Tekstovi

Funkcionalna hrana je ona hrana čijom se dužom konzumacijom može uticati preventivno ili terapeutski na različite aspekte zdravlja ljudi. Ona može biti konvencionalna sa bioaktivnim komponentama ili „ojačana“ tako da smanjuje rizik pojave neke bolesti. Hipokrit je pre više od dve hiljade godina dao jednostavno objašnjenje – neka tvoja hrana bude tvoj lek i neka tvoj lek bude tvoja hrana.

Termin funkcionalna hrana javlja se prvi put osamdesetih godina prošlog veka u Japanu i definiše je kao alternativu medikamentima. I na srpskom tržištu ima proizvoda koji mogu poneti ovu oznaku. Uglavnom dolaze iz uvoza ali ima i domaćih proizvoda. Firma „Nutrilans“ plasirala je na tržište funkcionalni obrok „Nutrilans“, koji je mešavina prirodnih dijetalnih biljnih vlakana i obogaćen Omega – 3 masnim kiselinama. Autor recepture je Zoran Roksandić, stručnjak prehrambene tehnologije sa magistarskom diplomom i nutricionista. „Po strukturi, funkcionalna hrana su dijetalna biljna vlakna od voća, povrća i leguminoza (soja, grašak, boranija…). Njihova sjajna osobina je da apsorbuju teške metale iz organizma i utiču na detoksikaciju digestivnog trakta. Biljna vlakna takođe utiču i na osećaj sitosti jer apsorbuju dosta tečnosti. Uloga Omega – 3 masnih kiselina je nemerljiva kod preventive koronarnih bolesti i kancera“, kaže Roksandić.

Zoran Roksanić je žestok protivnik industrijske hrane. On je devet godine radio u stranoj firmi iz oblasti hemijske industrije koja prodaje sirovine za prehrambenu i farmaceutsku industriju, vitamine za humanu primenu itd. „Kad uđete u taj sistem, kao da ste otvorili Pandorinu kutiju. Industrijska hrana je prepuna aditiva i hemikalija. Pod izgovorom da se hrana obogaćuje, dodaju se veštački zaslađivači, boje i arome. Za mnoge je dokazano da su ili alergeni ili kancerogeni. Primera radi, šlag pena poznatog nemačkog proizvođača ima u sebi veštački zaslađivač aspartan za koji je klinički dokazano, da izaziva kancer na mozgu i Alchajmerovu bolest. Gazirana pića strane proizvodnje bez šećera, sadrže najgore veštačke zaslađivače. U pojedinim saveznim američkim državama zabranili su u školama prodaju gaziranih pića, koja su inače njihov simbol, a kod nas ta pića dobijaju nagradu kao vrhunski brend na sajmu brendova,“ kaže Roksandić. Na domaćem tržištu prodaju se i začini koji sadrže 18 odsto monosodium glutamata. To je so glutaminske kiseline koja je kancerogena. Upotreba takvog začina ne utiče na zdravlje ljudi za nedelju-dve dana, nego za godinu dana (u literaturi poznato kao “kumulativni otrov”). Spisak ovakvih primera koje Roksandić nabraja je dugačak. On kaže da je zato želeo da „komponuje“ hranu bez industrijskih primesa koja će biti „surogat zdravlja i preventive u samo dve supene kašike dnevno.“

Istraživanjem i proizvodnjom funkcionalne hrane Roksandić se bavi više od jedne decenije. Po njegovoj recepturi napravljene su prve kobasice obogaćene dijetalnim biljnim vlaknima, kao i dijetetski proizvod „BioBalans“. Prodao je licencu za ovaj preparat i posle dve godine napravio novi – „Nutrilans“. Prema ispitivanjima koja su rađena na Institutu za bromatologiju Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, na našem tržištu „Nutrilans“ predstavlja najbogatiji prirodni izvor Omega – 3 masnih kiselina (sa preko 7%) i dijetalnih biljnih vlakana (sa preko 55%). Zaštićeni patent Roksandić je ustupio firmi “Nutrilans” u kojoj je jedan od trojice suvlasnika, direktor proizvodnje i razvoja. Drugi suvlasnici su lekari. „Oni su hirurzi i bave se svojim poslom ali su uložili novac u ovaj projekat jer veruju da je potencijal tržišta funkcionalne hrane veliki. Ja sam u osnivanje firme uložio novac od prodaje stana i sa suprugom i dvoje dece otišao u podstanare. Supruga i ja smo ubeđeni da će nam se ta investicija brzo vratiti. Za mene je funkcionalna hrana i opsesija i profesija i tema budućeg doktorata.“

Iako se „Nutrilans“ skromno reklamira u novinama i na elektronskim medijima, prodaja stalno raste. Roksandić kaže da je najbolja reklama zadovoljan konzument. Pacijenti sa zdravstvenim tegobama rade laboratorijske analize pre i posle upotrebe funkcionalne hrane. One su pokazale da se sa dva funkcionalna obroka dnevno pojedine zdravstvene tegobe (povišena telesna težina, trigliceridi, holesterol…) mogu rešiti za mesec i po dana, bez upotrebe medikamenata. „Nutrilans“ je predklinički testiran, između ostalog i u Domu zdravlja „Stari grad“. Po preporuci njihovih dijetetičara i nutricionista, do sada je plasirano preko 13.000 kutija ovog preparata. „Znači, ne ubeđujem ja ljude kako je moja hrana dobra. Ne smete da se šalite sa tuđim zdravljem ni da tvrdite ono iza čega ne stojite jer to onda vodi u nadrilekarstvo i šarlatanstvo. Zadovoljan pacijent preporučiće prijateljima moj proizvod i tako se širi krug potencijalnih kupaca. Nažalost, još nemamo veliki budžet za marketing“, kaže Roksandić.

U firmi „Nutrilans“ planiraju investicije u sopstvenu fabričku halu. Uslužnu proizvodnju za njih radi fabrika u Titelu. Sada im kreće i prvi izvoz preko interneta. Planiraju i da pokrenu informativnu i edukativnu kampanju koja će promovisati funkcionalnu hranu. U svetu su sve brojnija istraživanja o uticaju ishrane na naše zdravlje. Pokret za promociju zdrave hrane jača i u Srbiji. Roksandić kaže da sve više edukovanih potrošača „beži“ od hrane u kojoj ima aditiva i hemikalija. „Polako se menja i svest pacijenata koji nisu više spremni da bespogovorno slušaju lekare. Ako neko ima visok nivo šećera u krvi (preko 20 npr.), ne mora odmah da mu se daje insulin. Hajde da probamo dijetalnim režimom ishrane da skinemo šećer do neke prihvatljive granice. Međutim, nekim lekarima je najlakše da daju insulin jer ne žele time da se bave.“

Gordana Milojković

broj 53, mart 2009.

Godine 1991. vozio sam se iz Podgorice u Tiranu. Bilo mi je potrebno veoma mnogo vremena i pregazio sam jednu ovcu. Dve godine kasnije otišao sam u Skadar, samo u posetu. To je bilo razrušeno mesto, prilično haotično. Pre nedelju dana sam se ponovo vozio iz Podgorice u Tiranu. Put je trajao manje od tri sata.

Prošli smo kroz Skadar i primetio sam koliko bolje izgleda. Dok smo se vozili na jug, u jednom trenutku smo videli novi autoput iz Drača za Kosovo kako se probija kroz brda.

Albanija se dramatično promenila u proteklih nekoliko godina, naročito Tirana. Pod novim gradonačelnikom, Edijom Ramom, užasna, bespravna gradnja koja je bila ruglo centra grada je uklonjena, stare sive zgrade su prekrečene u šarene dezene, a postoje i planovi da se veliki centralni trg Skenderbegu pretvori u ogromnu pešačku zonu. Tirana nije više haotični grad koji propada, kakav je bila tokom devedesetih i ne samo to, postaje jasno da se nešto od novca koje je stizao u zemlju proteklih godina, sada raspoređuje, van onoga što oni nazivaju koridorom Tirana-Drač.

Ove godine albanska ekonomija je porasla za šest odsto i, barem za sada, i dalje se predviđa rast od četiri odsto ove godine, što je u ovim uslovima prilično izvanredno. Da li će tako i biti, ostaje da se vidi. Veruje se da doznake iz inostranstva donose oko milijardu evra godišnje i one očigledno opadaju, a albanska tekstilna industrija i industrija obuće koja uglavnom dovršava proizvode za tržišta Italija i Grčke je pogođena. Što se tiče minerala, cene su naravno pale, ali jedan od glavnih izvoznih minerala Albanije je hrom, čija je cena opala mnogo manje dramatično od nekih drugih.

Albanci izlaze na izbore u julu. Za sada su se ankete pokazale protivrečne. Još je rano da bi se reklo da li će Edi Rama, koji je takođe na čelu Socijalističke partije pobediti Salija Berišu. Ja mislim da hoće. Sali Beriša je dominantna figura u životu Albanije od 1991. što znači da morate imati oko 30 godina kako bi ste se sećali vremena pre njega. Ljudima dosadi da stalno gledaju iste likove.

Da li će Rama zameniti Berišu ili ne, jedna stvar mi je jasna, van samih promena u Albaniji. A to je da se ekonomska geografija ovog dela Balkana menja. Kada se otvori put do Kosova, biće potrebno samo oko dva sata do mora od Prizrena. Kosovo će imati novi prozor u svet kao i njegovi poslovni ljudi. Čak će i psihološki Kosovo biti manje izolovana zemlja, a više mediteranska. Kada se otvori put biće brže stići u Podgoricu iz Prištne kroz Albaniju, nego militi uz planine iza Peći do Rožaja.

Ali put do Drača nije jedini koji će transformisati ovaj deo regiona. Za nekoliko godina biće moguće voziti se celom dužinom od Trsta do Grčke autoputom ili dobrim putem. Najveći deo je već izgrađen u Hrvatskoj i od Skadra do Tirane, a dobri južni putevi su takođe izgrađeni u proteklih nekoliko godina. Sada Crna Gora mora izgradi svoj deo.

Svetska finansijska kriza je naravno katastrofalna za sve. Ono što je važno jeste da se vlade i političari na Balkanu, kao i drugde, sada ne povuku u nacionalizam. Ono što ovi putevi znače jeste da se prirodne sfere mogu konsolidovati, to jest jedna albanska sfera u kojoj se stručnjaci, biznis, kultura, itd. mogu kretati i širiti slobodno ali gde granice ostaju iste. Isto važi za srpsku sferu koja se prostire od Gračanice do Banja Luke kao i manjih bosanskih i hrvatskih. Povratak nacionalizmu bi značio ponovo traženje novih granica što bi dovelo do… svi dobro znamo gde.

Tim Džuda

broj 53, mart 2009.

U ranim devedesetim godinama stopa smrtnosti odrasle muške populaciji u postkomunističkim zemalja istočne Evrope i bivšem Sovjetskom savezu naglo se povećala. Statistika je zabilježila da je u periodu od 1991 do 1994 smrtnost muškaraca u radnoj dobi povećana za 12,8 posto. Daleko više od ovog prosjeka bile su stope smrtnosti ove populacije u Rusiji, Kazahstanu, Latviji, Litvi i Estoniji gdje su ove stope povećane za preko 40 posto. Prevedeno u apsolutne brojke za ove je četiri godine izgubljeno oko milijun života više nego u prethodnim ‘normalnim’ periodima.

Podaci su bili tako dramatični da su prerasli u fenomen. Toliko da su se naučnici na polju javnog zdravlja našli pred izazovom koji je doveo dugogodišnjeg istraživanja koje su predvodili sociolozi David Stuckler s Univerziteta u Oxfordu, Lawrence King s Univerziteta u Cambridgu i Martin McKee sa Londonske School of Hygiene and Tropical Medicine. Rezultati studije objavljeni su u januaru u britanskom medicinskom časopisu The Lancet i izazvale pozornost ne samo u medicinskim krugovima.

Studija je obuhvatila mnoge faktore koji određuju očekivano trajanje života da bi jedan od faktora na koje se fokusirala pokazao, prema mišljenju istraživača, jaku povezanost s ovom pojavom. To je ogromni rast nezaposlenosti izazvan ekonomskim reformama i masovnom privatizacijom koje su u ovim zemljama a posebno u Rusiji izvedene “vratolomnom brzinom”, a autori upozoravaju da bi nalazi studije trebali poslužiti kao upozorenje zemljama koje se upuštaju u tržišnu reformu.

Brzom privatizacijom istraživači definiraju ekonomske promjene kada se najmanje jedna četvrtina poduzeća u do tada državnim ili društvenom vlasništvu prenese privatnim vlasnicima u samo dvije godine. Nakon raspada komunističkog režima u ranim devedesetim godinama u mnogim tranzicijskim zemljama upravo se to dogodilo. Provođenje masovne takozvane vaučerske privatizacije u tako kratkom vremenskom periodu generiralo je strmoglavo smanjenje nivoa zaposlenosti ali i razgradnju sistema socijalne sigurnosti kakav je bio poznat do tada. U tom je periodu broj onih koji su izgubili posao povećan za 56 posto.

Činjenica da su zemlje koje su prolazile kroz istovjetne političke promjene imale različito povećanje stope smrtnosti. Objašnjenje su našli u činjenici da su zemlje čije je stanovništvo kroz ove promjene prošlo nešto bezbolnije jesu one koje su reforme provodile postepenije, ili su imale jaču socijalnu mrežu u formi različitih organizacija i institucija. Tako je tamo gdje su 45 posto ili više stanovnika bili članovi jedne ili više društvenih organizacija, kao što su crkvene grupe ili sindikati, masovna privatizacija manje uticala na stopu smrtnosti.

Najviše pogođene u ovom smislu bile su Rusija, Kazahstan, Latvija, Litva i Estonija. U njima se nezaposlenost utrostručila a stope smrtnosti muškaraca između 1991 i 1994 se povećale za preko 40 posto. U suprotnoj skupini su Albanija, Hrvatska, Češka, Poljska i Slovenija koje su u ranim devedesetima imale porast nezaposlenosti od samo 2 posto i pad u smrtnosti muškaraca za 10 posto.

Činjenice a ne ideologija
Autori studije kažu: „Implikacije politike su jasne. Kada se ekonomski sistem radikalno mijenja a da se istovremeno ne razmišlja o mogućim posljedicama na zdravlje stanovništva, potreban je veliki oprez.”

Martin McKee iz School of Hygiene and Tropical Medicine u Londonu kaže da je stopa smrtnosti u bivšem Sovjetskom savezu ionako bila visoka, zbog neadekvatnog zdravstvenog sustava uz visoku konzumaciju alkohola i duhana i način ishrane. Na ove faktore samo se nadovezala naglo rastuća nezaposlenost koja je radnicima donijela neizvjesnost i visoku razinu stresa, što je podiglo rizike od srčanih bolesti, moždanih udara i mentalnih bolesti. „Sve što ljudi dobijaju, u smislu zdravstvene i socijalne zaštite, vezano je za radno mjesto i kada njega izgube ostaju i bez ičeg drugog“. Međutim, naglašavaju da povijesne i političke okolnosti i tradicije također imaju utjecaja na stanje zdravlja.

U napomeni urednika Lanceta uz sam članak kojim se predstavlja ovo istraživanje kaže se kako se na ekonomsko i socijalno restrukturiranje u Istočnoj Evropi u periodu od 1989. godine na dalje može gledati kao na najveći eksperiment na području javnog zdravlja u povijesti.

Kada su objavljeni, nalazi studije izazvali su nemale kontraverze. Britanski nedeljnik The Economist, uvijek osjetljiv na ideju da bi tržište i privatizacija mogli izazvati bilo što negativno ili neugodno, reagirao je uvodnikom, u kojem je autorima prebacio da su pobrkali korelaciju i uzročne veze. Nedeljnik je tako htio podučiti dvojicu naučnika da je za nevolje u ovim zemljama, a prije svega u Rusiji, u stvari treba kriviti prespore, a ne prebrze promjene ekonomskog sistema i nasljeđenog načina života, odnosno slabu zdravstvenu zaštitu i iznad svega, visoku konzumaciju alkohola. Naime, tokom nekoliko godina prohibicije alkohola koju je uveo Mihajl Gorbačov, stopa smrtnosti osjetno pala, da bi se povećala nakon 1992. kada se raspao i državni monopol na alkohol, a potrošnja alkohola se vratila na velika vrata. The Economist, također, tvrdi da autori studije nisu shvatili tajming i efekte ekonomske reforme, te da šok terapija, koju spominju nema nikakve veze s masovnom privatizacijom, te da neke druge zemlje koje su provele iste zahvate u ekonomskom modelu nisu zabilježile takav porast stope smrtnosti. Navode slučajeve Poljske i Češke, gdje je očekivano trajanje života zapravo produženo nakon privatizacije, zanemarujući činjenicu da se radi o mnogo manjim zemljama od Rusije i s drugačijim načinima života.

O tome upravo i govore trojica naučnika: zemlje koje su imale mrežu organizacija koje su mogle ublažiti socijalni šok brze tranzicije uspjele su bolje zaštiti stanovništvo izloženo dramatičnim promjenama ekonomskog sistema.

U svom odgovoru Stuckler, King i McKee objasnili su upravo da su htjeli istražiti zašto su zemlje koje su prošle kroz vrlo slične političe i ekonomske promjene zabilježile tako različite stope smrtnosti u ovim godinama i zašto su populacije nekih zemalja kroz tranziciju prošle uz veće gubitke od drugih. Naime, zašto su zemlje koje su imale slične političke promjene kao i Rusija zabilježile mnogo niže stope smrtnosti. Koliko god slična njihova povijesna nasljeđa, ona ne mogu objasniti tolike razlike u ovim stopama. Studija, naime, ukazuje da je jedan od važnih faktora bila brzina i način privatizacije. “Imamo u vidu koliko je značajan faktor alkohola, ali ključno je pitanje zašto su ljudi imali potrebu za tako opasnom konzumacijom alkohola.” Navode i podatak da su Rusija i Bjelorusija imale sličan porast potrošnje votke nakon nastanka slobodne trgovine alkoholom, ali su samo u Rusiji nezaposlenost i stopa smrtnosti eksplodirale u muškoj radnoj populaciji, a u ovim inače sličnim zemljama različita je bila upravo brzina privatizacije. Trojica naučnika objašnjavaju da ne postoji jednostavno objašnjenje za zdravstvene trendove u populaciji a pogotovo u populaciji koja prolazi kroz tako dramatične promjene, te da mnogo faktori doprinose krizi mortaliteta u postkomunističkim zemljama, ali da su sami uvjereni, na osnovu činjeničkih, a ne ideoloških argumenata, da je brza privatizacija jedan od njih.

Davorka Zmijarević, Zagreb

broj 53, mart 2009.