Tekstovi

Već sam pisao o jednom konceptu koji sam nazvao Jugosfera. To je izraz koji sam skovao kako bi opisao sve veći obim poslovanja i saradnje između svih delova bivše Jugoslavije. Mnogo važnija je i rekonsolidacija, kakvom je ja doživljavam, većeg dela nekadašnjeg jugoslovenskog prostora u smislu kulture i društva.

Oprostićete mi ako se ponovo vraćam na ovu temu ali mnogi ljudi je izgleda zainteresovano za nju. Nedvno sam predstavio rad koji sam napisao na ovu temu u London School of Economics. A bilo je dosta neprijatnih pitanja. Zabrinuo sam se: možda sam jednostavno negde pogrešio?

Prvo mi je jedan stručnjak rekao, „da, i šta tu ima novo?“. Bio sam zapanjen. Ono što je novo objasnio sam, jeste da više ne govorimo o zanimljivom fenomenu starih jugoslovenskih brendova koji se ponovo šire po celom regionu već nečemu mnogo ozbiljnijem, po čemu možete ponovo jasno identifikovani pravi region.

Onda se javio jedan Britanac, koji vodi hrvatski poslovni sajt, koji je rekao da ono što sam opisao nije tačno i da je Hrvatska upravo ušla u NATO i da ide ka zapadu dok Rusija otvara vojnu bazu u Srbiji (to je on izjavio) i da tako ide ka istoku.

Onda je jedan Srbin rekao da nije mnogo zainteresovan za Jugosferu ali je napomenuo da Amerikanci imaju jednu od najvećih vojnih baza u Evropi na Kosovu. Mislio je na bazu Bondstil, koji ima samo nešto preko hiljadu vojnika. Baš mnogo, zar ne?

Onda je jedan Turčin izjavio da sumnja da Slovenija i Hrvatska žele da budu deo ove stvari koju opisujem. Sigurno ne žele da ponovo budu dovedene u vezu sa Balkanom?

Srpska Asocijacija menadžera pozvala me je zatim da govorim o ovoj temi u Beogradu. Kada sam stigao, neki od Hrvata koji su takođe bili prisutni su rekli da je bilo polemike u medijima po ovom pitanju kod kuće. Ali, uskoro je moj osećaj nesigurnosti nestao. Prvo je Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade Srbije, počeo da prikazuje najnovije grafikone sa podacima koliko se posluje u regionu, mada je napomenuo, kao i ostali, da Hrvati mnogo više posluju u Srbiji nego obrnuto.

Hrvatski privrednici i drugi su onda počeli da se žale na „patuljasta“ i „mikroskopska“ balkanska tržišta i da govore da ima smisla stvarati region iz mnogih razloga. Aleksandar Svetelsek, iz Udruženja menadžera Slovenije je izjavio: „Svi znamo da je tržište bivše Jugoslavije prirodno tržište za nas“. Nakon toga je Esad Čolaković iz CROMA, Hrvatskog udruženja menadžera rekao: „Ne možemo ići napred ako ne učinimo prvi korak, a to je regionalna incijativa, bilo da je zovemo Jugosfera ili Jadranska inicijativa“.

I tako dalje. Sledeći dan neko je rekao da Hrvati, ili barem neki od njih, drugačije pričaju svojim medijima kod kuće. Ali koga je to briga? Oni samo sebe štite od ljudi koji i onako nemaju ništa pametnije da rade u životu. Osetio sam olakšanje. Jugosfera, bilo da vam se sviđa ime ili ne, živa je i zdrava.

I šta dalje? Predlažem da, kako god se zove, ljudi u ovom regionu smisle kako da sada koordinišu više stvari na organizovaniji način, a manje na ad hoc način kako su se stvari do sada odvijale. Imam dva primera. Beneluks i Nordijski savet u Skandinaviji. Ovih dana, veliki deo regionalne saradnje je preuzeo EU, ali godinama unazad, oni su igrali važnu ulogu.

Ako vam se sviđa, nazovite to Jadranskom inicijativom, ili samo neutralno Savet za regionalnu saradnju u Sarajevu, ali što više zemalja ovog regiona može da uskladi sve od uklanjanja ne-tarifnih barijera, do stvaranja regionalne berze to bolje. Ipak, kao što je jedan učesnik skupa u Beogradu istakao, sam Šangaj ima verovatno više stanovnika od cele bivše Jugoslavije.

U međuvremenu, mogu da se pohvalim da kada sam letos pretražio na Guglu reč Jugosfera (na engleskom Yugosphere) dobio sam devet referenci. Prošlog meseca ih je bilo 4.980 i 22.300 za Jugosferu (na srpskom). Sada ih ima oko 6.070 i 42.700. Ha…

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010.
Tim Džuda

Ovde se protura opasna teza da će približavanje ili eventualno priključenje Evropskoj uniji samo po sebi rešiti sve naše probleme. Da je Evropska unija „obećana zemlja“ koja će nam dati kredite i besplatnu pomoć i da skoro ništa ne treba raditi nego sačekati da se na kraju uselimo u kuću zvanu Evropa, a onda će sve biti u redu. Ta teza je opasna jer ima negativne posledice po mobilizaciju naroda i sticanju uverenja šta treba raditi, kaže za BIF dr Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Miodrag Zec: Setimo se, i 2000. godine pošlo se od pogrešne teze da nas Evropa neće ostaviti, da će donacije i privatizacija rešiti sve naše probleme. Ništa nije rešeno, ne znamo ni gde su donacije potrošene. Računamo na pristupne fondove Evropske unije i njih će svakako biti ali ni blizu onome što narod očekuje. Jer, ulazimo na kraju događaja – Evropa bez granica i sredstva će biti potrošena. Evropske unija će imati svoje probleme. Rumuni i Bugari koji su iz političkih razloga primljeni pre nas, čak i Litvanija, Letonija i Estonija, zemlje koje su imale veliku tranzicionu prednost, imaju ogromne probleme. Vidi se da te zemlje nisu pripremljene čak ni da tu pomoć prime, da je distribuiraju i upotrebe. Svakako da je Evropa dobra u edukativnom smislu, da nas upristoji i navede da poštujemo neke standarde, ali naše probleme moramo da rešavamo sami. Ovo što rade naši političari – samo da se dočeka taj dan da dođe ujak iz Amerike, imaće dugoročne negativne posledice. Ne ide to tako. Samo razvijaš odnos pojedinca prema državi koji je adolescentski. Dete će da razbije prozor, a tata će da plati. Ili, ja sam ostao bez ičega, nisam završio školu ili se obučio za posao, a neko će da reši moje probleme.

BiF: Šta će biti posledica naših neprekidnih očekivanja da će nam neko uvek pomagati da stanemo na noge?

M. Zec: Stradaju naši potomci kojih će biti sve manje i koji će pobeći odavde. Iz jedne generacije se teret prebacuje na drugu i treću, a pitanje je da li će treće biti. Ovde su napravljeni trajni i neodrživi disbalansi: između industrije i usluga, između zaposlenih i nezaposlenih, između zaposlenih u privredi i zaposlenih u administraciji, između rođenih i umrlih… Disbalans između proizvodnje i potrošnje je trajan i rastući. Ili, primera radi, disbalans između domaće akumulacije i investicija. Čekamo da nam neko napravi put, a da mi ništa ne uradimo. Put mora da se napravi ili iz sopstvene štednje, ili stranim direktnim investicajama ili davanjem koncesije. Krediti su najgore rešenje, a najavljuju se kao spasonosno rešenje. Država treba da ima projekciju, službu duga i koncept šta hoće i kako će izaći iz tunela. Možeš ti očekivati povremene reprograme duga, donacije, neku političku podršku… Ali i to smo sve prošli i sad smo tu gde jesmo. I ponovo ne znamo da odgovorimo na jednostavno pitanje – prodali smo veliki deo državnog kapitala, a ne možemo prstom da pokažemo šta smo od toga napravili. U redu, preduzeća i ne treba da budu u vlasništvu države, ali gde su izgrađeni putevi i mostovi?

BiF: Da li su ovde stvorena prevelika očekivanja da će nam revizori dati odgovore na sva pitanja? Danima je glavna tema bila prva, nepotpuna revizija budžeta Srbije kojom su utvrđene nepravilnosti i kršenje zakona u trošenju sredstava za 2008. godinu.

M. Zec: Rešenje je u koncepciji budžeta, šta sam projektovao da plaćam i iz kojih izvora. Revizor dobije knjigu od 500 stranica izvršenja budžeta i ide po stavkama. On može samo da kontroliše koliko je sredstava projektovano za neku namenu, a koliko je utrošeno i da li ima zloupotreba. Revizor treba to da radi, ali time se ne rešava osnovno pitanje. U budžetu možemo da predvidimo da ćemo finansirati nešto od manje važnosti ili nešto što nam uopšte ne treba. Revizorski izveštaji su čisti, budžet je transparentan ali koncept nije dobar. Primera radi, ja napravim budžet za svoje seosko domaćinstvo i predvidim da idem na koncert u Bečku operu. Dođe revizija i kaže – u redu je, to je predviđeno tvojim budžetom. Jeste predviđeno, ali da li to meni treba? Ljudi očekuju od revizije nešto što ona ne može da uradi. Skupština i javnost su mesta za razgovor o tome šta poreski obveznici mogu i treba da plaćaju.

BiF: Građani i privreda upozoravaju da nam je država sve skuplja, a privreda sve slabija. Kako u tome napraviti balans?

M. Zec: Srbija se nalazi na razvalinama velike birokratske države Jugoslavije. Ovde su ostali različiti tragovi te države, institucije, činovnici, ali se ponovo razmnožila država pa ne može da stane u zgrade bivših federalnih i srpskih organa, a priča se o smanjenju administracije. Kad je ovako nešto komplikovano, ne može se u hodu popravljati. Moramo da napravimo državu u skladu sa našim mogućnostima i primerenu regulativu. Ovakva regulativa se ne može ni sprovesti, ni kontrolisati. I treba da odredimo stroge proiritete. Smatram da je veliki posao pred Srbijom i mislim da ljudi u vrhu vlasti to vide, ali čekaju da odrade svoj mandat i da posao uradi neko drugi. Dešava se to i svetu. Sada se pojavljuju tekstovi ozbiljnih autora o tome da su Federalne rezerve podržavale politiku koja je dovela svet do katastrofe, prevashodno Ameriku, ali se to videlo kada je Buš propao. Kao što su naši drugovi videli da smo prezaduženi kad je Tito umro. Ko je do tada pričao da smo prezadužena zemlja išao je u zatvor za neprijateljsku propagandu. I sad možete imati političke probleme kad kažete da se ne treba zaduživati za tekuću potrošnju.

BiF: Šta očekuje građane u procesu pridruživanja Evropskoj uniji?

M. Zec: Ovde ljudi nisu ni svesni da se u Evropi mnogo radi. Nemate ni u jednom evropskom gradu ovakav način života posle jedanaest sati. A kod nas deca izlaze u provod u pola dva po ponoći. Kako on sutra može da ide u školu? Ili ova priča oko ukidanja viza. Oni su nam ukinuli vize kao deo kulturnog procesa Evrope. Da odemo tamo, potrošimo nešto para i da se vratimo. Nisu nam još dozvolili da radimo u Evropi, a mnogi bi da idu da rade dva meseca na crno kod strica na građevini. Drugi kažu – ići ćemo u Segedin po jeftinije kobasice. Zašto su kobasice jeftinije u Segedinu nego kod nas? Ima li smisla da narod sedne u autobus i da skidanje viza doživi tako što će da vuče torbe i da se naganja s carinom? Zar nije jeftinije da kobasice hladnjačom dođu ovde po sličnoj ceni? Zašto su kobasice i drugi proizvodi ovde skuplji? Znači da imamo unutrašnji monopol i to evropsko tržište mora da izniveliše. Ili, ministri nam govore da možemo do Frankfurta za 40 evra. Što nismo mogli juče? Ko je nama branio da dozvolimo niskobudžetnim kompanijama da uđu na naše tržište? Sada to moramo da uradimo, a mogli smo i ranije.

BiF: Evropska unija je odblokirala Prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom, koji će početi da se primenjuje od 1. januara. Koja je ekonomska dobit za zemlju od primene ovog sporazuma?

M. Zec: Ekonomski neće značiti mnogo jer se to što dobijamo ovim sporazumom direktno ili indirektno već primenjivalo, ali to je dobra politička vest. Dok države pojedinačno ratifikuju taj sporazum proći će još dosta vremena i neće on odmah početi da se primenjuje. Ono što je za nas važno, sloboda pristupa stranim tržištima, toga je i ranije bilo. Nema tih povlastica koje će vam dati mogućnost prisustva na tržištu ako nemate kvalitetnu robu. Možemo li mi ovde da proizvedemo robu koju možemo da izvezemo? Primera radi, naši političari često vole da kažu kako imamo poseban trgovinski sporazum sa Rusijom ali ga nedovoljno koristimo. Pa imamo sporazum, ali ne možemo da ga koristimo. Zašto bi Rusija, u kojoj fabriku automobila otvara Tojota i koja ima aranžman sa Fiatom, dozvolila da se iz Srbije izveze 500.000 automobila na njeno tržište? Pa Rusija će valjda otvoriti fabriku. Kada dođete do konkretnog aranžmana po sporazumu koji imamo sa Rusijom, vidite da tu ima niz drugih ograničenja. Carine je spustila i Evropska unija ali je postavila ogroman broj vancarinskih barijera. Mi nemamo robu koja je proizvedena po standardima koji tamo važe. Evropska unija ima skup specifičnih propisa i složenih procedura i čeka nas ogroman posao na koji mora da se navikne i privreda i društvo. Građanima treba objasniti da je put ka Evropi dobar i da skoro nema alternativu ali da podrazumeva mnogo više obaveza nego prava.

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010
Gordana Milojković

U subotu 13. decembra umro je u svojoj kući u Belmontu, Masačusets, u 94 godini, Pol Samjuelson, izuzetna figura među najvećim ekonomistima u istoriji. Do poslednjih dana davao je intervjue i pokušavao da ubedi Amerikance da pokažu malo više razumevanja za predsednika Obamu, u kojega je polagao velike nade i nevelike
sumnje.

Bio je živi svedok Velike krize tridesetih godina i ove koja još traje. I jednu i drugu analizirao je i tražio uzroke njihovih izbijanja žustro, temeljito i beskompromisno. Nekada su ga zbog njegove opredeljenosti, ne samo za sterilnu nauku nego i za svakodnevni život, pokušavali da deklasiraju prebacujući mu političku naklonjenost američkoj levici. Bio je naime nepomirljivi protivnik Buša Mlađeg i smatrao ga najgorim američkim predsednikom u istoriji, sramotom za naciju. To mu je donelo više neprijateljstva nego ubeđenje da je Obama na putu da izvuče zemlju iz krize i povrati poverenje sveta u Ameriku.

Oni koji su mu naklonjeni, poglavito među novinarima, prave dve greške pokušavajući da mu ulepšaju biografiju tvrdeći da je prvi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, što je netačno, jer je ta nagrada ustanovljena 1969. godine i dodeljena Ragnaru Frišu (Norveška) i Janu Timbergenu (Holandija), a Samjuelson ju je dobio naredne, 1970. godine. U obrazloženju je pisalo: „Generalno, doprinos Samjuelsona veći je nego i jednog savremenog ekonomiste podizanju analitičkog nivoa i ukupne metodologije ekonomske nauke. On je jednostavno iznova ispisao najznačajnije delove ekonomske teorije“. Drugo je tvrdnja da je bio ekonomski savetnik predsednika Kenedija. Bio je savetnik, čak učitelj, kako je govorio – davao je privatne časove – Džonu Ficdžeraldu Kenediju pre nego što je ovaj postao predsednik, a kada mu je kao predsednik ponudio mesto zvaničnog savetnika, Samjuelson je odbio želeći da sačuva svoju intelektualnu samostalnost. Umeo je da kaže: „Baš me briga ko piše državne zakone sve dok zakone ekonomije pišem ja“.

Ova sarkastična narcisoidnost imala je i osnova. Malo gde ćete naći bibliografiju njegovih radova, jer je preobimna, pa se uglavnom svodi na konstataciju da je svojim teorijama obogatio ekonomiju blagostanja (welfare), nauku o finansijama i svetsku ekonomiju. Na principima termodinamike, na primer, zasnovao je i utemeljio metod komparativne statistike u ekonomiji. Briljantno poznavanje matematike omogućilo mu je da razradi model kako promene u nadnicama utiču na zaposlenost; kako se varijacije u finansijskom pritisku odražavaju na prihod; kako investicije u preduzećima i potrošnja porodica reaguju na poteze ekonomske politike. Njegovo kapitalno delo Economics, iz 1948. godine, najtiražniji je udžbenik ikada napravljen u Americi i danas se štampa u prosečnom godišnjem tiražu od 50.000 primeraka, a od pre par godina i u Kini u tiražima nepojmljivim za Zapadni svet. To je najkompjuterskije organizovana knjiga iz doba kada ni reč kompjuter nije bila u upotrebi. Kombinujući crnu, plavu i crvenu boju slova omogućio je da se na više načina prati misao, potkrepljuje definicijama i postavljaju pitanja za raspravu. Ja bar nisam imao prilike da vidim bolje organizovanu knjigu – udžbenik.

Bio je najbolji učenik velikog ekonomiste Jozefa Šumpetera, ali je nesumnjivo da je na njega najviše uticao Džon Majnard Kejnz, koga je on ustoličio kao repernu vrednost u ekonomskoj teoriji. Pod njegovim uticajem su, međutim, nastali sledeći dobitnici Nobelove nagrade: Robert Solou, Franko Modiljani, Jozef Stiglic, Pol Krugman, Robert Merton, Džordž Akerlof, Robert Engle i Lorens Klajn. Impozantno, zar ne? Sredinom šezdesetih godina nedeljnik Newsweek u rubrici „Pro et Contra“ objavljivao je naizmenično u svake nedelje ekonomske aktuelne komentare Pola Samjuelsona i njegovog zakletog neprijatelja Miltona Fridmana. Bilo mi je neverovatno da Nobelovci pišu na prostoru od jedne stranice A 4 formata, koliko kod nas ne bi prihvatio ni asistent na ekonomskom fakultetu. Jednom su čak delili jednu stranu, a to znači svaki po jednu kucanu stranicu teksta. Dok su oni pisali bio sam redovni kupac Newsweeka.

Kao profesor bio je poznat i omiljen po ironiji prema sebi, kolegama i ekonomskim institucijama. Poznata je njegova definicija da su berze u stanju da predvide zbivanja pa su tako „predvidele devet od pet poslednjih recesija“. Ili recimo da je svom profesoru algebre savetovao da za ušeđevinu kupi akcije na berzi, a samo par dana posle toga izbila je Velika kriza 1929. godine. Bio je to dokaz „da je svaki sistem podložan greškama“ konstatovao je naknadno. „Jedan ekskluzivno kapitalistički sistem ima nesumnjivih prednosti, naročito kao stimulans za preduzeća, međutim ima i seriju teških nevolja koje na kraju dovedu dotle da treba imati pun kofer preciznih i solidnih regula“. Pisao je to pre izbijanja ove krize, u doba najvećeg zamaha neoliberalizma. Pre kratkog vremena Ben Bernaki, predsednika američke centralne banke (FED) rekao je „Zahvaljujući njemu (Samjuelsonu) od Njujorka do Pekinga, svi mi guverneri banaka postali smo kenzijanci“.

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010.
Milutin Mitrović