Tekstovi

Predsednik Evropske komisije Hoze Manuel Baroso, tvorac je aktuelne parole koja i zvanično treba da postane slogan EU, a glasi: „Ljudi pre svega“. One starije prisetiće to na vreme kada je papagajski ponavljana parola „Ljudi su naše najveće bogatstvo“, a rezultat znamo dobro. Nadajmo se da je ljudski rod postao nešto ozbiljniji, a političari, posle kriznog udara, nešto više od reči.

U svakom slučaju, prisećanje na ljude svedoči da je baš dobro zagustilo i da svetskim političkim menadžerima počinje da biva jasno kako ekonomija ne postoji zbog profita nego i ona i profit postoje zbog ljudi. Onih običnih ljudi – vulgaris! Naime, tek što su se lideri članica Evropske unije sakupili 19. marta 2009. u Briselu, pristigla im je vest da je oko tri miliona ljudi izašlo na ulice Pariza, a taj grad je već više puta u istoriji umeo da pokrene promene. Ovoga puta su izašli na ulice da bi opomenuli vlasti kako i o njima mora da vodi računa. Pošto su političari već upumpali bezbroj milijardi dolara i evra u traljavo spasavanje banaka i kompanija, po onom Marfijevom zakonu da se do pravog rešenja dolazi tek pošto se isprobaju pogrešna, setili su se da je planove borbe protiv krize moguće bazirati i na potpori radnicima, odnosno potrošačima.

Obrušavanje tržišta rada
Slovenački ministar za saradnju sa EU, Mitja Gaspari, dospeo je do evropskih medija svojom procenom da će zona evra u 2009. godini zabeležiti pad BDP od 4,1 procenta, a to znači dalji opasan pad proizvodnje i sledstveno tome porast nezaposlenosti, siromaštva i nezadovoljstva. Ozbiljna i ubledela kancelarka Angela Merkel, citirala je procenu koja kaže da će stopa nezaposlenosti u EU prevazići granicu od 10 procenata, karakterističnu za zemlje u razvoju, i da će se broj nezaposlenih od današnjih 3 miliona uvećati tokom naredne godine za još 6 miliona ljudi koji će se naći na ulici. Vrlo je opasno dati razloga građanima da se nađu na ulici, jer tada malo ko zna gde će se sve to završiti. Briselska taktika odlaganja poduprta je obećanjem da će se 7. maja u Pragu održati vanredni sastanak na vrhu EU čija će osnovna tema biti pitanje zapošljavanja. Biće tada, kako se obećava, konkretnim merama „podignuta brana što treba da spreči dalje obrušavanje tržišta rada“.

Neće biti lako, jer već do sada preduzete mere srušiće, novim javnim troškovima u većini zemalja članica, barijeru od 3 odsto maksimalnog deficita u odnosu na BDP i tako dovesti u pitanje još jedan od 5 Mastrihtskih nosećih stubova EU. Mere koje su do sada donete i za njih volšebno pronađena ogromna sredstva, podrazumevaju protek od bar 5 – 6 meseci dok ne budu počele da daju željene rezultate. Što se željenih rezultata tiče uočljivo je da ih dosadašnje milijarde nisu obezbedile, jer su banke i kompanije tim parama prvo krenule da spasavaju same sebe, a da dobrim delom preostalih para kupuju druge, koji su u još bezizlaznijoj situaciji, umesto da pokreću proizvodnju. Time su dokazale da sistem maheraja, koji je doveo do krize, funkcioniše i dalje. Koliko je on uvrežen vidi se po očajničkom pokušaju američkog predsednika Obame da spreči deljenje ogromnih premija menadžerima što su doveli do krah, i to samo u preduzećima koja je država pokušala da spase ubrizgavanjem finansijskog adrenalina. Levi populisti su tako stekli argumente da usmere dalji tok akcija ka onima koji stvaraju „višak vrednosti“ bez kojega finansijski multimikser nema šta da melje i multiplikuje.

Umnoži li se broj nezaposlenih, kako se predviđa – broj nezadovoljnih će se uvećati još znatno više zbog straha, neizvesnosti i nepoverenja svih ostalih. Kriza je i izbila zbog uništenog poverenja kako u menadžere, tako i u političare, pa se praznim obećanjima neće doći do smirivanja. Para gotovo da više i nema, pogotovo kad ih treba dati sitnim dužnicima, a ne moćnim lobijima. Preostaje da se štampaju, a to opet vodi u inflaciju, čiji je osnovni cilj da se nominalnim povećanjem primanja, realno ona obezvrede. Znači novi ciklus gubljenja poverenja. Ozbiljni stručnjaci tvrde da oporavak ne ide upravo zato što sve dosadašnje mere ne ulivaju poverenje da će se nešto bitno menjati u pravilima ponašanja. Svaki sindikalac dobro zna da proceni šta mere donose radnicima i teško da će mirno pristati da bude opet varan zajedno sa svojim klasnim drugovima. Neverovatno je kako se zajedno sa poljuljanim položajem realne ekonomije vraća i terminologija – radnici, sindikat, višak vrednosti, klasa – za koje smo verovali da pripada istoriji. Povratak na isključivost ranih socijalnih pokreta bio bi antiistorijski, jer on predstavlja polarizaciju društva koja se može održati samo manje ili više prikrivenom diktaturom. Malo ko i od radnika, sem uz čašicu u bifeu, želi diktaturom da popravi svoj položaj. Svima dostupno istorijsko iskustvo govori da se tako položaj popravlja samo na kratko, a definitivno satire na dugi rok.

Klackalica: deflacija – inflacija
Dva su ključna argumenta za gubitak optimizma: nezadrživ pad industrijske proizvodnje (i BDP) i sledstveno tome eksplozivan rast nezaposlenosti. Širom sveta dolazi do pada industrijske proizvodnje, pri čemu je Italija sa – 16,7 odsto evropski rekorder u martu mesecu. Najveći udeo u tom padu ima automobilska industrija koja je za prva dva meseca 2009. smanjila proizvodnju za 19 odsto, no samo taj podatak, ekspandiran na godinu, znači 97 dana rada manje. Na toj skali od velikih proizvođača najlošije stoji Renault (-110 dana), a najbolje Hyundai (-11 dana). Ovaj kriterijum obustavljanja proizvodnje vratio je radničkoj klasi osećaj solidarnosti pa širom Evrope prihvata smanjenje radnih sati i plata, samo da ne bi niko ostao bez posla. Kako piše londonski „Economist“ oko dve milijarde osoba, koje su se taman ugurale u skromnu verziju srednje klase zemalja u razvoju, sučeljavuju se sa krajnje neizvesnim novim položajem. Pritom podseća da je isti sled događaja u razvijenom svetu svojedobno bacio mladu industrijsku srednju klasu u naručje fašizma 30-tih i u južnoameričke falange 80-tih godina prošlog veka. Samo je za nagađanje šta se može desiti na početku 21. veka ako te milijarde pripadnika „nove klase“ odjednom izgube dobrobit koju su mučno sticale. Demonstracije (u Francuskoj, Grčkoj i Italiji) te napadi i talaštvo menadžera od SAD do Francuske, mogu biti „bure vesnik“.

U Italiji je broj pretendenata na „cassa integrazione“ – fond koji obezbeđuje minimalnu naknadu za privremeno ostajanje bez posla, porastao u ovoj godini za 553 odsto, a prestaje da raste samo zato što para više nema. Naime, sredstva koja su data do sada u Italiji za socijalnu podršku siromašnima, porodicama i nezaposlenim radnicima iznose 0,2 odsto, u Brazilu 0,4, u Indiji 0,5 odsto BDP, dok se sredstva data za spasavanje banaka i kompanija mere i preko 10 puta većim iznosima. Poređenja ove vrste danas imaju u osnovi neideologizovanu, racionalnu tendenciju balansa socijalne stabilnosti i napretka. Ako radna srednja klasa dobije finansijsku podršku sigurno je da neće pare trošiti na luksuz ili trpanje u slamarice, nego na kupovinu proizvoda realne ekonomije. A Evropska centralna banka upravo vapije da više niko ništa ne kupuje. Deflacija u koju se zapada, preciznije glasi: „Porodice smanjuju svoje kupovine, pa preduzeća, u odsustvu tražnje, smanjuju proizvodnju, cene i broj zaposlenih“. Kako u nedavno objavljenoj knjizi „Politički izazovi i kulturna hegemonija“ italijanski sociolog Aldo Skjavone piše: „Odnos tehnike i tržišta spleten je sa proizvodnom organizacijom u najfantastičniji motor napretka, nezamenjiv, i biće to sve dok tehnološki razvoj ne učini realnim neki novi način stvaranja i distribucije društvenog bogatstva“. Posebnih novosti još nema na vidiku.

I dok još dominiraju aktuelna pravila igre valja se prisetiti da su deflacije relativno retke i da je sem one 1929. godine pažnje vredna ona koja je zahvatila Japan krajem osamdesetih godina i trajala sve do sadašnje krize. Dok za inflaciju postoje razrađeni mehanizmi suprotstavljanja (blokiranje cena i nadnica, povećanje kamatnih stopa, povlačenje likvidnih sredstava…) recepti protiv deflacije su malobrojni i neizvesnog efekta. Monetarna politika postaje neefikasna, jer kada kamatne stope padnu na nivo blizu nule (Amerika je na 0 do 0,25 odsto) prostora za dalje akcije nema, budući da stope ne mogu ići u minus. Japan je izlaz iz deflacione krize našao u izvoznom udaru, koji je iluzija u opštoj krizi. U Evropskoj centralnoj banci lome se koplja oko smanjenja kamatnih stopa i približavanja nuli. Bundesbanka, kao najuticajnija, protiv je spuštanja kamata na ispod 1 odsto, jer se tada gubi i poslednji instrument monetarne politike.

Kad će kraj tunela?
Predsednik Foruma za finansijsku stabilnost (nastao u okviru G 7 u trenutku azijske krize 1999. godine i sada reanimiran) Mario Dragi, učesnicima budućeg samita G 20 poručuje stvari koje bi se očekivale od nekog sindikalca, a ne od bankara i finansijskog gurua: da vlade posvete veću pažnju organskim reformama u cilju jačanja socijalnih amortizera, da ne narušavaju jedinstvo radnika, da svim raspoloživim sredstvima sprečavaju dalji porast nezaposlenosti i da energično traže načina za povratak nezaposlenih u proizvodne aktivnosti. Sredinom marta u intervjuu, prvom koji je jedan predsednik FED (američke centralne banke) dao, Ben Bernanki je izbegao da odgovori hoće li stopa nezaposlenosti u SAD od 8,1 odsto preći granicu od 10 odsto, ali je rekao: „Nema sumnje da će nezaposlenost rasti i dalje, međutim ako uspemo da stabilizujemo finansijski sistem bićemo svedoci usporavanja krize“. Inače u istom intervjuu Bernanki pokušava da bude optimista, bez upečatljivih argumenata, tvrdeći da će do usporavanja krize doći već ove godine. S druge strane lakše je poverovati američkom ministru finansija koji Kongresu podnosi zahtev za novih 1.000 milijardi dolara za otkup „toksičnih“ aktiva banaka i proračunava da će tako američki deficit ove godine stići do 13 odsto BDP (1.845 milijardi dolara). Sve te pare vratiće poreski obveznici koje su ranije administracije lagale obećavajući im, isto kao i komunisti na svom početku – državu bez poreza.

U kontekstu tih mera i brda para koje bi trebalo da pokrenu ekonomiju vrlo je pesimistički intonirano saopštenje MMF u kojem se kaže da će zemlje u razvoju još dugo bauljati u mraku dok ne ugledaju svetlost na karaju tunela. Koliko dugo, to niko ni ne pokušava da kaže. Jednostavno u toku je igra za koju važi ona poslovica da kada se bare isušuju niko žabe ne pita za mišljenje. Tatijana Golikova, ruska ministarka socijalne politike prvi put je 26. marta obnarodovala da u njenoj zemlji već ima 6 miliona nezaposlenih i da će se taj broj do kraja godine najverovatnije popeti na 7 miliona, to bi bilo 9 odsto od radne populacije, ukoliko se na tome zadrži. To je valjda ono što je direktor MMF Dominik Stros Kan podrazumevao kada je rekao da „Nezaposlenost koja dramatično raste u mnogim zemljama lako može postati baza socijalnih nereda, pretnji demokratiji i u nekim slučajevima biti povod za rat“! Istorijska je činjenica da je 1939. godine, dakle 10 godina posle velike krize, stopa nezaposlenosti u Americi još uvek iznosila 15 odsto!

Na sve to Obama povlači dva poteza od kojih je jedan narodsko populistički: opravdano ganjanje menadžera koji su nezasluženo uzeli milionske bonuse i drugi, berzansko populistički – izdvajanje prvih 500 milijardi za otkup „toksičnih“ vrednosnih papira. Na taj potez berza je reagovala naglim skokom (Wall Street 4,6 odsto) koji su skeptici nazvali „bear market rally“ (medvedov skok) što je u berzanskom žargonu kontradikcija jer je „rally“ karakterističan za bika (bull) – ekspanziju, a ne za medveda koji simboliše stagnaciju. Već sutradan rast je usporen na 1,4 odsto (Evropa 1,1) a nobelovac Pol Krugman lansirao je novi termin „Cash for trash“ (gotovina za smeće) istina podrazumevajući ranije masovno upumpavanje para u banke i kompanije. Evo šta je on napisao u New York Timesu: „Po mojim računicama, ovo je treći put kako Obamina administracija predlaže nešto što u osnovi predstavlja rimejk Paulsonovog plana, dodajući svaki put malo đinđuva, kako bi mogla da tvrdi kako radi nešto sasvim novo. I dalje se traći vreme, svakoga meseca 600.000 radnika ostaje bez posla, a Obama kruni svoj kredibilitet. Javnost želi da Obama uspe,, što znači da on ’in extremis’, uprkos svojim savetnicima, može da sprovede pravi plan za spas, međutim vreme koje mu je na raspolaganju sve je kraće…“

Milutin Mitrović
broj 55, maj 2009.

Za razliku od prethodne dve decenije kada su konkursi za rudare stalno bili otvoreni ali se retko ko na njih javljao, sredinom aprila ove godine više od 200 mladih ljudi uputilo je zahteve za rad u rudnicima Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja Resavica. Nezaposlenost je toliko rasprostranjena da je i rudarska jama postala poželjno radno mesto. Zarade u rudnicima trenutno su pristojne i redovne, a u krajevima gde se rudnici nalaze i nema mnogo alternativa za posao.

Preduzeće Resavica čini devet rudnika: Rembas, Vrška čuka, Ibarski rudnici, Bogovina, Soko, Jasenovac, Lubnica, Štavalj i Aleksinački rudnik. Resavica zapošljava 4.100 radnika. Prosečan lični dohodak isplaćen u februaru u ovom preduzeću je 35.800 dinara. Osnovna zarada rudara, kada ostvari normu sto odsto, je 40.000 dinara. Minuli rad i noćne smene donose još nekoliko hiljada dinara veću zaradu. Zaviša Stević, predsednik sindikata rudnika mrkog uglja Jasenovac u Krepoljinu i član glavnog odbora sindikata javnog preduzeća Resavica, kaže da je to skromna zarada za posao koje rudari obavljaju i teške uslove u kojima rade. „Kada su u 21. veku osnovna sredstva za rad kramp i lopata, možete da zaključite kakvi su radni uslovi i život rudara.“

Poslodavac (država) isplaćuje radnicima neto zarade, ali od 2006. godine ne uplaćuje doprinose za zdravstveno i penzijsko-invalidsko osiguranje zaposlenih. Zbog neuplaćenih doprinosa, rudari koji steknu uslove za penziju ne mogu da se penzionišu. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje od septembra 2007. godine ne refundira zarade rudarima koji su na bolovanjima dužim od 30 dana. Oni se leče i žive od sindikalne pomoći. „Direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović najavljuje da će od 1. jula da ukine i overu naših zdravstvenih knjižica. Kako ćemo da se lečimo? Radimo u najtežim uslovima promaje, vlage, prašine i buke i normalno je da se ljudi razboljevaju. Zbog teških uslova pod kojima radimo dešavaju se i nesreće na radu. U našem rudniku je pre godinu dana nastradao rudar (33. godine) kada se na njega obrušio ugalj sa stropa hodnika u kome je radio“, kaže Stević.

Rad u rudniku Jasenovac do ovog meseca je bio organizovan u tri smene. Rudari su radili po pet dana prvu, zatim drugu i treću smenu. Od ovog meseca je ukinuta treća smena. Radi se po dva dana u prvoj i drugoj smeni, a naredna dva dana rudari su slobodni. Stević kaže da poslodavac opet štedi na rudarima. „Takav sistem rada jeste humaniji, ali znači da će rudari manje zarađivati. Rad u trećoj smeni od 11 sati uveče do 7 ujutru jeste najteži, ali su rudari protiv njenog ukidanja jer ih finansijski pogađa. Zarađivaće mesečno, u proseku, 3.000 dinara manje. Naš rudar kaže – bolje da radim noću i dam 3.000 dinara detetu za ratu da kupi kompjuter, nego da to ne mogu da mu priuštim.“

Statističko blagostanje
Statistika ne beleži rudara koji mesečno zaradi 40.000 dinara kao siromašnog stanovnika Srbije. U sindikatu kažu da je realnost drugačija. „Siromaštvo je i način života. Naši rudari ne znaju šta je godišnji odmor, ni more. Da nije boravka u banjama koje obezbeđuje sindikat, ne bi znali kako izgleda dobar i kvalitetan godišnji odmor“, kaže Stević.

Rudnici preduzeća Resavica se nalaze u zabačenim krajevima, od Sjenice preko Homolja do Vrške čuke. To su izuzetno siromašne sredine. Rudnici su jedini privredni subjekti koji rade u tim opštinama. U većini porodica plata rudara je jedino primanje. Ili, pošto su to rudarska naselja, ako ima oca koji je radio u rudniku i prima penziju, njegova plata i rudarska penzija su jedini izvori prihoda porodice. Zaposleni u rudnicima uglavnom potiču iz okolnih sela. U jednom domaćinstvu živi nekoliko generacija. Od zarade u rudniku, pored osnovne četvoročlane ili petočlane porodice, izdržavaju se i stariji članovi domaćinstva, poljoprivrednici bez poljoprivrednih penzija. „Kod nas samo deset do dvadeset odsto ljudi izmiruje obaveze za penzijsko osiguranje na poljoprivredi. Država zadužuje nas u siromašnim brdsko-planinskim krajevima po istim osnovicama za plaćanje doprinosa kao i one u Vojvodini koji ostvaruju dobre prihode od poljoprivrede. Imanja su ovde usitnjena i niko ne obrađuje više od jednog do hektara ipo obradive zemlje“, kaže Stević. Prema njegovim rečima, porodice u zabačenim krajevima u kojima se nalaze rudnici ne mogu da žive samo od poljoprivrede ili samo od zarade u rudniku. „Od poljoprivrede posebno ne bi moglo da se živi. Naši rudari od plate kupuju semensku robu, đubrivo ili seno. Ako imaju nešto stoke da je prehrane. U suštini, to je presipanje iz šupljeg u prazno.“

Kada odrade smenu u rudniku, rudari odlaze da obrađuju to malo zemlje koju imaju. Tako uštede na izdacima za hranu da bi mogli da plate troškove školovanja dece. Stević kaže da je srećna okolnost da su osnovne škole u tim sredinama. „Problemi nastaju kada treba platiti školovanje deteta u srednjoj školi u Petrovcu ili Požarevcu. Na studijama u Beogradu je samo petoro dece rudara. Rudnik Jasenovac zapošljava 258 radnika. Najniža plata je 9.623 dinara. To je februarska plata naše čistačice i servirke. Ona sa tom platom ne može da izdržava ni sebe, a kamoli još nekog člana porodice. Srećom, njena deca su odrasla.“

Zarade
Zarada administrativnog radnika u finansijskoj službi, sa srednjom stručnom spremom i tridesetogodišnjim radnim stažom u rudniku Jasenovac, u februaru je bila 16.544 dinara a finansijskog rukovodioca 22.172 dinara. Stević kaže da je u ovom rudniku izuzetno dobar odnos zaposlenih koji rade u jami i spolja. „Veći je broj jamskih radnika nego administrativnih. Najbliži smo idealnom odnosu četiri jamska prema jednom spoljnom radniku. Kod nas je taj odnos 3,5 jamskih radnika prema jednom spoljnom. Ali ima rudnika u kojima je taj odnos daleko lošiji po jamskog radnika, skoro jedan prema jedan. Tamo su plate rudara niže i njihov položaj je daleko teži nego u našem rudniku.“

Redovne zarade u rudnicima mogle bi da budu dovedene u pitanje krajem ove godine. Rebalansom budžeta smanjene su subvencije javnom preduzeću Resavica za 23 odsto. „To je smanjenje od oko 480 miliona dinara što dovodi u pitanje isplate ličnih dohodaka za oktobar, novembar i decembar. Za isplatu neto zarada u preduzeću Resavica mesečno je potrebno od 156 do 160 miliona dinara“, kaže Stević.

Gordana Milojković
broj 55, maj 2009.

Marjana Emić živi sa suprugom i dvoje dece različitog pola u stanu od dvanaest kvadrata koji je dobila kao privremeni smeštaj 1992. godine. Suprug je radio u firmi koja je propala. U pedesetim godinama života ostao je bez posla i nade da će naći novo zaposlenje. Marjana radi u KBC-u Zvezdara kao spremačica. Njena plata (sa minulim radom, toplim obrokom i regresom) je oko 15.000 dinara. Ako radi u dane praznika, može da zaradi još dve do tri hiljade dinara. To su jedina redovna mesečna primanja četvoročlane porodice.

Siromaštvo u Srbiji, pored tradicionalno siromašnih grupa kao što su nezaposleni, penzioneri, bezemljaši na selu, invalidi, Romi, izbegla lica… zahvatilo je i oko šezdeset odsto zaposlenih. Taj procenat će se povećavati, s obzirom na ekonomsku krizu. Procenjuje se da je još najmanje trećina zaposlenih veoma blizu linije siromaštva, odnosno ivice egzistencije. To znači da ih i najmanji poremećaj kao što je smanjenje zarade, poskupljenje životnih namirnica ili bolest, može baciti ispod crte.

Sindikati tvrde da 56 odsto zaposlenih u Srbiji ima zaradu nižu od minimalne. Prema procenama Konfederacije slobodnih sindikata Srbije, najugroženije grupacije zaposlenih kojima je država poslodavac su nemedicinsko osoblje, administrativni radnici u pravosuđu, radnici u pošti i rudnicima.

Najsiromašnija kategorija zaposlenih u zdravstvu su nemedicinski radnici: spremačice, vozači, majstori, radnici u kuhinji i perionicama. Najniža februarska zarada u koju su uključeni i topli obrok i regres je 13.179,42 dinara. Minimalni lični dohodak na nivou republike je 15.138 dinara. „Čak i kada se naknada za topli obrok i regres računa kao zarada, što nije u skladu sa zakonom, broj zaposlenih u zdravstvu koji prima manju zaradu od minimalne se povećao pored prve grupe (najjednostavniji rad) na naredne dve grupe poslova“, kaže Branislav Nikolić, predsednik Sindikata nemedicinskih radnika Srbije. Prema podacima ovog sindikata, među zaposlenima u zdravstvu je više od 10.000 najugroženijih radnika. Na dopis koji su uputili Ministarstvu zdravlja u vezi sa isplatom minimalne zarade, dobili su odgovor „da je obaveza poslodavca da prati dinamiku rasta minimalne plate i vrši obračun i isplatu plata koja ne može biti manja od minimalne plate.“

Nemedicinski radnici tvrde da je Vlada napravila od njih socijalne slučajeve. Nikolić kaže da je položaj medicinskih i nemedicinskih radnika ranijih godina bio skoro izjednačen. Dolaskom Tomice Milosavljevića na mesto ministra zdravlja napravljen je novi raspon plata i diskriminacija prema nemedicinskom osoblju. Najniži koeficijent srednjeg medicinskog kadra je 12,30 a nemedicinskog 10,02. „Pravnik sa položenim pravosudnim ispitom ima nižu platu od lekara početnika u domu zdravlja. Diskriminacija je vidljiva i u uredbi o koeficijentima gde ne postoji četvrti stepen stručne spreme za tehničko osoblje. U zdravstvu rade i mašinski i elektrotehničari a u sistematizaciji radnih mesta ih nema. Plate nemedicinskog osoblja su do 25.000 dinara. Naši radnici posle noćne smene idu na drugi posao. Obično su to poslovi čišćenja po kućama, šverc i rad na buvljacima“, kaže Ljubomir Kostić, predsednik osnovne organizacije sindikata nemedicinskih radnika u Kragujevcu. Vladimir Miljković, predsednik sindikata u Leskovcu kaže da su nemedicinski radnici u manjim gradovima u goroj situaciji. Tamo nema mogućnosti za dodatnu zaradu kao u Beogradu i Kragujevcu.

Od lošeg ka gorem
Kada su u pitanju uslovi rada, sindikalni lideri kažu da su izrazito loši. „Nemedicinsko osoblje je prvo na udaru, od dovoženja pacijenata do pranja veša i održavanja higijene. Preventiva bi trebalo da bude na tim poslovima, a kod nas je sve obrnuto. U ministarstvu se hvale kad kupe neki medicinski aparat, a kuhinje i vešeraji u većini ustanova su dotrajali i u katastrofalnom stanju“, kaže Nikolić. Inače, u zdravstvu još nije donet akt o proceni rizika radnog mesta koji je kamen temeljac zakona o radu.

Strategija Ministarstva zdravlja je da svede odnos nemedicinskog osoblja prema medicinskom na 15 odsto, po uzoru na Sloveniju. Kada je smanjivan broj postelja u zdravstvenim ustanovama Srbije, prema tome se određivao broj potrebnih radnika. Nikolić kaže da je to urađeno na štetu nemedicinskog osoblja. „Oni su propisali koliko je spremačica potrebno samo na osnovu broja postelja. Broj kreveta jeste smanjen ali je površina koju treba očistiti ostala ista, što nije uzeto u obzir. Primera radi, gerijatrijsko odeljenje KBC Zvezdara ima na prostoru od 1.600 kvadrata sto kreveta, isto toliko nepokretnih pacijenata i tri spremačice. Možda one zadovoljavaju standarde kada je broj kreveta u pitanju ali treba oprati i 1.600 kvadrata.“

Posao spremačica je i da pokupe i odnesu na pranje prljav veš, podele hranu i operu suđe, nose boce sa kiseonikom (koje su teške od četrdeset do sto kilograma), transportuju pacijente… „Spremačica može da pomogne pri transportu pacijenta, ali po zakonu ne može da bude prateće osoblje. U pratnji mora da bude tehničar ili medicinska sestra. Kod nas se dešava, čak i kad transportujemo vitalno ugroženog pacijenta do druge zdravstvene ustanove, da u pratnji bude samo spremačica. Jednostavno, kažu nema dovoljno medicinskog osoblja i narede spremačici da prati pacijenta. One su uplašene ali ne smeju da odbiju nalog jer će dobiti otkaz.“ Na pitanje šta se dešava ukoliko pacijentu tokom transporta pozli i treba da mu se ukaže stručna pomoć, Nikolić kaže da se, srećom, to do sada nije dešavalo. „Vozači su spretni i brzo stignu do druge zdravstvene ustanove, ali takva mogućnost nikada nije isključena.“

Gordana Milojković
broj 55, maj 2009.

U Srbiji nema jasne definicije i kriterijuma ko se smatra siromašnim. Uopšteno, to su ljudi koji žive u nemaštini, oni koji gladuju, koji su bolesni a nemaju novca za lečenje ili uslove da se obrazuju.

Kada govorimo o siromaštvu moramo da imamo u vidu promene koje su se dogodile u savremenom društvu razvojem novih tehnologije i nauke, i dostignuti nivo civilizacije. U 19. a delom i 20. veku u političkoj ekonomiji i pregovorima poslodavaca i sindikata dominirao je pojam egzistencijalni minimum (minimalna materijalna dobra potrebna da radnik preživi). Kriterijumi za određivanje siromaštva su podignuti. Savremena civilizacija postavila je drugačiji standard – civilizacijski minimum, kaže za BIF dr Darko Marinković, profesor Megatrend Univerziteta.

D.Marinković: Čovek ima pravo na pristojan stan, hranu i odeću, kvalitetan godišnji odmor, da kupi knjigu i novinu. Ako ima platu 200 evra i ne može da prehrani porodicu, naravno da neće kupiti knjigu. Pogledajte samo listu proizvoda koja je ušla u potrošačku korpu na osnovu koje je izračunata minimalna zarada. Unapred nam se kaže da nemamo pravo na ono što su civilizacijske tekovine. Ne može se priča o siromaštvu svesti samo na minimalne i prosečne zarade. Siromaštvo je način života, ukupni životni i radni uslovi. Danas su ljudi prinuđeni da rade 12 i 14 sati dnevno da bi preživeli. Prvi maj je bio prilika da obnovimo gradivo o borbi protiv siromaštva. Ceo 19. vek a delimično i 20. je prošao u borbi za pravo na tzv. tri osmice – osam sati rada, osam sati odmora i osam sati spavanja. Na početku 21. veka, daleko smo od toga.

B&F: Šta je ključno za siromaštvo?

D. Marinković: Jedna od najopasnijih stvari je prenošenje, nasleđivanje siromaštva. Nedavno sam čuo rudara kako ponosno kaže da je šesta generacija rudara u porodici. Da li to znači – sine, kad napuniš 18 godina tata te uhvati za ruku i odvede u rudnik? Uzmeš kramp i lopatu i provedeš ceo život u jami. U porodici nije bilo inženjera ili profesora i to je ključ priče o siromaštvu. Siromaštvo nije zla sudbina ili elementarna nepogoda, već posledica neodgovorne i nekompetentne društvene politike. Razvijena društva su to shvatila pre mnogo decenija. U Švedskoj su pre 150 godina shvatili da iz siromaštva mogu da izađu samo ulaganjem u nauku i obrazovanje koje mora da bude dostupno svima pod ravnopravnim uslovima. Tada je uspostavljena strategija usmerenja društva ka trajnom boljitku i podizanju kvaliteta i dostojanstva ljudskog života. I rezultat je vidljiv. To znači da se u zemljama koje su siromašne ne vodi odgovarajuća politika.

B&F: Ili još gore, da se vodi politika održavanja siromaštva?

D. Marinković: Da. Siromaštvo je brat blizanac korupcije i organizovanog kriminala. I diskriminacije jer se sprečava razvoj kvalitetnog ljudskog potencijala samo zato što je neko rođen u siromašnoj porodici. Pored tradicionalno siromašnih građana, danas ranjivu društvenu grupu čine i zaposleni jer je većina siromašna. Različiti su samo stepeni siromaštva. Znači, oni su žrtve diskriminacije, eksploatacije i nekompetentne vlasti. Siromaštvo je uvek slika neuspešne vlasti. Politički lideri i poslodavci koriste svetsku ekonomsku krizu kao izgovor. Bilo bi dobro da nas muče problemi koje imaju razvijena društva. Mi imamo probleme predgrađanskog i predtranzicijskog društva. Siromaštvo se generiše iz nestručnosti, nekompetentnosti, iz dominacije politike nad našim životima, korupcije i organizovanog kriminala.

B&F: Analitičari socijalnih tenzija su podeljeni u proceni verovatnoće da može da se dogodi masovniji socijalni bunt.

D. Marinković: Kad je nezaposlenost tako masovna, kad zaposleni strahuju od gubitka posla, kad ljudi ujutru ustaju s brigom šta će deca tog dana da jedu, naravno, može doći do spontanih protesta. Svakog dana imamo 50 do 60 tih sukoba niskog intenziteta. Danas protestuju radnici ispred neke opštine, sutra dođu pred Vladu, prekosutra blokiraju autoput… Vlast bi morala da shvati da se pale crvene lampice na kontrolnoj tabli da nešto u društvu nije u redu i da odgovornije i efikasnije reaguje. Mi već imamo u društvu latino-američku podelu na 92-93 odsto manje ili više siromašnih građana i oko 7-8 odsto izrazito bogatih.

B&F: Statistika to ne pokazuje.

D. Marinković: Naravno, ali ne treba ni verovati previše zvaničnoj statistici. Vlast, ne samo naša, nastoji da stvari u društvu prikaže boljim nego što jesu. Ali ako pogledamo sa stanovišta civilizacijskih vrednosti, videćemo da je devedeset odsto ljudi samo više ili manje siromašno.

B&F: Govorite o civilizacijskom nivou a mnogi nemaju ni za ono što je egzistencijalni minimum.

D. Marinković: Iluzorno je pričati o civilizacijskom nivou ako nema egzistencijalnog. Mi smo tek na prvoj stepenici borbe za elementarni egzistencijalni nivo. Ponavljam, siromaštvo nije sudbina koja nas je zadesila pa treba da pognemo glave i ćutimo. Ali siromaštvo i ropstvo idu zajedno. Stvaramo podanika umesto slobodnog građanina. U bivšoj SFRJ najviše štrajkova bilo je u Sloveniji, ekonomski najrazvijenijoj republici. Tamo gde je visok standard kad nekome uzmeš 100 dinara on te grabi za ruku i kaže – ne diraj, to sam ja zaradio. Tamo gde su niske plate i ljudi siromašni vlada strah – uzeo mi je 100 dinara, neće valjda više. Siromaštvo u kome danas živi većina građana je slika političkog i etičkog stanja društva. Strah od gubitka radnog mesta negde jeste raealan ali se često i namerno proizvodi i njime se manipuliše. Prave se spiskovi, pronose glasine da će ljudi ostati bez posla. Poruka je – ćuti, jer zna se ko prvi dobija otkaz. Oni koji imaju hrabrosti da otvoreno kažu šta misle. Kad nešto krene loše poslodavac ne isplati plate ili ne uplati doprinose. Potpredsednik Vlade pre nekoliko dana priča koliko duguju firme za doprinose. Pa vi u Vladi primate plate da se takve stvari ne dešavaju.

B&F: Neko poslodavcu mora da odobri da ne plati doprinose i poreze.

D. Marinković: To je priča o sistemskoj korupciji čiji je temelj uvek u državi. Ima veze sa finansiranjem političkih stranaka. Zašto bih ja kao ministar odobrio da baš to preduzeće ne plati doprinose? Zato što je mojoj stranci ili meni lično stavilo pare u džep. A to je naš novac i zato smo mi siromašni. Svaki čas mi neko zavuče ruku u džep i izvuče pare za finansiranje svojih ili prohteva stranke, ovoga ili onoga. Meni ostaje sve manje para i konačan zbir je da sam siromašan a privilegovana manjina sve bogatija. Na jednoj strani se povećava bogatstvo privilegovane manjine a na drugoj siromaštvo. Ono ima opasnu tendenciju da se povećava i održava na dugi rok. Kad se siromaštvo uspostavi na jednom nivou, traje sve dok ne dođe do velikih društvenih lomova koji sruše strukturu i sistem odnosa koji su pogodovali održavanju takvog stanja u društvu.

Gordana Milojković
broj 55, maj 2009.

U toku je izrada novog Zakona o socijalnoj zaštiti čije je usvajanje planirano tokom ove godine, ali praksa EU i loša iskustva zemalja u tranziciji pokazuju da je decentralizacija složen proces koji se ne može obezbediti jednostavnom promenom zakona i prenošenjem nekih funkcija na lokalne organe vlasti.

Na Četvrtoj nacionalnoj konferenciji o smanjenju siromaštva, održanoj u Beogradu u martu ove godine, potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić najavio je za 14. maj paket mera za smanjenje siromaštva, koji podrazumeva i jačanje kapaciteta institucija. U tu svrhu koristiće se i sredstva Svetske banke za decentralizaciju socijalnih usluga, budući da decentralizacija socijalne zaštite u Srbiji predstavlja važan deo ostvarivanja reformskih ciljeva Strategije za smanjenje siromaštva donete 2003. godine i temelj Staretegije razvoja socijalne zaštite usvojene 2005. godine.

Prema rečima državnog sekretara Ministarstva rada i socijalne politike Ljiljane Lučić, decentralizacije socijalne zaštite je neophodna kako bi se na efikasan, ekonomičan i racionalan način obezbedila dostupnost socijalnih usluga svima kojima je takva pomoć potrebna. Trenutno se oko 90% ukupnih sredstava za socijalnu zaštitu obezbeđuje iz republičkog budžeta, što uključuje dečije dodatke i socijalnu pomoć, novčane naknade za siromašne porodice, tuđu negu i pomoć, kao i smeštaj u ustanove socijalne zaštite i hraniteljstvo. Istovremeno, zakonskim propisima je lokalnim zajednicama delegirano niz socijalnih prava i propisa, poput prava na jednokratnu pomoć, pomoć u kući, pravo na dnevni boravak, privremeni smeštaj u prihvatilište i prihvatnu stanicu.

Program novčanih davanja u sistemu socijalne zaštite u Srbiji definisan je Zakonom o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju sigurnosti građana. Finansiranje je centralizovano i vrši se iz budžeta Ministarstva rada i socijalne politike, preko centara za socijalni rad i opštinskih službi dečije zaštite. Lokalni organi mogu da finansiraju dodatna davanja ili viši nivo naknada ukoliko za to obezbede sredstva u opštinskom budžetu. Ali dok neke lokalne zajednice finansiraju i druge potrebe socijalno ugroženih građana, manje razvijene opštine prema rečima Lučićeve nisu u mogućnosti da obezbede ni polovinu usluga koje su propisima decentralizovane.

Deo pomoći opštinama finansira se sredstvima iz donacija, pre svega sa ciljem da se ojačaju njihovi kapaciteti, kao što je slučaj sa trogodišnjim projektom “Podrška sprovođenju Staretegije razvoja socijalne zaštite” započetom 2006. godine. Preojekat se finansira iz sredstava zajedničke donacije Vlade Velike Britanije, kroz Odeljenje za međunarodni razvoj (DFID) i Ministarstva spoljnih poslova Norveške. U prvoj fazi projekta izdvojeno je 1,5 miliona evra, a za drugu fazu, započetu u maju prošle godine, još 800.000 evra za realizaciju 23 projekta, među kojima su i projekti usmereni na unapređenje položaja dece sa smetnjama u razvoju i dece bez roditeljskog staranja, starih lica i žrtava nasilja. Kao deo ovog programa, početkom prošle godine izabrane su 24 opštine koje su donele strateška dokumenta razvoja u oblasti socijalne zaštite. Ministarstvo rada uspostavilo je i dva posebna mehanizma za podsticaj decentralizacije: Fond za socijalne inovacije i Fond za finansiranje invalidskih udruženja. Iz nadležnog ministarstva za ovu godinu najavljuju i planove da 70 gradova i opština dobiju nove grantove za realizaciju usluga socijalne zaštite, kao i da 59 najnerazvijenijih i najsiromašnijih opština dobiju dodatnu podršku. U toku je i izrada novog Zakona o socijalnoj zaštiti čije je usvajanje planirano tokom ove godine i promene u Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom.

Od novog na staro
Međutim, kako pokazuju iskustva drugih zemalja u tranziciji, decentralizacija je složen proces koji se ne može obezbediti jednostavnom promenom zakona i prenošenjem nekih funkcija na lokalne organe vlasti. Prema istraživanjima Svetske banke, posledice decentralizacije novčanih naknada soiromašnima u zemljama tranzicije su negativne, što potvrđuju i primeri Bugarske, Rumunije, Kazahstana i Litvanije, u kojima je odgovornost za isplatu socijalne pomoći preneta na loklane organe vlasti, uz ograničena davanja iz budžeta. Kako se navodi u izveštaju, odsustvo jasno označenih budžetskih transfera za socijalnu pomoć prouzrokovalo je da sredstva često nisu korišćena za ove namene, a i generalno su bila nedovoljna. Pored toga, socijalna zaštita je obično zapostavljana zarad zdravstva i obrazovanja, koji tradicionalno imaju povlašćeni položaj. U Bosni i Hercegovini decentralizacija novčanih naknada je u potpunosti urušila mrežu socijalne sigurnosti, dok je, kako se navodi u izveštaju, situacija u Republici Srpskoj nešto povoljnija jer je sistem dečije zaštite u nadležnosti centralnih organa vlasti. Kao rezultat negativnog iskustva, u pojedinim zemljama se odvija ponovna centralizacija sistema socijalne zaštite.

To je slučaj i sa Rumunijom, koja je prema oceni profesorke Fakulteta političkih nauka u Beogradu Drenke Vuković, iznetoj u analizi o izazovima i teškoćama decentralizacije socijalne zaštite, naročito poučan primer za Srbiju. Rumunija je 1998. godine usvojila Zakon o lokalnim javnim finansijama koji je značajno povećao odgovornost lokalnih zajednica za finansiranje socijalne zaštite i za novčana davanja u okviru dečje zaštite i usluga, uz povećanu odgovornost u sektoru obrazovanja i stanovanja. Zakon je odobrio lokalnim upravama i nove izvore sredstava, uključujući i zajedničke poreske prihode sa centralnom vladom i lokalne poreze i takse. Međutim, od 1996. godine, kada je počela fiskalna decentralizacija, za tri godine ukupna potrošnja za socijalnu pomoć i dečiju zaštitu, uključujući i davanja i usluge za invalide i stara lica, opala je za skoro 40%, dok su novčana davanja pala za 16% . Usled nedostataka sredstava, lokalne vlade su bile prinuđene da smanje raspodelu davanja i usluga ili da ih potpuno obustave, a neke su došle u situaciju da smanje i troškove za održavanje, lekove i plate zaposlenih. Nakon takvog iskustva, Rumunija je 2002. godine ponovo centralizovala finansiranje socijalne pomoći i uvela alocirane transfere iz centralnog budžeta za socijalna davanja.

Iskustvo Rumunije prema mišljenju profesorke Vuković značajno je za Srbiju u nekoliko važnih segmenata. Ono je ukazalo na neophodnost da se uskladi odgovornost za potrošnju sa adekvatnim sredstvima, jer proširena lokalna ovlašćenja nisu bila proporcionalna izvorima prihoda. Drugi važan segment je izgradnja kapaciteta. Mada su lokalne uprave novim zakonom dobile pravo da podignu lokalne poreze i namete, većina nije imala kadrove sposobne da vode adekvatnu poresku politiku, finansijsko upravljanje i budžetiranje. Takođe, da bi se izbeglo produbljivanje regionalnih razlika ključne su mere ujednačavanja koje bi bile transparentne i jednostavne za sprovođenje. I na kraju, da bi se osigurala održivost programa socijalne zaštite na loklanom nivou, potrebni su jaki podsticaji i monitoring, budući da se ovom segmentu uglavnom ne pridaje važnost kao u slučaju obrazovanja i zdravstva.

Očuvanje garantovanog minimuma
Koliko su rizici od rumunskog scenarija relevantni za Srbiju pokazuje i empirijsko istraživanje beogradskog Centra za liberalno demokratske studije, prema kome se iz lokalnih budžeta odvaja manje od 2% za socijalnu zaštitu, a najveći broj opština izdvajaju sredstva za jednokratnu pomoć i programe pomoći invalidnim licima. Lokalni organi ne raspolažu sistematizovanim podacima o socijalnim potrebama građana, a socijalna zaštita najčešće ne perdstavlja značajnu komponentu loklanih planova razvoja, niti postoje startegije u ovom i u domenu socijalne politike. Partnerstvo između relevantnih institucija, lokalnih valasti i nevladinog sektora svodi se na puku razmenu izveštaja, a situacija je najnepovoljnija u malim i manje razvijenim opštinama, u kojima nisu realizovani donatorski programi ili projekti Fonda za socijalne inovacije.

Sa svoje strane, profesorka Vuković ističe da iako postoje različiti modeli decentralizacije, iskustva zemalja u tranziciji i praksa EU predočavaju da nema ubedljivih dokaza u prilog decentralizacije materijalnih naknada i da obezbeđenje sredstava na osnovu redistribucije treba da bude u domenu centralne vlasti. Kao poseban argument za očuvanje garantovanog minimuma socijalne sigurnosti navode se rizici u slučaju postojanja velikih regionalnih razlika. Obezbeđenje odgovarajućeg standarda predstavlja nacionalni interes i on treba da bude usmeren na smanjenje siromaštva budžetskim sredstvima, što važi i za ostale segmente sistema socijalne sigurnosti. Pozitivni efekti decentralizacije u sistemu socijalne zaštite vidljivi su pre svega u razvoju pružanja usluga, putem uključivanja različitih aktera i učešća građana u kreiranju lokalnih programa, kako bi usluge postale dostupne što većem delu populacije, bile bliže korisniku i prilagođenije njegovim potrebama.

Zorica Žarković
broj 55, maj 2009.