Tekstovi

Samo Exit, Guča i Beer fest privuku najmanje milion i dvesta hiljada posetilaca godišnje. Prihodi od ovih manifestacija mere se desetinama miliona evra i u stalnom su porastu, a festivalska groznica iznedrila je novi tip turizma – mešavinu kamperskog i muzičkog, ispuštajući iz vida detaljnije upoznavanje sa kulturom države u kojoj se ovi događaji održavaju.

U avgustu 1969. godine Vudstok je doživeo planetarnu popularnost i time postavio novi trend u turizmu. Uskoro mu se navršava četrdesetogodišnjica, a pomama za muzičkim festivalima ne jenjava, oni su sve brojniji, profitabilniji i sličniji. Muzički festivali nove generacije nisu nalik španskim fiestama, niti saborima u našim krajevima, tu je globalizacija odnela pobedu nad autentičnošću.

Tako danas čitave armije mladih ljudi svaku svoju turističku lokaciju određuju na osnovu festivalskih ponuda, bez interesovanja za upoznavanje lokalnih kultura. Većina posetilaca festivala su tzv. bekpekeri koji sa rančevima i šatorima putuju svetom i obilaze muzičke događaje. Često ni ne stignu da upoznaju bar nešto od tradicije zemlje u kojoj se nalaze, a već pakuju stvari kako bi se uputili ka sledećoj destinaciji. Ni muzika više nije presudni faktor pri donošenju odluke da li ćete otići na neki festival, jer kao što vidimo, dobar broj ulaznica za Exit se proda pre objave izvođača. Dakle, revolucija koja je počela sa Vudstokom pretvorila se u konformizam, jer u bilo kom delu sveta slušaćete istu muziku u istim uslovima.

Besplatni šatori
Kada se povede reč o turizmu u državi koja nema more, a ne neguje preterano istorijska dobra, priča se svede na noćni provod. Često se ponosimo Exitom i Gučom, uzdižemo ih na nivo Luvra srpske turističke ponude. Iznenadiće vas podatak da turističke organizacije širom sveta ne vide ove događaje kao manifestacije vredne uvršćivanja u program, ali ih zato siromašni studenti često gledaju kao jeftinu zabavu. Od ovogodišnjih festivalskih ponuda u Evropi, koje je sastavio Tajms, po privlačnosti prednjače one u Austriji i Belgiji, a na trećem mestu su naši susedi Bugari sa festivalom Spirit of Burgas, dok su odmah iza njih Hrvati sa svojim T mobile Inmusic festivalom. Ma koliko se mi kleli u Exit, on zauzima 14-tu poziciju, a teško da neko može u isto leto da udene 14 festivala koje bi obišao. No, od 2007. godine, kada je MTV proglasio Exit najboljim festivalom u Evropi, Novi Sad ugošćava veliki broj stranaca, od kojih je iste godine od ukupnog broja gostiju (190.000), oko 15.000 bilo iz Britanije.

„Oficijalni Exitov turistički servis“ stranim državljanima služi kao informator, a uglavnom se bavi pružanjem logistike za prevoz i smeštaj, i eventualno promovisanjem odevnih predmeta sa logom festivala. Veliki deo stranaca ne sazna ništa o istoriji Petrovaradinske tvrđave, na kojoj se održavaju žurke. Koga za to treba kriviti? Festivali su komercijalna dešavanja, i njihovi organizatori pružaju publici ono što traži. Svako može, bar na Internetu, da nađe pojedinosti o zemlji koju posećuje, ali očigledno je da mnogi nemaju interesovanja. Čak ni kada dođu i vide zidine stare tvrđave, ne ističu se preterano radoznalošću. Neki socijalni psiholozi tvrde da posetioci festivala za vreme njihovog održavanja razvijaju svojevrsnu kolektivnu svest, te imaju veću potrebu da budu u masi, bilo da je to ispred bine ili u kampovima. Kada se događaj završi oni su preterano umorni da bi obilazili lokalitete, već se spakuju i odu kući. Nekad se i ne spakuju, samo odu. Zato su naši domišljati omladinci počeli da odlaze u kampove, a ne na festival, kako bi pokupili kampersku opremu za Britancima koji je bacaju posle jedne upotrebe.

Srpski Vudstok
Međutim, nije Exit jedini festival u Srba. Postoji jedan, još srpskiji – sabor trubača u Guči, takozvani „srpski Vudstok“. Još od 1961. godine duvački umetnici zabavljaju posetioce Dragačeva, ali od kako poslednjih godina raskidamo sve veze sa komunizmom, u našem društvu raste uticaj crkve i srpske tradicije, što je trend uočljiv i u politici, i u društvenom životu. Prošle godine Gučom je samo u jednom danu prodefilovalo 200.000 posetilaca, koji su sa pljeskavicama u rukama slušali nadmetanje naših najboljih trubača. Ovaj festival okuplja čitave porodice, ali i dosta stranaca koji ga smatraju odrazom srpske tradicije. Prošle godine dragačevsku travu gazilo je 600.000 ljudi, dakle cela omanja država (poput jedne iz susedstva). Zato su se organizatori Sabora bunili kada su iz reklame emitovane 2007. godine na CNN-u, kao deo srpske turističke ponude izostavljeni Exit i Guča. Značaj festivala trube rukovodstvo je predstavilo i kroz prihode, iste godine kada je problematična reklama emitovana Sabor je (sa besplatnim ulazom) zaradio 70 miliona dinara, od čega je 15 miliona samo zarada od pečenja, a 1.2 miliona evra prihod od prodaje piva. U godini pomenute reklame, ministar Dinkić je potpisao ugovor o saradnji sa Exitom, koji precizira trogodišnju finansijsku pomoć festivalu u minimalnom iznosu od 30 miliona dinara godišnje. Taj novac se svima vratio, poreskim organima, stanovništvu, organizatorima i snalažljivim trgovcima, od kojih čak neki ispred tvrđave ujutru prodaju strancima hleb namazan mašću i alevom (toliko o upoznavanju sa nacionalnom kuhinjom). Prošlogodišnji prihod u širim razmerama procenjuje se na 20 miliona evra, koji su osim u organizatorevim, delom završili i u džepovima taksista, kafedžija, pekara, domaćica, i svih onih koji su imali makar sobu od dva kvadrata za izdavanje. Nije loše, s obzirom na uloženih 2 miliona evra.

Hleba i igara
U uslovima opšte beogradizacije nije bilo moguće ostaviti prestonicu bez sopstvenog festivala. Belgrade Beer fest svakog leta okupi pola miliona ljudi, zablokira grad i osveži posetioce sa više od 600.000 litara piva. Za 6 godina postojanja festival piva je posetilo 2.5 miliona ljudi, od čega je upadljivo porastao broj stranaca posle 2006. godine, kada je list “The Independent” uvrstio Beer fest među 20 najatraktivnijih događaja na planeti. Još jedan način za zaradu i brendiranje Srbije.

Iako ih ima mnogo, glad za festivalima ne umire. Srbija svake godine širi ponudu što novih, što postojećih manifestacija, počev od trens festivala, preko Super naturala, festivala tamburice do poznatog palićkog Trenčtauna. Ekonomisti bi vam sad rekli da će ovaj mehur u jednom trenutku pući. Ako je tako, uvek možemo da dopunjujemo festivalsku ponudu nekim novim sadržajima, i da se nadamo da će narod (a posebno van naših granica) uvek biti željan hleba i igara.

Marija Dukić
broj 56, jun 2009.

Srbija je lepa zemlja. To nas uče od malena. Dovoljno je odmaći od gradova i betona da bi se u to uverili. Međutim, takođe nas uče da je Srbija najlepša zemlja, a to se već ne može izmeriti. Problem nastaje kada neko pokuša trapavo da unovči samoproklamovani epitet „najlepše zemlje“ u kombinaciji sa opštim trendom „povratka prirodi“. Tada strada građanin „najlepše zemlje“, potencijalni turista.

Proleće je stiglo taman na vreme. Idealno za tumaranje po prirodi, pešačke ture ili vožnju bicikla. Zaljubljenici u prirodu vole prostranstva i spoj reke i šume. Letimičan topografski pogled uputio bi ih na NP Đerdap, prelepo i zaštićeno parče prirode. Sve zvuči primamljivo: retke životinjske vrste, prašuma, Dunav, čist vazduh i arheološki lokaliteti, a ni udaljenost od urbanih centara nije prevelika. Čak i prvi pogled na cenovnik, prema kome prenoćište u lovačkoj kući košta 950 dinara, ne kvari idilu. Ali detaljnija računica odbija i najtvrdokornije „zelene“.

Naime, pomenuto prenoćište sa doručkom košta 732 dinara više. Tačno 1.682 dinara. Naravno cena je izražena po osobi, koja je očigledno veoma ješna. Stručni pratilac koštaće vas 3.363 dinara. Stručnjak je obavezan. Bez dozvole vodiča ni šetnja nije dozvoljena. Pod šetnjom se podrazumeva korišćenje pešačkih staza. Posmatranje divljači košta 2.375 dinara i to za grupu do deset ljudi. Ako vas ima jedanaest, teško vama. Da ne grešimo dušu, samo posmatranje okoline je veoma jeftino i to iz tzv. „vizitorskog centra“ i košta 100 dinara. Za preko 10 osoba – 50 odsto popusta, kao u „telešopu“. Posmatranje ptica u trajanju do četiri sata je okruglo 2.000 dinara. Nije nam jasno zašto se trend nezaokruživanja cena prelomio na jadnim pticama. Prostim računanjem, minut gledanja ptica košta 8,3 dinara. Zato nemojte mnogo da trepćete i ponesite kapi za oči.

U ovoj digitalnoj epohi, sa više nego dostupnim spravama za fotografisanje i snimanje, ako ste negde bili, a niste to ovekovečili, to je isto kao da niste nigde ni bili. To dobro zna i uprava Đerdapa, pa će vam fotografisanje naplatiti 1.682 dinara po danu. Dakle, isto koliko i noćenje sa doručkom. Ako želite da prespavate i doručkujete, a pri tome koji put i škljocnete, spremite 3.364 dinara. Pazite da ne gledate mnogo naokolo, da vam i to ne bi naplatili kao recimo, uslugu „posmatranja uvenulog lišća, 32 dinara po listu“. Naravno, u cenovniku ima još usluga, kao što su: usluge prevođenja, vožnje terenskog vozila, vožnja gliserom, itd.

Evo i jedne anegdote. Grupa biciklista okupljenih oko freebiking.org foruma krenula je u aprilu ove godine na turu po Đerdapu. Tamo ih je zatekla i neprijatna činjenica da moraju platiti stručno lice da ide sa njima, iako su neki od njih taj put poznavali bolje od dotičnog lica. Tada su još važile stare cene, pa su prošli relativno jeftino, 2.700 dinara. Uprava je i ovakve slučajeve predvidela pa ih je stručno lice pratilo na „ekološkom“ motorciklu marke tomos, model APN6.

Međutim, nisu svi nacionalni parkovi i rezervati iskoristili priliku da naplate vazduh i zeleno lišće. Specijalni rezervat prirode „Zasavica“ naplaćuje ulaz 100, a vožnju brodićem sa stručnim predavanjem 250 dinara. U restoranu će vas kafa koštati 50 dinara. Fruška Gora za Prvi maj naplaćuje ulaz 100 dinara po automobilu, sa pravom loženja vatre i pride kesom za đubre. Ulaz u popularnu „Đavolju Varoš“ košta 250 dinara, a slična je situacija i u ostalim parkovima. Samo pitanje je koliko dugo?

Uroš Nedeljković
broj 56, jun 2009.

Omiljena odmarališta dobrostojećeg sveta u 19. veku bile su banje. Beograđani su odlazili u banje da se leče „mahom od prozeba po neugodnim stanovima i dućanima sa plehanim furunama i mangalima“, beleži štampa. Putovalo se konjskim zapregama. Put od Beograda do Sokobanje trajao je tri do četiri dana i koštao pet dukata. Ostajalo se obično po mesec dana na „oporavku“. Provod je bio skroman: šetnja, odmor u hladovini i ispijanje lekovite vode.

Razvoj i procvat Sokobanje u Kneževini Srbiji počinje tridesetih godina 19. veka. Po oslobađanju od Turaka knez Miloš je naredio da se „opravi amam, da se podignu špitalj i konak za njega“. Knez je postavio i prvog banjskog lekara Leopolda Erliha a banjske vode poslao u Beč na analizu. Meštani su lekara Erliha nazvali Đoka Pokrštenjak. U kancelariji Kneza napisan je 21. juna 1837. godine prvi uput za izvesnog zastavnika Lazarevića „koji se šalje u Banju radi upotrebe tople vode a ima ga primiti doktor Đoka i da mu upute za lečenje“.

Pored Sokobanje, popularne su bile i Ribarska, Brestovačka, Aranđelovačka i Vrnjačka banja. Žigmund Herger, upravnik saksonskih rudnika u Frajburgu, koga je knez Miloš angažovao da ispita prirodna bogatstva Srbije, daje visoku ocenu kvalitetu vrnjačkih mineralnih voda. Josif Pančić savetuje načelniku Kruševačkog okruga Pavlu Mutavdžiću da se „od otoka crne džigerice najvišeg stepena“ leči vrnjačkom vodom. Ostalo je zabeleženo da se Mutavdžić posle mesec dana ispijanja ove mineralne vode – izlečio.

Letovališta gospoštine i siromaha
U Vrnjačkoj banji su 1869. godine posetioci stanovali u planinskim kolibama i iz seljačkih vrgova pili lekovitu vodu koja je izbijala iz zemlje i razlivala se po livadama. Tridesetih godina prošlog veka srpske banje su letovališta „gospoštine i siromaha“. Vrnjačka Banja je imala tri bazena, dva topla i jedan polutopao („za nervoznije bolesnike“) i osam kada. U vreme sezone u bazenima se dnevno kupalo 2.000 ljudi, po ceni od 5 do 15 dinara po osobi. Štampa piše da su „u časovima najudobnijim za kupanje“ i cene najviše. „Rano izjutra i kasno u veče kupaju se seljaci i sirotinja po najnižoj ceni. Kako su ovi najbrojniji, to se u basene pušta više nego što je propisano. U basen za 45 ljudi, pusti se i svih 80. To svakako nije udobno ali zar bi bolje bilo ograničiti broj i uskratiti siromašnijima lečenje?“ Štampa beleži i da je Uprava fondova odobrila Vrnjcima zajam od 20 miliona dinara „od koje sume bi tri četvrtine bile utrošene na izgradnju keja i regulisanje Vrnjačke reke, a pet miliona na podizanje jednog modernog kupatila snadevenog prostranim basenima i udobnim kadama“.

O Vrnjcima se starala država zbog izuzetnog značaja lekovitih izvora. Politika piše krajem juna 1928. godine da „ne znači da se to staranje do sada ispoljilo u bogzna kakvom vidljivom obliku. Iscelište ispod Goča po izgledu svome, po udobnosti koje pruža i bolesnima i zdravima, plod je skoro isključivo privatne inicijative, napora pojedinaca, uloženog truda i novca samih građana“. Vrnjci su bili jedina banja u Srbiji u državnim rukama. Ostale su bile ili u privatnoj eksploataciji ili predate oblasnim samoupravama. „One prve cvetaju. Za druge se još ništa ne može reći, jer su samouprave, takve kakve su skorašnja tekovina“, piše Politika.

Tih tridestih godina prošlog veka, za vreme velike svetske ekonomske krize, smanjio se broj stranih turista i opao turistički promet u tadašnjoj Jugoslaviji. „U vezi s tim predlagali smo, da se sprovede reforma kod naše turističke propagande na taj način, što bi interesenti pristupili kolektivnoj reklami i sa smanjenim izdatcima postigli pozitivnije rezultate, dok bi naši oficijelni biroi na strani mogli da se postave na novu osnovu“, piše tadašnja štampa. Bilo je i predloga da se u turizmu kreira i zimska sezona. „Otvaranje zimske sezone bi imalo dvojaku korist: A) Postigla bi se pravilnija raspodela u turističkom prometu i smanjila ona silna navala turista za vreme leta, što ima često za rezultat nemogućnost, da se posetiocima uvek pruži potreban konfor i potrebna susretljivost. B) Kreiranjem zimske sezone naš bi turizam dobio jedan novi polet. Pre svega, moramo imati na umu da ima jedan lep broj domaćih ljudi koji odlaze na zimovanje u inostranstvo bilo u primorska bilo u brdska mesta. Kreiranjem zimske sezone bi se ljudi mogli u velikoj meri zadržati kod kuće“.

Da se spreči
U kreiranju zimske sezone se nije mnogo odmaklo, oni koji su imali para nisu se odazvali patrotiskim pozivima da letuju u zemlji a i stranih turista je bilo sve manje. Smanjena poseta stranaca očekivala se i u turističkoj sezoni 1933. godine. Milivoje M. Savić, načelnik Ministarstva Trgovine i Industrije u penziji, to pripisuje ekonomskoj krizi i smetnji za dobijanje pasoša i deviza za letovanje koje su preduzele Nemačka, Austrija i druge zemlje. Savić u knjizi „Šta da se radi u ovo ekonomski teško doba?“ predlaže da država preduzme mere kako bi se sprečio odliv deviza iz zemlje. „Potrebno je nešto preduzeti da se spreči za ovu godinu; idenje u Svetu Zemlju, bilo za Hrišćane bilo za Muslimane; ili da se spreči idenje u šetnju ili na poklonjnje Sv.Ocu Papi; da se spreči idenje u šetnju ili lečenje u Beč, Pariz, Nicu, Ostendu, Monaku, Norvešku, strane banje (imamo za sve potrebe banje), ili ma gde bilo da treba ići i nositi devize i iste trošiti; da se spreči organizovanje izleta koje priređuje „PUTNIK“ po stranim zemljama; da se spreči idenje na premijere i na kupovanje robe u B. i Pešti, kao što čine Vojvođani; da se onemogući letovanje na Semeringu u Koruškoj ili zimovanje na Rivijeri, da se spreči idenje radi kupovanja odela, rublja i nakita u Beč i Pariz, kako to čine Zagrepčanke i Beograđanke, da se spreči idenje u strane banje onima čije bolesti leči naša slavna banja VRNJCI (jer je bolja za bolesti creva i za bolesti srca od nemačkih i francuskih banja) isto kao i Rogaška Slatina, Vrućica (srčane bolesti), Niška Banja i druge. Da se spreči idenje gospode i gospođa da se provedu u zemlje, gde ih moral ne obavezuje, kao u B. Pešti, Beču i Parizu. Kao sredstvo da se ovo izvede bilo bi nedavanje pasoša ili davanje sa velikom taksom do 10.000 dinara kao i nedavanjem deviza. U zemlji zarađenu ili nasleđenu paru, u zemlji i potrošiti“.

Jugoslavija je već naredne, 1934. godine, produžila turističku konvenciju sa Čehoslovačkom. To je bilo značajno za turizam jer od dvesta hiljada stranaca koji su te godine letovali u Jugoslaviji, Čeha je bilo šezdeset pet hiljada. Ovde su letovali i Austrijanci, Nemci i Mađari. Beograd je bio u to vreme oblepljen plakatama koje pozivaju na kockanje u Monte Karlu.

Prvih godina posle Drugog svetskog rata nije se mnogo letovalo niti se o tome pisalo. Ipak, 10. avgusta 1947. godine novine objavljuju da je „ovogodišnja turistička sezona po broju posetilaca nadmašila i najjaču godinu pre rata“.

Gordana Milojković
broj 56, jun 2009.

Zamah etno turizma u široj okolini Zlatibora zavadio je opštine, sela i komšije, ali vas, kao i uvek u Srbiji, zatekne i neka potpuno drugačija priča: solarna energija i knjževne večeri „Kod Komše“.

U komunističko vreme, dok su žitelji sela vršili invazije na gradove, seoski turizam je razvijala gradska srednja klasa, masovno gradeći vikendice u ruralnom okruženju. Nakon devedesetih godina, koje ćemo ovog puta preskočiti jer nismo mazohisti, najpopularnija vikend naselja, poput Zlatibora, doživela su preduzetnički procvat. U ime povratka prirodi netaknutoj pod sankcijama i razvoja seoskog turizma, centar Zlatibora je sve više nalikovao Beogradu, počev od divlje gradnje i „kreativnih“ urbanističkih projekata za pranje novca, preko nesnosne gužve, buke i đubreta na sve strane, do cena koje su često po visini avangardne čak i za beogradske. Predstavnici seoske idile sveli su se na preprodavce „narodne tradicije“, među kojom dominira čudotvorno srpsko travarstvo koje leči i bolesti koje još nisu otkrivene i na neuhranjene konje za iznajmljivanje, na kojima se uspaničeni i jahanju nesvikli gradski žitelji s mukom probijaju kroz kolone automobila.

Za to vreme, ono malo preostalih seoskih domaćinstava u takozvanoj široj okolini Zlatibora spavalo je snom pravednika, sve dok država nije rešila da i tu unese više tržišnog duha. Kao i sve drugo i to je podstakla na samo nama svojstven način – umesto turističkom strategijom, preduzetnički žar je nikao iz pepela umešno privatizovanih društvenih preduzeća, od čijeg je dugoročno uspešnog poslovanja ostala samo masa dugoročno nezaposlenih. Vraćanje dedovini u seoskim zabitima odjednom je postala zvezda vodilja za preživljavanje nove kategorije stanovništva – tehnološkog viška, a među srećnicima koji su imali gde da se vrate pronaćićete sve nivoe formalnog obrazovanja: od magacionera do doktora nauka.

Proročki turizam
Trenutno, okolina Zlatibora podseća na doba industrijalizacije i elektrifikacije, samo što ovoga puta na sve strane niču minijaturna samozvana etno sela, sa kupalištima koje vispreni seoski domaćini prave pregrađujući potoke na imanju. Nepisano novokomponovano pravilo „što više novca to više kiča“ i ovde važi, a vrhunac su „projekti“ za koje vlasnici sa ponosom ističu da su angažovali „čak i dizajnere“. Pitanje gde su se dotični dizajneri školovali prvo je što vam padne na pamet kada vidite kombinaciju seoskih preslica sa imitacijama leopardove kože i antičkih stubova, garantovano potpuno nepoznatih nekadašnjim antičkim žiteljima. Stručnjaci koji su sa mnogo znanja i ukusa osmišljavali Sirogojno, ovde verovatno doživljavaju nervni slom bez nade u izlečenje, naročito kada vide da se, za razliku od polupraznog Sirogojna, među etno antičkim stubovima množe platežni turisti iz kategorije tranzicionih dobitnika.

Ipak, čuveno tradicionalno gostoprimstvo, srdačnost i otvorenost srpskih domaćina ne dovode se u pitanje, naročito ovo treće ako pokažete iole interesovanja za aktuelna lokalna predanja. Tako ćete o Kusturičinom mešetaranju sa Drvengradom saznati pikanterije na kojima bi vam pozavideli i najtiražniji tabloidi, a sa nešto više topline, budući da je ovde rođen, meštani će vam odmah servirati i priču o tome kako je Ljubivoje Ršumović napisao čuvene stihove „Ima jedna pećina stroga“ krijući se od škole u obližnjoj Markovoj pećini. Da ste kojim slučajem stranac koji je naglo progovorio srpski, vrlo brzo biste ušli u tajne srpskog mentaliteta iz prve ruke i shvatili da srpska uzrečica „da komšiji crkne krava“ odražava samu suštinu domaćeg poimanja tržišne konkurencije. U pregalačkoj želji da privuku turiste, među selima i opštinama se vodi pravi rat ko će koga više opljuvati pred posetiocima, a trenutno prednjače žitelji Kremna, namerni da razvijaju pionirski poduhvat „proročkog turizma“. Oni optužuju i domaću i međunarodnu političku mafiju za zaveru protiv njihovih prirodnih potencijala koji se odupiru snimanju iz satelita i ljudskih resursa koji obiluju „onima što svako malo nešto prorokuju i budalesaju“.

Vode se i pojedinačne komšijske bitke oko međa, zahvaljujući kojima avetinjski zvrje nedovršeni turistički objekti, a najveća poslastica je preganjanje sa državom. Tako je izuzetno atraktivnu Stopića pećinu, u čijoj unutrašnjosti izvire reka, lokalna vlast tek nedavno sredila za posetioce. Pre toga se godinama naganjala sa vlasnikom zemljišta koji je prisvojio i pećinu koja se nalazila na njegovom imanju, pa su radoznali turisti, pod uslovom da ne slome vrat na strmim prilazima, mogli da bace pogled unutra samo uz novčanu naknadu domaćinu i pod svetlošću ručne lampe. Sa druge strane, država pet para ne daje za obnavljanje i održavanje rodne kuće Dimitrija Tucovića, žali se njegov potomak, iako ju je uvrstila kao lokalnu istorijsku baštinu u sve promotivne materijale.

Vrati se sebi dok još imaš kome
U njima, međutim, nećete naći ni traga o odmaralištu „Kod Komše“, na koje možete samo slučajno da naletite ili po preporuci prijatelja. Vlasnik je mašinski inženjer i nesuđeni magistar solarne energije, koji je i nauku i posao u gradu napustio još osamdesetih godina i rešio da se, kako kaže jedan beogradski grafit, „vrati sebi dok još ima kome“. Kupio je zemlju u okolini Zlatibora, uz reku i brezovu šumu, za koju su seljani govorili „da tu ni pametan zec ne noćiva“. Tu se danas, pored kupališta i teniskog terena, uzdiže neobična građevina koju je Komša sam gradio, improvizujući i igrajući se: počev od kula za zagrevanje vode pomoću sunčeve energije, do balkona sa mornarskim lestvama, koji nosi naziv „Balkon Romea i Julije“. Na putu kojim se ulazi u dvorište ispisani su stihovi koji služe za odbranu od nepoželjnih posetilaca, „koji ne znaju ni od čega su umorni ni kako da se odmore“. U dvorištu je bunar bez vode, koji su turisti pretvorili u bunar želja, tu je i hidrometeorološka stanica, poklon Hidrometeorološkog zavoda Srbije, a u svakom ćošku kuće mnoštvo različitih knjiga.

Kod Komše se gosti često služe sami i pomažu mu kad je gužva, nema preteranog komfora, ali zato sok ili kafa koštaju svega 40 dinara, pri čemu, priznaje, i sa tom cenom zaradi dvostruko. U njegovom dvorištu može da se pleše uz valcere sa vojničkog razglasa, tu se održavaju književne, naučne i duhovne večeri. Leti se kod Komše okupljaju i naši ljudi koje je karijera odvela na različite strane sveta, dok on sam nema stalno mesto boravka, jer su ga se u rodnoj Požegi odavno odrekli, a ovde nikako da ga registruju, niti ga iko zove pravim imenom, a čak mu i pošta stiže naslovljena samo na „Komšu“. Još ga proučavaju, kaže u šali, da vide da li će se uklopiti u komšijske odnose u seoskoj idili.

U toj idili ipak je nešto idilično: pored prirode i cvrkuta ptica, ovde ćete se odmoriti i od gradske frustracije oko svetske ekonomske krize. Ona se ne prepoznaje ni po broju turista, ni po ponašanju domaćina, koje nalikuje aktuelnom vicu o srpskom seljaku koji na pitanje da li se plaši svetske ekonomske krize odgovara: „A što bih se plašio? U Srbiji je sve propalo, pa će i ta svetska kriza“.

Zorica Žarković
broj 56, jun 2009.

Srbija u zdravstvenom turizmu ima tradiciju dužu od 160 godina, hvale se domaći, koji dodaju da su “lekovita voda, blato i čist vazduh” aduti Srbije. Sa spiska su izostavljene najlon kese i olupine šporeta koje sustižu ostatke frižidera u “neotkrivenoj prirodi koja oduzima dah”.

Godine 2012. će medicinski turizam u svetu vredeti 100 milijardi dolara, a 780 miliona pacijenata će tražiti leka u inostranstvu. „Deloitte Consulting” je utvrdio da se 2007. oko 750.000 Amerikanaca lečilo u inostranstvu, a lane milion i po.

U ovu turističku granu ubrajaju se sve vrste zdravstvene pomoći uključujući psihijatriju, alternativnu medicinu i pogrebne usluge. Zdravstveni turizam je industrijska grana u najmanje 50 zemalja.

Prvi turisti sa destinacijom “ozdravljenje” hodočastili su u Asklepijev Epidaurus. Epidaurus je u 4. veku p. n. ere imao bolnicu, kupke i spavaonice (abaton) za pacijente. Gostinska kuća imala je 160 soba. Bogovi su bolesnike u snu savetovali kako da ozdrave. Nađeni su zapisi u kojima bolesni zahvaljuju Asklepiju, bogu medicine.

Zbog neusklađenih medicinskih standarda, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 2004. osnovala Svetski savez za bezbednost pacijenata. SZO ne može da ujednači etički osetljiva pitanja u medicinskom turizmu: u Indiji i Kini se ilegalno trguje organima i tkivima, a u Tajlandu su doktori toliko okupirani pacijentima iz inostranstva da zapostavljaju zemljake.

Deset operacija u Indiji, Tajlandu ili Južnoj Africi košta kao jedna ista takva u SAD ili EU. Zamena srčanog zaliska košta u SAD 200.000 dolara, a u Indiji 10.000. U sumu je uključena povratna avio karta i kratak odmor za pacijenta. Zubni most staje u SAD 5.500 dolara, u Indiji 500. U Tajlandu je cena ugradnje veštačkog kolena uz šestodnevnu fizikalnu terapiju 80 odsto niža nego u SAD. Facelifting košta u SAD 20.000 dolara, a u Južnoj Africi 1.250 dolara. Iz Južne Afrike mame na “medicinske safarije”.

U Boliviji i Kolumbiji plastične lepotice su svakodnevica. Više od 70 odsto Bolivijanki iz srednje i gornje klase podnelo je neku vrstu plastične intervencije.

Za Kubance i za strance
Amerikanac uštedi 30 do 60 odsto para ako se leči u Kanadi. SZO smatra da su zdravstvene usluge u Kanadi kvalitetnije od američkih. Međutim, Kanađanin u proseku 9,4 nedelja čeka intervenciju lekara, a 16 sedmica operaciju katarakte.

Izrael godišnje zarađuje oko 40 miliona dolara od operacija, vantelesne oplodnje i terapeutskih pogodnosti Mrtvog mora. Jordan prihoduje od medicinskog turizma najmanje milijardu dolara. Jordanske medicinske usluge su četiri puta jeftinije od američkih. Svetska banka je rangirala hašemitsko kraljevstvo kao najbolji centar medicinskog turizma u regionu I kao peti u svetu.

Kuba je decenijama destinacija bolesnika. Hiljade pacijenata privlače reputacija ostrvskih doktora, jeftinoća i plaže koje okrepljuju. Godišnje Kubu poseti oko 20.000 zdravstvenih turista koji traže artroplastiku, izlečenje od raka i bolesti zavisnosti, očnu i kozmetičku hirurgiju. Kuba ima dve vrste bolnica – za Kubance i strance. Vlast podstiče zdravstveni turizam i tako što državljanima SAD ne upisuje u pasoš da su posetili ostrvo pod američkim sankcijama, a sa kojim Vašington nema diplomatske odnose.

Indijski medicinski turizam raste po godišnjoj stopi od 30 odsto, a 2012. će Indija od medicinskih usluga zarađivati dve milijarde dolara. Turiste privlače niske cene, najnovije medicinske tehnologije i privrženost međunarodnim standardima. Za posetioce iz anglosaksonskog područja nema jezičke barijere.

Prema rangu SZO, sistem zdravstvene zaštite u Singapuru je šesti u svetu i prvi u Aziji. Prošle godine je američki lanac supermarketa Hannaford Bros. platio put, troškove za pratioca i sve bolničke troškove svojim nameštenicima kojima su u Singapuru ugrađivali veštačke kukove ili kolena. Tajland ne zaostaje. Bolnicu u Bangkoku godišnje zaposedne 150.000 pacijenata iz inostranstva. Amerikanac je bypass na koronarnoj arteriji platio 10.000 dolara, a ne 75.000 dolara koliko bi ga koštao u domovini.

Češka, Kipar, Litvanija, Mađarska, Malta, Nemačka, Poljska, Portugal, Slovačka, Španija i Ukrajina prednjače u evropskom medicinskom turizmu. Češke banje odgovaraju svetskim standardima. U Mađarskoj svaku specijalističku ordinaciju mesečno posećuje 200 pacijenata iz inostranstva.

Karanfil devojče
U Srbiji se razvija zdravstveni turizam, izvestio je novinar francuske agencije Frans pres ovih dana. Srbija u zdravstvenom turizmu ima tradiciju dužu od 160 godina, hvale se domaći, koji dodaju da su “lekovita voda, blato i čist vazduh” aduti Srbije.

Srbija ima 360 izvorišta termalnih i termomineralnih voda, a 36 banja. Rimljani su do IV veka na banjskim izvorištima Srbije gradili kupatila, bazene i vile, Turci amame koji i danas imaju upotrebnu vrednost u Sokobanji i Novopazarskoj banji. U Srbiji je 37 odsto turističkih ležajeva u banjama, ali se koristi samo deset odsto kapaciteta.

Pod odrednicom “Smeštaj u Banjama Srbije” (nije greška, opaska autorke), Soko banja se reklamira na ćirilici uz opasku da organizuje takmičenje “Prva harmonika”, a Niška banja smotru “Karanfil devojče”. U Mataruškoj banji slave kolektivno Aranđelovdan. Nekrštene duše mogu na “Pogačijadu”. Cena jednodnevnog boravka po osobi u banjama Srbije je od deset do 50 evra. U Hrvatskoj je najjeftinija banja dnevno 35 evra, ali se u nekima lice i dekolte može podmlađivati čokoladom ili vinom. Ovaj poslednji tretman košta 72 evra. U Portorož mogu i psi, ali četvoronožno noćenje košta 13 evra. U Radencima, koji su osnovani 1882. osim lečenja postoji i 16 zanimacija za goste, bez “tri srca” a cena prenoćišta je 75 evra. Jelovnik u susedstvu sadrži i šest dijetalnih menija – za dijabetičare, srčane bolesnike, vegetarijance, vegane i hranu bez glutena, “trennkost”.

Devet programa – Lečenje kao odmor; Brza dijagnostika; Linea life; Wellness vikend; Medeni mesec; Zimski san; Menadžerski preventivni program; Kongresni turizam i Dentalni turizam su bolnici “Merkur” u Vrnjačkoj banji doneli titulu najbolje u zdravstvenom turizmu Srbije. Merkur je i Nacionalni centar za prevenciju i edukaciju dijabetičara.

I druga komparativna prednost Srbije je zubata. Iako turističke agencije dovode inostrane pacijente u stomatološke ordinacije Srbije, zubna ordinacija XY iz Beograda se oglašava direktno na netu: “Obezbeđujemo vožnju od aerodroma ili autobuske stanice do hotela i posetu stomatologu. Po završetku tretmana i odjave iz hotela imate vožnju do aerodroma ili autobuske stanice. Sva naša oprema i materijali su iz zemalja EU. Koristeći naše usluge možete da uštedite i do 70 odsto novca koji bi potrošili za isti stomatološki zahvat u vašoj zemlji. Za sve zahvate garancija je četiri godine”. Ima i objašnjenje kako pronaći spisak beogradskih hotela, da li je pacijentu potrebna viza i cenovnik usluga u evrima, funtama i dolarima. Iz ordinacije se ne vide najlon kese koje vijore po šiblju “netaknute prirode” i olupina šporeta koja sustiže ostatke frižidera na obroncima dunavske obale. “Srbija sa neotkrivenom prirodom koja oduzima dah”, akvarel je turističkih zaposlenika.

Bolnica „Stefan Visoki” iz Smederevske Palanke prva u Srbiji zateže kožu, eliminiše celulit, praktikuje mezoterapiju bez igala. Tretmani koštaju između 1.500 i 4.500 dinara, a u inostranstvu do 200 evra. Sistematski pregled u Britaniji košta oko 2.000 evra, u Srbiji 200 evra. Sa prevozom, troškovima boravka u Beogradu, troškovi su oko 1.000 evra. Stranac želi komfornu bolnicu, probavljivu hranu i ljubazno osoblje. Državne bolnice ne primaju ljude iz inostranstva.

Tamara Kaliterna
broj 56, jun 2009.

Posetioci iz bivših YU republika definitivno vode među stranim turistima koji tokom godine posete našu zemlju. Slovenci su, pritom, najverniji gosti Beograda, Crnogorci i žitelji Bosne i Hercegovine, a posebno oni iz Republike Srpske preferiraju Zlatibor, Makedonci pored glavnog grada obilaze istočnu i centralnu Srbiju, dok prestonica postaje privlačna destinacija za turiste iz Hrvatske, među kojima je zabeležen porast broja poseta Beogradu za 32 odsto u odnosu na prvi kvartal prošle godine.

Republički zavod za statistiku zabeležio je da je našu zemlju za prva tri meseca ove godine posetilo za 7 odsto manje turista nego lane. Srbija je od januara do marta ugostila oko 400.800 turista, među kojima je 29 odsto stranih gostiju. Posetioci iz bivših jugoslovenskih republika čine ogromnu većinu među stranim turistima, pa najnoviji podaci kažu da je ukupno 111.000 turista u Srbiji došlo upravo sa ex-YU prostora. Beograd je bio i ostao jedna od najčešće biranih destinacija posetilaca iz bivše Jugoslavije. Svake godine, na primer, novinari zabeleže da je Kuću cveća na (nekadašnji praznik) Dan mladosti obišlo mnoštvo posetilaca koji dolaze sa teritorije pesmom omeđene Vardarom i Triglavom. Beograd je, u isto vreme, i najposećeniji grad-destinacija u Srbiji.

Prvi kvartal ove godine i podaci vezani za kretanja u turizmu porede se, inače, sa veoma lošim prvim kvartalom prošle godine, kada su političke tenzije i te kako uzimale hleb turističkim radnicima. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, svet su obišle slike demonstranata van kontrole koji lome izloge na beogradskim ulicama i provaljuju u ambasade zemalja koje su najavile priznanje ili priznale nezavisnost odcepljene pokrajine. To je, između ostalog, dovelo do značajnog pada broja turističkih poseta prestonici u prvim mesecima 2008-me, a posebno među njenim najpoznatijim posetiocima sa ex-YU prostora – Slovencima.

Zato su u Turističkoj organizaciji Beograda izuzetno zadovoljni najnovijim statističkim podacima, koji kažu da gosti iz Slovenije ponovo šetaju beogradskim ulicama i da se broj njihovih poseta povećao za trećinu u odnosu na prošlu godinu, a u martu za čak 70 odsto u odnosu na februar ove godine. Još zanimljiviji za turističke radnike Beograda je podatak da se značajno povećao broj turista iz Hrvatske, kojih je od januara do marta bilo oko 5.500, za trećinu više nego u istom periodu 2008-me. Uz solidan broj poseta iz Bosne i Hercegovine i Makedonije, indikativno je da jedino broj turista iz Crne Gore konstantno opada. U januaru je Beograd posetilo 28 odsto manje Crnogoraca nego prošle godine, u februaru je taj pad bio 25 odsto, a u martu 9 odsto. Umesto Beograda, kako beleže podaci, za turiste iz Crne Gore poželjnija destinacija je postao Zlatibor.

Kako poslovnjake preobratiti u turiste
Zapadna Srbija je omiljena destinacija među domaćim i stranim turistima a Zlatibor, Zlatar i Golija su čest izbor turista iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Direktor turističke organizacije regiona Zapadna Srbija Miroslav Rađen kaže da je u ovom slučaju presudna blizina i dostupnost tih destinacija gostima iz komšijskih zemalja. U prilog tome ide i činjenica da oni najčešće dolaze u sopstvenoj režiji, svojim prevozom i da borave kod prijatelja, rođaka ili u privatnim pansionima gde gazde poznaju već godinama i lako se dogovore oko termina i trajanja boravka, objašnjava Rađen. Boravak na Zlatiboru, na primer, većina gostiju iskoristi da obiđe i već poznata izletišta-Mokru Goru, Drvengrad, Sirogojno pa u tom smislu turisti imaju posebne zahteve jer žele da vide što više, priča Rađen. Recimo i to da je turistička ponuda Zapadne Srbije predstavljena na svim turističkim sajmovima u regionu, osim na zagrebačkom.

Ruku na srce, na zagrebačkom sajmu nije nastupila ni Turistička organizacija Srbije već samo Turistička organizacija Vojvodine ( TOV), i to po prvi put u aprilu ove godine. Manifestacija u glavnom gradu Hrvatske CroTur 2009 ugostila je 200 turoperatera iz 25 zemalja, a TOV je odučila da potencijalnim turistima predstavi ponudu seoskog i nautičkog turizma na Dunavu, Tisi i Savi, lovni i ribolovni turizam. U TOV procenjuju da postoji ozbiljna zainteresovanost za posete turista iz Hrvatske Novom Sadu, Subotici (posebno Paliću) i Somboru. Ne zaboravljaju da naglase i da značajan broj mladih iz regiona, a posebno iz bivših jugoslovenskih republika, svake godine obavezno poseti EXIT festival, a mi podsećamo da isto važi i za Guču.

Osim kada se sprema za Guču, malo ko prvo pomisli na centralnu Srbiju kao turističku destinaciju. Čak i građanima Srbije je prva asocijacija na Kragujevac ili Punto ili štrajk glađu. Kragujevac, međutim, ima agilnu Turističku organizaciju (TOKG) koja se iz petnih žila trudi da zadrži stalne goste, koje mahom posao dovodi na nekoliko dana u taj grad, i da pridobije nove turiste. Prema podacima TOKG, barem dve do tri hiljade posetilaca iz bivše Jugoslavije poseti Kragujevac i okolinu tokom godine, a najbrojniji su Slovenci (ukupno 248 poseta od januara do marta ove godine). Podsećamo da su slovenačka preduzeća učestvovala u privatizaciji društvenih preduzeća u centralnoj Srbiji, kao i da su otvarala sopstvene pogone, pa ne čudi poklapanje poslovnih i turističkih interesa. Na drugom mestu su obično građani Bosne i Hercegovine, a u prva tri meseca ove godine čak ih je nešto više od Slovenaca (255). Osim posla i poseta rođacima, turiste u Kragujevac dovode i muzej fabrike oružja „Stara livnica“ kao i Spomen park Šumice.

Malo organizovanih tura
Istok Srbije pruža nešto drugačiju sliku. U Požarevcu i okolini u posetu najčešće dolaze Crnogorci ,Slovenci i Makedonci. Iako ne raspolažu preciznim podacima, u Turističkoj organizaciji Požarevca objasnili su nam da blizina puta prema graničnom prelazu Đevđelija najverovatnije čini ovaj deo Srbije poželjnom destinacijom za građane najjužnije bivše jugoslovenske republike. U ovaj deo Srbije strani turisti najčešće dolaze u sopstvenoj režiji, na neki od brojnih etno festivala ili da uživaju u lovu, što je jedna od najpoznatijih ponuda ovog kraja. Gosti iz ex-YU čine otprilike trećinu posetilaca na godišnjem nivou, a posebno na najpoznatijim manifestacijama poput Ljubičevskih igara ili etno festivala u Poljani. Kao i ostatak zemlje, požarevački kraj muku muči sa nedostatkom smeštajnih kapaciteta i druge turističke infrastrukture.

Vlada Srbije, inače, namerava da do kraja godine u razvoj turističke infrastrukture uloži 3,2 milijarde dinara ( oko 320 miliona evra). U kontekstu ekonomske krize, sve turističke organizacije u zemlji nadaju se većem broju domaćih i turista iz regiona, što se poklapa i sa procenom Svetske turističke organizacije o relativno ograničenom kretanju turista u vreme ekonomske neizvesnosti i štednje. No, ni region ne sedi skrštenih ruku, pa ponude za put u komšiluk dolaze sa svih strana. A u Srbiji se na prste jedne ruke mogu nabrojati agencije koje se bave receptivnim turizmom, odnosno koje nude domaće turističke aranžmane potencijalnim gostima iz komšiluka.

Milica Milovanović
broj 56, jun 2009.

Posle ukidanja sankcija normalno je bilo očekivati da će Srbija i Beograd kao njen glavni grad beležiti bolje rezultate u oblasti turizma. Međutim, da li je konstantan porast turističkih poseta prethodnih godina postao trend koji će se nastaviti i u budućnosti i omogućiti nam da zauzmemo značajnije mesto na svetskoj mapi? Za to se pruža velika prilika – samo od nas zavisi i da li ćemo je iskoristiti.

Državni sekretar za turizam Goran Petković predviđa da će Srbija ove godine uspeti da održi broj dolazaka stranih turista i čak blago uspeti da poveća njihov broj, uprkos svetskoj ekonomskoj krizi i njenim negativnim efektima, koje u oblasti turizma oseća većina evropskih zemalja. Na prvoj Regionalnoj turističkoj konferenciji koju je organizovala Privredna komora Beograda, Petković je potvrdio da je njegov optimizam sa pokrićem: prethodnih nekoliko godina u Srbiji je došlo do naglog povećanja turističkih aktivnosti što je dovelo i do povećanog priliva deviza. Samo u prošloj godini on je iznosio 944 miliona dolara.

Međutim, od početka 2009. godine primećen je pad interesovanja domaćih turista, uz blagi porast broja i noćenja stranih turista. Upravo iz tog razloga, strategija promocije ove godine usmerena je pre svega na potencijalne goste iz zemlje i regiona. Što se Beograda tiče, on i dalje privlači najviše pažnje turista koji dolaze u našu zemlju.

Destinacija: Beograd
Jasna Dimitrijević, direktorka Turističke organizacije Beograda, misli da naša prestonica može biti ravnopravna konkurencija velikim evropskim gradovima: „Na upravo završenom sajmu u Frankfurtu, Beograd je obeležen kao grad budućnosti, što pokazuje i statistika – upravo u vreme kada svi beleže manje posete usled ekonomske krize, on je zabeležio porast od devet odsto. Zato pokušavamo da promovišemo Beograd i kao grad kulture pa reklamiramo manifestacije, festivale i ostale umetničke doživljaje. Doček Nove godine, Exit (iako nije u Beogradu) i Beer fest privlače najviše turista. Ove godine to su Univerzijada i Serbian Open.

Osim sportskog i kulturnog, tu je i poslovni aspekt, a Beograd ima najveći kongresni kapacitet u regionu sa Sava centrom i njegovim dvoranama. Jedino što nedostaje za organizaciju kongresa za više od tri hiljade ljudi je smeštajni kapacitet, pošto nema dovoljno kvalitetnih jednokrevetnih soba. Zato imamo u planu da sa hotelima koji treba da se izgrade ili renoviraju do 2012. godine apliciramo za organizovanje kongresa za više hiljada učesnika. Tu priliku bi trebalo da iskoristimo u narednih pet godina.“

Preko 64 odsto ljudi dolazi u Beograd tokom radne nedelje upravo zbog poslovanja, radnih konferencija ili kongresa. Oko 15 odsto dolazi zbog nekih sportskih aktivnosti a nešto više od 10 odsto zbog zabave. Tokom 2008. godine u Beogradu je noćilo preko milion turista, od toga 400.000 stranaca: Slovenaca, Crnogoraca, Nemaca, Italijana, ali i sve više Amerikanaca. Preko 50.000 gostiju došlo je Dunavom, tako da i ta vrsta turizma predstavlja veliki potencijal.

Godišnji planovi se prave na osnovu prioriteta u razvoju turističke ponude koji se određuju prema rezultatima izveštaja iz prethodnih perioda, iskustvima, planovima, postignutim efektima i tendencijama kretanja turističkog razvoja u Evropi i svetu.

TOB prikuplja podatke od Yute, asocijacije koja okuplja turističke agencije, kao i Turističke organizacije Srbije, koja organizuje njihovu promociju u inostranstvu. Obrađuju se statistike Evropske turističke komisije, koja takođe obrađuje kretanje i trendove turista po Evropi, ali i baza podataka ICCA-e, svetske asocijacije kongresne industrije.

Aktivnosti TOB-a se odvijaju na dva plana – učešćima na sajmovima turizma zajedno sa TOS-om i poboljšanjem turističke ponude Beograda na osnovu pomenutih istraživanja. „Do 2000. godine nismo bili u mogućnosti na najbolji način da pratimo dešavanja i trendove u svetskom turizmu pa sad pokušavamo da uhvatimo korak. Sa stranim organizacijama imamo dobar odnos, učimo pogotovo od onih koje imaju puno iskustva i ostvaruju daleko veći prihod od turizma. Nemačka je vodeća po kongresnom turizmu sa svojim kapacitetima i načinom na koji kontroliše rad svojih kongresnih biroa. Što se ostalih tiče, uzori su nam Stokholm, Beč, Prag…

Prvi uslov koji traže turisti je kvalitet i bezbednost a drugi kapacitet i sa onima koji imaju isti smeštajni kapacitet možemo zaista uspešno da se merimo. Druga oblast našeg interesovanja na sajmovima predstavlja rad turističko-informativnih centara: koliki broj je neophodan, na kojim mestima i, najvažnije, koje sve vrste informacija bi trebalo da pružaju“, ističe Jasna Dimitrijević.

Prema njenim rečima, ograničenost budžeta ne predstavlja jedini problem sa kojim se suočava: „Za šest meseci koliko sam na čelu TOB-a primetila sam da u našoj zemlji i glavnom gradu još uvek ne postoji dovoljno razvijena svest o turističkom potencijalu kao segmentu razvoja privrede. Jednostavno, svi stalno pričaju kako imamo lepa jezera i planine, ali sve se uvek samo na tome i završi. Niko u planiranju grada ili bilo koje druge sredine ne pravi prilagođavanja postojeće infrastrukture za potrebe turizma. Ako imate idealnu lokaciju, morate i da se bavite njome. To je stvar opštinskih nadležnih službi. Npr. ako treba ofarbati ili zameniti kandelabre svi to vide ali niko ništa neće da učini zato što se svi bave redovnim poslovima. Treba preurediti i prilaze za osobe sa invaliditetom. U tom smislu i Skadarlija je zapušteno mesto, kao i Zemun i Gardoš, neophodno je urediti prostor na Avali, napraviti dečja igrališta, prodavnice suvenira i neke prateće sadržaje…

Skadarlija je jedan od prioriteta s obzirom da ima veliki turistički potencijal. Broj galerija, restorana i ostalih mesta koje tamo mogu da se obiđu zadovoljavaju potrebe agencija za organizovanje većih grupa, ali nedostaje joj bolje komunalno uređenje.

Na našu inicijativu formirana je radna grupa u Skupštini grada koja treba da razmotri koji su zakonski okviri potrebni da se Skadarlija proglasi i uredi kao ambijentalna celina. Ona je prepuna parkiranih automobila iako je pešačka zona, nedostaje joj turistička signalizacija, treba urediti kaldrmu i zelenilo, ali i podstaći prodaju suvenira u ulici. Većina evropskih gradova ima po jednu takvu zaštićenu ambijentalnu celinu, pa ne vidim zašto ona ne bi funkcionisala i u Beogradu, kad je već ima. Na nama je da skrenemo pažnju nadležnima, medijskom i marketinškom kampanjom, da se poboljša postojeća struktura. Ne vidim zašto ne bismo dobili i više sredstava u narednim godinama i izborili se za prioritet u budžetu za projekte od značaja za promociju grada i države.“

TOB je javna gradska služba čiji osnivač je skupština grada i koja se najvećim delom finansira iz gradskog budžeta. U strukturu prihoda TOB-a spada i deo koji dobija od boravišnih taksi. Budžet kojim raspolaže u 2009. godini iznosi 142.288.000 dinara a prošlogodišnje boravišne takse ostvarile su u Beogradu skoro 118 miliona dinara. Samo tri miliona dinara predstavlja ostvareni sopstveni prihod i to na bazi prodaje karata za turistička razgledanja i suvenira u informativnim centrima.

„Imamo oko trideset zaposlenih i ova sredstva su dovoljna u smislu da su naše aktivnosti primerene veličini budžeta kojim raspolažemo. Godišnje izdamo deset do petnaest raznih naslova, brošura sa mapama u tiražu od deset hiljada primeraka, a trebalo bi u najmanje četrdeset hiljada. Oko deset miliona dinara odlazi na zakup štandova na raznim sajmovima ali bih volela da i u ovoj oblasti imamo veća ulaganja, pošto mislim da je Mađarska potencijalno bitno tržište gde bi trebalo da usmerimo svoju aktivnost.

Trebalo bi da što više razmišljamo i o povećanju sopstvenog prihoda, pošto je ovakvo organizovanje sredstava ipak ostatak iz nekog ranijeg vremena. Sve koji na bilo koji način učestvuju u razvoju turističke privrede trebalo bi podsticati da postanu deo efekta promocije koju radi TOB“, smatra direktorka ove organizacije.

Marko Miladinović
broj 56, jun 2009.