Tekstovi

Pedeset izreka uz jubiulani pedeseti broj časopisa „Biznis&Finansije“.

1. Kvalitativno rezonovanje nije ništa drugo do slabo kvantitativno rezonovanje. – Vijilam Kelvin
2. Ako želiš biti srećan, budi. – Lav Tolstoj
3. Kad bi ljudi zaista voleli raditi, još uvek bi orali zemlju motkama i prenosili stvari na vlastitim leđima. – Vilijam Feder
4. Može li iko da se seti kad to vremena nisu bila teška i kad novaca nije bilo malo? – Emerson
5. Ima nepodmitljivih ljudi. To su oni od kojih ništa ne zavisi. – Dušan Radović
6. Život je ono sto ti se dešava dok ti praviš planove za život. – Džon Lenon
7. Ko hoće nešto da učini, nađe način, ko neće ništa da učini, nađe opravdanje. – Pablo Pikaso
8. Meni nije potreban prijatelj koji se u svemu slaže i na sve klima glavom, jer to isto moja senka može da uradi jos mnogo bolje. – Plutarh
9. Ako želiš da znaš šta Bog misli o novcu, pogledaj samo ljude kojima ga je dao. – Doroti Parker
10. Političar je isto što i fudbalski trener: mora da bude pametan da bi razumeo igru ali i dovoljno glup da misli da je to važno. – Judžin Mekarti
11. Sjedinjene Države su nacija zakona: loše napisanih i retko primenjivanih. – Frenk Zapa
12. Istina je čudnija od fikcije. – Mark Twain
13. Malo pobune tu i tamo je uvek dobrodošlo. – Thomas Jefferson
14. Programiranje je danas trka između softverskih inženjera da naprave što veće i usavršenije programe za idiote, i vasione koja produkuje sve veće i usavršenije idiote. Za sada, vasiona pobeđuje. – Rič Kuk
15. Budućnost nije ono što je nekad bila. – Jogi Bera
16. Oktobar. To je posebno opasan mesec za ulaganja na berzi. Ostali opasni meseci su jul, januar, seprembar, april, novembar, maj, mart, jun, decembar, avgust i februar. – Mark Tven
17. Razlika između stvarnosti i fikcije je u tome što fikcija mora da nađe neki smisao. – Tom Klensi
18. Veoma je dobro to što naši građani ne razumeju naš bankarski i monetarni sistem. Kada bi ga razumeli, pretpostavljam da bi revolucija počela već sutra ujutru. – Henri Ford
19. Sve tragedije završavaju smrću, sve komedije brakom. – Lord Byron
20. Postoje dve vrste ljudi: dobri i loši. Dobri spavaju mirno, ali se loši bolje zabavljaju dok su budni. – Vudi Alen
21. Matematičari su kao Francuzi: sve što im kažete prevedu na svoj jezik tako da to na kraju znači nešto sasvim drugo. – Johann Wolfgang von Goethe
22. Zaista razumete samo ono što možete da objasnite svojoj babi. – Albert Ajnštajn
23. U politici, kada želite da nešto bude rečeno, obratite se muškarcima. Kada želite da nešto bude zaista i urađeno, angažujte ženu. – Margaret Tačer
24. Ja ne smišljam šale, samo pratim šta vlada radi i saopštavam činjenice. – Vil Rodžers
25. Uvek oprostite svojim neprijateljima. Ništa ih neće iznervirati više od toga. – Oscar Wilde
26. Najteža stvar u svemiru je razumeti američki poreski sistem. – Albert Ajnštajn
27. Rat ne određuje ko je u pravu, već ko je preživeo. – Bertrand Rasel
28. Trebalo mi je 15 godina da shvatim da nemam talenta za pisanje, ali sam u međuvremenu postao toliko popularan da nisam mogao da prestanem. – Robert Benčli
29. Doktori su isti kao advokati, s tom razlikom što vas advokati samo opljačkaju, a doktori uz to i ubiju. – Anton Pavlovič Čehov
30. Talenti dostižu ciljeve koje niko drugi ne može. Geniji vide ciljeve koje niko drugi ne vidi. – Arthur Šopenhauer
31. Recesija je kad vaš sused izgubi posao. Depresija je kada vi sami izgubite posao. Hari S. Truman
32. U vremenima brzih promena iskustvo je vaš najveći neprijatelj. – Žan Pol Geti
33. Brak je trijumf imaginacije nad inteligencijom. Drugi brak je trijumf nade nad iskustvom. – Oskar Vajld
34. Istorija je skup laži o kojima je postignut konsenzus. – Napoleon
35. Pokušaj je prvi korak ka neuspehu. – Homer Simpson
36. On ne zna ništa, a misli da sve zna. To ukazuje na političku karijeru. – Džordž Bernard Šo
37. Sve dok su zakoni matematike u skladu sa realnošću, oni nisu pouzdani. Ako su pouzdani, onda nemaju veze sa stvarnošću. – Albert Ajnštajn
38. Život je ugodan. Smrt je mirna. Jedino je problematična tranzicija. – Isak Asimov
39. Samo su dve mogućnosti: ili smo sami u svemuiru, ili nismo. Obe su podjednako užasavajuće. – Artur Klark
40. Niste pijani ukoliko možete da ležite na podu, a da se ne pridržavate za njega. – Din Martin
41. Stalni raspust je dobra radna definicija pakla. – Džordž Bernard Šo
42. Honolulu ima sve što je potrebno: pesak za decu, sunce za ženu i ajkule za taštu. – Ken Dod
43. Budite oprezni kad čitate knjige o zdravlju. Može vam se desiti da umrete zbog štamparske greške. – Mark Tven
44. Postoje tri vrste laži: laži, masne laži i statistika. – Bendžamin Disraeli
45. Poznavao sam čoveka koji je uspeo da ostavi pušenje, piće, seks i masnu hranu. Bio je apsolutno zdrav kada se ubio. – Džoni Karson
46. Sve životinje su jednake, ali su neke jednakije. – Džordž Orvel
47. Ne želim da dostignem besmrtnost kroz svoj rad, već tako što neću nikada umreti. – Vudi Alen
48. Jedna smrt je tragedija, milioni smrti su statistika. – Jozef Staljin
49. Veština je preći Nijagarine vodopade preko razapete žice. Inteligencija je to ne pokušavati. – Anonimni autor
50. Postoje zakoni koji štite slobudu štampe, ali nema zakona koji bi zaštitili građane od štampe. – Mark Tven

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Pošto su okončana dva najveća rata u ljudskoj istoriji, došlo je do ekonomskog napretka, dekolonizacije, ujedinjavanja Evrope, ali i do hladnog rata i trke u naoružanju. Pedesete su zaslužne i za ogromne naučne i inovativne prodore, ali i za pripremanje terena za revolucionarne šezdesete.

Pedesetih, Amerika je doživela ekonomski preporod. Velike kuće sa fino potkošenim travnjacima, automobili i skladna porodica postale su paradigma amerčkog načina života. Kako visok standard prati i povišen natalitet, ova zemlja doživela je pravi baby boom. Jedno istraživanje iz ’64-te pokazuje da je tada 40% Amerikanaca bilo mlađe od 20 godina. Ove generacije će kasnije biti aktivisti hipi pokreta. Paraleleno sa porastom stanovništa pojavljuje se veoma popularna knjiga (prodata u 30 miliona primeraka), u kojoj dr Spok savetuje mlade majke da kroz odgoj deci ne nanose traume stegama, da podstiču samostalnost i inicijativnost. Čitava jedna generacija odrasla je po novim principima – deca više nisu potpuno potčinjena roditeljskoj volji, ona imaju slobodu da donose odluke. Osim toga, simbol mačo filmskog heroja koji spašava naciju ili neku lepoticu, zamenjen je antiherojem, miljenikom masa, Džejmsom Dinom, izrazom društvenog nezadovoljstva. Proboj džez muzike poklapa se sa pojavom lidera koji se zalažu za bolji položaj crnaca u američkom društvu. S druge strane, Elvis Prisli i rokenrol pridobijaju sve širu publiku, a poruke koje šalje stižu u sve domove u razvijenom svetu. Ostaće zapamćen po tome što je probio rasne, muzičke i seksualne granice i spojio crnu i belu muziku.

Pomenuti događaji išli su na ruku krojenju drugačijeg poimanja kapitalističkog društva. Međutim, najveći uticaj imali su zapravo literalni stvaraoci. Oko nekih od njih, poput Džeka Keruaka i Alena Ginsberga, formirale su se zajednice istomišljenika, a u centru hipi revolucije – San Francisku, pravljeni su i teritorijalni kvartovi u kojima su živeli sledbenici ovih pisaca. Oni su preteča hipi pokreta, takozvana beat generacija. Prelomnim trenutkom u novom odnosu prema potrošačkom društvu može se smatrati 1955-ta, kada je Ginsberg javno čitao svoju poemu Howl (Urlik) i time izrazio svoj politički bunt, ali i tendenciju oktetanja čulnim užitcima, uglavnom kroz seks ili konzumiranje droga. Rame uz rame sa Ginsbergom kao preteča hipi revolucije stoji Markuze, koji je iste te godine objavio knjigu Eros i civilizacija. Sažeto, Markuze je kritikovao potršačko društvo i predlagao načine na koji bi ono moglo biti ukinuto. Koliko je njegov uticaj na nekonformističku omladinu bio veliki govori jedna karikatura iz časopisa Realist, u kojoj su nacrtana dva hipika, a u oblačku iznad jednog od njih stoji izjava „Rekao sam ti da sumnjaš u sve, ali nikada nemoj sumnjati u Markuzea“. Na temelju njihovih ideja nikli su oni pokreti koji su digli „revoluciju“ u narednoj deceniji.

Obnova
Pedesete se u zapadnom svetu smatraju izraženo materijalističkim dobom i težnjom za uzdizanjem posrnule privrede. Ideološki, ovo je vreme jedinstvene polarizacije sveta, borbe između dve sile i utrke koja će od njih nekome nametnuti svoju filozofiju. Koliko god pitanja da se rešavalo, uvek su se nametala nova. Početkom pedesetih Evropa je pokušavala da revitalizuje svoju ratom opustošenu privredu. Uz entuzijazam radnika ruševine su doziđivane, industrija je postavljana na noge, nazirao se kraj muka. No, i dalje je dolazilo je do sitnih čarki. U ovoj situaciji, podstaknute Sueckom krizom, evropske zemlje su 1957. godine potpisale Rimski sporazum koji je ustanovio zajedničko tržište. Tako je nastala Evropska ekonomska zajednica, a glavni problemi koje je trebalo da reši bili su uspostavljanje konsenzusa o mešovitoj privredi na zajedničkom tržištu, nemačko pitanje i strah od Sovjestkog bloka, koji se činio veoma moćnim. Najveća socijalistička sila je iste godine lansirala Sputnjika, i time privremeno dokazala svoju nadmoć u oblasti svemirskih istraživanja. To je podstaklo razvijene zapadne zemlje na takmičenje u industrijalizaciji, razvoju tehnologija, ali i naoružanju. Smatra se da je polovina prošlog veka zlatno doba socijalne države u Britaniji. Nemačka je postala zemlja ekonomskih čuda, tako je i nazvaše – Wirtschaftswunder. Rečju, svi su se trudili da oporave privredu, koliko iz straha od socijalista, toliko i iz realne potrebe. Rezultat je bio ohrabrujući – do 1955. sve evropske zemlje prevazišle su predratni nivo proizvodnje.

I tako, dok su u uzavrelosti hladnoratovskog takmičenja sile razmenjivale udarce, zemlje trećeg sveta su se budile. Libija se izborila za nezavisnost 1951-ve, a njenim stopama krenule su i Sudan, Maroko, Tunis, Gana itd. U Latinskoj Americi odmeravale su snagu vladajuće ideologije Sovjeta i SAD-a. Region je cele dekade bio destabilizovan, a stvari su se donekle rasčistile kada su se određene države priklonile „prijateljskijim“ narodima. Na kraju decenije, Fidel Kastro je došao na vlast u Kubi, a ostatak priče svi znamo.

Napredak
Azija je međutim, bila pravo otkrovenje. Neverovatan privredni rast kom smo danas svedoci, počeo je zapravo kroz posleratnu izgradnju. Najslikovitiji primer je Japan.

Kako su 1945-te zapadni izveštači opisivali, Japan je bio zemlja razorenih kuća, gladnog naroda i uništene industrije. Američki automobili bili su nedostižan san, simbol statusa. Ko je mogao da nasluti da će danas tzv. ’’Japanci’’ biti prodavaniji u Americi od automobila domaće proizvodnje? Elem, ova zemlja osmislila je sistem koji je reanimirao privredu i koji su mnogi ekonomisti u šali zvali Japan ad. Pedestih godina na vlast u ovoj zemlji dolazi Liberalno demokratska partija i uspostavlja „sistem 1955“ – gvozdeni trougao birokrata, biznismena i političara. Ideja je bila podupreti proizvođače na štetu potrošača, kroz visoke cene. Ovaj način prilagođavanja ponude i tražnje nazvan je Đuku čozej, a sprovodilo ga je Ministarstvo međunarodne trgovine i industrije (MMTI), tako što je određivalo cene, uvozne kvote, standarde kvaliteta, tumačilo promene na svetskim tržištima u cilju oblikovanja pravila za unutrašnje organizovanje industrije, obezbeđivalo da „preterana“ domaća konurencija ne naruši snagu potrebnu japanskim firmama da bi bile konkurentne u inostranstvu i sl. Mučan i dugotrajan posao urodio je plodom – danas Japanci za dobre pare prodaju zapadnjacima svoje poslovne strategije i filozofije.

Što se tiče inovacija, a posebno istraživanja svemira, pedesete su doba udarnih otkrića. Pomenuli smo već da je hladnoratovsko nadmetanje dovelo do svemirske trke između dve super sile, te da su 1957. godine Rusi lansirali Sputnjik, a godinu dana kasnije Amerikanci Explorer 1. Ne mogavši da dozvole prednost velikom protivniku, Rusi su naredne godine svetu prikazali prvu fotografiju mesečeve površine. Ova trka se nastavila kroz šezdesete.

Na drugom polju, u zemaljskim tehnologijama, Amerikanci su dobili bitku. Najrevolucionarnija stvar ovog vremena bio je tv aparat. Televizori su se brzo širili po severnoameričkim domaćinstvima, a tvorci programa su odmah ugrabili novu šansu za zaradu. Zvezda je stvorena. Tv je zadobio i ljubav ostatka sveta, jer 1951-ve emitovan je prvi transkontinentalni program. Samo godinu dana ranije javnost je obradovana njegovim veličanstvom daljinskim upravljačem. No, nisu samo Rusi i Amerikanci bili inovativni. Ceo svet je uleteo u trku, svi su se trudili da proizvedu, da zarade, da prodaju drugima. I dok su oni koji su u posleratnim godinama zaveslali jače danas razvijeni, mi polako počinjemo da shvatamo ovaj koncept sada, u 21. veku.

Marija Dukić

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Pedesetogodišnjaci su “u novom dobu koje traži nove ljude” dočekali da budu svačiji i ničiji poput društvene svojine koja je, kažu, zato i propala.

Kada je današnja generacija oko pedesete bila mlada živela je u drugoj državi, u kojoj je tek licenca pedesetogodišnjaka garantovala da nezavisno od školske spreme sve znate najbolje, te da ste konačno zaslužili da vam društvo udeli stan bez roditelja i šansu da i vi nekom šefujete. Čak i oni koji su koristili partijsku prečicu, tek sa famoznih 50 mogli su da računaju na neku doživotnu društvenu funkciju.

U međuvremenu ostala je dosledna samo biologija, pa oni koji su konačno dočekali status pedesetogodišnjaka žive u novoj državi u kojoj vas u tim godinama sumnjiče kao robu kojoj ističe rok trajanja, osim ako niste političar, tajkun ili pripadnik sekte nezavisnih stručnjaka koja uspešno nadživljava i vlast i tajkune. Ostali su, “u novom dobu koje traži nove ljude” dočekali da budu svačiji i ničiji poput društvene svojine koja je, kažu, zato i propala. Svačiji, jer za razliku od javnih i poslovnih servisa oni su zaista na raspolaganju svim zainteresovanim korisnicima 24 sata u sedmici, prevashodno razapeti između dece, ostarelih roditelja i šefova na poslu, od kojih po pravilu niko nije zadovoljan iskazanim učinkom. Ničiji, jer iako odgovorni za sve, za njih niko nije odgovoran ma kakav maler da ih snađe u životu, naročito ako izgube posao.

Hiljadu i jedna noćna mora
Dakle, ako ste danas prosečni pedesetogodišnjak u Srbiji, to otprilike znači da ste vi u klimaksu, deca u pubertetu kome se ne nazire kraj, roditelji podetinjili, a svuda oko vas tranzicija koja teče… I teče… I za koju ste sve više ubeđeni da će vas nadživeti. Nema dana a da se ne upitate da li je moguće da ste samo vi normalni a svi oko vas ludi i kako bi bilo lepo da opet imate petnaest godina pa da i vi možete da pobegnete od kuće, ili da se, poput zaštićenog svedoka, uspešno sakrijete od novokomponovanog šefa koji je rešio da na vama izleči sve komplekse pod izgovorom svetskih standarda. U neprestanom ste raskoraku i sa roditeljima i sa decom, od kojih vam prvi prebacuju da iako ste dogurali do pedesete ne umete da razdvojite bitno od nebitnog, pa zanemarujete i njih i decu jureći karijeru (u pedesetoj?!). Krivi ste i za političku situaciju, i za obogaljene zdravstvene ustanove a posebno za to šta “ovi vaši” rade sa njihovim penzijama. Ako pomenete da vi svoju, kako stvari stoje, najverovatnije nećete ni dočekati, sačeka vas ideološka pridika “šta ste tražili, to ste dobili”.

Deca su posebna priča. U panici da im nenormalna i nemoralna vremena ne unakaze dušu, štitili ste ih od svega živog, pa sad vapite što među tolikim nevladinim organizacijama ne postoji i neko udruženje za zaštitu roditelja. Uprkos tome što radite od jutra do mraka da bi preživeli, rado biste provodili više vremena sa njima kada bi uspeli da uskladite biološke časovnike, jer vaša deca istinski živnu tek kada se vi spremate za spavanje. Nasuprot vašoj liberalnoj i svetski orijentisanoj mladosti, perspektiva vaše dece ne doseže dalje od gluvarenja u kraju – i bukvalno i figurativno, a vi ste im uzor za sve ono kako ne treba raditi u životu. Iako vas u tranzicionoj javnosti neprestano optužuju da ste inertni za nova saznanja, praksa pokazuje da to baš i nije tako. Da bi ste spašavali decu od društva čiji su lideri ti isti što vas prozivaju, naučili ste sve o drogama kao da se spremate za dilera, kretanje lokalnih kriminalaca poznajete bolje od bilo kojeg policajca, a u školi koju vam pohađaju deca redovniji ste od njih, u pokušaju da ih vratite u školske klupe u onim kratkim predasima između štrajkova prosvetara.

Kada svoje strahove poverite psiholozima, oni vas, a naročito školski, naruže što nemate više poverenja u svoju decu. Kada deca svako malo zabrazde u kriminal i međusobno kasapljenje noževima, onda vas, ovog puta preko medija, naruže da ste sve svoje roditeljske dužnosti prepustili institucijama. Kojim institucijama, zapitate se vi iskreno zaprepašćeni. Pa opet pomislite na školu, u kojoj su u vaše vreme nastavnici barem znali sve padeže, a vašim roditeljima nije padalo na pamet da vas u školi neko može prebiti na smrt, navući na drogu ili u neku sektu. Koliko je vama poznato, jedino što u obrazovnovaspitnom sistemu funkcioniše je institucija privatnih časova koju državni budžet ne poznaje, već isključivo vaš džep. Isto je i sa zdravstvom, gde ste dobrodošli samo ako posedujete kovertu odgovarajuće sadržine, u suprotnom ste ili paničar koji od muve pravi slona, ili krajnje neodgovorni što dovodite već bolesno dete, ili samog sebe u predinfarktnom stanju.

Diploma iz doba jure
Da biste što legalno, što na crno isfinansirali stubove društva, a sa onim što preostane nahranili porodicu, neophodan vam je posao. I mada se kao građanin zemlje u kojoj je starosni prosek 44 godine sa svojih 50 leta ne osećate baš tako matoro, poslodavci jedva čekaju da vas se reše. Da ste ugrožena vrsta zvanično potvrđuju i istraživanja, prema kojima spadate u novu kategoriju diskriminisanih kada je u pitanju pravo na rad, a ako ste još i žensko, imate privilegiju da ste po ovom osnovu i tradicionalni i novi, takozvani tranzicioni gubitnik. E sad, ko vam je kriv što ste najproduktivnije godine svog života, umesto u normalnom proveli u nenormalnom usavršavanju kako da spasete od gladi i užu i širu porodicu. I sad vam je, naravno, teško da progutate da vam se umesto pravog znanja poturaju petorazredne “edukativne” tezge o govoru tela i kako da naredno jutro osvanete kao nezaustavljivi preduzetnik ili harizmatični lider, za koje vas ubeđuju da su srž razvijenih tržišta. A vi se, sa tolikim godinama iza sebe, logično upitate ko bi na takvoj srži uopšte opstao, a kamo li ušao u društvo najbogatijih zemalja sveta?

Osim što ne posedujete moderne veštine kako sagovornika ubediti da ste stručni za ono o čemu nemate pojma, i vaša akademska diploma se etiketira kao iz doba jure, mada ste naučili mnogo više u daleko kraćem periodu studiranja nego što je to danas običaj u Srbiji. Čak iako ste stigli da znanje nadogradite na nekom svetskom univerzitetu pre nego što vam se “smanjila zemlja u korist većeg inostranstva” i vas saterali u geto, to vas neće spasiti liste za odstrel. Naprotiv, šta će takav kao vi uspešnom srpskom preduzetniku koji je kapital stekao orobivši društvenu firmu u kojoj je radio kao magacioner? Na kraju, ako ništa drugo, ubeđuju vas, maknite se da bi mogla da se zaposle vaša deca. Samo što podaci pokazuju da je stopa nezaposlenosti mladih u Srbiji među najvećima u Evropi, pa vam u toj računici nije jasno u čiju korist vas otpuštaju.

Kako god okrenete, u godinama ste kada vam je prošlost definitivno duža od budućnosti, ali vam ta spoznaja ne vredi mnogo u svakodnevnici u kojoj o smislu svog života stižete da razmišljate jedino u gradskom prevozu, ako nema gužve. I u sporadičnom druženju sa generacijom shvatate da je velike ideje iz mladosti samlela svakodnevnica. Čak i kada saznate da je neko od njih, u krizi srednjih godina pored bračnog posegnuo i za vanbračnim partnerom, više ne potežete pitanje moralnosti, već satrveni nedostatkom vremena očajnički zavapite “ama kad stiže!” Maštate da bi vam oronulu svakodnevnicu osvežili prijatelji koji su se odavno razbežali po svetu i kojima, suprotno zvaničnim tvrdnjama, nikada nije palo na pamet da se vrate uprkos povremenoj nostalgiji. Možda će sada pohrliti nazad kao stampedo, u jedinu zemlju u svetu kojoj recesija nije pretnja, već razvojna šansa. Gde će Srbija završiti vas ne pitaju kako god glasali, ali kuda ste se vi zaputili i po koju cenu – pitanje je na koje vam, to odavno već znate, niko neće odgovoriti sem vas samih.

Zorica Žarković

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Dok se u prosečnoj porodici u Srbiji, za koju država ne garantuje, 50 evra razvlači kao žvakaća guma, pojedinci sa ušteđevinom od 50 hiljada evra, zahvaljujući državnim garancijama, moći će lakše da dišu i u zagađenoj svetskoj ekonomiji.

Ovo je članak u četiri čina. U prva tri junaci su članovi porodice, od kojih je otac penzioner, majka je zaposlena sa prosečnim primanjima na nivou Srbije, a dete studira. Radnja se vrti oko misterije kako nategnuti 50 evra, koji su u porodičnim primanjima krupna stavka ali sve mršavije pokriće za prosečnu potrošačku korpu. U četvrtom činu junak je osoba X, srećni vlasnik 50 hiljada evra ušteđevine. U ovom činu tragamo za mogućim identitetom srećnika i načinima kako da u siromašnoj Srbiji ostvarite takav uspeh.

Gde je mojih 50 evra?
U prvim danima avgusta, jedan evro vredeo je manje od 76 dinara po srednjem kursu, a prosečna plata bila je oko 420 evra. Od avgusta pa do novembra statističari su zabeležili da se prosečna plata u Srbiji izražena u evrima istopila za 50 voljenih jedinica evrozone, osim kod onih zaposlenih čija je plata zagarantovana u evrima, a isplaćuje se u dinarskoj protivvrednosti. Majka razmišlja: “Dobro, mogu da kupim manje deviza za svoju platu, ali sećam se godina hiperinflacije kada smo pokušavali da skrpimo kraj sa krajem sa platama od jedne marke. Zato me ne plaši što kurs pliva kako pliva, znam da se ona vremena neće vratiti”. Postoji, naravno, nešto što je majka zaboravila ili nesvesno potisnula: u doba hiperinflacije zaposleni su plaćani novčanicama koje su brže dobijale nule nego što se zavrte sličice na slot mašini, ali su zato na raspolaganju imali čekove -magične papire bez pokrića kojima su kupovali neophodne artikle u radnjama koje su morale da se prave da je ta roba stvarno plaćena. Uprkos tome što danas sve veći broj prodavnica vraća u ponudu opciju “ček na odloženo”, novac koji će banke povući sa računa svojih klijenata itekako je stvaran, kao i mamin minus u primanjima, pa ona više nema 50 evra u rukama. Zato odlučuje da u obližnji supermarket pošalje onog čija su se primanja povećala kada je samo jedna partija članica vladajuće koalicije ispunila svoje predizborno obećanje.

Gde sam ih ostavio?
Otac zna da je majka svesna činjenice da povećanjem penzije za 10 odsto on nije dobio tih 50 evra koje je ona izgubila. Takođe zna da mu taj novac neće biti dovoljan da kupi sve što mu treba, između ostalog i zato što ne prima najvišu penziju u Srbiji ( nešto više od 102 hiljade dinara mesečno). Nije, srećom po njega, ni jedan od primalaca najniže penzije ( 11 hiljada dinara). Kako je štednja postala imperativ, on namerava da kupi samo najneophodnije namirnice i potrepštine za nedelju dana. Vrednost prosečne potrošačke korpe kretala se oko 33 hiljade dinara u novembru (najsvežiji podaci) te za nedelju dana, grubo računajući, treba nam četvrtina, odnosno nešto više od 8 hiljada dinara. Ode 50 evra u očevoj ruci i još preko! Vreme je za menjanje potrošačkih navika? Interesantno je da su stezanje kaiša i novčanika potrošača prve prepoznale mlekare. Neke su već trajno snizile cenu, druge su rešile da naprave “akciju” na tu osnovnu životnu namirnicu dok traju novogodišnji praznici, i to sa istim objašnjenjem: primetile su da prodaju manje mleka, odnosno da potrošači pokušavaju da uštede kupujući manje mleka. Država je, sa druge strane, rešila da poveća akcize na cigarete, kafu, pivo i naftne derivate, artikle koji se daleko češće nađu u realnoj a ne statističkoj potrošačkoj korpi nego vitamini i knjige, pa se u 2009. očekuje poskupljenje nabrojanih proizvoda. Ukoliko troši novac kao većina građana Srbije, odnosno ako polovina prihoda njegovog domaćinstva odlazi na pokrivanje egzistencijalnih potreba uz zadržavanje navike da povremeno popiju neko pivo i zapale cigaretu, otac bi trebalo da požuri u supermarket. Pogotovo ako odlazak podrazumeva korišćenje usluga javnog prevoza – kupovna moć građana Srbije, pa i njegova, opada, a prevoz samo što nije poskupeo (uz grejanje i najavljeno povećanje cene telefoniranja i struje u sledećoj godini).

Meni ništa?
Svako dete voli džeparac. Ni otac ni majka, međutim, nisu mogli da detetu koje studira daju džeparac od 50 evra. Student iz naše priče ne radi, nema sopstvenih prihoda pa bi se reklo da ni njegovih 50 evra ne postoje. Može li on da ih zaradi do Nove godine? Različite omladinske zadruge nude prilike za studente da popune džepove radeći različite povremene poslove, od udobnih promoterskih do nešto manje privlačnih poslova poput deljenja letaka na ulicama. Na primer, privremeno angažovanje prevodilaca plaća se oko 2.400 dinara dnevno dok se za čišćenje poslovnog prostora ili pakovanje robe dobija do 120 dinara na sat. Ponuda za angažman preko omladinske zadruge ne manjka u vreme praznika, ali naš student možda želi još brže da zaradi tih 50 evra. Kako? Ukucajte kako brzo zaraditi 50 evra u Google i videćete: prvi link koji će se pojaviti vodi na sajt online kladionice. Doduše, ako poznajete prave ljude ili ste ludo hrabri, a imate neophodni početni kapital, možete da zaradite 4.000 evra za šest dana.

Osoba X
Recept možda poseduje naša osoba X. Neko ko je imao 50 hiljada evra na računu u četvrtak, 4. decembra, pa ih je tog dana prodao za 91,35 dinara po evru, a onda sačekao i 10. decembra kupio evre po kursu od 84,26 dinara, u džep je stavio dodatnih 357 500 dinara, tj. zaradio je 4 hiljade i 245 evra. Čestitamo, mada treba umanjiti tu sumu za proviziju banke/menjačnice. Uprkos svetskoj finansijskoj krizi, osoba X može mirno da spava – Skupština Srbije će pre ili kasnije usvojiti tzv. Paket mera Vlade koji predviđa garancije države za štednju građana vrednu do 50 hiljada evra, a čak i da to ne uradi, onaj ko mu je dojavio da proda/kupi devize dojaviće mu i da li je vreme da povlači novac iz banke ili ne. Ko je naša osoba X sa 50 hiljada evra? Najjednostavnije rešenje te misterije je da je to neko ko je prodao na primer nekretninu i sada drži taj novac u banci razmišljajući da li da tu sumu negde investira ili da samo skuplja kamatu. Malo maštovitiji put do njegove persone vodi kroz podatke Poreske uprave i njene statistike naplate poreza na lični dohodak. Naša osoba X, prema njihovim podacima, može da bude neko od oko 17 hiljada građana Srbije koji su se prijavili kao poreski obveznici po tom osnovu. U tom slučaju, kako je statistika poreznika zabeležila prošle godine, naša osoba X najverovatnije stanuje na Savskom vencu u Beogradu, ima više od 30 godina i muškog je pola, a po zanimanju je rukovodilac u banci ili u predstavništvu neke strane kompanije. Takođe je verovatno da nije želeo da otkrije svoje zanimanje, kao što to nije učinio šampion iz 2007. koji je tokom 2006. zarađivao više od 300 hiljada evra mesečno. Šta osoba X misli kada pogleda svoj izvod iz banke: “Sa 50 hiljada evra lakše se diše čak i kada je kaiš stegnut”.

Milica Milovanović

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Osim 50. broja ovog časopisa, 50. rođendan ove godine slave “Kad se sa srcem kuha, kuha se ‘Podravka juha”, saharin, instant valjušci, prva međunarodna kuća palačinki, “Pizza Hut”, mikročip, “lego kocke”, Štrumfovi, trubadur Đelo Jusić, kosa duga 1,6 metara koju je Britanka Džin Burges (Jean Burgess) raspustila posle pola veka, “American Express Card” sa godišnjom članarinom od šest dolara, “Budget Rent-a-Car” sa dnevnim najmom od pet dolara, prvi američki komercijalni avion “Boeing 707” na čijem se letu iz Njujorka u Pariz servirala hrana iz pariskog “Maxima”, a let preko Atlantika je skraćen za polovinu. Ove godine je u Crnoj Gori trećina nezaposlenih i 80 odsto nepismenih proslavila 50. rođendan. Kad je Tito umro, njegov “kadilak” je imao 50 godina, a pozlatio se i Evropski parlament kome su za 50 godina samo dve žene bile na čelu.

Broj 50 je deset puta pet i pet puta deset. Pet i deset su i u školi i na fakultetu najbolje ocene. Ali, “I kada 50 miliona ljudi izgovori glupost, to ostaje glupost”, kaže Anatol Frans (Anatole France).

Pedeset je takođe: atomski broj kalaja, jubilej vladavine monarha i supružnika koji slave zlatnu svadbu, broj poglavlja u “Knjizi postanja”, broj kapija mudrosti i kapija greha u “Kabali”, TV šou “Havaji 5-O” jer su Havaji 50. država SAD, ime kluba džentlmena u Londonu, kalibar municije. Estradno ime repera Kurtisa Džejmsa Džeksona III (Curtis James Jackson III) je “50 centi”, Kenedi (Kennedy) je sinonim za 50 centi, a Grant za novčanicu od 50 dolara. Kanadsko pivo se zove “50 Ale”, gastronomska “Grupa 682” od 2002. svake godine sastavlja listu “50 najboljih restorana sveta” u kojima Pol Sajmon (Paul Simon) peva kako se “Voljeni može ostaviti na 50 načina”. U novembru su cene nafte bile najniže za poslednje dve godine.

Da bi svi građani planete bili siti, proizvodnju hrane treba do 2030. povećati za 50 odsto, izračunale su UN. Istovremeno, svet će do 2020. povećati za 50 odsto godišnju emisiju ugljen-dioksida, koji je najveći krivac za globalno otopljavanje. Fraza “fifty-fifty” ipak sluti savršeno poslovno partnerstvo.

Pedeset godina nakon napada fašista na Jugoslaviju, “Jugoslavija” je napala Hrvatsku i Sloveniju.

Godine 50. je ujak Klaudije usvojio Nerona kako bi nećak nasledio presto. Iako je Rimsko carstvo te godine imalo milion stanovnika, Gali su učili Rimljane čemu služi sapun. Sa drugom namerom je Pavle istovremeno napisao “Poslanicu Rimljanima”. Keln je dobio status grada, a Utreht tvrđave. Varvari Lazigeji su se naselili između Tise i Dunava. Govorili su iranskim dijalektom. Dvorjani kraljice Judite doneli su hrišćanstvo u Nubiju, Pedanije Dioskoridas je sastavio priručnik o upotrebi biljaka u medicini, a Tesalos utvrdio razliku između hroničnih i akutnih bolesti. Hero iz Aleksandrije je izmislio parnu turbinu, a Grk Diogen otkrio Velika afrička jezera. Rođen je Kinez Čai Lun, izumitelj papira.

Pre 50 godina, dok su preko okeana Atlantika i Pacifika dve velesile ratovale hladnim oružjem, u Meksičkom zalivu je bila tropska revolucija. Jugoslovenski komunisti su dobili novi partijski program; samoupravljanje je bilo in, a državni socijalizam out. Nuklearne pečurke nicale su i pre kiše, pa je filosof Bertran Rasel (Bertrand Russell) organizovao marševe za nuklearno razoružanje. Na svetskoj izložbi 51 države u Briselu “Atomijum” je smišljeno simbolizovao mirnodopsku upotrebu atomske energije, pa je američka nuklearna podmornica prva plovila ispod Severnog pola.

U Mađarskoj je bivši premijer Imre Nađ obešen kao izdajnik. Nikita Hruščov je postao sovjetski premijer. Posle pet meseci posetio je Peking. Iz francuskog podaništva je te godine pobeglo 11 afričkih država, a ipak je 78,5 odsto Francuza izabralo Šarla de Gola (Charles de Gaulle) za predsednika. Egipat i Sirija su se ujedinili u Ujedinjenu Arapsku Republiku, a u Iraku je srušena monarhija. Kastrovi (Castro) revolucionari napali Havanu.

U Stokholmu je uspela ugradnja prvog pejsmejkera, akupunktura je počela da se koristi u ostatku sveta 5.000 godina posle Kine, iako je Kina kasnila za Egipćanima, Eskimima i Bantu stočarima.

Kardiolog Vilijem B. Volš (William B. Walsh), medicinar na razaraču koji je za vreme Drugog svetskog rata video kako mališe na području južnog Pacifika umiru jer nemaju osnovnu medicinsku negu, započeo je projekat “Nada” (HOPE – Health Opportunities for People Everywhere).

“Sputnjik” se srušio na Zemlju; u orbitu je prvi put uspešno lansiran američki satelit “Explorer 1”. Nastala je kovanica “aerospace” od reči “aero” i “prostor”, sugerišući da su zemljina atmosfera i međuplanetarni prostor jedno. Otkrivena je zemljina magnetosfera.

Potres jačine 7,5 Rihterove skale u malom zalivu na Aljasci stvorio je talas visine 520 metara, visok gotovo kao dva Ajfelova (Eiffel) tornja. Stradala su samo dvojica čamdžija koji su bili na otvorenom moru.

U Bombaju se prvih 100 najboljih indijskih studenata upisalo na Indijski tehnološki institut (IIT). IIT je osnovan uz pomoć UNESCO-a, sovjetske vlade i zaslužan je što je Indija neizostavna u svetskoj nauci i tehnologiji.

Te 1958. ribari su ubili 6.908 plavih kitova, najvećih životinja koje su živele na zemlji. Kad je kitolov zabranjen 1965. nađen je samo jedan plavi kit, a smatra se da ih je u okeanima manje od hiljadu.

Književni “nobelovac” je te godine bio Boris Pasternak, a “mirovnjak” Džordž Pir (Georges Pire), belgijski benediktinac koji je izgradio sedam sela u Evropi za raseljene ljude. Umro je nobelovac Rože Martin di Gar (Roger Martin du Gard), francuski spisatelj. “Lolita” Vladimira Nabokova je objavljena u SAD, a balet “Krcko Oraščić” Čajkovskog prvi puta je u koloru emitovala CBS. “Koncert No. 2 za klavir i orkestar” Dmitrija Šostakoviča prvi put je izveden u Moskvi.

Najbolji filmovi te 1958. su bili “Most na reci Kvaj” i “Kabirijine noći”; najbolji režiser Dejvid Lin (David Lean), a najbolji glumci Alek Ginis (Alec Guinness) i Džoan Vudvord (Joanne Woodward). Prikazivali su se filmovi “Moj ujak” Žaka Tatija (Jacques Tati); “Pepeo i dijamant” Andžeja Vajde (Andrzej Wajda); “Mladi lavovi” Edvarda Dimitrika (Edward Dmytryk) sa Marlon Brandom, Montgomeri Kliftom (Montgomery Clift) i Dinom Martinom (Dean Martin).

Robert Raušenberg (Robert Rauschenberg) je osvojio pop art kada je u apstraktnu rupu uglavio četiri boce “koka-kole”. Isamu Noguči je dizajnirao vrt oko zgrade UNESCO-a u Parizu. Popularne pesme su bile “Diana” petnaestogodišnjeg Pola Enke (Paul Anka) koji je sa 17 godina zaradio prvi milion dolara; “Volare” Domenica Modunja (Domenico Modugno) i “Tom Dooley” Kingston tria. U Rio de Žaneiru se zaplesala “bosa nova”, a papa Pije XII je proglasio Svetu Klaru patronom televizije.

U Tokiju je posle 341 godine zatvoren Jošivara distrikt u kome su radile prostitutke, a japanska carska porodica je digla ruke i dozvolila princu Akihitu da izabere nevestu. Na drugoj strani sveta, u Maroku, žene su dobile pravo da biraju muževe, a poligamija je sužena. U SAD je završen posleratni baby-boom. Natalitet je opadao još 11 godina. U Kini je dokrajčen program kontrole rađanja, a nadomestio ga je “veliki skok napred”. Žene su dobile pravo da budu članice britanskog Doma lordova, a londonskim vozačima su zapretili prvi parking satovi.

I pre pola veka u SAD je bila najveća nezaposlenost posle Drugog svetskog rata. Bez posla je bilo 5,1 milion ljudi. Jedan odsto Amerikanaca raspolagao je sa blizu devet odsto nacionalnog dohotka, a prosečna bela porodica zarađivala dvostruko više od obojenih familija. Te godine je poskupeo “hot dog” i karta za mjuzikl, a pojeftinile su bunde od tvora, avio karte za Evropu, telefoniranje u Kanadu i piletina. U oskudici, Amerikanci su nabavili samo 100 miliona obruča “hula hop”.

Bokser Šuger Rej Robinson (Sugar Ray Robinson) je peti put bio prvak sveta u srednjoj kategoriji, a 14-godišnji Bobi Fišer (Bobby Fischer) je pobedio na američkom šahovskom prvenstvu. Brazil je osvojio prvi svetski kup u fudbalu, porazivši Švedsku usred Stokholma. Od pet golova, Pele je dao dva.

Nekoliko dana posle smrti vizionara Artura Klarka (Arthur C. Clarke) objavljena je knjiga “Kakvi ćemo biti za 50 godina”. Knjiga koja košta 25 dolara je antologija nagađanja 60 “najumnijih ljudi sveta” o životu 2058. Tomas Šeling (Thomas Schelling), nobelovac u ekonomiji kaže da će 2058. svet “tehnološki ličiti na onaj 2000”. Izumitelj Rej Kurcvejl (Ray Kurzweil) tvrdi da će ljudi i mašine postati jedno, a šef OPEC-a Abdulah Salem El-Badri predviđa svet bez granica. Šigeo Hirose sa tokijskog Instituta za tehnologiju objašnjava zašto će humanoidni roboti, kućni ljubimci pisaca naučne fantastike ostati fikcija. “Robot oduzima čoveku ponos i posao”, piše Hirose. On opisuje robote kao “tihe pozadince koji ljudima olakšavaju život”. Biolog i ateista Ričard Dovkins (Richard Dawkins) je uveren da će za sledećih pola veka “nauka ubiti dušu”. Njegova jednačina “duše” glasi: vrh mentalne snage. Frensis Kolins (Francis S. Collins), genetičar, veruje da će i za pola veka neki ljudi pitati šta je smisao života, a drugi će i dalje biti zavaljeni “u božju ljubav i milost”.

Mereno ulaganjem u znanje i istraživanje, evropske države u tranziciji će 2058. stići EU. Parlamentarna Skupština BiH i Vijeće ministara BiH će baš te godine realizovati plan predviđen četverogodišnjim mandatom. Ukoliko vlast nastavi da radi sadašnjim tempom, do tada će BiH uskladiti svoje sa standardima EU, preneli su novinarima istraživači NVO iz BiH. Saradnik premijera RS Rajko Vasić ocenio je u julu da bi se najranije 2058. zainteresovani mogli dogovoriti o sadržini novog ustava BiH.

Tamara Kaliterna

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Odmah da se legitimišemo. Mislimo li mi da izdajući ovu novinu možemo da promenimo svet? Odgovor je dakako – ne! Međutim, novinar koji piše bilo običnu vest, komentar ili analitički članak, a da pritom ne veruje da će njime bar malo nešto promeniti u svetu u kojem živi, bolje da odmah ostavi i pisanje i novinarstvo kao poziv. Eto, dospeli smo do pedesetog broja. Nama se čini da je to vredno da bude obeleženo, a dnevne novine za manje od dva meseca objave toliko brojeva – i ništa. Biće da je zaista sve relativno.

Indijski matematičar Datatreja Ramačandra Kaprekar, naveo je broj 50 kao simbol “haršad” brojeva. Reč “harša” na sanskritu znači – veliku radost. Da ne ulazimo dalje u simboliku broja 50, priznaćemo da na sopstvenom primeru razumevamo zašto je to “haršad” broj. Naša “harša” potiče koliko od činjenice da smo pet godina opstali u veoma teškim, vučijim vremenima i bar isto toliko i zato što opstanak nismo platili dodvoravanjem moći politike, novca ili pomodnog plitkog mišljenja. Novinarski posao shvatili smo sasvim ozbiljno, razumevajući zašto baš prvi amandman na američki ustav, onaj koji je ceo svet preuzeo kao osnovu demokratije, inauguriše slobodu govora i štampe. Američki Ustav ratifikovan je 7. decembra 1787. godine, a danas nam stižu vesti kako kriza nije mimoišla ni najveća glasila poput “New York Times-a” – milion primerak dnevnog tiraža, “Chicago Tribune” – osnovanog 1847. godine i pola miliona primeraka dnevno. Tiraži padaju, a sa njima i novinske kuće. Prošle godine je “Wall Street Journal”, glasilo poslovnog sveta sa 2,6 miliona primeraka dnevnog tiraža palo u ruke magnata Ruperta Mardoka. Taj prototip nezavisne štampe u svetu, u vreme izborne kampanje objavio je komentar TV duela potpredsedničkih kandidata, u kojem hvali Saru Pejlin kako se sjajno držala, iako je sva svetska štampa pisala o njenom fijasku. Vlasnik je želeo drugačije, a svet zapaža promene. Ne jadikujemo ni nad njihovom, ni nad sopstvenom sudbinom, samo vredi pomenuti da ako velikima nije lako, malima mora biti mnogo teže da se održe.

Ovog decembra je ravno 400 godina od rođenja Džona Miltona, engleskog mislioca i političara, koji je 1644. godine, u jeku rata, održao u parlamentu govor u prilog slobodi štampe, rekavši pored ostaloga “ubiti pisanu reč isto je kao i ubiti čoveka”. Njegov “Izgubljeni raj” na naš jezik preveo je (u zatvoru) Milovan Đilas. Duga je tradicija liberalnog (a ne liberalističkog) poimanja kojoj smo voljni da pripadamo. Ne zanosimo se esnafskim ulepšavanjem poziva. Znamo da su i u najboljem slučaju novinari “univerzalne neznalice”, mada smatramo da je to nešto kao lekari opšte prakse. Valja znati o svemu, ali i dokle sopstveno znanje seže, pa pitati ili dati prostor specijalistima da se čitaocu ponudi više od našeg ličnog znanja.

Štampa u našoj zemlji nikada nije bila uzor slobode i profesionalizma. Zanosimo se verovanjem da je vreme da to počne da postaje. Danas ima više novina i novinara nego ikada u ovoj zemlji. Još malo pa će biti više novina nego kafića. Konkurencija je blagotvorna, ali i razlog da se ne biraju sredstava kako bi se uspelo. U Italiji država još uvek, ali sve manje, subvencioniše štampu. Dovoljno je naći senatora koji će potpisati preporuku da je takav list neophodan pa da se dobije čak do pet miliona evra godišnje. U Beogradu je krajem sedamdesetih nedeljnik “Ekonomska politika” uputila izdavaču (SSRNJ) pismo kojim se odriče spoljnog finansiranja, jer su verovali u tržišni koncept privrede i smatrali moralnim da po principima za koje se zalažu i sami posluju. Nije propala zbog opredeljenosti za tržište, nego zbog političkog nasilja.

I ova novina veruje u efikasnost tržišta, ne praveći od njega dogmu. Veruje da će slobodna ekonomska inicijativa smanjivati politički uticaj i unaprediti zemlju. Veruje i u otvaranje zemlje prema Evropi i svetu, u porast poslovnog, kulturnog i civilizacijskog nivoa, a samim tim u sopstvenu perspektivu. Mladi novinari koji u njoj rade i njihov elan pomažu joj da poveruje kako će još puno puta obeležavati svoje jubileje sve uspešnijeg postojanja. I moći, kao i ovoga puta, na tome da zahvali sve većem broju čitalaca koji nalaze da je to što u njoj piše korisno za ljude čija je orijentacija poslovna, široka i jasna.

Milutin Mitrović

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.