Tekstovi

Postoji jedan britanski satirični časopis koji se zove „Private Eye“. Nekada je imao kolumnu koju je pisao novinar po imenu Phil Space. U engleskom, Phil je nadimak od imena Phillip. Ali ako pročitate ime naglas zvuči kao „fill space“ što znači „popuni prostor“ – tj. popunjavanje praznog prostora, u ovom slučaju rečima. Ipak, iako Phil i ja nismo baš kolege, ponekad se zapitam u ovo doba godine šta svi ostali rade. Hoću da kažem, svi novinari znaju da je najbolji način popunjavanja mesta pravljenje predviđanja za sledeću godinu, iako najverovatnije neće biti u pravu, ipak bude zabavno.

A da li postoji bolji način da počnem nego da potražim neka od predviđanja napravljena pre 12 meseci ili tokom prošle godine? Časopis „Foreign Policy“ je sastavio listu od deset među kojima su bila sledeća: „Mogućnost da barel nafte bude između 150-200 američkih dolara se čini sve verovatnijom tokom narednih šest do 24 meseca“. To je izjavio analitičar za Goldman Sachs. „Svako ko tvrdi da smo u recesiji, ili da idemo ka tome, naročito da je ovo najgora od Velike depresije nudi sopstvenu, privatnu definiciju recesije“. To je napisao „Washington Post“.

„Verujem da se bankarski sistem stabilizovao. Niko se više ne pita, da li postoji neka važna institucija koja će možda propasti i da mi nećemo moći ništa da uradimo povodom toga“, rekao je Henry Paulson, američki Ministar finansija u novembru.

A sada, bez da nekoga izdvajamo po imenu, hajde da vidimo neka od najčešćih predviđanja za Balkan u 2008. U ovo vreme prošle godine uglavnom su se ticala Srbije i Kosova. Tvrdili su da će nakon nezavisnosti Kosova doći do naglog porasta nasilja, da će biti kolone srpskih izbeglica, da će Srbija pasti u ruke ekstremnih nacionalista i da će se preusmeriti ka Rusiji. I da, da je dobar trenutak da se kupe akcije na berzama od Podgorice do Zagreba jer su osnove dobre.

Svi znamo šta je dalje bilo. Kosovo je proglasilo nezavisnost i, pa, ništa mnogo se u stvari nije dogodilo. Umesto da preuzmu Srbiju, Radikali su se samouništili, Srbija ima proevropsku vladu, Rusija se sada smatra nepouzdanom (videti NIS i teritorijalni integritet Gruzije) a tržišta su doživela kolaps.

Ipak, da se ne obeshrabrimo, evo nekih od mojih predviđanja za 2009, za koja me možete smatrati odgovornim kroz godinu dana ako budu pogrešna. Prvo, Kosovo će početi da nestaje sa domaće političke scene na Balkanu. Nakon toliko buke, preuzimanje nadležnosti od strane EULEX-a je bilo toliko neuzbudljivo, toliko dosadno, da je bilo skoro šokantno. Ovako ili onako, Srbija će podneti zahtev za članstvo u EU, ali glavno pitanje biće ekonomija. Od Tigra iz Pirota do KAP-a iz Podgorice, ekonomija će biti najvažnija tema.

Širom regiona građevinski bum, tamo gde već nije posustao, pratiće svetske trendove. Crnoj Gori naročito preti rizik jer se oslanja na turizam koji će sigurno opasti u 2009, a izvoz aluminijuma je već oštro pogođen padom cena. Trenutni sukob u Srbiji oko aranžmana sa Rusijom za NIS će možda uskoro biti rešen, ali ukazuje na nešto drugo. Svaki dinar se sada broji i argumenti koji povezuju NIS i Kosovo sada ne stavljaju ni jedan dinar u budžet. Prva linija fronta u novim balkanskim ratovima biće u Delta City-ju i drugim tržnim centrima. Oni će možda cvetati (ali možda i neće…), ali se postavlja pitanje da li će ugroziti mnoga druga mesta gde su ljudi nekada odlazili u kupovinu?

Za dvanaest meseci zemlje regiona će, u mnogome, biti tamo gde su i danas. Niko nema velikih niti, pak, novih ideja. Problem će biti u tome da se sadašnje politike učvrste i ograniči šteta koja ekonomiji dolazi spolja. „To je ekonomija, budalo!“ je zamoran zaključak, ali sa druge strane je pozitivan. Dosadni Balkan koji se bavi ekonomijom, integracijom u EU i tehničkim problemima izdavanja biometrijskih pasoša je nešto dobro. Videćemo da li su moja predviđanja tačna.

Tim Džuda

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Zakonski rok za okončanje privatizacije društvenih preduzeća ističe 31. decembra ove godine i neće biti produžen. Sva neprodata preduzeća s društvenim kapitalom moraju da započnu ovaj proces do tog roka jer im u protivnom sleduje likvidacija. Do kraja godine biće objavljeni tenderi i zakazane aukcije za sva preduzeća u kojima još nije započet proces privatizacije.

Posle šest godina privatizacije ostalo je neprodato oko 750 preduzeća s većinskim društvenim vlasništvom. U nekima od ovih preduzeća nije ni započeta privatizacije, druga su u postupku tenderske ili aukcijske prodaje (neka po drugi ili treći put) a ima i kandidata za stečaj i likvidaciju.

Prema podacima Agencije za privatizaciju, za tendersku prodaju preostalo je 87 preduzeća, od čega za 30 preduzeća (sa 27.000 zaposlenih), 31. decembar kao rok za prodaju ne važi jer su u državnom vlasništvu i sa udelima Akcijskog fonda. Od 57 preduzeća sa društvenim kapitalom (sa 32.000 zaposlenih), za 15 preduzeća tender je već u postupku. Do kraja meseca objaviće se pozivi za 10 preduzeća, od toga prvi put za Beogradski sajam, Genex, PIM, Šamot i DMB. Od preostala 32 preduzeća, 15 je u restrukturiranju, 11 je predviđeno za podržavljenje (PKB, ZIG, Jugoinspekt…) a 6 ide u stečaj.

Za aukcijsku prodaju predviđena su 424 preduzeća sa 23.000 zaposlenih. Od toga je za 63 preduzeća već objavljen javni poziv a do kraja godine planirana je objava za još 173. Privatizacija je obustavljena za 145 preduzeća čiji su osnivači iz bivših jugoslovenskih republika, za 15 preduzeća iz oblasti vodoprivrede, a za još 20 društvenih preduzeća se ispituje mogućnost objave poziva. Ne može da se se privatizuje 106 preduzeća sa ukupno 2.000 zaposlenih koja, kako kažu u Agenciji za privatizaciju, ne sarađuju, ne dostavljaju bilanse stanja i praktično postoje samo na papiru. Za likvidaciju su određena 282 preduzeća, od toga je za 37 već započet postupak.

Među neprodatima nema mnogo dobrih preduzeća ali ima nekadašnjih velikih i zvučnih imena s nekretninama na dobrim lokacijama. Zbog svetske ekonomske krize u javnosti se poslednjih nedelja postavlja pitanje da li je sa preostalom privatizacijom moglo da se zastane kako bi se onemogućilo da se kroz stečaj mnoga preduzeća prodaju daleko ispod svoje stvarne vrednosti. Ako se za prodaju JAT-a čekaju bolja vremena, zašto se taj princip ne bi primenio i na preduzeća s velikom imovinom koja su sada u situaciji da budu prodata za malo para?

U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja kažu da nije bilo razloga da se razmatra pitanje odlaganja završetka privatizacije društvenih preduzeća. Da bi olakšala prodaju, uzimajući u obzir globalnu finansijsku krizu, Vlada je izmenama Uredbe o prodaji preduzeća na aukciji i na tenderima omogućila kupcima prodaju na rate. Kupac ima mogućnost da 30 odsto cene plati odmah a ostalih 70 odsto na pet jednakih godišnjih rata. Potpredsednik Vlade i ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađen Dinkić je u izjavi novinarima, nakon sastanka sa predstavnicima sindikata, rekao da će se modeli privatizacije prilagođavati konkretnom preduzeću, pri čemu će se voditi računa o socijalnom efektu. „Ići ćemo od modela klasične aukcije i tendera do modela strateškog partnerstva kroz zajednička ulaganja, a gde postoji interes lokalnih zajednica ili pokrajina na model podržavljenja, kao kod Novosadskog sajma gde je pokrajina tražila da ostane u njenom vlasništvu“.

U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja ocenjuju da je realno da status svih preduzeća s društvenim kapitalom bude rešen do sredine naredne godine. Profesor dr Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka, smatra da će svetska ekonomska  kriza znatno prolongirati taj rok. Interesovanje domaćih i stranih investitora za ponuđena preduzeća nije veliko pa će za mnoga morati da se ponavlja prodaja. U poslednjih nekoliko meseci bilo je više neuspešnih nego pozitivnih tenderskih prodaja. Novo traženje vlasnika podrazumeva i nižu cenu. Neki veći iznosi za ponuđena preduzeća ne mogu se očekivati pa ni veći budžetski prihodi od prodaje. „Pitanje je i da li je pametno prodavati neka od tih preduzeća ako znamo da će ekonomska kriza doći do izražaja narednih meseci. Ali u Vladi znaju da je teško pokriti „rupu“ od oko 15 milijardi evra koje naredne godine treba da obezbedimo za servisiranje spoljnog duga i pokrivanje deficita tekućeg platnog bilansa i verovatno će biti zainteresovani da se sve proda. Naravno, uvek će se reći da je to u interesu privrede i da će ta preduzeća biti efikasnija kad pređu u privatne ruke.“

Preduzeća za koja će do kraja godine biti objavljen javni poziv moći će da računaju na državne subvencije. U društvenim preduzećima je zaposleno oko 50.000 radnika a samo u nekoliko velikih sistema je preko 12.000. „Prva petoletka“ iz Trstenika sa 7.000 zaposlenih ima šansu da se proda jer su se na trećem tenderu javila dva kupca iz Ukrajine i Rusije. Za „Industriju kablova“ iz Jagodine sa 3.000 zaposlenih, predviđena je prodaja imovinskih celina s radnicima, uz investicioni program. Za IMT, sa oko 1.000 zaposlenih, do kraja godine će biti usaglašen model restrukturiranja i privatizacije. Prema najavama iz ministarstva ekonomije, tražiće se strateški partner za „14. oktobar“ iz Kruševca (sa oko 1.500 zaposlenih), kao i za „Jagodinsku pivaru“ i „Simpo“ koji je u restrukturiranju i kod koga je društveni kapital u manjini.

Mlađen Kovačević kaže da bi strateško partnerstvo bilo najbolje rešenje za društvena preduzeća ali da će se teško naći solidni strateški partneri. U kriznim vremenima i potencijalni strateški partneri čekaju da vide kako će se kriza završiti. „Bićemo prisiljeni da mnoga društvena preduzeća ustupimo besplatno, kao što su se svojevremeno u Velikoj Britaniji firme prodavale simbolično za jednu funtu, samo da ih neko uzme. Važno je da li je kupac, koji preduzeće dobije po simboličnoj ceni ili besplatno, iz te delatnosti i da li može da pokrene proizvodnju i obezbedi prodaju njihovih proizvoda na svetskom tržištu. U tom slučaju će se besplatno ustupanje preduzeća isplatiti. Bolje je nego da ta preduzeća propadnu. Nažalost, mnoga preduzeća će morati da idu u likvidaciju“, kaže Kovačević.

Gordana Milojković

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Bilo je kasno uveče a ja sam bio gladan. Prošetao sam se ulicom O’Konel, koja je za Dablin, prestonicu Irske, išto što su Terazije za Beograd. Našavši otvorenu prodavnicu ušao sam i počeo da tražim nešto za piće. Tek nakon nekoliko sekundi bledog zurenja u poznati brend mi je sinulo. Fresh & Co nektar od borovnice u Dablinu! Za petnaest godina nisam baš nikada video srpski proizvod široke potrošnje u većim prodavnicama po zapadnoj Evropi. Konačno, kao skromni misionari srpske privrede, mala pakovanja borovnice su dospela sa jednog kraja Evrope na drugi.

U Dablin sam otisao da posetim irski Institutu za evropska pitanja. Oni su želeli da znaju šta će se sledeće desiti u Srbiji, Crnoj Gori i Kosovu. A ja sam želeo da znam da li Irska može da posavetuje Balkan.

Razmislite malo: Irska je danas jedna od najbogatijih zemalja u Evropi. Ali pre samo 15 godina bila je siromašna zemlja sa dugom istorijom etničkih sukoba i emigracije. Irska je prvi put podnela zahtev za članstvo u Evropskoj uniji 1961. godine, ali je primljena tek 1973, a i posle toga se dugo čekalo na prosperitet. U stvari, tek je sredinom devedesetih Irska počela nagli ekonomski preporod, koji je naveo mnoge da je nazovu keltskim tigrom.

Toni Braun vodi Grupu za Balkan pri Institutu za evropska pitanja i iako on kaže da nema sumnje da je članstvu u EU igralo ključnu ulogu u razvoju Irske, on upozorava balkanske zemlje koje misle da je to odgovor na sve probleme. To jeste deo, ali ne i celo rešenje. Prvih godina novac iz Brisela bio je i rasipan i pogrešno usmeravan, naročito u oblasti poljoprivrede.

Braun kaže da postoje nekoliko faktora koji nisu vezani za EU, a koji su pomogli Irskoj da uspe. Prvi je činjenica da zemlja ima jednu od najnižih poreskih stopa u Evropi. Kao drugo imala je i ima i dalje, veliki broj visoko obrazovanih mladih ljudi. Činjenica da svi govore engleski je takođe bila ogromna prednost. To je značilo da su kompanije poput Dell-a i Intel-a, nekih godina, dolazile na fakultete, posebno one tehničke, i zapošljavale bukvalno sve.

Ali ljudi su i dalje emigrirali sve do 1987, a Irska je tada imala stopu nezaposlenosti od nekih 15 odsto i ogromne dugove vlade. Od tada ključni deo strategije vlade je bio Socijalno partnerstvo, koga čine dogovori između vlade, poslodavaca i radničkih sindikata. Pošto je Irska mala, povezanost vlade i, na primer, upravnih odbora privatnih kompanija i društvenog života je velika. Dovoljno je mala zemlja da su primorani društvenim i medijskim pritiscima da rade u najboljem interesu zemlje kao celine, a ne samo njihove kompanije. “Stvoren je slojeviti sistem za rešavanje problema“, kaže Toni Braun.

Danas je Irska zemlja u koju se emigrira, a ne obrnuto. Nema više odliva mozgova i zemlja ima četvrti BDP po glavi stanovnika na svetu posle Luksemburga, Norveške i SAD. Farmaceutika, kompjuteri, čak i industrijski proizvodi, ključni su segmenti ekonomije. Ali u ovom globalizovanom svetu keltski tigar oseća kako su mu indijski i kineski tigrovi za petama. Zato je u sledećem budžetu vlada odlučila da odvoji sredstva za širenje na terenu, ne samo u višem obrazovanju već i na nivou doktora nauka. Irska mora da trči brzo kako bi ostala napred.

Takođe uči kako da živi sa nekim ograničenjima, koja dolaze sa otvorenom i uspešnom ekonomijom. Ovde se nedavno u vestima dosta pisalo o štrajku irskih trajekata, nakon što su radnici saznali da kompanija razmatra mogućnost da ih sve zameni manje plaćenim Letoncima.

Nedavno su makedonski zvaničnici došli da vide šta mogu da nauče od irskog iskustva. Braun im je sigurno rekao isto što i meni: “Ako niste veliki, onda morate biti pametni“.

Tim Džuda

broj 16, februar 2006.

Istorijsko jezgro grada Londona je sada finansijski centar, takozvani „Siti“. Mešavina je starog i novog. Hrvatski predsednik Stipe Mesić, koji je nedavno posetio London, prisustvovao je večeri održanoj u Gostioničarskom domu (Innholders Hall) izgrađenom u sedamnaestom veku. Mesić je razgovarao sa poslovnim ljudima o poslovnim prednostima Hrvatske. Naravno, ne znam da li je to bila slučajnost ili ne, ali Gostioničarski dom je prvobitno bio ‘esnaf’ ili sindikat gostioničara koji su putnicima pružali smeštaj i hranu. Oni su se postali ekonomska sila tokom trinaestog veka, ali tek je im je kralj Henri VIII (onaj sa šest žena) dodelio prvu povelju 1514. koja je garantovala njihova prava i privilegije.

Mene zanima da li je upravo ovo mesto odabrano zato što veliki deo hrvatske ekonomije počiva na gostionicama, ili barem njihovom modernom ekvivalentu, hotelima i turizmu. Uslužni sektor u Hrvatskoj, od čega najviše odlazi na turizam, obuhvata više od 60 odsto hrvatskog BDP-a. Ako dodate tome one koji u Hrvatsku dolaze da bi posetili Međugorje, onda eto još jedne veze sa Gostioničarskim domom. Veliki deo njihovog prometa se u srednjem veku vrteo oko hodočasnika koji su obilazili svetilišta.

Gostioničarski dom je ukrašen starim slikama i skupocenim priborom za ručavanje. I Mesić je delovao prilično opušteno u ovom okruženju, dok je nabrajao poslovne pogodnosti Hrvatske.

Nakon toga, dok sam ga intervjuisao, stekao sam utisak da Mesić i jeste toliko opušten koliko se činilo. Hrvatska se nekako ugurala i sada je već zemlja kandidat za članstvo u EU. Ali da li je moguće biti previše opušten? Hrvatska je, naravno, u boljoj ekonomskoj i političkoj poziciji od Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine, ali nisam mogao a da ne pomislim da Hrvatska ne može da priušti sebi da bude previše zadovoljna. I dalje živi u nestabilnom okruženju, a bogate komišije nisu previše darežljivo raspoložene u ovom trenutku.

U ovom trenutku svih 25 zemalja članica vode rasprave oko budžeta EU. Osam bivših komunističkih zemalja koje su postale članice 2004. su naročito zabirnute jer imaju šta da izgube predloženim smanjenjem budžeta. Ali, iako je medijski fokus na njima, činjenice ukazuju na to da Hrvatska i ostatak bivše Jugoslavije takođe imaju dosta da izgube. Što je manji budžet, to će biti manje za nove članice, kandidate i potencijalne kandidate i to po tom redosledu.

Možda je samo postupao diplomatski, ali Mesić nije izgledao previše zabrinut i odavao je utisak da će se nekako sve na kraju ispasti dobro. Ali ovakve svađe oko budžeta nikako ne olakšavaju zapadnom Balkanu ulazak u EU, čak i kada problemi nemaju apsolutno nikakve veze sa njim. Nakon intervjua, šetajući se ulicama, primetio sam večernja izdanja londonskih novina. Na naslovnim stranama bile su kritike novog predloga da se starosna granica za penzije podigne na 69. U Hrvatskoj, a i ostatku bivše Jugoslavije (osim Kosova) stanovništvo ubrzano stari baš kao i u Britaniji. Nezaposlenost je malo manja, ali je i dalje visoka. Najnoviji izveštaj EU o Hrvatskoj navodi da se mala i srednja preduzeća ‘i dalje suočavaju sa teškom poslovnom klimom’.

Gostioničarima je bilo potrebno trista godina da dobiju povelju od kralja. Mesić misli da Hrvatska može da postane članica EU do 2009. Godine 1991, on je probio blokadu Jugoslovenske mornarice kako bi ušao u Dubrovnik. Smatram da sada nije pravo vreme za opuštanje. Hrvatska mora da probije još jednu blokadu – i ako uspe da prodre kroz odbranu EU drugi će je slediti. Ali more je nemirno i postaje sve nemirnije.

Tim Džuda

broj 14/15, decembar 2005.

Starovremska percepcija stabilne ekonomije, stabilnog bilansa kompanije, stabilnih pravila igre – sve to nije više “in”. Došlo je vreme da kredite, bilo one sitne, za pojedince, bilo ogromne za multinacionalne kompanije banke dodeljuju najradije tek kada im dostavite svoj kreditni curiculum. Biti permanentno u dugu zapravo je postmoderan način življenja.

Evo jedne tipično američke priče: Sten O’Nil, je Afro-amerikanac, što će reći Amerikanac boje bele kafe, koji je pre pojave Baraka Obame dospeo na najvišu lestvicu upravljačke moći u SAD. Bio je takozvani “Nº1” u investicionoj banci „Merrill Lynch“, koja je opet “Nº1” među bankama u Americi. Posle završenih studija ekonomije na Harvardu počeo je 1986. godine karijeru junior-brokera u toj banci. Penjao se uporno u hijerarhiji, a mnogi smatraju da mu je dobrim delom pomoglo i to što je dovoljno tamnoput da bi mogao biti “crnac” u strukturi, a dovoljno “belac” u beskrupuloznoj finansijskoj igri. Počeo je sa tzv junk-bonds (smeće među akcijama), ali je imao ambicije da se baci u strukturne (structural) akcije i hedž fondove, jer tu se zarađivao glavni novac. Uspelo mu je i od kada je 2002. godine postao glavni, banka je uvećala svoj kapital za 100 odsto, a on dospeo do godišnje plate od 52 miliona dolara. Njegova životna deviza bila je: “Da bi se zaradilo mnogo, mora se mnogo i reskirati”. To ga je navelo da banku uvuče u igru sa „subprime“ kreditima i da ona na kraju mora da izbaci iz bilansa 8,4 milijarde dolara uloženih u nenaplative poslove. O’Nilova zvezda je pala, ali ne u prašinu. “Prinuđen” je da ode uz „zlatni padobran“ od 160 miliona dolara!

Priča o Stenu O’Nilu je američka zato što se jedino u toj zemlji može dogoditi da siromašno crnačko dete iz Bronksa dospe tako visoko u svetu novca, da odleti još većom brzinom i da se sve završi hepiendom, po njega, dakako. Inače sličnu sudbinu je doživeo Čarls Čak Princ III, koji je kao predsednik sa “jakim vezama” uvalio „Citigroup“ u kredine dubioze, koje su joj umanjile dobit za 60 odsto, a otpremljen je sa “padobranom” od 230 miliona dolara. Ken Luis, predsednik Bank of America, podjednako je usrećio svoju banku. Njegov “padobran” ne znamo koliko je velik, ali su oni obično iskazani brojkom od devet cifara. Istim povodom, trgovanjem subprime kreditima olako izdatim bez garancije ili hipoteke, nastradao je i najmoćniji čovek Vol Strita, predsednik „Blackstone private equity“ fonda, Stiv Švarcman. Njegov fond je bio poznat po tome što niko nikada nije odbio njegovu ponudu za kupovinu kompanije. Fond bi kupljenu kompaniju razbucao u parčiće, odbacio neprofitne delove i napravio konstrukciju za uspon preostalog dela prodajući ga za daleko veću cenu od one koja je data za celu kompaniju. U anale biznisa ući će ponuda „Blackstone“ fonda za kupovinu EOP kompanije, koja gazduje najvećim delom nekretnina na Menhetnu i to po ceni od 48 dolara za akciju. Pojavio se konkurent koji je ponudio 52 dolara, ali je satrven nedostižnom ponudom Blackstone od 55 dolara za akciju, odnosno 39 milijardi dolara ukupno. Samo 48 sati kasnije Švarcman je prodao jednu trećinu poseda za 30 milijardi dolara.

To su karakteristične storije pojedinaca u sferi američkih finansija. A te finansije su, generalno, kapitalizam danas. Žan Pizani Feri (Jean Pisani Ferry) francuski ekonomista duge karijere u vladi svoje zemlje i Evropske unije, danas direktor think-tank instituta Bruegel, tvrdi: “Transmisija krize iz Amerike ka Evropi ne ide pretežno preko spoljne trgovine i kanalima realne ekonomije… američko tržište po sebi nije opredeljujuće za nas, ali je opasnost od finansijskog uticaja te zemlje fantastična i svaki put prevazilazi naša očekivanja… Na početku smo globalizacionog šoka. Najgore treba tek da dođe…” Navedimo samo da je pokušavajući da predupredi prve negativne efekte američke krize sa stambenim (subprime) kreditima Evropska centralna banka pustila u promet 440 milijardi evra likvidnih sredstava. Istovremeno je američka (FED) pustila na tržište 420 milijardi, ali američkih dolara, što znači da je Evropa platila 50 odsto veći račun za američki hazard. Ta likvidna sredstva su samo privremeno ublažila krizu. Naknadno gašenje finansijskog požara likvidnim novcem pokazalo je da se radi o znatno dubljoj krizi nego što se očekivalo.

Kriza, kriza, e pa šta je…

Stoleće koje smo tek počeli da trošimo obeleženo je gigantskim skandalom američkog energetskog kolosa „Enron“, koji je postao sinonim za neočekivano rasprostranjenu menadžersku pljačku sopstvenih kompanija. Poduprt lažnim procenama vrednosti kompanije, glavni menadžer „Enrona“ Kenet Lej, je naduvavao vrednosti akcija i sopstveno bogatstvo do neslućenih razmera. Slavljen je kao poslovni genije, a „Enron“ je na berzi dostizao nebeske visine. Kada se preteralo, prenaduvani balon je pukao. Konstatovano da postoje skriveni gubici od preko 10 milijardi dolara, iza čega je sledio sunovrat i otkrivanje drugih dubioza. U toj nečasnoj igri udela su imali ne samo čuvena rejting kompanija Artur Andersen, koja je davala lažni procene, nego čak i SEC, komisija za nadzor operacija na berzi. Istom tehnikom poslužio se i glavni menadžer i osnivač „WorldComa-a“ Berni Ebers, pa i drugi i završilo se tako što su brojni menadžeri otišli na robiju, akcionari izgubili uloženi novac, a oko 4.000 zaposlenih u „Enronu“ ostalo je ne samo bez posla, nego i bez sigurne starosti, odnosno para koje su ulagali u penzioni fond kompanije. Mogućnost da se zbog berzanskih mahinacija dospe u zatvor podučila je agresivne menadžere da potraže metode kako se mogu izvršiti preraspodele bogatstva, a da se za to ne odgovara.

Skandal, odnosno kriza sa subprime kreditima, koja još nije okončana, pokazuje da je pronađen bezbedan način da se kapitali naduvavaju, pa čak i da dođe do pucanja, a da niko za to ne odgovara, bar ne tako drastično kao ranije. Model tih špekulacija ćemo opisati na primeru „Countrywide“, male banke, koja se nije razlikovala od desetina hiljada drugih, sve dok na njeno čelo nije došao “genije” Anđelo Mocilo, menadžer nevelike reputacije, ali velikih ideja. On je shvatio da posle „Enron“ skandala učmale finansije valja razmrdati nečim novim. Rešio je da taj novi bum otpočne olakim deljenjem stambenih kredita. Nije preterivao sa traženjem hipoteke, nije tražio učešće, niti posebne garancije. Bilo je to ravno otkriću rupe na saksiji i stvar je krenula, dograbili su je se i drugi, jer gradnja i prodaja stanova zajedno sa finansijama koje je vuku pokriva skoro trećinu američkog BDP. U tome nije bilo ničega što bi se smatralo protivzakonitim, ili insajderskim trgovanjem, tj. nedozvoljenim korišćenjem unutrašnjih podataka u ličnu korist. Istina, Mocilo je svoje akcije dobijene za uspešno vođenje banke blagovremeno pustio na tržište i tako uz ogromnu platu stekao i 138 miliona dolara „čvrstog“ novca.

Genijalna ideja “pranja” odgovornosti u suštini se svodila na prodaju mase izdatih kredita fondovima, žednim posla, da ih oni naplate – operacija je nazvana risk saling (prodaja rizika). Fondovi bi te kredite prepakovali u derivate nazvane subprime i prodavali dalje, odnosno plaćali njima investicije kao da je u pitanju zdrav novac. Tako se zatirao trag, ali je teret operacije padao sve teže na pleća dužnika, koga je jedino lako identifikovati u celom lancu. Kamate su rasle od početnih 4 – 5 na 12, pa čak i 16 odsto. Posao je cvetao sve dok nije postalo jasno da veliki broj dužnika nije u stanju da plaća kredite. Tada je i taj balon eksplodirao. Američki predsednik je obećao pomoć države, centralna banka je posegla za novim likvidnim novcem, najveće banke su počele da “prosejavaju” svoju aktivu. Vrlo brzo su ustanovile da su gotovo sva sredstva “kontaminirana”, nenaplativa potraživanja uvukla su se duboko i neprimetno u sve pore finansijskog sistema. Ko zna koliko će vremena biti potrebno da se sva ona otkriju i otpišu. Danas banke širom sveta, dakle ne samo u Americi, otkrivaju da su, nemajući pojma o tome, upadale u zasedu lažnih para koje valja otpisati iz bilansa.

Marks je pisao da je “Realna barijera kapitalističke proizvodnje kapital po sebi”. Biće da je to zabluda, jer pokazuje se da je ne samo pravi kapital, nego čak i fiktivni kapital, veliki impuls proizvodnji makar na onoliko vremena, koliko traje lažno uverenje da je otkriven novi zamajac. Druga je stvar što naknadno dolazi do trežnjenja, kao sada u Americi, pogotovo u provinciji, gde niko živi ne gradi, jer nije moguće prodati kuću ni u bescenje. Pritisnuti sve većim otplatama dugova građani su prinuđeni da smanje potrošnju čak i najelementarnijih dobara pa je ekonomija počela da se usporava i prelazi u recesiju. Plenidba imovine dužnika nema nikakve svrhe, jer nema kome da bude prodata. Zato su banke krenule u izdavanje kredita kojima će se pokrivati dugovanja po ranijim kreditima, naravno sa većom kamatnom stopom. Invencija finasijskih mahera ipak nije u stanju da ostvari kreditni perpetuum mobile. Međutim, finansijska galaksija postala je neverovatno razuđena, prepuna novih mehanizama i termina koje malo gde u svetu uopšte prevode sa engleskog, jer dok jedno prevedu, deset novih operacija, finansijskih proizvoda i derivata je niklo.

Amerika je onaj biciklista koji mora neprekidno da vrti pedale kako ne bi pao. Ona ne prihvata evropski model balansiranja i sporijeg kretanja. Inače, otkriće da spekulacije mogu biti makar privremeno rešenje nije izmaklo ni građanima, pa su počeli da se zadužuju preko svojih kreditnih kartica i na tim računima napravili “rupu” koja se procenjuje na 940 milijardi, uglavnom nenaplativih, dolara. Krah postaje sve verovatniji. Likvidna sredstva koja je FED pustio u promet progutale su velike banke zapušavajući njima rupe u svojim bilansima, tako da do građana nije stiglo skoro ništa. Zamajac potrošnje zato je stao. Američki predsednik je bio prinuđen da deli pare, kao nekada okupacijsku “zimsku pomoć”. Iako ta sredstva iznose ukupno 150 milijardi dolara, ona su više politički gest nego novac koji može ozbiljno da pokrene potrošnju. Najnovije otkriće je da građani ne plaćaju ni kredite za automobile, koje su kupili kada je novac bio jeftin, pa preti da pukne i taj balon. A to znači zaustavljanje automobilske industrije – osnovnog stuba američke privrede.

Ekonomija dugovanja

Starovremska percepcija stabilne ekonomije, stabilnog bilansa kompanije, stabilnih pravila igre – sve to nije više “in”. Došlo je vreme da kredite, bilo one sitne, za pojedince, bilo ogromne za multinacionalne kompanije banke dodeljuju najradije tek kada im dostavite svoj kreditni curiculum. Ako se iz njega vidi da se zadužujete učestano, da vas trenutno niko ne goni za naplatu, vi ste klijent prve kategorije. Klijente bez kreditnog istorijata banke ne vole iko je osnovna pretpostavka da se taj klijent prostire prema guberu, radi solidno, ulaže sopstvene pare u proizvodnju – dakle sve što više nije pomodno i što odmah banci signalizira da će sa njim napraviti slabe poslove, a pogotovu da ga neće uvući u dugove bez povratka. Nekada je taj bankarski princip poređen sa pijavicama i vampirima, karikaturisti su crtali bankare kao Drakule sa cilindrima i okrvavljenim očnjacima… Danas je sve to prošlost.

Biti permanentno u dugu zapravo je postmoderan način življenja. Vratimo se opet Americi, kao modnom kreatoru modernih finansija i videćemo da je njihova prosečna porodica zadužena sa 84.000, a evropska sa 16.000 evra. Evropa opet kasni, manje raskalašno živi i jednostavno je vreme gazi. Biće da je samoupravna Jugoslavija zadužena u svetu do guše bila preteča današnjice. Pogledajmo bilansne račune država i videćemo da se akumulirani dugovi najznačajnijih među njima kreću između 70 i 108 odsto BDP. Italija je u Evropsku uniju ušla na jedvite jade jer je jedan od mastrihtskih kriterijuma da nijedna članica ne može imati dug veći od 60 odsto BDP, a ona je imala 124 odsto. Posle više od jedne decenije Italija se “stabilizovala” na 106 odsto i niko joj zbog toga ne pokazuje gde je izlaz iz EU. Najveće svetske kompanije sa ponosom ističu svoja dugovanja, jer bi li im neko dao tolike pare na kredit da ne veruje u njihove potencijale?

Svet je pronašao finansijske mehanizme za umnožavanje novca i taj proces dobija sve veće ubrzanje. Danas više nije potrebno stvoriti “višak vrednosti” pa njega obrtati. Nije potrebno čak ni štampati pare. Ako ih štampate, dolazi do inflacije. Ako para uopšte nema, nego su samo digitalni nizovi u kompjuterskim zapisima, onda stvari stoje mnogo bolje. Postoje stotine načina da se ono što postoji multiplikuje u nedogled, da svako beleži kao svoju aktivu potraživanja za koja unapred zna da se nikada neće realizovati. To je princip, a ne greška. Manija umnožavanja para rodila je i onog mladog brokera iz banke Societe Generale, što je shvatio igru, ali joj nije dorastao, pa je koliko se sada procenjuje uvalio banku u pet milijardi evra gubitka. Taj momak sa početničkom platom od 100.000 evra bruto godišnje našao se u situaciji, ili ga je neko upotrebio, da bez pokrića pusti u igru 50 milijardi evra – dva bruto domaća proizvoda osammilionske Srbije! Može li posle toga neko da poveruje kako su te pare zaista toliko vredele?

Berzanski stručnjaci tvrde da će taj skandal, kombinovan sa strahom od recesije, “spaliti” na berzama preko 600 milijardi evra! Kojih evra? Ko je taj novac ikada video? Ko je u poslednjih 20 godina skočio kroz prozor oblakodera zato što se berza sunovratila? Uzgred, Societe Generale je banka čiji su bilansi najviše u Evropi kontaminirani američkim subprime kreditima i nije li sve to neka igra za čije razumevanje mi nismo dorasli. Gubici se podvrgavaju računovodstvenoj kozmetici, na njih se jakim lobijem iznude državne pare za pokriće, i to u najneoliberalnijoj zemlji u svetu. Preraspodela je izvršena i najdeblji kraj su platili mali investitori – štediše, koji su izgubili pare i nadu da će videti Karibe u nekom turističkom paket aranžmanu za krstarenje na raskošnim “Lowe boat”. Američke, a zatim i ostale berze 22. januara zahvata snažna padavica – Dow Jones minus 3,4. NASDAQ po običaju još više. Rednja se prenosi i u Evropu. Milanska berza dan kasnije počinje da se oporavlja, ali odjednom Fiatove akcije padaju za neverovatnih 11 odsto. Neki tvrde da je to zbog nestabilnosti vlade. Međutim FIAT nije državna firma i već 3 godine neprekidno popravlja svoje poslovanje. Dan kasnije, 24. januara, Fiatove akcije skaču za 13 odsto! Da li je moguće da samo dva dana ranije niko na berzi nije znao da je najveća italijanska auto industrija baš tog dana vratila i poslednji evro od 9,4 milijarde dugova koje je nasledila sadašnja menadžerska ekipa. Šta je u pitanju? Najlakše je reći “berzanska paranoja”, međutim, isuviše su velike pare u pitanju da bi bile prepuštene nečem što se ne da kontrolisati.

Prema podacima Eurostat izdaci za hranu danas su 1,5 do 2 puta veći udeo u porodičnom budžetu prosečne familije nego 1970. godine. Mali ekonomični auto mogao se pre tri i po decenije kupiti za 3,5 prosečnih plata, a danas košta 7,2 plate. Broj milionera u Americi je u istom razdoblju porastao za 49 odsto, u Evropskoj uniji za 28 odsto, a u zemljama u tranziciji ih nije ni bilo, dok su danas Moskva i Peking najgušće koncentracije milionera, odnosno milijardera u svetu. Preraspodele je izvršena i traje i dalje. Srednji građanski sloj, koji je nekada bio osnovni stub društva, svuda u svetu se osipa tako što raste broj najsiromašnijih i najbogatijih. I još nešto: kupovine na kredit trajnih potrošnih dobara (auto, televizor…) sedamdesetih godina iznosile su 56 odsto, a danas dostižu 92 odsto, s tim što su prodaje sa grejs periodom od 6 do 12 meseci uobičajena stvar. To je primamljivo i povećava potrošnju, ali znači trošenje budućnosti tako da se ona, za mnoge, svodi na račun koliko do sledeće plate. Dominantan način preraspodele, koja se legalnim putem ne bi mogla obaviti, jesu berzanski krahovi i bankrotstva velikih kompanija („Enron“, „Parmalat“…) pri kojima hiljade malih akcionara ostaju bez svoje ušteđevine i budućnosti. Takva su pravila ovih postmodernih vremena. Možemo ih voleti ili ne, za utehu nam ostaje makar to da slobodno možemo o njima reći šta mislimo – to nikome ne smeta i ne remeti pravila igre.

Milutin Mitrović

broj 40, februar 2008.

Finansijske krize, skandali, oluje uspona i padova na berzama, samo su dokaz da se, ne samo finansije, nego celokupno moderno društvo reformiše, ulazi u neke nove okolnosti i pravce, koji nisu unapred jasni i koje vešti i pohlepni herihteri društvenih odnosa pokušavaju da skroje i iskoriste.

Na neki način to je situacija nama poznata iz burnih vremena jugoslovenskog haosa. Teško će jedan novinar biti u stanju da prezentira nešto više od informacija o svemu tome, kada se dvojica nesumnjivih genija u svetu finansija i novca, bivši predsednici FED (američke centralne banke) na nož sukobljavaju oko američke monetarne politike i pravaca kojima je trebalo tražiti izlaze iz kriza. Alan Grinspen, danas savetnik “John Paulson”, jednog od najvećih hedge fondova, pošto je kao guverner srozao dolar i kamatne stope do istorijskih rekorda kako bi pokrenuo privredu iz krize i smanjio spoljnotrgovinski deficit, sada prognozira dolazak jedne od najvećih kriza američke ekonomije. Njegov prethodnik na guvernerskom mestu, Pol Volker, upravo smatra Grinspena krivcem za moguću krizu svetskih razmera, jer je prenebregao bankarsku predostrožnost i iz kratkoročnih razloga gurnuo finansije i ekonomiju u haos iz kojega se izlaz ne vidi. On je napravio neutemeljenu eksploziju finansija putem jeftinih kredita i time podrio dotadašnji bankarski sistem. Upravo taj haos jeste osnovna karakteristika, čak ekonomsko-ideološka pretpostavka na kojoj izrasta dominirajuća teorija društvenih promena.

U ambijentu minimalnih pravila ponašanja, kakva je Amerika, došlo je do kolosalnog multiplikovanja dugova “klijenata prema bankama, države prema lokalnim upravama i SAD prema celom svetu”. Još važnije je da su u datim okolnostima inicirane strukturalne promene odnosa u velikim kapitalističkim preduzećima. U drugoj polovini dvadesetog veka došlo je, najvećim delom pod uticajem promene tehnologije, do krize “Fordovog” koncepta preduzeća (kompanije) koja se zasnivala na, kako je to Galbrajt nazvao, “tehnostrukturama” da bi se ušlo u eru fleksibilizacije sa dominantnim finansijskim karakteristikama. Primer velike kompanije novog tipa je, recimo, “Nike”, koja praktično nema svoju proizvodnju i zasniva svoj opstanak i perspektivu na organizaciji tuđe proizvodnje, distribuciji proizvoda i iznad svega na finansijskoj konstrukciji svega toga. Upravlja se preko menadžerske elite kojoj je podređeno sve ostalo. Promenjene su i strategije i motivacije. Kako piše italijanski ekonomista Đorđo Rufolo “Cilj nije više kompleksni i generalni razvoj preduzeća (profit, plate, ekspanzija…) prihvaćen uglavnom od svih socijalnih grupa koje učestvuju u procesu, već maksimalna valorizacija kapitala bez obzira na želje i interese bilo koga drugog”. Sve što se dešava usmereno je u korist kapitala, bez obzira na moguće socijalne i etičke negativne reperkusije.

Globalna preraspodela

U okviru te nove i dominirajuće organizacije postmodernog finansijskog vremena postepeno se obavlja preraspodela bogatstva i moći. Talas je krenuo iz Amerike i preneo se na ostali deo sveta. Nije ni čudo, jer je Amerika pre svih dospela do statusa postindustrijskog društva. U njoj danas samo 1,8 odsto zaposlenih radi u poljoprivredi, 14,2 odsto u industriji, a 84 odsto u sektoru finansija i usluga. Kontra primer bi mogla biti Srbija u kojoj 23,3 odsto zaposlenih radi u poljoprivredi, 27,6 odsto u industriji i 49,1 odsto u uslugama. Da nije prošla kroz razdoblje samouništavanja materijalne proizvodnje slika bi bila još kontrastnija. Odnos se značajno menja kada se pogleda koliko ko od tih sektora učestvuje u stvaranju domaćeg proizvoda. U Americi materijalna proizvodnja stvara 42 odsto BDP, dok sektor finansija i usluga sa 84 odsto zaposlenih stvara 58 odsto BDP. Dakle još uvek se i u najrazvijenijoj zemlji srazmerno veći deo dohotka stvara u materijalnoj proizvodnji. Sfera finansija nizom poreskih reformi postaje favorizovana, dok materijalna proizvodnja pada i dalje. U Evropi taj trend uzima maha tek na prelasku u novi vek. Broj zaposlenih u industriji u Francuskoj 2001. godine pada za 18.200 radnika dok broj zaposlenih u tercijarnom sektoru raste za 437.000. Tendencija se nastavlja uz neznatne oscilacije i svih narednih godina.

Prevaga uticaja neoliberalističkih tendencija u delu zemalja toj globalnoj promeni dodaje i zakonsku promenu u sferi raspodele dohotka. Tako je Italija sa četvrtog mesta u Evropskoj uniji po visini zarada u industriji, u drugoj polovini sedamdesetih godina pala na nivo od 30 odsto ispod proseka zarada u EU. Najveći pad dogodio se tokom prve i duge neoliberalističke vlade Silvija Berluskonija i tadašnjih promena radnog zakonodavstva. Desilo se da mlade generacije u proseku imaju za 36 odsto manje plate od svojih vršnjaka u EU, dok radnici pred penzijom, zbog inercije ranijeg sistema, ostaju na nivou evropskog proseka. Najveća zakonska preraspodela napravljena je u Americi u doba Ronalda Regana, odnosno njegovom poreskom reformom 1986. godine. Vodeći se idejama Miltona Fridmana, koji je zagovarao jednu poresku stopu za sve, Regan je delimično usvojio to pravilo i doneo odluku kojom se približio Fridmanovom idealu tako što je uveo dve stope: najvišu je od 50 sveo na 28 odsto, a najnižu sa 11 podigao na 15 odsto, ostale je izbacio. Ta neoliberalistička finansijska “pravda” dovela je do naglog smanjena srednje klase sa 50,6 na 48,7 odsto ukupnog stanovništva u pet godina i do temeljitog raslojavanja u roku od 10 godina.

Kako je na desetogodišnjicu važenja Reganove poreske reforme objavio “The New Yorker”, pet odsto najbogatijih američkih porodica povećalo je svoj udeo u raspodeli društvenog bogatstva sa 15,3 na 20,3 odsto. Najveći deo američke populacije (60 odsto) smanjio je svoj udeo u raspodeli bogatstva sa 34,2 na 30 odsto. Budući da je jedan procenat BDP (1995. godine) vredeo 39 milijardi dolara, ispada da su najbogatiji dobili više za 196, a srednji sloj manje za 164 milijarde dolara samo u 1995. godini. Među političarima najoduševljenije pristalice takve politike pored Ronalda Regana bili su Margaret Tačer, niz latinoameričkih državnika, Berluskoni u Italiji, Viktor Orban u Mađarskoj, kao uostalom i niz ekonomista i političara sa uticajem na krojenje raspodele (odnosno pljačke kolektivne imovine) u gotovo svim zemljama u tranziciji. Podaci pokazuju da je Tickle- down ekonomska teorija, po kojoj bogaćenje jednog sloja dovodi do bogaćenja svih ostalih – poznata takođe kao izreka: “Što je dobro za biznis i bogate, dobro je i za sve ostale” – nije vrednija od retorike. Rast bogatstva se dokazuje rastom BDP-a po stanovniku: ako je jedan zaradio milion, a drugi hiljadu dolara u proseku su odlično zaradili po 500.500 dolara.

Agresivni dobročinitelji

Ako je marksistička ideologija, težeći da postane jedina u svetu, idealizovala radnika, odnosno radničku klasu u vreme dominacije industrijskog društva, onda gotovo na isti način današnja ideologija neoliberalizma (ekonomija) ili neokonzervativizma (politika), pokušava da idealizuje preduzetnike kao nosioce postindustrijskog društva. Neoliberali zapravo pokušavaju da formulišu ideološku podlogu beskrupuloznoj preraspodeli u korist bogatih služeći se onim idejama teoretičara liberalizma koje im odgovaraju. Adam Smit je pisao: “Bogati samo biraju sa gomile ono što je najdragocenije i najugodnije. Oni troše malo više od siromašnih i uprkos svojoj prirodnoj sebičnosti i grabežljivosti, mada misle samo na sopstvenu udobnost, mada jedini cilj kojem smeraju od rada hiljada koje zapošljavaju jeste zadovoljenje njihove sopstvene sujete i nezasitivih želja, oni dele sa siromašnima proizvod uvećanja svih svojih vrednosti…” (Teoretičari liberalizma, izdavač Službeni glasnik). Krležijanski brutalan opis karaktera bogataša nije dovoljan da navuče čitaoca na poentu kako oni pod uticajem magičnih moći tržišta, dele sa siromašnima uvećanje svojeg bogatstva. Ta podela posledica je delovanja države kao kolektivnog servisa, poreskog sistema i buntovnih zahteva najamnih radnika da učestvuju u raspodeli nove vrednosti, a ne dobre volje bogataša. Dobra volja bogatih postoji (poduprta sistemom poreskih olakšica za donatore) i ogleda se u stvaranju brojnih humanitarnih fondacija, od kojih je ona što su je napravili Bil Gejts i Voren Bajfit, bogatija od fonda za pomoć najsiromašnijima kojim raspolažu Ujedinjene nacije. No, ma kako bila velika ta sredstva i mudra njihova upotreba, ona su ipak nedvosmislena milostinja – eksces, a ne ekonomska zakonitost. Dakle, ne čine se utemeljenim “magične sile” koje regulišu raspodelu, jer je ona rezultanta permanentnog sukoba različitih interesa.

U ogromnoj literaturi za i protiv neoliberalizma, iskristalisala se ličnost Fridriha fon Hajeka, kao rodonačelnika nove ideologije. Onima koji se podrobnije interesuju preporučujem, od najsvežijih tekstova na našem jeziku, afirmativni prilog Dragana Lakičevića, u knjizi “Teoretičari liberalizma” i kritičku analizu Draga (Brace) Rotara, “Globalizacija i solidarnost”, koja će se u beogradskom časopisu “Republika” pojaviti verovatno kada i ovaj tekst.

Prema tvrdnji Naomi Klajn (The Shock Doctrine) termin neoliberalizam upotrebljen je prvi put tek za “Čikaške momke” (Chicago boys), koji su teoriju Miltona Fridmana, Hajekovog sledbenika, praktično primenili u Čileu za vlade Augustina Pinočea. Hajek – Fridmanov restajling liberalizma postepeno je čistio liberalizam od njegovih humanističkih, etičkih i progresivnih sadržina. Otuda zabuna kod onih koji ne obraćaju pažnju na prefiks “neo”. Poseban doprinos terminološkoj smutnji kod nas donela je osuda “liberala” izvedena početkom sedamdesetih u jugoslovenskim republikama, a posebno u Srbiji. Te “liberale” sasvim sigurno ne bi bilo moguće podvesti pod pojam neoliberala.

Pokušaj neoliberalizma da se ustoliči kao nova sveobuhvatna ideologija, inspirisao je Adama Mihnjika da formuliše kako je “od komunizma gori još samo antikomunizam”. U borbi za primat bez alternative neoliberalizam je preuzeo komunističku tehnologiju uz poseban afinitet za ideje italijanskog komunističkog ideologa Antonija Gramšija o odnosu snaga i delovanju u kulturi. Po Gramšijevom modelu u Americi su, na primer, neokonzervativci uveli neoliberalnu ideologiju i u školske programe. Osnovna je teza da je posle pada Berlinskog zida kapitalizam, kako ga oni tumače “jedini u stanju da obezbedi budućnost” – nema alternative. Bilo bi porazno kada bi se čovečanstvo zaista moglo svesti na samo jednu mogućnost. Terminologiju agitpropovske isključivosti prepoznajemo u rečima: “Ako želimo da spasemo svet od varvarstva, moramo da odbacimo socijalizam” – Ludvig fon Mizes; ili: “Socijalizam… dovodi u opasnost životni standard pa i sam život velikog dela postojećeg stanovništva” – Fridrih fon Hajek. Sledbenici radije upotrebljavaju termin “komunizam” koji podrazumeva socijalizam, ekonomiju blagostanja (wellfare) i sve ono što ima iole socijalnih i jednakosnih karakteristika, odnosno sve što je uticalo na formiranje današnjeg društva, pre svega u Evropi. Otuda teza Roberta Kagana o Evropi, mlohavoj Veneri i Americi, robusnom Marsu (bogu rata). Ta metafora ima smisao nipodaštavanja miroljubivih, uz odu agresivnima. Ona, dakako, stoji u dubokoj oprečnosti sa idejom Džona Stjuarta Mila, jednog od rodonačelnika nepatvorenog liberalizma, da “ako bi svi ljudi, izuzev samo jednog, imali isto mišljenje, ne bi imali pravo da nateraju tu jedinu individuu da ćuti, kao što ni ona ne bi imao prava, kad bi imala moć, da ućutka čovečanstvo”. Tu negde je koren revizije liberalizma. Nastavak je u problematičnom svrstavanju Karla Popera uz ekstremne liberale, bez obzira na njegovu kritičnost, samokritičnost i protivljenje svakom dogmatizmu – što ne krasi neoliberale. Neoliberali su vešti i u upotrebi novogovora u kojem reči često znače suprotno od onoga što su značile ranije.

Oskudni u argumentima neoliberali svoju ideologiju, čak i danas u 21. veku, kojim dominiraju istraživanja svemira, nanotehnologije i prenošenje znanja svetlosnom brzinom, uvijaju u mistiku. Osnovu su dali Adam Smit u principu “nevidljive ruke” i Hajek koji tvrdi da: “Poredak stvoren bez ikakvog plana može da bude daleko bolji od planova koje ljudi svesno zamišljaju”. Dakle, kapitalizam postaje “spontano informaciono procesuirajuća mašina” i samim tim poredak je večit, a niko više ne odgovara za ono što se zbiva, jer je sve posledica više sile. Dve su postavke klasika liberalizma podignute na nivo aksioma. Prvo je “podnošljivo deljenje pravde” i drugo, “spontano delovanje tržišta”. Adam Smit je pisao “da se pravda sadrži u uzdržavanju od oštećivanja drugih i u tom smislu ona je ‘negativna vrlina’ i često sva pravila pravde možemo ispuniti sedeći mirno i ne čineći ništa” ili još eksplicitnije kod Hjuma da “moralna pravila nisu kulminacija našeg razuma”. A propos “negativne vrline”, Feliks Rohatin, jedan od najvećih berzanskih stručnjaka, smatra da je kriza današnjeg kapitalizma prouzrokovana krizom morala, jer su “kvalitet, pouzdanost i poverenje postale reči bez vrednosti”. Tokom vlade predsednika Buša i njegove neokonzervativne politike videli smo gde to vodi: politički kriterijumi za izbor sudija Vrhovnog suda u SAD, poništavanje američkog prihvatanja Međunarodnog suda pravde, Gvantanamo van ženevskih pravila, nasilno “uvođenje demokratije” po svetu…

Drugo je uzvišenost tržišta, “verovanje da se nagomilani problemi u društvu najbolje rešavaju ako se prepuste slobodnoj igri individualnih akcija i delovanja”, i pokazuje, blago rečeno, svoju manjkavost u kontekstu menadžerskih pljački kompanija početkom decenije (Enron, WorldCom…), monetarnih kriza u Aziji, Rusiji, Brazilu i Argentini, ogromne preraspodele bogatstava širom sveta učinjene uz pomoć spekulacija sa subprime kreditima… Dakako, niko od zastupnika neoliberalnih teza nije naivan da ne vidi kuda njihovo zalaganje vodi, šta više, jer samo haos i krize omogućavaju preraspodele, kakve nijedan zakonodavac ne bi imao hrabrosti da predloži. Urugvajski istoričar Eduardo Galeano je napisao: “Teorije koje su Fridmanu donele Nobelovu nagradu, Čileu su donele generala Pinočea”. Sam Fridman, pod kraj života (2006) izjavio je: “Ne verujem da su me ikada smatrali lošim”. Bruno Ganc, glumac koji je u filmu “Downhill” glumio Hitlera, rekao je da se uživeo u ulogu tek kada je shvatio da se krojitelji tuđih sudbina bude sa uvrnutom logikom morala i uverenjem da rade samo za dobro drugih.

Tržište, koje neoliberali uzdižu do nedodirljivosti, neophodno je i neizbežno ekonomiji, koliko i voda živim bićima. Svaka namera da bude odstranjeno svela se na katastrofu sistema i zemalja koje su u tom eksperimentu učestvovale. Svako preterivanje, kao poplava, može udaviti one koji su mu na putu. Kritiku preterivanja sa tržištem namerno ne prepuštam ekonomistima ili sociolozima, nego dvojici najuspešnijih bogataša i menadžera, koji umeju da razmišljaju i dalje od neposrednog interesa. Svetski “kralj kafe” Ernesto Ili, u svom ekspozeu u Rotari udruženju izlaganje protiv divljih zakona tržišta završio je rečima: “I zato je potrebno odrediti nova pravila ekonomije, tako da dobije humanije lice i, pre svega, da služi dobrobiti zajednice”. Džordž Soros, koga valjda ne treba predstavljati, čak je možda suviše reći da je sam izjavio kako je stekao bogatstvo zahvaljujući glupostima tržišta, u knjizi “Politika i ekonomija” piše: “Tržište je vrlo dobro za zadovoljavanje ličnih potreba. Za regulaciju slobodne razmene. Ali ono ne vodi računa o našim kolektivnim potrebama. Imam u vidu potrebu za redom i zakonom. Imamo potrebu da očuvamo mir u svetu. Imamo potrebu da štitimo sredinu. Imamo potrebu za određenim nivoom socijalne pravde, jednakosti i pružanja mogućnosti. Tržište nije ‘dizajnirano’ da vodi računa o tim potrebama. Tržišni fundamentalisti se trude da smanje dostup do navedenih potreba”.

Milutin Mitrović

broj 42, april 2008.