Tekstovi

Moderan sport sve više uzima svoj danak, od velikih odricanja i fizičkih napora, do sve češćih tragičnih slučajeva. O posledicama bavljenja sportom razgovarali smo sa dr Stevanom Bukovićem, koji je bio lekar vaterpolo reprezentacije Jugoslavije, šef medicinskog tima olimpijske reprezentacije 1996. godine u Atlanti i član Olimpijskog komiteta duže od 12 godina. Kao fizijatar i reumatolog lečio je sportiste od početka svoje karijere.

B&F: Šta su vrhunski sportisti spremni da urade za ostvarivanje dobrog rezultata i koje su posledice takvog ponašanja?

Stevan Buković: Poznata je stvar da su sportisti do tridesete godine zdraviji, a da nakon toga imaju više zdravstvenih problema u odnosu na prosečnu populaciju, jer vrhunski sportisti tokom procesa treninga i utakmica ulažu veliki napor i više se troše. Naravno, briga o sopstvenom zdravlju je individualna i to važi i za sportiste: ima pojedinaca koji o njemu izrazito vode računa, ali i neodgovornih. Do sportskih povreda koje presudno utiču na karijeru dolazi uglavnom zbog podcenjivanja neke naizgled bezazlene povrede.

B&F: Šta je danas drugačije u profesionalnom sportu u odnosu na vreme od pre trideset godina?

S. Buković: Mora se istaći da sportisti kod nas nikada nisu bili kvalitetno medicinski zaštićeni. Ni u jednom sportu ili klubu nije se o tome mnogo vodilo računa. Znam više situacija kada je neki igrač bio povređen, pa je zbog nedostatka uslova ili truda ostao onesposobljen pred neku značajnu utakmicu. Ili bude tretiran preko noći, pošto se nije na vreme reagovalo.

Ranije je postojao Institut za sport u Košutnjaku gde su sportisti bili pregledani. Tamo su odlazili pre svega ozbiljni klubovi i reprezentacije koje su psihofizički testirali svoje takmičare pred nastupe u inostranstvu. Na osnovu takvog ispitivanja mogli smo tačno da pretpostavimo krajnje domete i ambicije nekog sportiste. Nažalost, tako se sada retko gde radi, pogotovo što ne postoji standardizacija koja bi važila za sve sportove.
Kod nas postoji preko stotinu različitih sportskih saveza i svaki funkcioniše prema pravilima određene međunarodne organizacije kojoj pripada. U svakoj zemlji se moraju uzeti u obzir različite vrste treninga i opterećenja, raspored takmičenja i usvojena međunarodna i nacionalna pravila. Na primer, profesionalni fudbalski timovi u Engleskoj imaju po tri zvanično zaposlena lekara. A negde nema ni jednog. Brazilski olimpijski komitet ima institut na kome 180 lekara radi samo sa nacionalnim selekcijama na njihovom lečenju, organizovanju, profilisanju i planiranju opterećenja treninga.

B&F: Rekli ste da nakon završetka karijere sportista ima više zdravstvenih problema od prosečnog čoveka. Kako to može da prevaziđe?

S. Buković: Bavljenje fizičkom aktivnošću se ne sme naglo prekinuti, već postepeno smanjivati. Na primer, vaterpolisti su tokom treninga pod ogromnim naporom jer je to jedan od najtežih sportova. Oni jedu velike količine hrane i u stanju su da za 15 dana dobiju 15 kila ukoliko odsustvuju sa treninga. Takođe, mnogi sportisti veruju i u svakakve rituale konzumiranje hrane i pića, što je veoma slično dopingu.

B&F: Kad smo već kod dopinga, kakve su mogućnosti modernih tehnologija za njegovo suzbijanje?

S. Buković: Sve više se istražuje i tehnologija je sve naprednija. Sada postoje takve laboratorije i ispitivanja koja mogu do šest meseci unazad da otkriju ako je neko koristio nedozvoljene supstance. S druge strane, u mnogo čemu što se danas konzumira ima zabranjenih supstanci – najpoznatji primer su kapi za nos koje su dostupne svakome ali u sebi imaju sastojak koji je na listi za doping.
Uprkos tome, koliko god tehnologija napreduje, oni koji se dopinguju su uvek korak ispred. Postoje sportisti koji su u stanju da daju život za osvajanje zlatne medalje. Dopingom zalazimo iza naših rezervi – praktično raubujemo sopstveni organizam.
Nažalost, doping je postao neodvojiv od savremenog sporta.

B&F: Kad klupski lekar uoči povredu i preporuči lečenje, koliko se sportisti pridržavaju propisane terapije?

S. Buković: Tu ima raznih paradoksa. U krajnjoj liniji sportista odlučuje o sopstvenoj sudbini, ali on najčešće nije svestan svih posledica. Drugo, sportska motivacija za učešće u nekom velikom takmičenju je ogromna. Viđao sam sportiste koji su za tri dana prevazilazili ono što drugi nisu mogli za dva meseca, ali se kasnije ispoljilo koju su cenu zaista platili.

B&F: Činjenica je da se stalno postižu sve bolji rezultati, sa ili bez dopinga.Gde je onda realna granica ljudskih fizičkih mogućnosti?

S. Buković: Danas nasledne karakteristike određuju kojim ćemo se sportom baviti. Košarkaši, odbojkaši i plivači su svi sad dvometraši, skakači u vodu su niski zbog obrtnog momenta, crnci su eksplozivniji i imaju više mišićne mase od belaca…
Selekcija je toliko napredovala da proizilazi da neko ko je najbliži zdravstvenom proseku ne bi mogao da se bavi nijednim sportom. Bitna je i činjenica da se sa treningom ranije počinjalo sa 12-13 godina a danas već sa 6 godina starosti. Često se dešava da sportista na početku dvadesetih već ima 12 godina sportskog staža, koji se može nazvati i radnim.

B&F: To je posledica velike ambicije koja postoji kod roditelja. Da li veliki klubovi saopštavaju roditeljima način na koji treba usmeravati decu?

S. Buković: Ne treba biti u zabludi. Klubove pre svega interesuje rezultat, koji je merilo svega. Često sportistima upravljaju menadžeri, pa se dešava da umesto boljeg igrača nastupa onaj sa boljim menadžerom. Znam da zvuči crno, ali pre bi se moglo reći da je sport današnjice siv, sa pojedinačnim odstupajućim slučajevima. Za discipline koje su profesionalizovane u poslednjih nekoliko decenija, poput fudbala, teško da bi se više moglo reći da je reč o sportu. U suštini jeste igra sa loptom, ali toliko novca i velikih uloga je oko nje da sportski momenat gotovo više i ne postoji. Sport kao industrija je peta po obrtu novca u svetu. Čak i amaterski sport karakterišu sve veća odricanja i pojava dopinga.

B&F: Koliko je takvom stavu sportista doprineo odnos trenera i lekara prema njima?

S. Buković: Njihov uticaj je svakako od velikog značaja, mada ne postoji neko generalno pravilo. Treba razumeti da i treneri imaju sportsku i novčanu motivaciju. Međutim, ogroman je uticaj koji ima porodica. Kod onih porodica gde postoji generacijska tradicija profesionalnog bavljenja sportom, možete videti mlade ljude koji se osećaju primoranim da tu tradiciju nastave i zato su nezadovoljni. Postoji i druga mogućnost, kada dete samo bira bavljenje nekim sportom, zato što je iskreno zainteresovano.

B&F: Šta se onda desilo sa onim sloganima da je sport život i izvor zdravlja? Kako biste Vi, kao sportski lekar, preporučili ’’običnim’’ ljudima bavljenje fizičkom aktivnošću?

S. Buković: Reći ću vam jednu anegdotu. Kada su svojevremo pitali Čerčila, koji je bio pozamašnih dimenzija, uvek pušio tompuse i pio viski, kako je uspeo da doživi duboku starost, on je odgovorio: ’’Nikad se nisam bavio sportom.’’

Marko Miladinović,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Jednačina po kojoj su dobra sportska postignuća rezultat napornog rada sportiste i njegovih genetskih predispozicija, u savremenom sportu dobila je još jednu promenljivu čija vrednost direktno utiče na krajnji rezultat: primenu nauke u kreiranju sportskih priprema i razvoju adekvatne sportske opreme.

Od početka dvadesetog veka sportska dostignuća u različitim disciplinama se intenzivno prate i beleže a karakteriše ih konstantan napredak. Amerikanac Don Lipinkot 1912. godine istrčao je 100 metara za 10.6 sekundi i postavio svetski rekord. Skoro ceo vek kasnije, Usain Bolt sa Jamajke istu razdaljinu pretrčao je za 9.72 sekunde. Razlika je još očiglednija ukoliko se posmatraju rezultati koje su ostvarili profesionalni dizači tegova. U najjačoj kategoriji, takmičari težine preko 105 kg u protekloj deceniji napredovali su sa 140 kg koje je nemac Herman Gorner podigao iznad glave 1919. godine, sve do 263.5 kg – rekord iz 2004. godine Iranca Hoseina Rezazadeha. Teško je poverovati da su sportisti toliko napredovali u rezultatima samo zahvaljujući upornosti i promeni načina treniranja, pa se neminovno postavlja pitanje koliko su tome doprinele savremena nauka i tehnologije – počev od različitih dodataka u ishrani sportista, preko sportske opreme i pomagala, do preciznih elektronskih uređaja koji mere i verifikuju ostvarene rezultate.

Možda i najbolji primer velikog uticaja modernih istraživanja i razvoja novih sportskih pomagala na mogućnosti i dostignuća jednog sportiste predstavljaju proteze od ugljeničnih vlakana Oskara Pistoriusa, koje su ovom sportisti omogućile da se, nakon velike borbe, kvalifikuje za letnje olimpijske igre 2008. godine. Naime, ovaj dvadesetjednogodišnji predstavnik Južne Afrike rođen je sa poremećajem koji je uslovio amputaciju njegovih nogu u predelu potkolenice u najranijoj mladosti. Uprkos tome, Oskar se kao srednjoškolac aktivno bavio ragbijem, vaterpolom i tenisom, a nakon povrede kolena trčanje postaje njegova nova strast: postao je višestruki osvajač medalja i svetski rekorder na 100 i 200 metara na takmičenjima parolimpijade.

Kako je čovek bez donjeg dela nogu uopte došao u poziciju da tako nešto ostvari? Odgovor je u karakteristikama njegovih proteza koje ne samo da u potpunosti nadoknađuju njegov fizički nedostatak, nego mu, po mišljenju brojnih sportskih stručnjaka, čak daju i prednost nad sportistima čiji su udovi u potpunosti zdravi i sa kojima se prvi put takmičio prošle godine. To je uzrokovalo i detaljnije razmatranje proteza kojima se služio i inicijativu Internacionalne asocijacije atletskih federacija (IAAF) da se promene takmičarska pravila u cilju zabrane upotrebe bilo kakvih pomagala kojima se omogućava prednost takmičarima koji ih koriste. Naime, zahvaljujući elestičnosti kojom proteza imitira funkcije skočnog zgloba, njenim korišćenjem je moguće trčati poput zdrave osobe, ali je stručni tim utvrdio i da ona obezbeđuje duži korak i, prirodno, ne podleže zamoru kao ljudski mišići. Pozivajući se na ove zaključke, IAAF je isključila Pistoriusa iz svih takmičenja na kojima je bio prijavljen kao takmičar bez invaliditeta, ali je takva odluka poništena na sudu u maju ove godine, što mu je otvorilo vrata i za kvalifikacije za učešće na Olimpijadi u Pekingu. U obrazloženju sudske presude je navedeno da iz analize ukupnih prednosti i nedostataka ugljeničnih proteza proizilazi da se međusobno potiru, odnosno da se pogodnosti elastičnih pomagala prilikom trčanja anuliraju nemogućnošću brzog starta.

Oko jastreba

Među aktuelnim primerima zanimljiv je i tenis koji je, za razliku od većine drugih sportova, tek nedavno ’’poklekao’’ pred tehnološkom revolucijom. Usled sve bržeg tempa ove igre otežano je njeno praćenje pa su sve češće diskutabilne situacije u pogledu dobrih i aut lopti. Prelomni trenutak verovatno predstavlja meč četvrtine finala U.S. Opena 2004. godine između Serene Vilijams i Dženifer Kaprijati. Tokom trećeg seta, sudija je napravio grešku preinačivši odluku linijskog sudije, što je kasnije Serenu koštalo pobede a zvaničnike turnira primoralo da se javno izvine oštećenoj teniserki.

Marta 2006. godine predstavljena je elektronska pomoć suđenju u belom sportu u vidu tehnologije koja beleži kretanje loptice po terenu i, predstavljajući simulaciju kretanja loptice sudijama, pomaže prilikom utvrđivanja mesta na kom je loptca dotakla teren. Sistem nazvan Oko jastreba (Hawk – eye) čini veći broj kamera koje se nalaze oko teniskog terena i prikupljene informacije o kretanju loptice šalju kompjuterima na obradu. Sistem može da odredi poziciju loptice u svakom trenutku meča, sa greškom koja u proseku iznosi 2 do 3 mm. Hawk-eye je preuzet iz kriketa, primenu je našao i u bilijaru, a trenutno se razvija i varijanta za praćenje fudbalskih utakmica. Osim praćenja pozicije lopte, ova tehnologija pogodna je za kreiranje različitih statistika meča i njihovih prezentacija publici. Takođe, sistem je u mogućnosti da izračuna brzinu loptice u bilo kom trenutku, upoređuje servise i utvrđuje njihove šeme, kreira pravila postizanja as poena i beleži brzinu kretanja svakog igrača. Povezivanjem sistema kamera i kompjutera sa velikim ekranima, publici na samom stadionu mogu se pružiti različite informacije i grafički predstaviti statistika meča pa i ponovo prikazati najinteresantnije situacije. Trošak u potpunosti implementiranog sistema iznosi oko 25 hiljada američkih dolara nedeljno.

Novine u samom načinu igre podrazumevaju prava učesnika meča da zatraže proveru sudske odluke uz pomoć Hawk-eye sistema. Svaki igrač ima pravo na dve provere regularnosti sudskih odluka tokom jednog seta. Ukoliko sistem potvrdi procenu igrača koji ga je pozvao, igraču se ne smanjuje ukupan broj dozvoljenih poziva. Većina igrača je pozdravila upotrebu ovog sistema, dok je njegov najljući protivnik za sada Rodžer Federer koji smatra da je sistem neprecizan i da njegov razvoj predstavlja puko bacanje novca.

Zdravlje na usta ulazi

Ishrana vrhunskih sportista predstavlja posebno poglavlje u pravilniku kvalitetnih sportskih priprema. Sam sastav hrane koju sportista unosi utiče na količinu energije i snage koju će njegovi mišići proizvesti. Izolovanje i sinteza samo potrebnih hranljivih materija dovela je do razvoja novih oblika hrane za sportiste, koja se sve češće javlja u vidu energetskih pića, štanglica i proteinskih rastvora.

Sportisti tokom napornih teninga često koriste energetske izvore bogate proteinima iz organske soje. Proteini soje, budući da nisu životinjskog porekla, proizvode manje amonijaka u telu koji utiče na iscrpljenost mišića. Naučnici su utvrdili da proteini koji potiču iz surutke predstavljaju još bolji energetski izvor jer ih telo brzo prihvata, pogotovo nakon napornih treninga kada su mu najpotrebniji. Izolovanjem isključivo zdravih masti iz lešnika i različitih semenki koje najčešće ulaze u sastav energetskih štanglica, nutricionisti su sportistima pružili koncentrisan izvor energije, koji ne bi trebao da ima štetne posledice po srce i utiče na nivo šećera u krvi.

Bilo da se radi o individualnom ili ekipnom sportu, iza velikog uspeha nikada ne stoji samo pojedinac. Sportisti su danas zapravo predstavnici velikih timova stručnjaka različitih profila, jer zahtevi koje moraju da ispune su sve složeniji i strožiji, a čini se da ih upravo diktira naizgled sporedni faktor jednačine sa početka – primena nauke i tehnologije u sportu.

Miloš Kosić,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Za razliku od pedagoga, koji i dalje iskreno veruju u efikasnost stroge učiteljice, pobornici ‘’učenja kroz igru’’ smatraju da edukativne igračke otkrivaju deci nove, zanimljivije načine komuniciranja i usvajanja znanja.

Ocenu da se kroz kreativnu igru najbolje uči potvrđuju moderne teorije, a praksa ide korak dalje – menja igračkama oblik. Tako, na primer, u Beogradu se svake godine održava konkurs pod nazivom Dobra igračka. To je nadmetanje proizvodjača igračaka, u kom pobednička dobija potvrdu najuspešnijeg edukativnog sredstva, a time i svojevrsni pečat kvaliteta. Ovaj konkurs organizuje Društvo prijatelja dece, o čemu psiholog i stalni član žirija Snažana Bojić detaljnije kaže: ‘’Svaka igračka može biti edukativna ako je, shodno uspostavljenim standardima, primerena uzrastu deteta. Međutim, za razliku od ostalih, takozvane didaktičke igračke moraju da zadovolje specifične kriterijume i to su uglavnom konstruktivne i društvene igre’’.

Kao najpoznatiji primer naša sagovornica navodi igru ‘’Ne ljuti se čoveče’’, u kojoj se dete, na kognitivnom nivou znanja, prvo upoznaje sa pravilima, da bi, kada nauči da ih poštuje, došlo do socijalnog nivoa, na kome uči i da kanališe ljutnju.To ne znači da će svako dete koje igra društvene igre biti tolerantno. ‘’Neki kada izgube partiju prevrnu sto na kome se nalaze tabla i figurice’’, opisuje Bojić i ocenjuje: ‘’Za takvo ponašanje su odgovorni roditelji koji od svog deteta očekuju previše. Zato svakom detetu treba objasniti da ono ne može i ne mora uvek da pobedi’’.

Univerzalni plastelin

Rok upotrebe jedne igračke nije datum trajanja, već godine zrelosti u kojima se gubi interesovanje za nju. Psihološka istraživanja pokazuju da kreativna ličnost počinje da se razvija nakon navršene prve godine života, kada dete počinje da se interesuje za različite predmete, uključujući i kocke koje će slagati sopstvenom logikom. Za razvoj deteta u predškolskom uzrastu su veoma podsticajne konstruktivne igre, a za školarca već postoji niz igračaka koje mu, pored druženja sa vršnjacima i knjiga, mogu pomoći u kvalitetnom odrastanju. ‘’Ljubav prema knjigama se gradi pre nego što škola uspe da je uništi, jer ako dete čita jedino školsku literaturu, lako se može desiti da čitanje shvati kao prinudnu radnju’’, predočava Bojić. U ranom detinjstvu pravi poklon su bojanice, knjige sa više krajeva (koji se biraju), ili slikovnice otkrivalice. Na ovaj način, deca se igraju dok čitaju. Naša sagovornica ističe da se žiri pomenutog konkursa veoma trudi da svojim kriterijumima nametne kvalitet, ali da su za situaciju na domaćem tržištu igračaka i dalje presudniji neki drugi faktori. Tako, uprkos tome što su u poslednjih deset godina najbolje ocenjivane uglavnom društvene, konstruktivne i imitativne igre, najprodavanije su igračke koje su prateći elementi nekih događaja ili trendova, poput fenomena Harija Potera. Ipak, postoje igračke koje su univerzalne, ocenjuje Bojić i ističe: ‘’Plastelin, bojice i glina su neprevaziđeni materijali, koji deci pomažu u razvijanju kreativnosti, i ne verujem da će se u skorije vreme naći dostojna zamena za njih.“

Epika na kompjuteru

No, da li su ih već potisnule nove tehnologije, mišljenja psihologa su podeljena, kao i oko sadržaja prevashodno vezanih za kompjuterske igrice. Kao i sve ostalo, i nove tehnologije mogu biti veoma korisne ali i zloupotrebljene, naročito od strane crnog tržišta, smatra menadžer za Disney proizvode Dejan Kravić, iz firme za distribuciju zabavnih softvera Extreme CC d.o.o. Prema njegovim rečima, trenutno su najpopularnije epske igrice World of Warcraft i GuildWars. ‘’Mnogi pogešno misle da je osnovni princip ovih igrica pucanje, kaže Kravić i pojašnjava: ‘’Cilj jeste eliminacija protivnika, ali način na koji se to postiže je edukativan iz više razloga. Kao prvo, ljudi širom sveta su umreženi i igraju ovu igricu, što zahteva sticanje osnovnih znanja o Internetu. Drugo, postoji mogućnost kreiranja junaka i građenja njihovih karaktera. Takođe, igra predviđa da igrači komuniciraju i razmenjuju ili prodaju za virtuelni novac ono što su uspeli da zarade. U poslednje vreme se koristi pravi novac, a postoji i studija o ekonomiji u igricama, kao i procene GDP-a svakog igrača’’.

Međutim, ovo su igrice za stariju decu. Što se tiče predškolskog uzrasta, Extreme CC je potpisao ugovor sa kompanijom Disney, koji će omogućiti domaćoj publici pristup zanimljivim logičkim igicama koje nisu kompetitivne, kao i nekim koje se baziraju na poznatim animiranim junacima ove kuće. Potencijalni favoriti su Chicken Little i Chronicles of Narnia. Dobra vest za devojčice (koje po statistici zaostaju za muškim kolegama-igračima) je Disney Princeza, serija igara koja je posebno njima namenjena (Pepeljuga kraljevsko venčanje ili Pepeljugina kucica za lutke). U nadi da će se deca opredeliti za ove igre, a ne za crno tržište (koje im čini dostupnim diskutabilne saržaje) njihova cena će biti od 499dinara, do 2 499, u skladu sa našim standardom.

Ako dete nije zahtevno, najjednostavnije igrice su besplatne i one se „skidaju“ sa sajtova. Od našeg sagovornika dobili smo podatke i o igricama koje nisu preporučljive za decu. To su: Resident Evil 4, God of war, Narc, Killer7, The warriors, 50 cent:Bulletproof i još neke igrice nastale na ‘’postulatima’’ krvi i nasilja. Uprkos mnogim zabavnim sadržajima koje nudi računar, važno je upamtiti da on nema hipnotičku moć. Samo zapostavljena deca su opsednuta PC igricama, ostala se povremeno igraju ili traže načine da budu produktivni – počev od programiranja pa do profesionalnog igranja, koje je samo po sebi vrsta posla. To potvrđuje i činjenica da je nedavno jedan naš dečak u Singapuru osvojio 10 000 evra, učestvujući u turniru Need for speed.

Marija Dukuć
broj 14/15, decembar 2005.

Igračke koje će naši mališani dobiti za novogodišnje praznike većinom su potekle sa Dalekog Istoka, bilo da je reč o jeftinim, standardnim ili brendiranim artiklima. Da bi za sve klince bilo dovoljno poklona uvoznici su morali još u oktobru da obezbede potrebne kontigente, ali tokom decembra očekuju i do deset puta veći promet od uobičajenog.

Pretpraznična novogodišnja i božićna EUforija jedina je izvesna pojava (sa prefiksom EU) koja nam stiže svake godine. Pod najjačim naletom potrošačke groznice naći će se pre svega prodavnice igračaka, jer će armija roditelja i bliske rodbine – kao i sindikalne organizacije – poželeti da obraduju mališane atraktivnim poklonom. Da je reč o zaista značajnom prometu koji u decembru ostvare trgovci igračakama, rečito govore i dnevni pazari jedne od bolje snabdevenih radnji u centru Beograda: uobičajeno ova prodavnica u toku dana inkasira između 150 i 180 hiljada dinara, a u poslednjoj nedelji decembra čak 800-900 hiljada, ili milion dinara!

Naravno, iskusni trgovci znaju da se prase ne tovi uoči Božića, pa već od septembra pune magacine i rafove. Prema rečima nekih od njih, nabavka robe se zaključuje početkom oktobra, ali prodaja, uključujući i sindikalne novogodišnje paketiće, počinje tek u decembru. Navedeni vremenski jaz predstavlja i najveći problem uvoznika, jer troškove carine i PDV-a moraju da podmire odmah, a naplata sledi tek za mesec-dva, pa i više dana. Uprkos tome, poslovanje većine preduzeća u ovoj branši zasniva se isključivo ili pretežno na uvozu.

Šačica domaćih
Domaći proizvođači očigledno nisu konkurentni cenom ili kvalitetom, a prema podacima Centra za informatiku i elektronsko poslovanje Privredne komore Srbije – ima ih tridesetak. S druge strane, broj uvoznika u 2003. (najsvežiji raspoloživi podaci), premašuje pet stotina. U istom periodu tek nekih osamdesetak firmi upisali su se kao izvoznici igračaka. Ne treba onda da čudi činjenica da je u prethodnoj godini na uvoz ovih artikala potrošeno 43.045.000 dolara, dok je vrednost izvoza bila pet puta manja – 8.380.000 dolara. U prvih sedam meseci ove godine, razlika između uvoza i izvoza se povećala na jedan prema deset: uvoz je iznosio više od 10 miliona dolara, a izvoz manje od milion dolara.

Kako tvrde predstavnici uvozničkih i veleprodajnih kuća, najveći broj igračaka stiže nam iz “obećana zemlje”– Kine. Trgovci iz celog sveta kupovinu najčešće ugovaraju posredstvom jednog agenta, koji zastupa sve veće fabrike, a paradoks je da, kada se uračuna prevoz, carina i svih ostali troškovi – igračke pristigle iz Kine znatno su jeftinije nego kada bi se ovde pravile. „Plastične igračke najčešće uvozimo iz Kine, metalne iz Hong-Konga, a imamo robu i iz Francuske, Bugarske, Poljske… Poznato je da 99 odsto svetske proizvodnje potiče sa Dalekog Istoka“, kaže Mirjana Kovačević, komercijalista u firmi Labyrinth, čiji se promet u „udarnim“ mesecima uvećava deset puta u odnosu na uobičajeni. „Ovo je sezonski posao“, napominje naša sagovornica, „koji je najisplativiji u decembru i početkom januara, dok se tokom ostalih meseci dovijamo kako znamo i umemo. Redovno posećujemo sajam igračka u Nemačkoj i tako se informišemo šta je u trendu. Na zapadu su trenutno najtraženije drvene igračke, ali su one i znatno skuplje“.

Opasne hemikalije
Otkako je EU zabranila PVC igračke ponovo su na ceni one od prirodnog materijala, što bi mogla biti dobra prilika za naše preduzetnike. Prilikom izrade nameštaja, naime, ostaje mnogo drvenih otpadaka, idealnih za pravljenje igračka, ali ova ideja kod nas još nije zaživela, osim na nivou manjih, uglavnom kućnih ili porodičnih radionica. S druge strane, uvoze se plastične, plišane i razne druge igračke, od kojih mnoge, pogotovo one švercovane, dospevaju do potrošača bez prethodne kontrole. Nedavno je Republička sanitarna inspekcija zabranila distribuciju određenih igračaka iz Kine zbog njihove neispravnosti. Ispitivanja na Institutu za zaštitu zdravlja «Dr Milan Jovanović Batut» pokazala su da one sadrže ftalate, opasne hemikalije za omekšavanje plastike, zabranjene u EU. Mnogi od predmeta namenjenih deci su već prilikom organoleptičkog ispitivanja pokazali neispravnost: puštali su boju, opadala im je dlaka i slično.

„Roditelji koji vode računa o zdravlju svog deteta ne bi trebalo da kupuju igračke u čiji kvalitet nisu sigurni“, upozorava Ivana Milović, direktor marketinga u «Pertiniju», jednoj od retkih domaćih firmi koja, osim uvoza, ima i sopstvenu proizvodnju. „Od našeg ukupnog asortimana 60 odsto je uvezena roba, ostalo sami pravimo prema italijanskim kalupima. Sve naše igračke poseduju atest o ispravnosti, bilo da se konotrolišu na carini, ako su iz uvoza, bilo da podležu kontroli nadležene institucije, ukoliko ih ovde proizvodimo. Znak «CE» je prepoznatljiv većini roditelja, a on ukazuje na to da su igračke ispravne i podobne za decu“, objašnjava Milović.

Kao firma koja posluje ovde već 15 godina, Pertini se ozbiljno bavi i istraživanjem tržišta, a u njihovom kreativnom timu je i stručnjak iz domena psihologije i pedagogije koji ne samo što učestvuje u stvaranju novog proizvoda, već i savetuje prodavce (i roditelje) koje su igračke namenjene kom uzrastu. Deo svog programa Pertini uvozi iz država zapadne Evrope, dok izvozi uglavnom u istočne zemlje.

Mamac falsifikata
Igračke i drugi proizvodi za decu koji poseduju atest o kvalitetu, nesumnjivo su skuplji od onih koje se mogu naći na pijačnim tezgama, pa roditelji, pritisnuti nemaštinom, često biraju ono što je jeftinije, ne znajući da to može biti štetno za njihove mališane. Utoliko je već odgovornost nadležnih institucija koje bi trebalo da spreče da se ovakvi artikli uopšte nađu u prodaji. S druge strane, brendirane igračke, posebno one koje su najnoviji hit, dostižu astronomske cene, ali i tu se pojavljuje veliki broj falsifikata koji su pravi mamac kako za decu, tako i za odrasle.

„Mi smo ekskluzivni zastupnici za kompanije Hasbro (Action Man…), MGA (Bratz lutke), Toy biz (Spajdermen i ostali Marvel likovi), Disney, Playmates (Nindža Kornjace), Smoby (Majorette…) i mnoge druge, ali zbog nepostojanja odgovarajuće regulative, imamo mnogo problema sa falsifikatima i paralelnim uvozom“, žali se Jelena Samardžić, dirktor marketinga “Dexy.co”. Naša sagovornica ističe da se ovo preduzeće bavi isključivo uvozom i prodajom igračaka iz Kine (Hong Kong), Francuske, Italije, Engleske, Nemačke i Holandije, i mada se veleprodaja obavlja tokom cele godine, pred novogodišnje praznike se udvostruči. S druge strane, Ivana Babović iz «Stayle Toys» ističe da je najveća navala na njihove maloprodajne objekte nekoliko dana uoči i nakon Nove godine. „Tada je promet trostruko pa i četvorostruko veći nego inače. Najtraženije su one igračke koje predstavljaju junake aktuelnih crtaća, a kontinuirano se traže rančevi i torbe. Naš program čini 70 odsto plišanih figura životinja i gotovo sve one stižu iz uvoza, osim pandi, koje radi jedna mala privatna firma odavde“, kaže Babović.

Početkom decembra Beograd je dobio još jednu prodavnicu igračka, koja više nalikuje obdaništu ili dečjem muzeju, nego klasičnoj radnji. Iza ovog projekta stoji proizvođač i uvoznik iz Šapca, firma «M plast», koja najavljuje i novi brend – medveda Didu, koji će biti njihov originalni proizvod i maskota.

Sanja Vasiljević
broj 14/15, decembar 2005.

Čak 80 posto svetske proizvodnje igračaka funkcioniše tako da ono što smisle američki koncerni, kao što su Mattel ili Hasbro, proizvedu kineski proizvođači iz oblasti delte Biserne reke i to, uglavnom, u periodu od samo nekoliko meseci koji prethode Božiću.

Naravno, i za ovakav razvoj na tržištu, odgovoran je najčešće pominjani fenomen sadašnjice – globalizacija. Nekada nije bilo tako. Savremena proizvodnja igračaka začela se u nemačkom gradu Nirnbergu koji je, pre nego što je postao poznat kao mesto suđenja nacističkim zločincima, od 15. veka do Prvog svetskog rata bio svetska prestonica igračaka, u kojoj su nastale porcelanske lutke, plišani medvedići (Teddy bear) i limeni doboši, koji su poslužili kao inspiracija nemačkom nobelovcu Ginteru Grasu za istoimeni roman.

Posle Prvog svetskog rata, centar proizvodnje igračaka seli se u SAD, kada su i nastali najjači koncerni kao što su Mattel ili Hasbro, koji i danas “drmaju” ovim tržištem. Šezdesetih godina XX veka počinje selidba proizvodnih pogona u Aziju, i to najpre u Japan, da bi, tragajući za zemljama gde su priozvodni troškovi niži, veliki koncerni pogone za proizvodnju igračaka počeli da otvaraju u Južnoj Koreji, Tajvanu i Hong Kongu. Sve se to promenilo kada su kineske komunističke vlasti donele odluku da se otvore prema svetu, i to tako što su stranim investitorima, najpre, otvorili područja takozvanih slobodnih zona u oblasti delte Biserne reke, u blizini nekadašnje britanske kolonije Hong Konga. Danas, samo u ovoj slobodnoj zoni, na proizvodnji igračaka zaposleno je 750 hiljada ljudi u oko 1000 firmi, koje godišnje ostvaruju izvoz u vrednosti od fantastičnih 8,7 milijardi dolara, što je više nego što iznosi tržišna vrednost svih igračaka koje se proizvode na dva najjača tržišta – Evropske unije i SAD, zajedno! Od ostalih azijskih zemalja, još samo Japan, sa svojim proizvođačima video igara, kao što su Sega, Sony i Nintendo uzimaju deo kolača, dok su tradicionalni proizvođači, kao što su Južna Koreja, Malezija, Tajland i Hong Kong daleko zaostali. Doduše, globalizacija ide svojim tokom i sa sve većim ekonomskim razvojem Kine, nadnice radnika, a time i proizvodni troškovi, počinju da rastu, pa su već neki od pogona počeli da se izmeštaju u manje razvijene zemlje regiona, kao što su Bangladeš i Vijetnam.

Borba oko igre
Najviše igračaka izvozi se u zemlju čiji su ih dizajneri i izmislili i naručili, dakle – u SAD. Koliko su Amerikanci voljni da duboko zavuku ruku u džep, da bi zadovoljili svoje naslednike, željne sve novijih senzacija, svedoči i podatak da prosečan stanovnik Severne Amerike, godišnje u proseku na igračke potroši 382 dolara. Mali Evropljani mogu da računaju da će njihovi roditelji, u iste svrhe, izdvojiti “samo” 100 dolara. Od njih, darežljiviji su stanovnici Bliskog Istoka, koji za igračke izdvajaju 243, i Australijanci i Novozelanđani, koji troše na igračke 187 dolara godišnje. Međutim, deca iz Srednje i Južne Amerike dobijaju poklone u vrednosti od 15, ostatka Azije 13, dok mali Afrikanci mogu da računaju sa igračkama u vrednosti od dva Kinder jaja, jer za njihove igračke siromašni roditelji u proseku izdvoje 2 dolara godišnje.

Iako u poslednje vreme Kinezi pokušavaju da stvore svoje brendove, jasno je da trendove, modu i pravila igre formiraju koncerni iz bogatih zemalja. Koncerni su lako namirisali mogućnost za sticanje profita i već nekoliko decenija besni borba za kupce, sa zadatkom da se u što kraćem roku izmisli što više novih igračaka, kako bi konkurencija ostala ‘’kratkih rukava’’. Nestani ili se razvijaj, glasilo je geslo Mattela i Hasbroa od sredine šezdesetih godina prošlog veka. Tako je Mattel kupio Fisher Price, Tyco i Pleasant Company, dok se Hasbro “zadovoljio” brendovima kao što su Parker, Kenner i Tiger Electronics, kao i licence za proizvodnju igračaka sa likovima iz filmova “Ratovi zvezda” i dečijih junaka iz Teletubisa, Pokemona i Harija Potera. Ipak, globalni pobednik u ovoj borbi je Mattel koji je 2001. godine imao godišnji obrt u vrednosti od 5,1 milijardu evra, zatim sledi japanski Nintendo sa 4,2 milijarde, Hasbro sa 3,1 milijardu i časni predstavnik starog kontinenta, Lego, sa 1,4 milijarde evra.

Pokemon jede Big mac
Značajan faktor u ovoj branši, predstavljaju, pak, firme koje se uopšte ne bave proizvodnjom igračaka. Od prodaje licenci za izradu igračaka, po likovima iz filmova, holivudski mejdžorsi kao što su Volt Dizni, Vorner Bros ili Lukas film, ostvaruju veoma lepe prihode. Tako je Hasbro krajem devedesetih, produkcijskoj kući Lukas film platio 600 miliona dolara kako bi, u narednih devet godina, mogao da eksploatiše likove “Rata zvezda” u komercijalne svrhe. Mattel nije ostao hladan na ovu rukavicu bačenu u lice. Njegovi menadžeri odvojili su između 200 i 600 miliona dolara da bi od Vorner Brosa kupili licence za Betmena, Supermena i junake crtaća Looney Tunes koje je, do tada, posedovao upravo Hasbro. Lanci restorana brze hrane, kao Mc Donalds, kupuju a zatim deci uz hepi mil “poklanjaju” takođe veliki broj igračaka. Svi već znaju za Kinder jaja, koja koncern Ferrero samo u Nemačkoj prodaje više od 300 miliona godišnje, i, pri tom, potrošače “iznenadi”sa 150 novih modela igračaka svake godine. Već neko vreme, i proizvođač slatkiša Mars razvija sopstvenu proizvodnju igračaka, koje idu uz šarene bombonice M&M.

Tržište proizvodnje igračaka karakteriše još jedan zanimljiv fenomen. Igračke u zapadnom hrišćanskom svetu (koji je i najbolji potrošač) prodaju se najviše za Božić, kada se roditelji, mučeni “grizodušjem” zbog celogodišnjeg zanemarivanja svoje dece, najlakše odlučuju da odvoje veće sume novca za poklone. Za Božić, čija komercijalizacija, naravno, vrlo malo ima veze sa hrišćanstvom i biblijskim značenjem ovog praznika, stvara se potrošačka histerija, lansiraju se novi modeli, deda mrazevi ispunjavaju želje… I, naravno, treba odgovoriti zahtevima tržišta. Tako, koncerni sa Zapada sve kasnije naručuju igračke od svojih proizvođača na delti Biserne reke, čekajući da procene koji će hit, ove godine, biti popularan na tržištu. To je dovelo do situacije da radnici u Kini gotovo cele godine nemaju posla, a onda, u nekoliko meseci pred Božić, moraju da rade prekovremeno i noću. Uz to, u određivanju cene jedne igračke, sve manji udeo imaju proizvodni troškovi koji se kreću od 3,3% odsto za akcione igračke, do samo 0,4% za interaktivne elektronske lutke. Ipak, Mattel-u su, izgleda, i ti troškovi previsoki, pa će sledeće godine naručiti igračke od proizvođača iz Vijetnama, Laosa ili Mianmara.

Ali, dolazi Božić, i zašto ovakvim pričama kvariti raspoloženje deci, dok se budu igrali Barbikama i Action Man-ovima?

Dejan Zagorac

broj 14/15, decembar 2005.