Tekstovi

Posetio sam jednog višeg zvaničnika Ministarstva kulture u Skopju koji je na sebi imao tri sata. Upitao sam ga zašto i odgovorio mi je: “Ovim idem u prošlost, ovim idem u budućnost, a ovo je moj arheološki sat. Njime mogu da nađem zlato, srebro, ili bronzu zakopanu u zemlji. To je sve povezano, mentalno, u mom mozgu. Vama ne bi koristilo”.

Iza stola, vladin zvaničnik drži veliku sliku Isusa sa rukom oko nekoga ko veoma liči na njega. Zapravo, siguran sam da i jeste on ali je on to porekao. “To je Sveti Pavle”, rekao je. A onda je izvukao antičku bistu Filipa Makedonskog, stavio je pored svoga lica i rekao: “Primećujete sličnost?”

Od nedavno se pojavila određena količina, recimo neobičnosti u makedonskom životu i politici. Nakon preimenovanja aerodroma u Aleksandar Makedonski, makedonska vlada je sada preimenovala autoput u isto ime, nazvala nacionalni stadion po Filipu i planira da podigne spomenik Aleksandru visok 17 metara u centru Skoplja.

Dok to odgovara mnogima koji su frustrirani godinama izolacije i siromaštva i koji i dalje trpe zbog grčkog veta prošlog aprila protiv učlanjenja u NATO-u, ovim potezi za posledicu imaju gubitak prijatelja u inostranstvu. “Ovo je ludilo”, komentariše jedan diplomata, “oni ne vide uzrok i posledice’.

Kao i svuda, makedonska ekonomija ide nizbrdo. Njena glavna izvozna roba, tekstil i poljoprivredni proizvodi su već pogođeni svetskom finansijskom krizom. Nezaposlenost je velika. Budžet zemlje, sastavljen na osnovu optimističnih predviđanja od prošle godine, mora biti ozbiljno ograničen.

Sada Makedonci, kao i svi ostali na zapadnom Balkanu dobijaju pomešane signale od EU. “Proširenje EU sa 15 na 27 članova u roku od nekoliko godina… je uslovilo velike napore”, kaže program partije CDU nemačkog kancelara Angele Merkel za sledeće evropske izbore. “Kao posledica toga CDU više želi fazu konsolidacije, tokom koje će konsolidacija vrednosti i institucija EU imati prioritet nad daljim proširenjem EU”, kažu. “Jedini izuzetak pravilu može se napraviti za Hrvatsku”.

Ne kaže se „nikad“, ali nije baš ni ohrabrujuće, čak iako ostali evropski lideri pohitaju da kažu da vrata nisu zatvorena. Trenutno sam u Banja Luci. Susreo sam se sa jednim višim zvaničnikom koji je do nedavno bio zadužen za vođenje (cele) Bosne ka Briselu. Bio je ljut. “U ponedeljak kažu jednu stvar, u utorak drugu, do srede su sve zaboravili, a onda sledećeg ponedeljka počinju sve ispočetka“. Govorio je o zvaničnicima iz Brisela koji su zaduženi za ovaj region.

On smatra da je situacija urgentna. Puni udar ekonomske krize nije još pogodio Republiku Srpsku, ali hoće uskoro. Ljudi ovde, kao i drugde, imaju dosta ličnih dugova. Šta onda? Ako izolacija u Makedoniji dovodi do prelaza luckastih ideja u glavne tokove, šta će se onda desiti u Bosni? Po prvi put nakon mnogo godina ljudi pričaju o sukobima, ne o pravom ratu, ali ipak o sukobu. Nezamislivo je ponovo postalo zamislivo.

U Bosni, niko nije na čelu vlasti i takozvana međunarodna zajednica se povlači. U Makedoniji, zapadne diplomate savetuju premijera da bi bilo veoma, veoma nekorisno nazvati autoput po Aleksandru, ali on ih ne sluša. A zašto? Mislim, ako izgledi za budućnost u EU slabe, šta onda ima da izgubi? Pa, možda ništa on lično, ali obični Makedonci, naravno, imaju mnogo da izgube.

Prošlog meseca Ivo Sanader je došao u Beograd kako bi učvrstio veze. Dok ovo pišem lideri G20 će se okupiti u Londonu kako bi videli šta mogu da učine kako bi rešili ovu krizu. Imam jedan predlog. Ako bi svi prešli preko svojih istorijskih predrasuda, prestali da misle samo o budućim glasovima, onda mislim da bi lideri bivših jugoslovenskih republika mogli da se nađu i dobro razmisle šta bi bilo najbolje za region i kako da sarađuju kako bi spasli svoje ljude i ekonomije od recesije. Na kraju krajeva, kako kaže Mersal Bilalli, albansko-makedonski analitičar: “Ne možete se najesti od Aleksandra Makedonskog“.

Tim Džuda
broj 54, mart 2009.

Dok se u Nemačkoj, koja je decenijama važila za simbol stabilnog privrednog razvoja zasnovanog na jakoj srednjoj klasi ova kategorija stanovništva ubrzano “topi”, u zemljama u razvoju srednji sloj postaje sve značajniji, posebno u Kini i Indiji.

Svet se dramatično promenio u poslednjih desetak godina. Kada je 1997. godine došlo do velike svetske krize uzrokovane ekonomskim slomom tzv. “azijskih tigrova” i Rusije, Amerika je bila ta koja je mogla da spase svetsku ekonomiju od katastrofe. Danas je ona generator svetske krize, a ekonomska snaga zemalja tzv. BRIK grupe (Brazil, Rusija, Indija, Kina), pokazuje se kao jedino preostalo uporište u spašavanju dosadašnjih postulata svetske ekonomije. Impresivni rast zemalja u razvoju doprineo je, prema oceni indijskog ekonomiste Surjita Bala i značajnom porastu srednje klase u svetu, koju je šezdesetih godina prošlog veka činila jedva trećina čovečanstva, a danas u nju spada oko 57% svetskog stanovništva.

Često se udeo srednje klase u stanovništvu smatra znakom društvene kohezije, odnosno uspešnosti nekog društva ili vlade: što je udeo te klase manji, to je veći jaz između bogatih i siromašnih, a time i rizik od političke nestabilnosti. Zato ne čudi reakcija javnosti u Nemačkoj, koja je u prethodnim decenijama predstavljala simbol stabilnog ekonomskog razvoja zasnovanog na jakoj srednjoj klasi, povodom prošlogodišnjeg izveštaja američke konsultantske kuće “Makinzija” da je u pitanju nacionalni ‘’horor scenario’’. Naime, u izveštaju se upozorava da ukoliko najmoćnija evropska privreda nastavi da beleži privredni rast po stopi od oko 2% kao prethodnih godina, do 2020. godine srednja klasa bi se umanjila za 10 miliona ljudi u odnosu na sredinu devedesetih godina prošlog veka. Između osamdesetih godina i početka ovog veka više od 60% nemačke populacije pripadalo je srednjem sloju, a sada je u ovoj kategoriji stanovništva tek svaki drugi Nemac. Istovremeno, samo 10% građana Nemačke poseduje 60% ukupnog bogatstva.

Prema nemačkim privrednim stručnjacima, pripadnici srednje klase su oni koji zarađuju 70 do 150% prosečne godišnje zarade u zemlji, a koja je 2006. godine iznosila 25.000 evra. Privredni rast od prosečnih 1,7% godišnje je razlog za brigu, jer prema procenama ekonomista nije dovoljan da bi većini stanovništva, a srednjoj klasi pogotovu, obezbedio zadovoljavajući nivo blagostanja. Za to je u dužem periodu neophodan godišnji rast od oko 3%, koji bi znatno doprineo većoj sigurnosti srednjeg sloja. Analize pokazuju da je u Nemačkoj sve izraženije raslojavanje na izuzetno bogate i krajnje siromašne, koje se drastično odražava i na mogućnosti obrazovanja, uključujući i decu pripadnika srednje klase koja sve češće moraju da se zadovolje državnim školama u kojima kvalitet rapidno opada. Njima je jasno da u tom procesu rizikuju da iz još uvek udobne srednje skliznu u radničku klasu, u kojoj će za njih biti manje šansi za napredovanje, manje socijalne pravde i svakako manje povoda da sa optimizmom gledaju u budućnost.

Kineski zaokret
Sasvim suprotan trend karakteriše već pomenute BRIK zemlje, među kojima je najeklatantniji primer Kina, gde je zabeležen najbrži porast broja pripadnika srednje klase, naročito u poslednjih pet godina: 2004. srednju klasu je činilo samo 2,8%, a danas 13,5% stanovnika. Kineska vlada u srednju klasu ubraja porodice sa godišnjim prihodima između 60.000 juana (7.000 evra) i 200.000 juana (23.000 evra). Kina je zabeležila najbrži ekonomski rast u istoriji, koji najduže traje. Od 1979. na svakih devet godina duplirala je nacionalni dohodak, za šta je Americi bilo potrebno 50, Britaniji 60, a Japanu koji se meteorski razvijao 35 godina, da bi 2007. godine Kina po bruto domaćem proizvodu pretekla Nemačku. Jedan od važnijih ciljeva ove azijske zemlje je i smanjenje jaza između grada i sela, budući da prihod kineskog seljaka iznosi oko 550 evra za godinu, što je manje od jedne trećine prihoda koji se može zaraditi u urbanim kineskim sredinama Za program smanjenja socijalne napetosti, izazvane nezadovoljstvom seljaka, kineska vlada je lani izdvojila 42,4 milijarde dolara – više nego za vojni budžet (35 milijardi). Za tri decenije reformi Kina je, prema podacima Svetske banke, izvukla iz najvećeg siromaštva 400 miliona ljudi.

Sa druge strane, ubrzano povećanje pripadnika kineske srednje klase prouzrokuje ogroman pritisak na sve resurse. Povećava se tražnja ne samo osnovnih proizvoda, poput kukuruza, soje i pšenice, već i mesa, mleka i druge visokoproteinske hrane. Potrošnja mesa po stanovniku u Kini porasla je na 50 kilograma godišnje sa 20 kilograma u 1985. godini, a za proizvodnju pola kilograma mesa treba oko 3,5 kilograma žita. U poslednje dve decenije Kinezi su počeli sve više da jedu mlečne proizvode, mada je potrošnja mleka i dalje daleko manja nego na Zapadu, a među najpopularnijim proizvodima su i sladoled i čokolada. Rastuća srednja klasa u Kini sve češće putuje, a najrađe se odmara u Turskoj i na Havajima. Prema procenama Svetske turističke organizacije, do 2020. godine oko 100 miliona Kineza putovaće po svetu kao turisti, što će Kinu pozicionirati kao četvrtu zemlju u svetu čiji građani najviše putuju.

Indijske suprotnosti
Kada je u pitanju drugi ekonomski fenomen – Indija, upravo je srednja klasa ono što ovu zemlju čini posebno zanimljivom zapadnom svetu. U još jednoj zemlji velikih brojeva, srednja klasa se prebrojava u stotinama miliona i uz kineski srednji stalež čini najveću potrošačku grupu na svetu. U Indiji postoji ogromna potreba za izgradnjom stanova i poslovnog prostora, budući da srednja klasa broji 300 miliona ljudi i da je 60% stanovnika mlađe od 30 godina. Visoko kvalifikovani kadar u najboljim godinama, iako potplaćen u odnosu na zapadne kolege, kvalitetno vodi jednu od najmnogoljudnih svetskih federacija prema ostvarenju “indijskog čuda”. Indijska privreda, koja se poslednjih godina ubrzano razvijala, izvukla je milione građana iz bede: procenat gradske sirotinje u Indiji je za tri decenije u 2005. godini prepolovljen, ali je apsolutan broj stanovnika iz ove kategorije povećan sa na 81 milion sa ranijih 60 miliona.

Naime, uprkos značajnom porastu srednje klase, čak 65% Indijaca živi od poljoprivrede, primarne delatnosti koja BDP-u doprinosi sa mizernih 18%. Drastične razlike u razvijenosti pojedinih federativnih jedinica dodatno raslojavaju stanovništvo. Bogati jug, nosilac industrijskog i tehnološkog napretka, liči na zasebnu državu u odnosu na nestabilni, korumpirani i od investitora napušteni sever. Indijska ekonomija je u stvari kombinacija planske privrede sovjetskog tipa i preduzetnički orjentisanog kapitalizma, gde je glavni zadatak države da osigura povoljnu klimu za isplative investicije.

Aleksandar Marković
broj 54, april 2009.

Samit Grupe 20 industrijski najrazvijenijih i zemalja koje beleže brz rast, održan početkom aprila u Londonu, okončan je bez pobednika, sa sporazumom da se programom teškim 1,1 hiljadu milijardi dolara podrže krediti, privredni rast i zapošljavanje u svetskoj ekonomiji.

Računajući mere na nacionalnom planu, to bi trebalo da bude do sada nezabeleženi globalni plan oporavka. Ono što se čulo pred samit, uključujući tokom niza bilateralnih sastanaka, nije obećavalo, i podele su se povremeno činile nepremostivim. Najviše optimizma pokazivali su domaćin skupa, britanski premijer Gordon Braun i američki predsednik Barak Obama. Obama je u prvom velikom pojavljivanju na međunarodnoj pozornici poručivao svetskim liderima da podrže sporazum na nivou G20 jer samo zajedno mogu da se izbore sa izazovom krize. Istovremeno su nemački kancelar Angela Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi iskazujući poverenje u Obamu upozoravali da neće pristati na lažni kompromis. Samit je ipak doneo rezultate, odnosno kompromis, i iz Londona niko nije otišao ni nezadovoljan ni prezadovoljan. Naime, Obama se nije predao pred zahtevima Sarkozija i Merkelove za novim moćnim regulatorom u globalnom finansijskom sistemu ali ni njih dvoje nisu pristali na Obamino traženje da zemlje krenu sa novim stimulativnim paketima, od novca poreskih obveznika, za spas privrede. Londonski samit održan je inače u uslovima “slobodnog pada” svetske trgovine, proboja protekcionizma, skoka nezaposlenosti, kao i sve većeg besa javnosti. Taj bes pokazali su protesti, uključujući nasilje, antiglobalista i drugih anti.

Šta su tražili a šta su dobili

Fiskalni stimulansi: SAD, Britanija i Japan zagovarali su zajedničku akciju širom sveta kako bi se više državnog novca upumpalo u stimulativne pakete. Francuska i Nemačka tražile su da se sa tim zastane i da se najpre sačekaju rezultati već odobrenih ili obećanih sredstava. Na kraju je najzadovoljnija bila Nemačka jer na samitu nije dogovorena obaveza daljih fiskalnih mera.

Regulativa na tržištu: Francuska i Nemačka najglasnije su tražile nadzor nad hedž fondovima a Japan je smatrao da regulacija tržišta treba da bude na drugom mestu u pokušaju spašavanja svetske ekonomije. Samit je završen sa čvrstim opredeljenjem da se pooštre regulative i nadzor za sve finansijske institucije, instrumente i tržišta uključujući agencije za utvrđivanje kreditnog rejtinga.

MMF: Australija, Kanada i Južnoafrička Republika bile su među zemljama koje su tražile veliko povećanje kreditnog portfelja Fonda dok su se Rusija, Argentina, Kina, Indija i Saudijska Arabija zalagale za reforme koje će ekonomijama koje beleže brzi rast dati veće glasačko pravo u MMF. Rezultat je da su kreditne mogućnosti MMF utrostručene, na 750 milijardi dolara, dok o balansiranju uticaja u Fondu koji su tražile zemlje u razvoju nije bilo mnogo reči.

Trgovina: Brazil i Britanija izašle su sa cifrom od 100 milijardi dolara za novu kreditnu linju za međunarodnu trgovinu. Očekivanja su nadmašena i za tu svrhu samit je predvideo 250 milijardi dolara.

Protekcionizam: Britanija, SAD, Južna Koreja, Kanada i Indija zahtevale su da se G20 čvrsto obaveže na slobodnu trgovinu. Samit je u završnom kominikeu potvrdio opredeljenje sa prethodnog skupa G20 da će se uzdržavati od podizanja novih barijera za investicije i trgovinu. U praksi su međutim brojne članice G20 od novembarskog samita naovamo usvojile protekcionističke mere kako bi zaštitile domaće kompanije.

Poreski rajevi: Ponovo su najglasnije u zahtevima da se poreskim rajevima stane na put bile Francuska i Nemačka. Samit se složio da se naprave crne liste onih koji ne sarađuju u borbi protiv poreskih rajeva i da se razmotre sankcije.

Rezervna valuta: Kina i Rusija želele su da se u Londonu razgovara o novoj globalnoj valuti koja bi bila alternative dolaru a bila bi bazirana na Fondovim specijalnim pravima vučenja. Ta tema se nije našla na dnevnom redu samita.

Mere fiskalne ekspanzije koje će preduzeti ekonomije G20, koje treba da spasu ili otvore milione radnih mesta i koje će do kraja 2010. dostići pet hiljada milijardi dolara, treba da podignu svetsku proizvodnju za četiri odsto do kraja iduće godine i ubrzaju prelazak na “zelenu” ekonomiju, navodi se u finalnom kominikeu. Da li će tako biti, pokazaće dani koji slede a G20 će “čekirati” kako se situacija razvija na trećem samitu u uslovima finansijske krize, nakon aprilskog u Londonu i onog iz novembra 2008. u Vašingtonu, na jesen u Japanu.

G20 je osnovana 1999. kao odgovor na azijsku finansijsku krizu i plod potrebe da se zemlje čije privrede brzo rastu uključe u razmatranje svetske ekonomije i regulative. Članice su Argentina, Australija, Brazil, Britanija, Kanada, Kina, Francuska, Nemačka, Indija, Indonezija, Italija, Japan, Meksiko, Rusija, Saudijska Arabija, Južnoafička Republika, Južna Koreja, SAD i Turska, kao i EU. G20 pokriva oko 90 procenata svetskog bruto domaćeg proizvoda, zaslužna je za oko 80 odsto svetske trgovine i na teritoriji članica Grupe žive dve trećine globalne populacije.

Julija Simić
broj 54, april 2009.

Država trenutno više pomaže građanima da se izvuku iz finansijskih nevolja ne bi li porasla potrošnja, a u fabrikama očekuju poreske i druge olakšice.

Finansijska kriza i recesija ne mogu se naslutiti na uvek punim ulicama Bergama. Grada sa oko 200.000 stanovnika, osamdesetak kilometara jugoistočno od Milana, u kojem je regionalni centar UCIMU – Udruženja proizvođača alatnih i drugih mašina koje okuplja nekoliko stotina fabrika. Ali, članovi te podružnice nisu krili činjenicu pred novinarima iz Beograda, koji su krajem prošlog meseca posetili Italiju, da im plasman slabo ide. Zbog osetnog pada porudžbina, pogotovo iz sveta, proizvodnja je prepolovljena.

Italija, ne samo prema podacima koje nam je predočila UĆIMA, spada u sam vrh zemalja po proizvodnji savremenih alatnih i drugih mašina. U Evropi su odmah iza Nemačke. U svetu su ispred njih pored Nemačke još Japan i Kina. U izvozu, prema podacima za 2007, Nemačka napravi 6,6, Japan oko 6,5, a Italija oko tri milijarde evra. Italijanske fabrike od 5,8 milijardi evra ukupne vrednosti proizvedenih mašina, u svetu prodaju robe za oko 3,1 milijardu evra.

Posledice svetske finansijske krize i recesije već se osećaju. Prema rečima Đankarla Losme, predsednika UĆIME, ali i vlasnika fabrike opreme „Losma” u predgrađu Bergama, fabrike polako staju. Njegova još ne, ali nova iskušenja se naslućuju. On za sada nema problema s likvidnošću, ali ga veoma brine potpuno zatišje u porudžbinama.

Njegova fabrika sa 53 radnika, sa isturenim pogonima u Nemačkoj, Engleskoj i Americi, napravila je prošle godine 11,5 miliona evra ukupnog prihoda, od čega 9,8 u Italiji. Šta očekuje u ovoj? Sleže ramenima. Samo da ne bude gore.

Trenutno ne razmišlja o otpuštanju radnika, ali o nekom vidu plaćenih godišnjih odmora, kada im vreme nije, svakako. Za sada neće skraćivati radnu nedelju. Gledaće da uštedama na konsaltingu, putovanjima u inostranstvo, istraživanjima tržišta, ali i odlaganjem nekih investicija nekako da pregura ovu poslovnu godinu. Losma ne muči besparica, jer od banke uvek može da dobije zajam – euribor plus 1,5 odsto. Trenutno je to oko 4,3 procenta godišnje. Za firme u Srbiji to je bar tri puta više.

Losma razume ideju države, koja se trenutno više trudi da pomogne građanima ne bi li ih izvukla iz finansijskih teškoća i time pokrenula primirenu potrošnju, ali od vlade očekuje da i fabrikama pomogne izvesnim poreskim olakšicama. Da bi skrenuli pažnju na svoj sve teži položaj u prošlu sredu je iz fabrika upućeno vladi u Rimu više od šest hiljada faksova.

Na pitanje, gde vidi izlaz iz sadašnje situacija, naš sagovornik kaže da to mogu biti samo nove tehnologije. Ko ih pre ponudi imaće izuzetnu tržišnu i razvojnu prednost.

U obližnjoj fabrici „Gildemajster”, čija je centrala u Nemačkoj, u kojoj 320 zaposlenih pravi najsavremenije alatne mašine kojim upravljaju kompjuteri i roboti, od kojih pojedine koštaju i više od milion evra, situacija je nešto bolja, jer je i proizvodnja specifičnija – traje duže, a i rokovi isporuke nisu tako kratki. Godišnja vrednost proizvedenih mašina je oko 105 miliona evra.

Kriza se, kažu, oseća ne samo po smanjenim porudžbinama, već i po poslovnoj klimi. Odgovor u „Gildemajsteru” na te izazove je u proizvodnji i ponudi tehnološki savremenijih mašina. Svaka od njih posle godinu dana u nečemu zaostaje za novom generacijom. Njihov cilj je da ovo vreme manje tražnje i investicionog zatišja iskoriste za nove prodore u tehnologiji, verujući da će im ona biti taj jezičak na vagi u sutrašnjoj ponudi kada kriza i recesija počnu da se povlače.

Profesor ekonomije i direktora Instituta za ekonomiju i finansije Katoličkog univerziteta u Milanu, Đakomo Vaćijago, kaže da kriza i recesija još nisu dotakle najnižu tačku, niti se ona naslućuje. Biće dobro ako Italija i razvijene zemlje Evrope krajem ove ili početkom iduće godine bar stignu do zone stagnacije i s nje započnu lagani opravak. Šta je sa ostalima, Srbijom, na primer? Siromašne i manje razvijene zemlje na tako nešto ne mogu računati pre 2011. Možda i kasnije.

Kriza je zaustavila proizvodnju. Kao voz na otvorenoj pruzi. Sve je ispravno, ali nema šta da ga pokrene. Vaćijago kao pokretač tog voza vidi – poverenje. U to sada treba da poveruje i šest milijardi ljudi.

Prvi rezultati se, ističe profesore, već uočavaju – pale su kamate, ali i cene nafte i hrane. Sledeće je – stabilizacija proizvodnje i njen lagani oporavak. Ali, problem postaje visok rast nezaposlenosti koji preti novim komplikacijama, jer izaziva dalji pad potrošnje. Ovo će, po rečima Vaćijaga, biti problem se kojim će se mnoge vlade dugo suočavati. Izlaz, po njemu je, u novim tehnologijama, energiji i zaštiti životne sredine. Mada, kako je primetio, s krizom se mnogo lakše nose zemlje koje imaju viškove hrane.

Šta je sa balkanskim zemljama kojima se proizvođači u okviru UĆIME obraćaju?

Italija se posle sloma komunizma i rušenja Berlinskog zida odmah uputila u daleke krajeve Rusije i Kine ne bi li tamo zauzela što povoljniji položaj. Pogrešno je preskočila ceo jedan region kakav su Balkan ili države bivše Jugoslavije. Sad pokušava da to ispravi akcijama poput ove ili nekih drugih koje organizuje Institut za spoljnu trgovinu (IĆE).

Lazar Stanković
broj 54, april 2009.

Rizik je sveprožimajući i trajni proces. Ne doneti nikakvu odluku tim povodom je takođe veoma rizično! Jasno je da se ljudi osećaju loše kada je reč o neizvesnosti, zato i polažu novac u banke jer misle da su se time oslobodili iste. Time rizik uklanjaju iz vidnog polja i osećaju se bolje, ali to je strategija noja. Zapravo, platili su da ne vide rizik, i time je odgovornost menadžera u finansijskom sektoru veća“, kaže profesor Den Galaj.

Rizik je način života. Oni koji to ne vide spremni su čak i da plate da ne progledaju. Oni koji su uvideli da rizik postoji, pokušavaju njime da upravljaju kao i svakim drugim procesom u kompaniji. Takođe, kritična grupa ljudi koja je u okviru studija učila da se krizom upravlja ne prestaje da se pita – ko to upravlja ovom krizom?

Ovog marta Beograd je na poziv Internacionalnog centra za profesionalnu edukaciju posetio Den Galaj, vodeći svetski stručnjak za upravljanje rizikom i koautor bestselera o razumevanju i upravljanju rizikom u korporacijama „The Essentials of Risk Management“.

U okviru Risk Management Foruma ovaj profesor finansija i administracije na univerzitetu u Izraelu i gostujući profesor finansija na Univerzitetu u Kaliforniji, predsednik firme Sigma PCM i finasijski konsultant za vodeće svetske banke i korporacije (i štošta pride) ponudio je srpskim menadžerima neke odgovore i moguće strategije za dalji razvoj tržišta finansija. Pre svega da je sve što se dešava jedan normalan proces.

„Verujem da je ekonomska kriza normalna pojava, recesija je neophodna radi rasta privrede, ona je katarzična pojava koja se regularno dešava otprilike jednom u deceniji. Ova najgora kriza do sada je rezultat odugovlačenja i odlaganja i morala je da se desi još pre devet godina, ali je pre svega FED, kao i mnogi drugi, pogrešnim odlukama i kratkovidošću doprineo ovom sunovratu“, tvrdi Galaj.

Zašto je upravljanje rizikom naročito bitno u vreme krize? Zato što se ekomske krize ne dešavaju prvi put i zato što su modeli upravljanja rizikom, iako zasnovani na pretpostavkama, razvijeni u stabilnom periodu.

Poslednji ozbiljni talas krize događao se od 1989. do 1991. godine. SAD su bile na ivici da uđu u krizu nakon oktobra 2000. godine to što je tada kriza odložena čini aktuelnu situaciju turbulentnijom nego što je trebalo da bude. Sektor proizvodnje izjednačio se sa industrijskim, a počev od 11. septembra 2001. godine kamatne stope su postale veoma niske. Tokom 2007. godine krediti za stanove bili su razlog bankrota – cene stanova od 2006. godine padaju a pritisak na tržište je rastao. Banke su pozajmljivale novac drugim bankama, tržište kredita je zamrznuto, i to je za posledicu imalo kolaps.

Perspektive diskonektovane Srbije čak i u recesivnom miljeu nisu nimalo loše ukoliko postoji čvrsta politička volja: „Kriza nije ista u svim zemljama iako su sve zemlje inficirane njome. Donekle to zavisi od nivoa razvijenosti tržišta, npr. u Engleskoj gde je tržište nekretnina brzo raslo kriza je bila burnija. Druga važna stvar su zakoni i kontrola, odnosno razvijenost tržišta, pre svega nekretnina – tamo gde je cvetalo imali su veće probleme, dok oni koji su bili relativno nezavisni od svetskog tržišta bolje su prošli, što je recimo sa Indijom bio slučaj. S druge strane, ja sam čikaški student i protiv sam toga da država interveniše, ali u slučajevima kada nema finansijskih inovacija država treba da se umeša da bi se došlo do novca od stranih investicija – pre svega da ohrabri banke da investiraju u lokalu“, zaključuje Galai.

Uz sve to ide i rizik za reputaciju: kako tretirate svoje zaposlene, kako se odnosite prema ekologiji, da li imate uspostavljena interna pravila ponašanja i da li to neko nadzire, da li konkurencija možda širi glasine o vama…sve to može da se vrati kao bumerang. Nezadovoljni i otpušteni radnici ako upotrebe medije veoma su opasni, i internet tu ima svoju ulogu u širenju glasina i manipulaciji informacijama, a to sve košta i ne treba olako prihvatati to šta Facebook i Google znaju o vama ili šta može da se kreira na tim mestima. Kako kaže Den Galai, zašto edukacija o tome koji rizik kompanija treba da preduzme a koji treba izbegavati nije opštepoznata stvar je nešto što zapravo spada u domen psihologije: modeli upravljanja rizikom ne mogu da otklone neizvesnost (ne, ona je životna činjenica) ali mogu biti korišćeni da se rizik definiše i proceni, da se uspostavi racionalna strategija koja bi umanjila rizik prodaje i kupovine tuđih rizika.

Preporuka za one koji ne žele da slede taktiku nojeva: savet za upravljanje rizikom u svakom poslu je izbegavati komplikovane finansijske instrumente ili šeme koje ne razumete. Obratiti pažnju na pretpostavke i procene koje se odnose na proceduru. Definisati “apetit za rizikom” u organizaciji i spremnost da ga preuzme. I treba razumeti ključni kod: da je za veći profit potrebno preduzeti i veći rizik.

Jelena Jovanović
broj 54, april 2009.