Izgleda da Evrozona konačno izlazi iz svoje „najgore mirnodopske ekonomske katastrofe još od Velike depresije“, piše Financial Times, nakon razmatranja podataka o danas objavljenim rezultatima o privrednoj aktivnosti u Evrozoni, koji pokazuju rast bloka od 0,3 odsto u drugom kvartalu ove godine, piše Fajnenšl Tajms. Drugi analitičari i dalje su suzdržani pre svega zbog toga što sve ukazuje da oporavak neće pratiti i pad nezaposlenosti
Dok javnost očekuje ko će sve popuniti mesta u rekonstruisanoj vladi Srbije vredi se podsetiti koje je stavove zastupala delegacija MMF a koje vlada Srbije, tokom poslednje posete tima ove finansijske institucije. Uvid u dubinu problema o kojima se raspravljalo, najbolje govori ne samo o veštinama koje su potrebne novom ministru finansija već i o težini političkih odluka koje vlada hoće ili neće da preduzme. Među savetima MMF su i višegodišnje zamrzavanje plata u javnom sektoru i penzija (pa i njihovo nominalno smanjenje) , povećanje niže stope poreza na dodatnu vrednost koje bi najviše pogodilo cene hrane i ukidanje PDV na kupovinu prvog stana. U tim razgovorima naša delegacija je zastupala stanovište da bi se teret duga i rešavanja budžetskih neravnoteža moglo ispraviti uz pomoć privatizacionih prihoda navodi se u izveštaju MMF povodom posledjih redovnih godišnjih konsultacija.
Najgora kriza kapitalizma od Velike depresije 1930-ih počela je da budi neugodna sećanja na obe strane Atlantika. Duh Frenklina Delano Ruzvelta proganja SAD Baraka Obame. Istorijski argumenti oko toga da li je Ruzveltov Nju Dil bio uspešan sada predstavljaju važan deo američke debate o aktuelnoj monetarnoj i fiskalnoj politici uopšte, i posebno u vezi sa politikom kvantitativnog popuštanja američkih Federalnih rezervi, piše istoričar Mark Mazover.
Novi izveštaj Evropske centralne banke (ECB), pokazuje da čak i zemlje „sigurna utočišta“ mogu biti neotporne na finansijske rizike evro krize, prenosi Euobserver.
Rad ekonomiste ECB Livija Strake, (Livio Stracca), objavljen u ponedeljak (12. avgust), pokazuje da je profitabilnost finansijskih kompanija skakala gore ili dole u ključnim trenucima krize od januara 2010 do maja 2013, čak i u zemljama kao što su Nemačka ili SAD , gde su državne obveznice ostale zdrave.
Ona kaže da su negativni krizni događaji izazvali „averziju prema riziku“ na globalnim tržištima, ugrožavajući zemlje u razvoju, i izazivajući pad vrednosti evra. Kriznei epizode imali samo „marginalan“ efekat na druge valute, kao što su američki dolar, švajcarski franak i jen.
Negativni krizni događaji nisu uspeli da poremete cene nafte i zlata, koje su stalno rasle.
U radu je identifikovano 18 važnih kriznih događaja, sa posebnim osvrtom na izjave zvaničnika EU, politička zbivanja i pisanje medija.
Što se EU reakcija tiče, pozitivni epizode uključuju maj 2010 kada je usledilo obećanje da će lideri EU i ECB preduzeti „drastičnu akciju“ i jul 2012 kada je šef Evropske centralne banke Mario Dragi izjavio da će učiniti „sve što je potrebno“ da sačuva evro. One takođe uključuju septembar 2012 kada je ECB najavio da kupuje problematične italijanske i španske obveznice (tzv. Outright Monetary Transactions programme ) i oktobar 2012 kada je na samitu EU dogovoreno stvaranje bankarske zajednice.
Negativni politički događaji uključuju jul 2011 sukob o politici štednje između tadašnjeg italijanskog premijera Silvija Berluskonija i ministra finansija Đulija Tremontija, nasilne ulične proteste u Italiji i Španiji, u septembru 2012, i paralisani parlament u Italiji, nakon izbora u februaru ove godine.
Izveštaji medija – kao što je curenje informacija krajem 2010 da ECB već kupuje problematične obveznice, ili pisanje medija u novembru 2011, da Francuska i Nemačka razgovaraju o potencijalnom raspadu evra – su takođe uznemirili tržišta.
Negativni događaji tipično su proizvodili bežanje investitora iz obveznica krizom pogođenih zemalja kao što su Grčka, Irska, Italija, Portugal i Španija ka Nemačkoj, Japanu, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji ili SAD.
Ti investitori su pocenjivali kao relativno stabilne obveznice sa manjim prinosom u zemljama van evrozone ili „bezbednim“ evropskim državama, dok su banke, hedž fondovi ili druge finansijske kompanije na „sigurnim“ tržištima beležile opadanje svog profita. Svaki negativan šok je takođe vodio padu evra za oko 0,2 odsto.
Straka je opisao krizu kao „eksperiment globalnog prenošenja šokova …reagovanja na i prelivanja uticaja,“ i rekao da je šteta učinjena profitu nemačkih banaka ukazuje na značaj međusobne umreženosti banka – suvereni dug (sovereign -bank nexus), koji je „u središtu dužničke krize u evro zoni.“
On je napomenuo da su stabilna privreda u nekim zemljama ili njihov povoljan odnos duga i BDP-faktori od male važnosti kad je reč o zaštiti sopstvenih banaka od propadanja, ali da s druge strane „realna“ ekonomska povezanost sa zemljama u krizi igra značajnu ulogu. „Trgovina i ekonomske veze sa evrozonom povećavaju mogućnost prenošenja nestabilnosti i predstavljaju najvažniji kanal kojim se ta nestabilnost prenosi“, dodao je on.
Kanadski gradski planeri tvrde kako shvataju šta je ono što iz Kopenhagena mogu primeniti na kanadske gradove: iskustvo se, mislili su, svodi na gustinu stanovništva u proporciji sa količinom biciklističkih staza.
Nakon nedelju dana provedenih u obilasku Danske, urednica kanadskog magazina ‘Azur’ Adel Veder vratila se sa pet dizajnerskih zapažanja iz Kopenhagena, grada od kojeg bi veliki urbani centri širom sveta mogli da nauče – pažljivo slušajući, postrojeni iza linije biciklističke staze.
Pod vođstvom svojih direktora, Rajaner je razvio biznis model koji podseća na zlatno doba kapitalizma 19. veka u kojem je sve bilo dozvoljeno piše švedski novinar Per Svenson novinar dnevnog lista Sidsvenskan. On se pita se kako putnici, među kojima su i mladi ljudi aktivni u borbi protiv izrabljivanja radnika i zlostavljanja životinja, pristaju na sopstveno ponižavanje i rašireno maltretiranje osoblja.
Debrendiranje ne funkcioniše za svaki brend. Ipak, na ovu strategiju bi trebalo obratiti pažnju, piše za Gardijanov blog Lusi Fišer, frilens novinarka za medije, marketing i tehnologiju
Uspeh medijske kampanje ‘Podeli s Koka-Kolom’ u kojoj je ime ovog brenda zamenjeno sa 150 od najpopularnijih britanskih imena, dovela je do mnogo češkanja po glavi i promišljanja: šta je to što je doprinelo da ova kampanja bude tako uspešna?
Kris Dir, šef odseka za brendiranje u britanskoj Koka-Koli objašnjava da je, iza očiglednog pokušaja za personalizacijom pakovanja, u pitanju i kampanja tipa “podeli dalje”: „Želeli smo ne samo da ljudi pronađu boce sa svojim imenom, već da iznenade prijatelja ili nekoga koga vole tako što bi potražili bocu sa njenim/njegovim imenom na njoj, „objašnjava Dir, ističući, takođe, da su društveni mediji jedan od načina da globalni brendovi uspostavljaju “povezivanje na lokalu”.
Naravno, ‘Kokiška’ je srećna zbog toga, jer je čak i uklanjanjem svog tradicionalnog logoa i dalje prepoznatljiva: crveno i belo asociraju na ovo piće posvuda i odmah. Dir priznaje kako strategija ne bi funkcionisala sa brendom koji dosad već nije stekao toliku prepoznatljivost kao što je to stekla Koka-Kola. Pa, da li bi bilo glupo kad bi ostali pokušali da imitiraju uspeh ove kampanje?
Odgovor bi izgleda mogao biti odrečan, sve dotle dok se svako debrendiranje sprovodi s nekim glavnom potkom i idejom u pozadini strategije ili kao njena svrha, te da li će funkcionisati kada je u pitanju određeni brend. Jer, iza nečeg naizgled tako jednostavnog stoji veoma mnogo promišljanja – kao kada je u pitanju ova letnja kampanja. Ili, kako to vidi Seli O’Rurk, generalna direktorka za shvatanja brenda pri konsultantskoj kući ‘Promise Communispace’: „Ono što je Koka-Kola odradila izuzetno dobro sastoji se u tome što nije sebe uzela preozbiljno“, kaže ona. „Kampanja je, po meni, toliko netipična, jednokratna, trenutak zamrznut u vremenu.“
O’Rurk vidi ovaj trend više za ‘tiho’ ili ‘mirno’ brendiranje, kao protivotrov užurbanom i možda prečesto „brendiranom“ svetu u kojem živimo. „Sama količina konkurentnih informacija (plasiranih u reklamama) znači da više nije dovoljno da brendovi svoje prednosti na tržištu nadjačaju tako što će biti bučniji od konkurenata. Potrošači su sve umorniji od te buke“, kaže ona.
Starbaks je takođe pokušao da smanji nešto od svoje “buke” uklanjanjem svog nadimka i debrendirajući neke svoje kafeterije – tako što su se potrudili da izgledaju bliskije ljudima “na lokalu”, pristupačniji i manje korporativni. Ali ono što Koka-Kola i Starbaks imaju zajedničkog je, naravno, to što su oba ova brenda među najlakše prepoznatljivim širom sveta.
Toni Kortizas, potpredsednik globalnih brend strategija u ‘Melia Hotels International’, ističe da Starbaks nailazi na slične probleme kao i Najk, koji je po njegovom mišljenju bio jedan od prvih brendova koji je koristio takvu strategiju. Najk je iz upotrebe izbacio svoje ime, radije ostavljajući samo svoj SWOOSH (fijuk) logo. Prema Kortizasu, zrelost brenda ili zasićenje njime ulazi u igru: „Problem Starbaksa, što je isto ono sa čim se i Najk suočava, jeste to što se nalaze posvuda „, kaže on. „Dođete do tačke u kojoj vaš logo više nije kul.“
A debrendiranje takođe može da ‘proradi i kada kompanija želi da prevaziđe predrasude. Brajan Milar, strateški direktor Sense Worldwide ističe da ovakva strategija može podstaći ljude da slušaju ono što im se govori, a ne da ih (neprekidno) podseća ko im govori. Prisećajući se reklamne kampanje za Britanski muzej, kaže da je bilo dosta teksta ali ne i logotipa. „Istraživanje je pokazalo da ljudi koji inače ne bi posećivali Britanski muzej takođe ne bi ni pročitali reklamu za ovu instituciju. Tako smo odlučili da se otarasimo logoa, i samo smo napisali interesantne stvari. Tek pošto biste sve interesantno iščitali, u zadnjem pasusu biste naleteli da sve to možete videti u Britanskom muzeju“, objašnjava on. Milar napominje kako je i Apple upravo uradio nešto slično u svojoj nedavnoj print-kampanji: “ Morate da pročitate ‘priču’ da biste shvatili da je to reklama za Apple. A onda ćete uhvatiti sebe kako ste dosad već potvrdno klimali glavom čitajući njihovu priču – reklamu. I, odjednom – eto brenda.“
Naravno, termin ‘debrendiranje’ je sam po sebi samo ‘etiketa’ koja različitim ljudima može značiti različite stvari. Važno je imati na umu da logotip nije isto što i brend. Ovih dana, ‘brend iskustvo’ je ključ i sveti gral za mnoge koji žele da stvore tako ‘veliko iskustvo’, kada ima manje potrebe za otvorenim brendiranjem ili obeležavanjem logoom: iskustvo može govoriti za sebe.
I dok stavljanje vašeg logoa može izgledati kao dalekosežno razmišljanje, prostije, ili manje korporativno, bilo je i pokušaja debrendiranja koji su prošli vrlo loše. Sony Pictures objavio je debrendirani DVD svog filma Devojka sa teoviranim Zmajem, u pokušaju da svoj proizvod izjednači sa svojom „hakerskom“ temom. Ali disk, koji je izgledao kao „kućna proizvodnja“, nije se uklapao sa ‘caklećim marketingom i dizajnom’ koji su posedovali drugi produkti na tržištu, poenta je analize koju je uradio ‘Marketing Week’. U stvari, brojni potrošači bili su ubeđeni da je ova kampanja čista simulacija, na koju se nisu ‘primili’, tražeći da se vrati staro pojavljivanje brenda.
Dakle, šta god da radite – ne pokušavajte da se pravite previše pametni – ili biste u protivnom mogli da, što je još gore, skončate kao dvolični i licemerni. Tim Hil iz Brand Union-a sažima ovo iskustvo kroz „šokiranost i zgražanje“ potrošača, kada su doznali da iza lanca kafeterija ‘Harris + Hoole’ – čiji je izgled uvek asocirao na “nezavisnost i zanatlijsko” – zapravo stoji najveći trgovački lanac u Velikoj Britaniji, Tesco. „Biznis više ne može opstajati pod mutnom fasadom“, upozorava on.
To znači da digitalno ili ‘bučno’ oglašavanje brenda neće postati tiše u skorije vreme. Uri Barukin, strateški direktor jedne od najvećih svetskih agencija za brendiranje i oglašavanje ’WPP i partneri’, smatra da bi bilo dobro da svi brendovi koji su u stanju da efikasno proizvedu „praznine“ u toj „marketinškoj buci“ to i učine. Koka-Kola je shvatila da je njihov izostanak iz bučnog samoreklamiranja – mogućnošću da lična imena nadomeste izostanak zvaničnog logoa na etiketi – dobra po njih, što je rezultiralo porastom posećenosti njihove Fejsbuk stranice za 870%.
Koliko god se to činilo neobičnim, izgleda da će upravo Švajcarska biti prva zemlja u kojoj će se glasati o uvođenju bezuslovnog osnovnog prihoda, piše Andreas Zumach u TAZ-u, prenosi H-alter.org.
Wolfgang Schäuble je nedavno u nekoliko velikih evropskih novina objavio članak pod naslovom „Nećemo nemačku Evropu“, kako bi opovrgao tvrdnje da Nemačka priželjkuje vodeću ulogu u Evropskoj uniji. Schäuble je, uz nemačku ministarku rada, poslednji „Evropljanin“ zapadnonemačkog tipa u kabinetu Angele Merkel. On je sve drugo sem revizioniste koji namerava da preseče sve veze Nemačke sa Evropom i time razori temelje stabilnosti u posleratnoj Evropi. On je svestan problema čijeg povratka svi Nemci treba da se plaše, prenosi Peščanik.net
Više od pukog političkog projekta, Evropa bi trebalo da bude moralni projekat i utočište slobodi govora i tolerancije. Intelektualci imaju centralnu ulogu u tome, ali, nažalost, ponekad nisu otvoreni za široke poglede, primećuje filozof Alicja Gešćinjska.
Baš kao što Evropa nije samo geografski entitet, i EU jeste nešto više od pukog političkog tela. Ja je vidim pre svega kao moralni projekat. Ako težimo za Evropom kao otvorenim društvom, onda to podrazumeva i potrebu da ona podrži određene vrednosti kao što su sloboda, tolerancija, pojedinačna i međusobna odgovornost. To su i moralne vrednosti, koje treba da budu ‘usidrene’ kako politički tako i institucionalno. U protivnom, ove bi se vrednosti srušile.
Često ove vrednosti uzimamo zdravo za gotovo. Tek kada se pojavi rizik da nešto od toga izgubimo, shvatamo da to nije tako. Pre nekoliko nedelja je bezbednost međunarodno poznatog sociologa Žigmunta Baumana bila ugrožena od strane stotinu poljskih skinheda tokom njegovog predavanja na Univerzitetu Vroclav. Ovaj uznemirujući incident me je podsetio na preko potrebnu debatu o intelektualnim slobodama i ulozi koju intelektualci treba da imaju u društvu.
(Žigmunt Bauman)
Intelektualci kao protivteža političkom ekstremizmu
Koncept intelektualizma neretko ima prilično negativne konotacije: on priziva slike sedokosog starca u kuli od slonovače, koji misli da ima bolji pogled na društvo nego ostali ljudi. Intelektualci su za zdravo društvo, ipak, neophodni. Ako nas je istorija nečemu naučila, to je da su prvi na meti totalitarnih režima – kako levih tako i desnih – upravo rasuđivanja i umovi mislilaca koji dolaze ‘s boka’.
Intelektualna rasprava može proizvesti veliku protivtežu političkom ekstremizmu i populističkoj retorici. Stoga nije slučajno što najteži napadi na slobodu intelektualnog prostora dolaze iz populističkih i ekstremnih izvora. To se može videti u Mađarskoj Viktora Orbana, gde se umanjio prostor za slobodu štampe i opozicije, i u kojoj su intelektualci bačeni u zasenak, gde su antisemitizam, netolerancija i nedostatak slobode u porastu. Napada na vroclavski Univerzitet znače napad na intelektualnu slobodu, koji, takođe, dolazi iz nikada-previše-demokratskog-ugla. Grupa huligana je sa Univerziteta na kraju uklonjena zahvaljujući do zuba naoružanoj policiji i pripadnicima poljske antiterorističke jedinice. Intelektualna sloboda je, možda biste pomislili, time sačuvana. Ali, ako sloboda mišljenja i govora postaju i posao za naše antiterorističke službe, zar se onda u Evropi ne dešava nešto što duboko nije u redu? Slobodoumna shvatanja su teška ako na sebi imate navučenu ludačku košulju.
(Alicja Gešćinjska)
Ideje su roba
Intelektualna sloboda je kod kuće možda manje očigledna nego što to podozrevamo. Postoji mnogo načina za suzbijanje slobode, ali oni ne moraju neophodno uključivati eksplicitnu silu. Manipulacija, implicitni pritisak, konformizam i čak negovanje nečeg nebuloznog i nejasnog kao cajtgajst – duh vremena i “modni krik” uvreženih stavova – sve su to efikasni načini da ljudi ostanu u svojim razmišljanjima “na jednoj liniji”.
Danas, postoje različiti faktori sužavanja intelektualnog prostora. Pritisak na akademike da objavljuju, i uz to, na primer, i opsednutost ciframa prodaje na tržištu knjiga, sve što usmerava sadržaj i oblik mišljenja u određenom pravcu. Ideje su roba, i ne isplati se plasirati – izraziti – ideju koja se ne prodaje.
Ovaj ekonomski pritisak je pokretačka sila koja stoji iza povećanja radikalizma i razornog uprošćavanja stvari. Morate biti izuzetni da biste (se) prodali. Umereno-predstavljena-istina i srednji put koji balansira između ekstrema uskoro će biti zgaženi od strane nadirućih ekstremnih stavova. Nijanse su retko upečatljive. Potrebne su tvrdnje koje su proste.
Kritičko samopreispitivanje
Tu je takođe efekat populizma na političke i društvene debate: rastuća netrpeljivost tvrdnji i agresivnost koja svakome ‘nepodobnom’ stoji na putu, ne samo da blokira preko potrebni dijalog već onemogućava i kritičko samoispitivanje. A bez kritičkog dijaloga i samoispitivanja, intelektualni prostor je izuzetno čvrsta.
Pravi filozof je neko ko dovodi u pitanje sve i, pre svega, sebe. Za otvoren um i shvatanja neophodan je samo-relativizam: prihvatiti da vaši stavovi nisu večna i apsolutna nepomeriva tačka. Sloboda mišljenja postoji samo kada možete da preispitate svoje stavove. Čak i ako samo-istraživanje i samo-relativizam ponekad dovode da se osećate kao šarlatan, kako je to poljski filozof Lešek Kolakovski jednom primetio. On sam je model slobodnog duha. Uvek je bio antiteza filozofa koji stalno stoji s podignutom pesnicom, izgovarajući svoju istinu. Kolakovski je naglašavao svoje neznanje – isto koliko i neznanje drugih. On je, na taj način, nesumnjivo doprineo pravednijem pristupu istinitosti stvari od samozvanih “kritičkih umova”, koji su uglavnom kritični prema drugima, a ne prema sebi.
Evropa bi imala koristi od Lešekovog naslednika
Dana 10. jula bila sam u Varšavi, učestvujući u raspravi o evropskim vrednostima i kako ih politički tumačiti. Debata je organizovana od strane Evropske komisije, čija je osnovna zamisao bila omogućiti interakciju između intelektualaca i političara, koja bi – nadajmo se – dovela do bolje politike. Međutim, nekoliko članova poljske delegacije shvatilo je ovu priliku kao idealnu za deljenje lekcija predsedniku evropske komisije Žozeu Maunelu Barozu i kritikovanje, okrivljujući ga za (navodno) osiromašenje evropske kulture. Njihov arogantan ton je simptomatičan za teoriju koju sam branila: da su intelektualci, naime previše često krivi za prepirke u obliku tvrdnji i to svog samozadovoljstva radi. Na taj način oni sami opstruiraju preko potrebno funkcionisanje otvorene rasprave.
U međuvremenu, sedela sam pored Đerđa Konrada, mađarskog pisca koji je kao i Kolakovski oličenje takvog slobodnog razmišljanja. Konrad je onoliko suptilan koliko i skroman. Videla sam ga kako prevrće očima u trenucima kad je debata uzimala takav gnevno-optužiteljski zaokret, rekavši mi da ga od svega toga boli glava. Evropa bi imala više koristi od duhovnih potomaka ličnosti kao što su Kolakovski ili Konrad (čak i ako neki misle da je ovo što govorim znak arogancije i uobraženosti). Drugim rečima, krajnje je vreme da se povuku sva pitanja i optužbe koje imamo prema drugima, i da, umesto toga, kritici i ispitivanju podvrgnemo same sebe.
Alicja Geščinska, De Morgen, Brisel
(M.L.)