Tekstovi

Globalna ekonomska kriza i njeni efekti uslovili su promenu gotovo svih prognoza ekonomskih kretanja za naredne godine, ali se vodeće međunarodne institucije, OECD i FAO, pre svih, slažu da će potrošnja poljoprivrednih proizvoda u svetu nastaviti da raste. Ono što zabrinjava je procena da će obim svetske poljoprivredne proizvodnje rasti, ali sa opadajućom stopom, pa će proizvodnja pšenice biti povećana tek za jedan odsto, uljanih kultura za 1,9 odsto, a mleka za oko 2 odsto. Rast će obezbediti razvijene zemlje, a OECD procenjuje da zemlje u razvoju neće biti u stanju da proizvedu svu potrebnu hranu, već da će znatne količine morati da obezbede iz uvoza. To će, s druge strane, produžiti pritisak na cene hrane koje su od 2000. do 2007. godine već zabeležile prosečan rast od čak 75 odsto.

U 2007. godini direktna strana ulaganja u poljoprivredu dostigla su, prema podacima UNCTAD-a, relativno skroman iznos od 32 milijarde dolara, što predstavlja tek 0,2 odsto ukupnih direktnih stranih investicija u 2007. godini. Kako se navodi u najnovijem izveštaju UNCTAD-a posvećenom ulozi transnacionalnih kompanija u poljoprivrednoj proizvodnji i razvoju, trend pada direktnih stranih investicija u poljoprivredu zemalja u razvoju, započet posle II svetskog rata, tek se nedavno počeo menjati, iako dobar deo javnosti u zemljama u razvoju još uvek zazire od stranih ulagača zbog straha od „otimanja zemljišta“. Između 1989. i 1991. direktna strana ulaganja u poljoprivredu bila su na godišnjem nivou manja od milijardu dolara – prema sedam milijardi dolara investicija u prehrambenom sektoru – dok su od 2005. do 2007. porasla na tri milijarde dolara godišnje, što je manje od jedan odsto ukupnih direktnih stranih investicija na globalnom nivou.

Nizak nivo ulaganja može se delimično objasniti regulatornim zaprekama zbog političke osetljivosti poljoprivrednog sektora za mnoge zemlje, ograničenjima za strance oko vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem i korporativnim strategijama koje su davale prednost kontroli nad dobavljačkim lancem u odnosu na proizvodnju.

Moderni trendovi u poljoprivrednoj proizvodnji postavljaju sve više političkih i društvenih pitanja i izazova: od nestašice hrane u mnogim zemljama, ispravnosti proizvedene hrane, upotrebe neprehrambenih poljoprivrednih proizvoda poput biogoriva, uticaja na prirodnu sredinu (smanjivanje zaliha pitke vode, uništavanje šuma, zagađivanje tla) i biosferu, visoke nivoe emisije ugljendioksida kod dela poljoprivredne proizvodnje i njihovog uticaja na klimatske promene, do kontroverznih genetski modifikovanih useva. Za zemlje u razvoju poljoprivreda je ključan faktor razvoja, kako s obzirom na rastuće potrebe za hranom, tako i kao temelj ekonomskog razvoja i rasta. U razvijenim zemljama i delu zemalja u razvoju zahvaljujući povećanim investicijama i tehnološkom razvoju, poljoprivreda je znatno unapređena i postala je temelj ubrzanog privrednog rasta. S druge strane, u afričkim zemljama i delu Azije, poljoprivredni potencijal još nije u potpunosti iskorišćen, što se ogleda u nedovoljnoj snabdevenosti hranom i ograničenom privrednom razvoju, Nedostatak investicija i službene podrške poljoprivrednom razvoju podstakao je vlade da se okrenu ka privatnom sektoru. Posledice su bile liberalizacija poljoprivredne politike i zakona o vlasništvu nad poljoprivrednim zemljištem, što je znatno podstaklo rast investicija.

U nizu zemalja u razvoju, poput Kine, Malezije, Perua, Svazilenda i Vijetnama, te u nekim slabo razvijenim zemljama, poput Kambodže, Laosa, Etiopije ili Tanzanije, strane investicije u poljoprivredu udelom znatno nadmašuju prosečna ulaganja u poljoprivredu na globalnom nivou. Podaci UNCTAD-a ujedno ukazuju da je Azija najatraktivnije područje za strane investitore u poljoprivredni sektor.

U ovogodišnjem izveštaju se napominje da uticaj transnacionalnih korporacija na poljoprivredu nadmašuje okvire direktnih stranih investicija. Mnoge kompanije umesto za vlasnička ulaganja opredjeljuju se za kratkoročne i dugoročne ugovorne aranžmane, a jedan od najpopularnijih oblika saradnje su ugovori s lokalnim farmerima (contract farming). Ugovori se sklapaju po različitim modelima, ali po pravilu transnacionalna kompanija nabavlja seme, pruža farmerima tehnološku pomoć i otkupljuje sav rod.

Uz transnacionalne kompanije sve češće se javljaju „novi“ investitori u poljoprivrednom sektoru, poput državnih fondova ili fondova rizičnog kapitala. Mnogi od tih novih investitora potiču iz zemalja u razvoju, tako da se može uočiti još jedan trend: porast ulaganja zemalja u razvoju u nerazvijene zemlje i druge zemlje u razvoju. Vodeći ulagači su Kina, Libija, Republika Koreja, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Bahrein, Kuvajt i Katar, dok su glavne „mete“ afričke zemlje, prvenstveno Sudan, Etiopija i Tanzanija. Uprkos pojavi ovih novih investitora, u poljoprivrednom tržišnom lancu i dalje uglavnom dominiraju kompanije iz razvijenih zemalja. Izuzetak su proizvođači: među 25 najvećih transnacionalnih kompanija koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom čak 12 ih je iz zemalja u razvoju, uključujući i najveću među njima – „Sime Darby“ iz Malezije.

Transnacionalne kompanije najviše su investirale u proizvodnju voća, povrća, cveća kao i mesa i živine u razvijenim zemljama. I kod ulaganja u zemlje u razvoju transnacionalne kompanije uglavnom su fokusirane na izvozne proizvode poput cveća, voća, šećerne trske, uljarica ili soje.

Visoka stopa rasta na tržištima u razvoju podstiče rast potrošnje prehrambenih proizvoda, što pak dovodi do potrebe za uvozom određenih proizvoda. To je snažan podsticaj za strane investicije. Drugi snažan podsticaj je rast interesa za proizvodnju biogoriva, a treći su labaviji zakonski propisi vezani uz vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem i izvorima vode. Interes transnacionalnih kompanija za investiranjem zavisiće od političkih i ekonomskih faktora, kao što su cene pojedine robe, odnosno potražnja za njima. No, povoljno okruženje za strane investicije nesumnjivo će privući u poljoprivredu i mnoge špekulativne ulagače, navodi UNCTAD.

U prehrambenoj krizi jedan od glavnih podsticaja za ulaganja biće potreba da pojedine zemlje osiguraju dovoljno hrane za svoje stanovništvo. S druge strane, društvena i politička osetljivost oko pitanja kao što su vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem i izvorima vode ostaju glavne prepreke za strane investitore, konstatuje se u izveštaju UNCTAD-a.

broj 60, oktobar 2009.

Prošle godine je trista najvećih svetskih zadruga ostvarilo porast obima prometa za 17 odsto. Vrednost prometa bila je 1,1 trilion dolara. Zadružni sektor u svetu je najrasprostranjeniji jer ima 800 miliona članova i 100 miliona radnika koje zapošljava u svojim zadrugama i preduzećima nastalim na bazi zadružnog kapitala. Primera radi, to je 20 odsto više od ukupnog broja zaposlenih u multinacionalnim kompanijama, kaže za BIF prof. dr Miladin Ševarlić, predmetni nastavnik Zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije.

Godišnja publikacija „Global 300 coop”, koju izdaje Međunarodni zadružni savez, donosi listu najvećih zadruga, zadružnih organizacija i preduzeća rangiranih po obrtu kapitala u 2008. godini. „Finansijski podaci pokazuju da su zadruge uspešni privredni subjekti, važni poslodavci i da mogu značajno da doprinesu ekonomskoj stabilnosti i održivom razvoju. Šta drugo reći za zadružnu kompaniju “Danish Crow Group“ čijih 15.000 zadrugara proizvode oko 21 miliona tovnih svinja, što je 82 odsto zaklanih svinja u Danskoj i oko 600.000 tovnih junadi – 57 odsto zaklanih junadi u Danskoj, i koja na farmama zadrugara, u klanicama i prodavnicama mesa i prerađevina od mesa na tri kontinenta evropskom, američkom i azijskom, zapošljava 25.000 radnika“, kaže Ševarlić.

Najuspešnije svetske zadruge bave se različitim delatnostima a najzastupljenije su poljoprivreda i prehrambena industrija (30%), maloprodaja (23%), osiguranje (22%) i bankarstvo (19%). Preostalih 6% zadruga bavi se pružanjem zdravstvenih usluga, zanatstvom, proizvodnjom energije… Prema listi za 2008. godinu, od 300 najuspešnijih, 62,7% zadruga je iz najrazvijenijih zemalja EU. Na listi nema zadruga iz evropskih zemalja van EU, ali ni iz onih koje su joj se u dva talasa priključenja 2004. i 2007. godine pridružile. U razvijenim zapadno-evropskim zemljama zadružni sektor ima tradiciju i kontinuitet u poslovanju i ostvarivanju zavidnih ekonomskih rezultata. Interesovanje za ovaj sektor privrede ne zavisi od postojanja ekonomske krize.

Uređivanje paradoksa

Zadružni sektor je nezaobilazni deo većine nacionalnih ekonomija. Prema rečima Ševarlića, interesovanje za ovaj sektor varira u zavisnosti od nivoa privredne razvijenosti pojedinih zemalja, ozbiljnosti socijalnih i ekonomskih problema sa kojima se suočavaju, odnosno stanju na međunarodnom tržištu. „Od vremena nastanka prvih zadruga do danas, interesovanje za zadruge i njihov rad kulminiralo je u periodu velikih ekonomskih kriza kada se „otkrivaju“ prednosti zadruga i njihovi potencijali. Ekspanzija aktivnosti Međunarodnog zadružnog saveza u cilju promocije zadruga odgovara upravo pojačanom interesovanju za zadružni sektor, posebno u zemljama u tranziciji. Nažalost, Srbija je u ovom slučaju izuzetak budući da ne postoji čvrsta i kontinuirana opredeljenost za razvoj zadruga, niti ikakav podsticaj države za njihovo osnivanje i rad.“

Položaj zadruga u Srbiji je zapravo paradoksalan. Iako je u Ustavu zadružna svojina definisana kao ravnopravni oblik sa privatnom i državnom, u tranzicionoj praksi ona se još uvek vodi kao društvena. Zadrugari zahtevaju od nadležnih da im se vrati imovina koja im je naopakom privatizacijom oduzeta. Profesor Ševarlić je 2004. godine pokrenuo inicijativu za donošenje posebnog zakona (Lex specialis) kojim bi se imovina zadruga koja se vodi kao društvena prevela u zadružnu. On smatra da bi to bilo pravedno, ekonomski racionalno, administrativno najjednostavnije i politički najprihvatljivije rešenje višedecenijskih problema koji su nastali po osnovu pretapanja zadružne u društvenu svojinu u brojnim integracionim procesima minulih decenija. „Imovina zadrugara, koja je specifični vid kolektivne privatne svojine, u vreme socijalizma otimana je od njenih izvornih vlasnika na osnovu političke zabrane uknjižavanja zadružne svojine, čak i pravno nedopustivog isknjižavanja već uknjižene zadružne svojine, kao i njenog ponovnog prevođenja u društvenu svojinu. Stoga bi se donošenjem specijalnog zakona o zadrugama izbegli dugotrajni, skupi i necelishodni sudski postupci, a istovremeno bi aktuelna vlast ispunila delić socijalne pravde zadružnom sektoru privrede i u praksi pokazala da poštuje evropsku praksu obezbeđenja pravne sigurnosti imovine i u vlasništvu zadrugara i zadruga. U protivnom imovina u zadrugama biće potpuno uništena u započetim stečajnim postupcima u kojima imovinu zadrugara rasprodaju zaposleni u zadrugama i zadružnim savezima.“

Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama iz 1993. godine odnosio se na štedionice, štedno-kreditne organizacije i štedno-kreditne zadruge, čime su ove zadruge stavljaju pod neposrednu državnu kontrolu i na njih se više ne primenjuju zakoni koji regulišu osnivanje i rad zadruga. Time je započet proces konačnog gašenja štedno-kreditnog zadrugarstva koji je okončan usvajanjem Zakona o bankama 2005. godine. Zakon je nalagao svim oblicima drugih finansijskih organizacija da se u roku od godinu dana transformišu u banke, pripoje banci ili prestanu sa radom. Minimalni osnivački kapital predviđen za banke u iznosu od najpre 5 miliona a zatim povećan na 10 miliona dolara, većina kreditnih zadruga nije bila u mogućnosti da prikupi. Krajem 2005. godine poslovalo je još samo 8 štedno-kreditnih zadruga. Tri godine kasnije sve su prestale sa radom. „Na kreditne zadruge, koje su praktično nastale iz kasa uzajamne pomoći svojih članova, država nije mogla da vrši neki poseban uticaj. Trebalo je eliminisati sve one koji traže mogućnost da kredit dobijaju pod povoljnijim uslovima. Međutim, kreatori naše ekonomske politike gube iz vida da zadrugarstvo u drugim sektorima privrede ne može uspešno da se razvija ukoliko nema i kreditnog zadrugarstva. Ono je baza za sve ostale vidove zadrugarstva a mi smo to uništili“, kaže Ševarlić.

Uspešne ali nepoželjne

Iz kreditno-štednih zadruga nastale su osamdesetih godina 19. veka u Beogradu prve stambene zadruge za rešavanje stambenih potreba svojih članova. Imale su značajnu ulogu u obnovi zemlje nakon Drugog svetskog rata. Početkom 1960-tih u SFRJ je bilo oko 1.400 stambenih zadruga. Najuspešniji period njihovog delovanja bio je u naredne tri decenije kada su godišnje gradile od pet do osam hiljada stanova i deset do petnaest hiljada porodičnih kuća.

Prema oceni Saveza stambenih zadruga, danas ovaj oblik zadružnog organizovanja prolazi kroz jednu od najtežih kriza od perioda nastanka prvih zadruga. Usvajanjem Zakona o porezu na dodatu vrednost 2004. godine stambene zadruge gube beneficije koje su imale pri kupovini građevinskog materijala i time znatno slabi njihova pozicija na tržištu i zainteresovanost potencijalnih zadrugara za članstvo. „Resorno ministarstvo, koje je menjalo naziv od 2001. godine, osnovalo je poseban garancijski fond za rešavanje stambenih pitanja uz pomoć države. Ne vidim ni jedan razlog zašto se država uopšte u to meša ako to mogu da rade stambene zadruge pod daleko povoljnijim uslovima. Ili je prikriveni razlog stvaranje uslova građevinskoj mafiji da ubira nigde u svetu ne zabeleženi ekstraprofit i onemogućavanje da im jedina protivteža ustvari bude stambeno zadrugarstvo“, kaže Ševarlić.

I potrošačko zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju. Prva potrošačka zadruga osnovana je 1870. godine, pod nazivom Prva družina za potrošnju u Beogradu, na principu samopomoći sa minimalnim udelima koji su se mogli uplatiti u nekoliko rata. Između dva svetska rata potrošačko zadrugarstvo se razvijalo odvojeno u ruralnim i urbanim područjima. Snabdevanje stanovništva robom široke potrošnje bila je pretežna delatnost nabavno-prodajnih zadruga, čiji se broj kontinuirano uvećao, od 621 u 1920. godini na 1.918 u 1939. godini. U Glavnom savezu srpskih zemljoradničkih zadruga formirana je 1929. godine Glavna zemljoradnička nabavljačka zadruga koja je poslovala „kao zadružni grosista koristeći preimućstvo u nabavci roba po nižim cenama, u obavljanju jeftinijeg transporta i pribavljanju povoljnijeg kredita“. Na selu se delovale zemljoradničke nabavljačke zadruge koje su imale karakter seoske potrošačke zadruge.

Potrošačke zadruge su opstajale do šezdesetih godina prošlog veka kada njihovu funkciju preuzimaju klasična trgovina i određeni oblici kooperacije, kao i sindikalne organizacije. Nakon 1989. godine stvoreni su zakonski uslovi za reafirmaciju potrošačkog zadrugarstva ali je oživljavanje ovog oblika zadruga izostalo. Problemi sa kojima su se suočavale ove zadruge i koji su onemogućavali njihov razvoj su: jaka i nelojalna konkurencija u ranim tranzicionim godinama i dominacija sive ekonomije, jačanje monopolskog položaja lanaca maloprodajnih objekata, ograničena mogućnost obezbeđivanja obrtnih sredstava, pri čemu se izrazito osećalo nepostojanje štedno-kreditnih zadruga u mehanizmu kreditiranja potrošačkih zadruga, uskraćivanje prava da se priključe povlašćenoj grupi preduzeća koja vrše prodaju deficitarnih artikala iz robnih rezervi…

Funkciju potrošačkih zadruga gotovo u potpunosti su preuzele sindikalne organizacije – koje su poslovale uglavnom bez knjiženja prometa, a zatim i hipermarketi. Primera radi, prve SOS prodavnice koje nude proizvode po nižim cenama za socijalno ugrožene kategorije stanovništva je osnovalo trgovinsko preduzeće „Jabuka“ u Beogradu, a ne potrošački ili u tranzicionim zemljama prikladnije nazvani „SOS kooperativi“. U Srbiji je njihovo osnivanje inicirala Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, bez učešća nekoliko preostalih potrošačkih zadruga. „S kojim pravom trgovinsko preduzeće može da otvara prodavnicu i da zabrani pristup svim potrošačima pod ravnopravnim uslovima? To mogu zadruge ili neki drugi oblici organizovanja za svoje članstvo, ali trgovinsko preduzeće to ne bi smelo da radi. Tako nešto nigde u svetu ne postoji, samo kod nas a još se i afirmiše“, kaže Ševarlić.

Zanatske zadruge u Srbiji spominju se u prvom zakonu o zadrugama iz 1898. godine. Iako je dominantna aktivnost zanatskih zadruga bila nabavka sirovina, zajednička prerada i prodaja finalnih proizvoda, imale su pravo „zajednički se obezbeđivati za slučaj bolesti, povrede u radu, starosti i smrti“, što ukazuje na njihovu socijalnu funkciju – koja je u manjoj ili većoj meri prisutna i kod svih drugih vrsta zadruga. Sredinom tridesetih godina prošlog veka bilo je oko 150 zanatskih zadruga sa oko 7,5 hiljada članova. U posleratnom periodu one dele sudbinu drugih nezemljoradničkih oblika zadruga. Nakon neuspešnih pokušaja njihovog ukalupljivanja u plansku privredu, prepuštene su same sebi. Ulaskom u tranzicioni period zanatske zadruge se suočavaju sa nelojalnom konkurencijom privatnih zanatskih radnji i preduzeća i u uslovima sive ekonomije ubrzo postaju nekonkurentne.

Prva studentska zadruga „Samopomoć“ osnovana je 1931. godine u Beogradu a članovi su bili studenti iz siromašnih porodica. Omladinske zadruge su u posleratnom periodu funkcionisale kao vid interesnog udruživanja rada mladih na povremenim ili privremenim poslovima. Od 1989. godine njihovu delatnost regulišu opšti zakoni o zadrugama. Prošle godine su bile aktivne čak 484 studentske i omladinske zadruge. Problemi sa kojima se suočavaju su smanjena privredna aktivnost i manja potražnja za njihovim uslugama, kao i uvođenje novih dažbina koje u nepovoljnim ekonomskim uslovima dodatno opterećuju ove zadruge, mada su po tom osnovu članovi zaštićeniji u slučaju nezgode na poslu. Usvajanjem Zakona o radu 2006. godine propisano je da članovi ovih zadruga ne mogu biti lica starija od 30 godina, čime je smanjen i potencijalan broj članova. „U Italiji su u poslednjih nekoliko godina formirane tzv. radničke zadruge čiji su članovi nezaposlena lica. Posredstvom ovih zadruga zaposleno je više od 400.000 ljudi. U Srbiji se onemogućava formiranje zadruga po osnovu udruživanja rada nezaposlenih lica a ima skoro milion nezaposlenih radno sposobnih ljudi. Ali zato naši tzv. eksperti propagaraju otvaranje agencija za zapošljavanje od strane pojedinaca koji ubiraju debelu proviziju angažujući nezaposlene da rade fizičke poslove u firmama koje ne žele da prime nove radnike u radni odnos“, kaže Ševarlić.

Gordana Milojković

broj 60, oktobar 2009.

Promene u domaćoj regulativi svedoče da se, nakon skoka cena hrane na svetskom tržištu, i u Srbiji pažljivije analiziraju posledice stihijskog pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Međutim, i dalje su evidentni propusti u upravljanju strateškim resursima, koji nas na duži rok mogu koštati mnogo više od trenutno stečene koristi.

Iako se u domaćoj javnosti u poslednje vreme sve više govori o problemu prenamene poljoprivrednog u građevinsko zemljište, „jedini konkretniji zvanični podatak do koga se može doći, i to samo u štampi, je da je u proteklih 17 godina u Srbiji oko 200.000 hektara poljoprivrednog zemljišta pretvoreno u građevinsko“, kaže Dušan Vasiljević, šef tima za pravne reforme USAID programa „Podsticaj ekonomskom razvoju opština“. Takav trend se beleži i u svetu, a razlozi su u migracijma stanovništva i širenju urbanih na račun ruralnih sredina, te u nedostatku lokacija za infrastrukturu i aktivnosti koje su neophodne za gradski razvoj. Manjak adekvatnih građevinskih lokacija posledica je i odumiranja čitavih gradskih zona, usled prestanka rada pojedinih industrijskih postrojenja. U razvijenim zemljama osmišljene su strategije za njihovo ponovno transformisanje u funkcionalne celine, dok u Srbiji još nije sačinjen ni registar „braunfild“ zona. Drugi aspekt je da uporedo sa rastom privredne aktivnosti raste i potraga za lokacijama koje prate najvažnije putne pravce. „Ono što je veoma uočljiv trend u Srbiji je da vrednosti lokacija uz autoputeve dostižu astronomske cifre. Pominju se iznosi i od milion evra po hektaru, a dobio sam i informaciju čiju verodostojnost, međutim, nisam uspeo da proverim, da je u jednom slučaju cena za hektar bila čak 2,5 miliona evra. I zbog toga imamo tako izražen trend pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište“.

Promene u regulativi

No, nakon skoka cena hrane na svetskom tržištu ovakav trend je donekle zaustavljen, pa se i u Srbiji sa više pažnje analiziraju posledice stihijskog pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište po održivi razvoj cele zemlje, ocenjuje Vasiljević. Na žalost, kod nas ne postoje adekvatna istraživanja na tu temu, ali je u javnosti sve više prisutna svest da je reč o ograničenom resursu, pogotovo što u slučaju preimenovanja poljoprivrednog u građevinsko zemljište gotovo da ne postoji mogućnost povratne konverzije. Promene u razmišljanju ogledaju se i u zakonodavnoj aktivnosti, pa novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu pravi razliku u odnosu na kvalitet poljoprivrednog zemljišta, kao osnovnog parametra za procenu da li je određeno zemljište strateški resurs pa time zahteva i poseban tretman. Kao značajnu promenu naš sagovornik ističe i sledeće: „U skladu sa prethodnim Zakonom u poljoprivrednom zemljištu u slučaju njegovog preimenovanja u građevisnko zemljište plaćala se naknada u iznosu do makismum 50% vrednosti poljoprivrednog zemljišta kome se menja namena. Treba imati u vidu da kada se procenjuje vrednost zemljišta, ona je u slučaju poljoprivrednog verovatno nekoliko desetina, a u pojedinim slučajevima i stotinu puta manja u odnosu na vrednost građevinskog zemljišta. U novom Zakonu o pljoprivrednom zemljištu se kaže da je osnovica za procenu vrednost građevinskog a ne poljoprivrednog zemljišta i sada je iznos naknade 20% od vrednosti građevinskog zemljišta. Nominalno, procenat je smanjen, međutim očekujem da će iznos koji će se plaćati biti višestruko veći. I možda će donekle destimulisati tendenciju konverzije“. Sa druge strane, s obzirom da su tako stečeni javni prihodi isključivo namenjeni za realizaciju godišnjih programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, potencijalno uvećanje finansijskih sredstava je takođe veoma značajno za efikasnije korišćenje preostalog fonda poljoprivrednog zemljišta.

Pored sistemskog, na ovu problematiku utiču i drugi zakoni, poput Zakona o porezu na imovinu, čije promene treba da obezbede adekvatnije oporezivanje građevinskog zemljišta. Osnovna tendencija je da se porez plaća i na osnovu vrednosti samog zemljišta a ne gotovo isključivo na osnovu toga šta se trenutno na njemu nalazi, a koja bi se određivala pre svega u odnosu na lokaciju, infrastrukturnu opremljenost i određenja u planskim dokumentima kakav objekat na njemu može da se izgradi. Takođe, ističe Vasiljević, „dozvola za lokaciju neće moći da se izda dok se ne plati naknada za konverziju poljoprivrednog u građevinsko zemljište ukoliko je do nje došlo. Ono što je podjednako važno je da se najveći deo tih odluka donosi u fazi donošenja planskih akata, pre svega onih u nadležnosti lokalne samouprave o eventualnom proširenju gradskih zona na račun poljoprivrednog zemljišta. Istovremeno, republički organi koji imaju pravo kontrole tih dokumenata, mogu da reaguju već u ovoj fazi ako procenjuju da je odluka loklanih vlasti neopravdana. Čini mi se da sistem ima određene mehanizme koji bi trebalo da doprinesu da ova tendencija bude racionalnija“.

Mogućnosti za zloupotrebe

Na pitanje koje su, pak, ključne manjkavosti sistema koje mogu biti zloupotrebljene, naš sagovrnik kaže da prvenstveno treba gledati koji su to izvori velikog profita. „Jedan od njih je samo pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko. Drugi je određenje namene građevinskog zemljišta. Kada je namenjeno za gradnju industrijskih objekate nema tako veliku cenu kao kada se na njemu planira izgradnja stambeno-poslovnih objekata, a ni u potonjem slučaju nije ista situacija da li je u pitanju porodična gradnja, ili izgradnja solitera. Dakle, samim donošenjem planskih dokumenata vrednost zemljišta se menja često desetostruko, a do promene vrednosti dolazi na osnovu jednog akta javnog organa. S druge strane, javni sektor nema nikakve koristi od toga što je neko zemljište rezonirano iz recimo industrijskog u stambeno poslovnu zonu, a to je dovelo do povećanja vrednosti tog zemljišta za deset, dvadest, pa i više puta“. Stoga za Srbiju mogu biti veoma korisna neka rešenja iz međunarodne pravne prakse, kao što je institucija planske rente. Reč je o obavezi investitora, odnosno vlasnika zemljišta da ukoliko želi ili je već počeo da gradi poslovno-stambeni objekat na građevinskom zemljištu koje je imalo druge namene, mora da plati iznos koji je često i „do 50% razlike u vrednosti tog zemljišta pre i nakon što mu je promenjena namena. Mislim da je to jedno od rešenja o kojima treba razmišljati u Srbiji, kako bismo bolje zaštitili javni interes i smanjili prostor za spekulaciju zemljištem: da dobro obavešteni ili dobro povezani pojedinci mogu da kupuju zemljište u onim zonama za koje oni znaju, ali ne i šira javnost da će im se promeniti namena i time zemljište koje kupe postati višestruko vrednije. Drugi vid zloupotrebe je da se prvo kupi zemljište, a potom vrši pritisak da mu se promeni namena“.

Navedeni primeri samo su deo ključnog problema, a to je način na koji se u Srbiji upravlja značajnim resursima. U domaćoj praksi javnog sektora je evidentan nedostatak kulture da se odluke o tome donose na osnovu činjenica šta neka investicija donosi, ali i koliko košta i može li imati posledice koje će dugoročno biti veće od trenutno stečene koristi. Zakoni ne mogu sve da urede, pa je tim pre od značaja da „lokalne skupštine kao izvorni predstavnici lokalne samouprave i građana zahtevaju da se za svaku značajniju investiciju napravi precizna analiza o tome šta lokalna zajednica dobija, a šta eventualno gubi. U toj kalkulaciji, pored finansijskog intersa, moraju se uvažiti i svi drugi segmenti koji su od ključnog značaja za održivi razvoj zajednice“, zaključuje Vasiljević.

Zorica Žarković

broj 60, oktobar 2009.

Dobro uspostavljen sistem kontrole kvaliteta nema za cilj da analizira svaki pojedinčni proizvod – što je nemoguće, već da rizike po zdravlje potrošača svede na minimum tako što će preraspodeliti odgovornost i obezbediti efikasnu saradnju svih učesnika u ovom procesu.

Zašto je za domaćeg potrošača važan podatak da od 30.000 tona kupine, koliko je otkupljeno 2007. godine, polovina još stoji u hladnjačama? Ili vest o tome da su nedavno šleperi sa 120 tona šljive namenjene ruskom tržištu četiri dana čekali na sertifikat o fitopatološkoj ispravnosti voća za čije izdavanje je nadležna samo jedna laboratorija u Srbiji, a bez koga roba ne može da pređe rusku granicu? Ili, pak, preporuke stručnjaka da bi domaći proizvođači voća trebalo što pre da uvedu “global gap“ standard, koji je ekvivalentan HACCP standardu u prehrambenoj industriji? Zato što problemi koje Srbija ima u izvozu poljoprivrednih proizvoda zbog količina koje je u stanju da proizvede, njihove cene i posebno kvaliteta koji odstupa od propisanih standarda zemalja uvoznica, govore i o tome šta se nudi domaćem potrošaču. Te poruke mogu da budu vrlo eksplicitne, kao kod već pomenutih šljiva, koje su prošle godine Rusi vratili sa obrazloženjem da su lošeg kvaliteta, neujednačenih plodova i crvljive. Nedavno potpisivanje memoranduma sa Ruskom Federacijom o uslovima izvoza voća na ovo tržište samo je ozvaničilo ono sa čim su se domaći izvoznici već suočili: da Rusija više ne prihvata iz Srbije sve što nije moglo da se plasira na tržište EU. Naprotiv, neki njeni standardi o zdravstvenoj ispravnosti i kvalitetu proizvoda su rigoroznji od evropskih, ukazuje Goran Delibašić, docent na katedri za fitopatologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

Primer Rusije višestruko je poučan za Srbiju. Pre svega, da nepostojanje carinskih barijera proizvođačima u Srbiji ne garatuje „izvozni raj“, te da one vancarinske, vezane za standarde kvaliteta mogu biti daleko veći problem. Drugo, taj problem očigledno više nemamo samo sa zapadnim tržištima, čije „treniranje strogoće“ u poštovanju standrada smo skloni da tumačimo isključivo kao perfidnost najbobogatih da zaštite sopstvene ekonomske interese od ovdašnje konkurencije. Treće, za razliku od nas koji o standardima uglavnom govorimo kao o ceni koju moramo da platimo ne bi li se konačno domogli članstva u EU, Rusija je to očigledno uradila zbog sebe. Ili, kako ocenjuje Delibašić, „članstvo u EU nije naš cilj radi pukog članstva, ono treba da bude posledica standarda koje smo dostigli, da bi to članstvo sutra bilo adekvatno“. Pogotovo kada je u piatnju kvalitet poljoprivrednih proizvoda koji direktno utiče na zdravlje stanovništva. Oni koji su o tome razmišljali više od nas uveli su standarde i da bi umanjili rizike koje neminovno nose globalna trgovina i transport, ali i razvoj novih generacija pesticida. U Srbiji, međutim, „individualni poljoprivredni proizvođač može da kupi širok spektar opasnih materija i da ih upotrebljava na gazdinstvu ili pusti u promet na velikom broju mesta bez ikakve kontrole“. Šteta koju trpe potrošači posledica je nedostatka znanja, ali i zloupotrebe propusta u sistemu kontrole, koje mešetari koriste kako bi na maksimalnom snižavanju troškova ostvarili brzu i veliku zaradu. U tome ih ohrabruje i praksa „da kod nas nema velikih posledica po proizvođača kada se ispostavi da roba nije odgovarajućeg kvaliteta, pa ispada da je isplativije platiti kaznu, nego ulagati u kvalitet“. Ali, napominje naš sagovornik, kažnjavanja je finale a ne početak ovog problema.

Registracija gazdinstava

Početak je, naravno, u regulativi o čijim nedostacima rečito govore i primeri nekih svetski poznatih robnih marki, pod čijim imenom se na ovdašnje tržište mogu plasirati proizvodi lošijeg kvaliteta a da se time ne krše naši zakoni i standardi. Evidentno je da oni moraju da se usaglase sa evropskim direktivama, ali puko prepisivanje neće rešiti sistemske probleme koje imamo. „Na primer“, navodi Delibašić, „kod nas nije potpuno jasno šta se unutar poslova standardizacije može, a šta mora uraditi, kao ni šta je hitno a šta može da sačeka“. Stoga, da bi novi zakoni mogli i da se primenjuju, neophodno je da se precizno utvrdi procedura standardizacije i odgovarajuća institucionalna organizacija. Podjednako važan uslov je da se obezbede i kvalifikovani kadrovi – od nadležnih institucija do samih poljoprivrednih proizvođača, jer zahtevi koje nameće savremena poljoprivredna proizvodnja iziskuju visoku stručnost i raznovrsna znanja. Dobro uspostavljen sistem kontrole kvaliteta nema za cilj da analizira svaki pojedinčni proizvod – što je nemoguće, već da rizike po zdravlje potrošača svede na minimum tako što će preraspodeliti odgovornost i obezbediti efikasnu saradnju svih učesnika u ovom procesu.

Logičan potez u tom pravcu je zahtev države da se poljoprivredna gazdinstva registruju, što je dobro i za proizvođače: „Problem je što u Srbiji ima mnogo malih, rascepkanih poljoprivrednih gazdinstava na kojima se radi ispod svakog standarda. Registrovani proizvođači imaju mogućnost da se udruže, a kakve su koristi od toga svedoči i primer Južnog Tirola, koji je danas jedan od vodećih centara za proizvodnju jabuka i jabučastog voća. Oni su takođe imali problem ekstenzivne proizvodnje, ali su udruživanjem malih istorodnih proizvođača ostvarili višestruke ciljeve: od ekonomski isplativije proizvodnje na većim površinama i mogućnosti da pod povoljnijim uslovima nabavljaju savremene tehnologije, do pozicije da utiču na formiranje cena na tržištu. A krajnji rezultat je podizanje kvaliteta proizvoda. Sa druge strane, registrovana proizvodnja podleže kontroli nadležnih institucija, što znači da za svaki proizvod mora da se dobije sertifikat, a to vodi ka većoj sigurnosti potrošača“.

Nacionalna laboratorija

Da bi proces kontrole bio efikasan a izdati sertifikati imali kredibilitet, nephodno je da se formira nacionalna laboratorija, kao nezavisna stručna institucija za kontrolisanje kvaliteta poljoprivrednih proizvoda i mreža regionalnih i lokalnih laboratorija, zavoda i stanica na terenu čiji rad bi bio pod njenom kontrolom. Tako uspostavljen sistem bi obezbedio da se kontrola kvaliteta – od sastava zemljišta do postupka sa uklanjanjem opasnog otpada na gazdinstvima vrši prema unapred određenoj, visokopouzdanoj metodologiji, u strogo propisanim uslovima i uz odgovarajuću opremu. Krajnji rezultat bi bio da sertifikat nacionalne laboratorije garantuje potrošaču da je „određeni poljoprivredni proizvod bilo koje vrste, po svom sastavu i kvalitetu zaista odgovara onome što je navedeno u deklaraciji“.

Međutim, navedeni koncept ne može da funkcioniše bez stručnjaka na svim nivoima, uključujući i poljoprivredne apoteke. „Da bi proizvođač znao kako da tretira useve, koje sredstvo i na koji način da upotrebi mora da ga uputi stručnjak. Taj stručnjak preuzima odgovornost za zaštitu. Time se smanjuje opasnost od zagađenja nastalog nekontrolisanom upotrebom pesticida, ali i od nepropisnog odlaganja i reciklaže njihove ambalaže“. Nedostajući kadrovi mogu da se iškoluju u Srbiji, ali je mnogo veći problem kako podstaći stručnjake u ovoj oblasti da svoje znanje ulože u rad na gazdinstvima, posebno u ekonomski nerazvijenim regionima, kojima nedostaju elementarni infrastrukturni kapaciteti. To je već problem politike regionalnog razvoja i određivanja prioriteta u razvoju domaće poljoprivrede. Po mišljenju Delibašića, s obzirom na uslove u Srbiji proizvodnja organske hrane, barem u dogledno vreme ne može biti naša komparativna prednost, već je prevashodni cilj razvoj organizovane poljoprivredne proizvodnje koja će biti kvalitetno kontrolisana.

Zorica Žarković

broj 60, oktobar 2009.