i špansko tržište obično traži jaganjce od 20 do 25 kilograma, a tursko od 30 do 35 kilograma. Sa cenom od tri evra po kilogramu očekivani godišnji prihod je 405.000 evra.
„Ishrana, veterinarska preventiva, koja je ovde najvažnija jer kod ovaca nema efikasnog lečenja, šišanje, čišćenje torova, sve to godišnje košta do 205.000 evra. Prema tome, za ovu granu proizvodnje ostaje vam fenomenalna zarada od koje može lepo da se živi“, kaže Mašić.
Vlasnici „Mimovog salaša“ su na korak do dobijanja pasoša za svoje ovce i izvoza. Doronjski primećuje da će na taj način oni ostvariti svoj cilj u ovom poslu, istovremeno popraviti trgovinski bilans Srbije sa nekoliko stotina hiljada evra, ali da ovaj pojedinačni uspeh nije dovoljan za opšte dobro. „Koliko je napuštenih ciglana ili pogona koji ničemu ne služe? Nama je potrebno sto ovakvih gazdinstava da bi mogli da govorimo o boljem životu. A to ne mogu da obezbede političari, već stručno činovništvo sa kritičnim nivoom znanja čije mišljenje nije podložno koalicionom sporazumu. Takvi nam nedostaju da kreiraju poslovno okruženje i uslove“.
Petar Ilijin
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Evropa će dozvoliti Grčkoj da truli unutar Evrozone. Sa još jednim paketom pomoći, zemlja će ući u zonu trajnog stečaja, i nastaviti da klizi ka stanju sličnom onom na Kosovu, kaže grčki ekonomista.
Da li je kancelarka Merkel bila u pravu kada je nedavno rekla: “ Grčka nije trebalo da bude primljena u evro zonu “ ?
Naravno. Međutim, zbog načina na koji je dizajniran evro, Grčka nije jedina koja nije imala nikakve šanse da preživi bez velike društvene katastrofe u evrozoni. Isto važi i za ostale periferije i, takođe, za… Francusku. Ukratko, zajednička valuta bez snažnog mehanizma obnavljanja u svom središtu (kao što je i biće Evrozona), može dugoročno opstati samo ako se sastoji od zemalja sa suficitom. Evrozona bi u tom slučaju trebalo da se sastoji od Nemačke, Holandije, Austrije, Finske i Luksemburga. Alternativno, ako bi i Francuska uopšte bila u nju uključena, Evrozona bi morala da ima odgovarajuću bankarsku uniju ( za razliku od one koja se trenutno “ sprovodi „), neki stepen zajedništva u smislu javnog duga, kao i investicioni mehanizam velikih razmera koji reciklira viškove u formi proizvodnih investicija u regione/zemlje koje imaju deficite.
Da li je obim prilagođavanja s kojim se suočava Grčka ( posle prihvatanja prethodnih rundi spasavanja ) bez presedana?
Da. Posebno imajući u vidu da spasavanja nemaju svrhu rešavanja problema Grčke. Originalni scenario spasavanja je bio cinični trik za prenos gubitaka iz knjiga nemačkih i francuskih banaka na ramena grčkih , nemačkih i francuskih poreskih obveznika. Sa drugim i trećim krugom spasavanja se samo pokušava da se sakrije istina o prvom.
Da li biste rekli da je neverovatno da je Grčka bila u stanju da ( jedva ) zadrži socijalnu koheziju?
Ne baš. Velika depresija ima tendenciju da deprimira ljude psihološki u meri da oni budu spremni da prihvate i neprihvatljivo. Bar za neko vreme.
Da li bi se Nemačka održala ucelo, da je morala da sprovede takve drakonske mere ?
Ni pod kojim uslovima . U svakom slučaju, nemački rukovodstvo je bilo prvo koje je odlučilo da odstupi od mastrihtskih kriterijuma kada je biralo između duboke i blaže recesije. Naravno, Nemačka to je sebi mogla da dozvoli zato što je jedna od zemalja Evrozone sa suficitom. Kao što je to uvek slučaj, pravila se ne primenjuju jednako za zemlje sa suficitom i one sa deficitom (budžeta) bilo koje valutne unije u režimu fiksnog deviznog kursa.
Zašto je na Grčku prebačen toliki teret krivice za evro- krize, kada veće ekonomije kao što su Španija i Italija predstavljaju veću pretnju Evrozoni ?
Zato što je Grčka bila kanarinac u rudniku. Ona je bila prva i najrovitija ekonomija koja je izdala zajedničku tajnu da je konstrukcija Evrozone manjkava. Tako je postala glavni kandidat za žrtvenog jarca.
Da li verujete da je jedan od razloga zašto je grčka finansijska kriza toliko snažna to što je reč o vrlo mladoj demokratiji?
Ne , ne verujem. Možda je koren problema ( koji je povezan sa našim diktatorskom prošlošću, sličnom italijanskom iskustvu ) nesposobnost grčke elite da se ponaša kao nacionalna elite. Umesto toga, ona cedi zemlju vođena obećanjem da će reformisanjem institucija stići do nečega što se nejasno naziva „Evropom“. Avaj, ‘ Evropa ‘ nije ni zainteresovana niti je sposobna za takav podvig.. U početku, „Evropa“ je bila zainteresovana za Grčku, kao za tržište sa niskim nivoom privatne zaduženosti. Sada, samo želi da se toga oslobodi, ali ne zna kako to da uradi bez gubitka Španije, Italije i , na kraju , Francuske.
Šta mislite da je odgovor na probleme Grčke ?
Da isproba politiku koju nikada pre nismo isprobali: da budem iskrena, i unutar institucija EU i u javnosti:grčka država je nesolventna, spasilački paketi su stvorili novu kleptokratija među našim bankarima, a četvorostruka kriza (banke , dug , investicije i siromaštvo ) ne mogu se rešiti kroz nove kredite koji nameću još veću štednju ( koja smanjuje prihode iz kojih rastući dugovi moraju biti otplaćeni).
Da li mislite da treći paket pomoći rešiti bilo koji od grčkih problema, ili Trojka samo „kupuje vreme“?
Nijedan paket spasavanje nije imao svrhu rešavanja problema Grčke . Originalni paket spasavanja je bio ciničan trik za prenos gubitaka iz knjiga nemačkih i francuskih banaka na ramena grčkih , nemačkih i francuskih poreskih obveznika . Drugi je bio samo priznanje da su uslovi koji su bili nametnuti Grčkoj nemogući za ispunjenje. Slično je i sa ovim koji se sada priprema: Grčka se obavezala da, kao deo druge tranše spasavanja vrati Trojci € 27 milijardi evra od vremena kada krediti presuše u aprilu 2014, do kraja 2016. To bi zahtevalo primarni suficit od skoro 5% svake godine u naredne tri godine, a sve to bi trebalo da bude prebačeno iz zemlje koja krvari u kofere Trojke . Svako zna da je to nemoguće ekonomski, i eksplozivno politički. Dakle, to je ono što oni predlažu da uradite: usvojite “ omiljeni trik „bankara produženja i proširenja loših kredita. Oni će, u praksi, omogućiti da grčka vlada ne otplatiti gotovo ništa između 2014 i 2016 (oni će, u stvari , smanjiti interes na nulu u tom periodu) i produžiti rok otplate glavnice plus kamate za još desetak godina. Na ovaj način, oni će biti proširiti grčki stečaj do u nedogled.
Da li postoji mogućnost da Grčka ‘ preživi ‘ unutar evra? Ili je stečaj neminovan?
Grčka je bankrotirala već dva puta i uradiće to po treći put – jer smanjenje kamatnih stopa u kombinaciji sa produženjem roka otplate je efikasno smanjenje dugove prema Trojci. Dakle, bankrot se već desio, ali u dozama. Može li Grčka opstati unutar evra ? Moj odgovor je da Evropa planira da joj dozvoli da propada unutar Evrozoni, klizeći ka stanju koje podseća na kosovsko. Da li će Grci to tolerisati? Verovatno. Međutim, najhitnije i najzanimljivije pitanje je: može li evro da preživi? Ne sumnjam da, ako se nastavi sadašnja politika, to neće biti slučaj.
Za desetak godina, neke od porodičnih kompanija postaće velike firme kojima će se Srbija ponositi. Međutim, kod većine inovacionih projekata plan prodaje izgleda kao da Berlinski zid još nije pao: prodavaćemo prvo u Srbiji, onda u bivšoj Jugoslaviji, a onda u bivšem Sovjetskom Savezu. Ako vam se tržište bazira na bivšim državama, i vaš plan ima velike šanse da vrlo brzo završi kao bivši plan.
Vladeta Marjanović je čovek sa „multikulturalnom“ radnom biografijom. Rođen u Užicu, završio je Elektrotehnički fakultet u Beogradu, na globalno tržište zakoračio je preko zapadne Evrope, a odatle je pre nešto više od desetak godina stigao u SAD, gde je u kompaniji Cisko direktor prodaje, razvoja poslovanja i IT arhitekture za međunarodne tehnološke kompanije vredne više milijardi dolara. U Silikonskoj dolini ima i dodatno zanimanje: predsednik je Udruženja bivših studenata ETF-a koje pomaže talentovane studente ovog fakulteta kao i škole u Srbiji, a u domaćoj javnosti ga često predstavljaju kao „inženjera u svetu biznisa“. Na pitanja novinara šta nam nedostaje u poslovnom nastupu na svetskom tržištu, ističe da smo majstori dugih monologa i tek šegrti u slušanju druge strane, i da nećemo biti manje Srbi ako konačno shvatimo da stranom kupcu svoju robu moramo da ponudimo na način koji je u stanju da razume, umesto da beskonačno objašnjavamo srpske specifičnosti.
U prethodne dve godine Marjanović sarađuje i sa Fondom za inovacionu delatnost u Srbiji, kao predsednik nezavisne ekspertske komisije koja vrši odabir projekata kojima će se dodeliti finansijska sredstva. Motiv da prihvati ovo zaduženje je, kaže, vrlo jednostavan: bez inovacija nema jake ekonomije, a bez jake ekonomije nema jake Srbije. Do kraja ovog meseca domaća preduzeća mogu da apliciraju za novu tranšu finansijske podrške koju Fond dodeljuje za inovacione projekte, a na pitanje šta su najvažniji kriterijumi za odabir projekata, naš sagovornik kaže: „Nema najvažnijih kriterijuma. Svaki kriterijum ima istu težinu, a svi zajedno predstavljaju jedinstvenu sliku potencijala projekta. Kriterijumi su: vrednost i mogućnost zaštite inovacije, iskustvo rukovodećeg tima, potencijal na svetskom tržištu, potencijal za rast prodaje i ostvarenja poslovne saradnje sa svetskim partnerima, finansijski plan, plan razvoja, adekvatno korišćenje finansijskih sredstava i veličina poslovnog i tehnološkog rizika“.
BiF: Šta su najčešći nedostaci u projektima domaćih inovatora?
Vladeta Marjanović: Većina se previše fokusira na razvoj proizvoda ili servisa, i zanemaruje plan prodaje, strategiju poslovne saradnje sa partnerima. Finansijski plan često deluje amaterski, bez detalja o predviđenom višegodišnjem prometu i zaradi. Kod većine plan prodaje izgleda kao da Berlinski zid nije pao pre 25 godina: prodavaćemo prvo u Srbiji, onda u bivšoj Jugoslaviji, a onda u bivšem Sovjetskom Savezu. Ako vam se tržište bazira na bivšim državama, i vaš plan ima velike šanse da vrlo brzo završi kao bivši plan.
BiF: A šta su prednosti projekata kojima je novac odobren?
V.Marjanović: Dobro poznavanje prilika na tržištu na kom planiraju da nastupe, evropski i svetski potencijal proizvoda, inovativnost i mogućnost zaštite inovacije, i sposobnost da svoju ideju efikasno prezentiraju. Projekti izgledaju profesionalnije, ideja je jasna i postoji dobro razrađen plan rada. Mi smo sredina koja uvek proizvodi odlične ideje ali nismo u stanju da ih realizujemo. Kada vidite projekat koji ima dobru ideju i odličan plan realizacije, to izgleda daleko bolje od odlične ideje bez plana realizacije.
BiF: Kako biste domaći inovacioni potencijal uporedili sa situacijom u SAD?
V.Marjanović: U Srbiji sam do sada ocenjivao više od 400 projekata, od toga oko 150 iz IT industrije. Mislim da pet do šest projekata ima potencijal i kvalitet najboljih projekata iz Silikonske doline, ali nam nedostaje kvalitet u prezentaciji ideje i plana kako da je ostvarimo. Dobri smo inženjeri, ali smo vrlo loši prodavci i trgovci idejama. U Silikonskoj dolini je obrnuta situacija – važno je imati dobru ideju, ali je još važnije biti u stanju da tu ideju objasniš investitorima.
BiF: Da li pristigli projekti ukazuju na poseban potencijal u nekom sektoru?
V.Marjanović: Dve stvari su izrazito prisutne u većini projekata i zbog toga sam optimista. Posebno mi je drago da vidim da je IT sektor dostigao svetski kvalitet i da su ljudi u IT sektoru spremni da se takmiče na svetskom tržištu. Ozbiljno rade i to će uskoro dovesti i do ozbiljnih rezultata – Srbija će svake godine povećavati izvoz i softvera i malina. Drugo, očigledno je da je, i pored nestanka velikih industrijskih kompanija iz vremena socijalizma, industrijsko znanje ostalo, i da je preporod krenuo preko privatnih porodičnih firmi čiji su članovi radili u velikim industrijskim kompleksima, i kada su ostali bez posla, krenuli su zajedno, od početka. Za desetak godina, neke od ovih porodičnih kompanija postaće velike firme kojima će se Srbija ponositi.
BiF: Pored energije, poljoprivreda se ocenjuje kao globalna strateška oblast u koju će se najviše ulagati. Da li je među projektima bilo nekih značajnijih inovacija iz ove oblasti?
V.Marjanović: Jeste, i određeni projekti iz te delatnosti su i finansirani. Uglavnom su to projekti iz oblasti proizvodnje semena, obrade voća i povrća i proizvodnje poljoprivrednih mašina. Lično mislim – gledajući kako moja deca sa oduševljenjem odlaze svakog dana na gradsku pijacu u Užicu, da je proizvodnja zdrave hrane veliki potencijal za ekonomski razvoj Srbije.
BiF: Da li kretanja na berzi i pomeranja interesa ulagača shodno tim kretanjima utiču i na favorizovanje inovacija u određenim sektorima?
V.Marjanović: Tržište inovacija je tržište kapitala koji investira u inovacije. Svako tržište se reguliše balansom ponude i potražnje. Vrlo su retki primeri ljudi, kompanija i ideja koje su uspele tako što su ignorisale tržište.
BiF: Da li specifični potencijali lokalne sredine utiču i na mogućnosti da inovacije u određenim sektorima lakše nađu finansijera?
V.Marjanović: Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan i univerzalan. Neki sektori su po prirodi stvari i tržišta lokalni, neki su regionalni ili globalni. Različiti sektori su u različitim fazama rasta, i inovacije su različite u različitim fazama. Srbija, pa čak i region, malo je tržište za globalne finansijere u inovacionom sektoru.
BiF: Šta kod malih firmi može biti prednost u odnosu na velike kompanije gde se inovacijama bave dobro plaćeni ekspertski timovi?
V.Marjanović: O ovoj temi je napisan veliki broj knjiga. Većina autora smatra da je prednost malih firmi u brzini kojom se inovacija može ostvariti, i manjem riziku jer ne brane vodeću poziciju i dobit na tržištu. Ja mislim da i male i velike firme mogu da budu inovativne i da ovde važi ona narodna poslovica: “… već boj bije srce u junaka″.
BiF: Na osnovu Vašeg iskustva u SAD, koji mehanizmi bi najbrže dali efekte u razvijanju finansijske podrške inovativnim projektima?
V.Marjanović: Finansijski model Silikonske doline je najprofitabilniji model podrške inovativnim projektima. Tržišna konkurencija među inovatorima i među investitorima je najbolji način podsticanja inovacija. Model nije primenjiv na sve industrije u svim ciklusima kroz koje industrijski sektori prolaze, ali tamo gde jeste, daje odlične rezultate. Kao što reče jedan od prvih zaposlenih u Eplu, “ako imate ideju a ne možete da je realizujete, nemate ništa“.
Sve zainteresovane kompanije u Srbiji mogu do 30. septembra ove godine da apliciraju za novu tranšu sredstava koju odobrava Fond za inovacionu delatnost kroz Program ranog razvoja namenjenog start up kompanijama, i Program sufinansiranja inovacija, čiji grantovi se dodeljuju za dalji razvoj i komercijalizaciju inovativnih proizvoda ili usluga. Fond je krajem juna odobrio više od 2,1 milion evra za 18 domaćih preduzeća, od 125 koliko je konkurisalo u prethodnom javnom pozivu, a od 2011. godine, kada je Fond započeo sa radom, dodelio je preko 4,7 miliona evra za 41 projekat među više od 300 prijavljenih.
Tekst je iz novog, septembarskog broja