Posle 5

Izdavačka kuća Arhipelag, u saradnji sa Domom omladine Beograda, organizuje Drugi Beogradski festival evropske književnosti od 25. do 28. juna.

Dilojt je objavio da su prošle sezone uprkos krizi prihodi evropskih fudbalskih klubova rasli.

Engleska Premier liga, nemačka Bundesliga, španska Primera, italijanska Serie A i francuska Liga 1 u sezoni 2011/2012 ostvarili su prihode od 9,3 milijardi evra, što je skoro polovina prihoda svih evropskih fudbalskih klubova koji su iznosili 19,4 milijardi evra. Uprkos krizi, prihodi su rasli 11 odsto. Nakon ove petorke, najveće prihode imaju ruski pa holandski klubovi.

Premier liga je prva po zaradi sa ostvarenih 2,9 mlrd. evra prihoda, koji su u odnosu na prošlu sezonu narasli za 16%. Sa druge strane, kaže ovo istraživanje, prihodi koje je ostvarila Bundesliga su u velikoj meri dolazili od sponzorstava, što ukazuje na snagu nemačke privrede.

U malo slabijim ekonomijama je situacija drugačija. Španska liga je polarizovana – Real madrid i Barselona su ostvarili 56% ukupnih prihoda čitave lige. Italijanski klubovi su najviše zarađivali od emiterskih prava (59% od ukupnih prihoda lige).

”Prva među ostalima”, među zemljama koje nisu toliko poznate po fudbalu, je Rusija čija liga je ostvarila 636 miliona evra a sledi je Turska sa 444 miliona, te Holandija sa milion evra manjom zaradom.

„Demokratija je trijumfovala“, napisao je Zbignjev Bžežinski 1990. godine. „Pobedilo je slobodno tržište. Ali na tragu ove velike ideološke pobede, od čega su danas sačinjena naša uverenja?“ Kako je euforija kojom je pozdravljen kraj Hladnog rata ustupala mesto turobnim sumnjama, Frensis Fukujama video je pad komunizma kao uvod u kraj istorije i osvit prozaičnije i manje herojske epohe. Drugi su predvideli ponovno rađanje zlih duhova istorije – nacionalizma, fašizma, te rasnih i verskih sukoba. Oni su govorili o „povratku istorije“ i povlačili mračne paralele – kada je Sarajevo dospelo na naslovne strane – između 1992. godine i predvečerja Prvog svetskog rata.

U stvari, istorija nije napustila Evropu niti joj se vratila. Ali, po okončanju Hladnog rata, mesto Evrope u istoriji se promenilo. Evropa je nanovo nepodeljena, ali više ne zauzima glavnu ulogu u svetskoj politici koju je imala pre početka Hladnog rata. Stoga razumevanje situacije u kojoj se danas nalazimo zahteva ne samo da uočimo kako sadašnjost podseća na prošlost nego i kako se od nje razlikuje. Ponekad je lakše sanjati stare snove – čak i kada su to noćne more – nego se probuditi u nepoznatoj stvarnosti.

„U protoku vekova“, zaključila su dva francuska istoričara 1992. godine, „Evropa otkriva da, uprkos različitim jezicima i običajima, njeni narodi dele zajedničku kulturu… Evropa postaje svesna postojanja evropskog identiteta.“ Mada se nesrećno poklopila s godinom početka građanskog rata u Jugoslaviji, ova smela tvrdnja ima poreklo vredno poštovanja. Godine 1936, kada je takođe besneo građanski rat, britanski istoričar H. A. L. Fišer ustvrdio je da je Evropa ujedinjena civilizacijom koja je „posebna… sveprožimajuća i nadmoćna“, koja se zasniva na „nasleđu misli i postignuća i religijskih težnji“. A koju godinu kasnije, u knjizi Granice i podele evropske istorije, poljski naučnik i politički emigrant Oskar Halecki zalagao se za temeljno jedinstvo kontinenta u trenutku kada je njegova zemlja bila deo komunističkog bloka.

Kao da je jedna reakcija na krvave bitke ovoga veka bilo poricanje njihovog ubilačkog karaktera: za jednu stranu se kaže da se zalaže za pravu Evropu – l’Europe européenne, kako je to upečatljivo rekao Gonzag de Rejno – a drugi se otpisuju kao uzurpatori i varvari. Intelektualna tradicija koja povezuje Evropu sa slobodarskim ciljevima seže mnogo vekova unatrag. Ali, ako uzmemo u obzir neuspeh liberalne demokratije između dva rata i ukoliko priznamo da su komunizam i fašizam takođe činili deo političkog nasleđa kontinenta, onda je teško poreći da Evropu u ovom stoleću nije oblikovalo postepeno približavanje misli i osećanja nego, naprotiv, niz nasilnih sukoba između suprotstavljenih novih poredaka. Ako Evropu ne tražimo kao geografski pojam već kao ono što je Federiko Šabo nazvao „istorijska i moralna individualnost“, ustanovićemo da ona veći deo veka nije postojala.

Novo u evropskoj istoriji nisu bili sukobi, ali njihova razmera jeste. U poređenju s velikim dinastičkim imperijama prošlosti – dugim vekovima vizantijske, habzburške i otomanske vlasti – utopijski eksperimenti ideologija XX veka došli su i prošli zapanjujućom brzinom. Uprkos tome, njihovi sukobi uneli su nov nivo nasilja u evropski život, militarizujući društvo, jačajući državu i ubijajući milione ljudi potpomognuti modernim birokratijama i tehnologijama. U francusko-pruskom ratu iz 1870–1871. bilo je 184 hiljade žrtava. U Prvom svetskom ratu bilo ih je preko osam miliona, a više od 40 miliona Evropljana – od toga preko polovine civila – poginulo je u Drugom svetskom ratu. Dubina ovih rana bila je upravo srazmerna veličini ambicija različitih protagonista od kojih je svaki težio da preinači Evropu – iznutra i spolja – temeljnije nego ikada pre. Ne iznenađuje to što Evropa danas pati od ideološke iscrpljenosti i što je politika postala izrazito nevizionarska delatnost. Bivši austrijski kancelar Franc Vranicki jednom je navodno rekao: „Svako ko ima vizije trebalo bi da ode kod lekara.“

Ovo oslobađanje od zabluda obojilo je čudan trijumf demokratije u Evropi posle 1989. Sedamdeset godina pre toga učvršćivanje demokratije širom kontinenta nakon Prvog svetskog rata uklapalo se u snove liberala o novom svetskom poretku. Činilo se da je Evropa predodređena da postane model za čovečanstvo. Kroz Društvo naroda nove države istočne Evrope naučile bi se demokratiji od naprednijih i zrelijih država Zapada, dok bi preko svojih kolonija i uprava velike imperijalne sile još više širile demokratiju. Poraz komunizma u Evropi 1989. nije imao takve globalne posledice pa ni takve jevanđeljske snove. Demokratija danas odgovara Evropljanima delom stoga što je povezana s trijumfom kapitalizma, a drugim delom zato što traži manju posvećenost i manje uplitanje u živote ljudi nego drugi sistemi. Evropljani prihvataju demokratiju zato što više ne veruju u politiku. Zbog toga nalazimo visok stepen podrške za demokratiju u anketama širom Evrope ali i visoku stopu političke apatije. U savremenoj Evropi demokratija dozvoljava rasističkim partijama desnice da koegzistiraju sa aktivnijom zaštitom ljudskih prava nego ikada pre. Ona obuhvata i narodnu politiku Švajcarske i bezmalo diktaturu postkomunističke Hrvatske.

Pravi pobednik 1989. nije bila demokratija nego kapitalizam, a pred Evropom kao celinom sada stoji zadatak s kojim se zapadna Evropa suočavala još od tridesetih godina – da između njih uspostavi funkcionalnu relaciju. Međuratna ekonomska kriza pokazala je da demokratija možda neće preživeti veliku krizu kapitalizma i, u stvari, konačan trijumf demokratije nad komunizmom bio bi nezamisliv bez preinačenog društvenog ugovora nakon Drugog svetskog rata. Završetak perioda pune zaposlenosti i početak smanjivanja troškova socijalne države učinio je da ovo dostignuće bude teže održivo nego pre, naročito u društvima sa sve starijom populacijom. Globalizacija finansijskih tržišta je pogotovo otežala državama-nacijama da očuvaju autonomiju delovanja jer tržišta – kao što je pokazao niz paničnih potresa i slomova – stvaraju sopstvene iracionalnosti i društvene tenzije. I globalizacija rada je izazov za preovlađujuće definicije nacionalnog državljanstva, kulture i tradicije. Ostaje da se vidi može li Evropa naći put između individualizma svojstvenog američkom kapitalizmu i autoritarizma istočne Azije, a da pri tom sačuva sopstvenu mešavinu društvene solidarnosti i političke slobode. Ali kraj Hladnog rata znači da više nema protivnika prema kome demokrate mogu odrediti za šta se zalažu u ostvarivanju ovog cilja. Stari politički putokazi su iščupani, što je većinu ljudi ostavilo bez jasnog osećaja za pravac kretanja.

Taj osećaj dezorijentacije na kraju veka uglavnom je evropski problem koji odražava specifično istorijsko iskustvo Evrope u XX veku i pokolj koji je pratio nekada žarku veru u utopije. Samouverenost koja se oslanjala na hrišćanstvo, kapitalizam, prosvećenost i tehnološku premoć podstakla je Evropljane da sebe u dugom razdoblju vide kao civilizacijski model za ceo svet. Njihova vera u svetsku misiju Evrope već je bila očita u XVII i XVIII veku, a vrhunac je dostigla u eri imperijalizma. Hitler je po mnogo čemu oličavao vrhunac te ideje i kroz nacistički novi poredak bio bliži njenom ostvarenju nego iko pre njega. Sada, kada se Hladni rat završio, Evropa je ponovo nepodeljena pa je još očigledniji i gubitak vere u predodređenost njene civilizacije i vrednosti. Mnoge nove države bivše sovjetske imperije ne mogu da dočekaju da se pridruže „Evropi“. Međutim, šta Evropa jeste, i gde je njeno mesto u svetu, sve manje je jasno.

Jedini vizionari na nivou izazova jesu Evropejci okupljeni u Briselu, a jedina vizija koja se nudi je ona o još čvršćoj Evropskoj uniji. Njeni sledbenici i dalje govore na stari način – kao da se istorija kreće u jednom pravcu i neizbežno vodi od slobodne trgovine do monetarne unije, a na kraju i do političke unije. Alternativa koju nude ovoj utopiji jeste haos na kontinentu iznova gurnutom u nacionalne sukobe iz prošlosti, s nemačkom dominacijom i ratnim pretnjama.

Snovi o trajnom miru imaju dugu istoriju u evropskoj misli i spontano su se opet pojavili posle krvoprolića sredinom XX veka. Naročito važnu ulogu u stvaranju zajedničkog tržišta imala je želja da se zaustavi francusko-nemačko trvenje koje je prouzrokovalo tri rata za manje od jednog veka. Prema ranijim tumačenjima, trajni mir u Evropi bio bi obezbeđen samim mnoštvom njenih država. Ali uzdizanje države-nacije i krvavi sukobi koji su time izazvani tokom Drugog svetskog rata i u poratnim godinama definisali su stav da je država-nacija sama po sebi uzrok ratova. Duhovi prošlosti, međutim, bili su slabi vodiči za budućnost. Na strahovanja od još jednog kontinentalnog rata i pesimizam u vezi s državom-nacijom trebalo je da se odgovori činjenicama o sadašnjoj situaciji, a ne da se smatra kako takav strah počiva na očiglednoj istini. Komentar Stenlija Hofmana od pre tridesetak godina i dalje je valjan: „Razmatranje međunarodnih implikacija postojanja države-nacije danas i juče važno je bar koliko i ritualan napad na državu-naciju.“

Sada je jasna oštra granica između dve polovine XX veka u Evropi. Do 1950. više od 60 miliona ljudi je poginulo u ratovima ili u nasilju od strane državnog aparata. Nasuprot tome, broj onih koji su na takav način stradali posle 1950. mnogo je manji od milion, čak i kada se uzme u obzir rat u bivšoj Jugoslaviji. Prema tome, ako je država-nacija krivac za krvoproliće u prvoj polovini veka, treba joj odati i neko priznanje za mir u drugoj polovini veka. Na kraju krajeva, sada je očito da je država-nacija procvetala u Evropi upravo tokom XX veka te je preživela i naciste i Hladni rat. I SAD i Sovjetski Savez bili su prinuđeni, na različite načine, da prihvate istrajnost svojih evropskih saveznika. Zajedničko tržište počelo je kao niz pregovora između država-nacija i ostalo je forum za takve pregovore većim delom svog postojanja. Jedino se sredinom osamdesetih osetio porast federalističkih tendencija, uglavnom zbog francuske nelagodnosti u vezi s jačanjem Nemačke.

Strah od Nemačke klasičan je primer toga šta se zbiva kada se prošlost projektuje u budućnost. Nemačka i Rusija predstavljale su, što je sasvim tačno, dve najveće pretnje liberalnoj demokratiji u XX veku. Ali one su imale i najveći broj žrtava od svih evropskih zemalja. Dominacija Nemačke i dalje je suštinsko svojstvo evropske strukture moći kao što je bila i tokom jednog veka. Međutim, nemački snovi o imperiji su se raspršili – postoje samo u nostalgičnim foto-albumima predratne Šlezije ili istočne Pruske. Njen vojni potencijal je uništen, njene manjine u istočnoj Evropi svedene su na ostatke od miliona ljudi koji su bili Hitlerov casus belli. Pet miliona mrtvih u ratu imaju veću težinu u očima Nemaca nego sve Hitlerove pobede. Nemačke kompanije danas investiraju u istočnu Evropu ne zato što predstavljaju prethodnicu Četvrtog rajha nego zato što je reč o kapitalistima čiji je kapital od vitalnog značaja za ekonomsko zdravlje Evrope.

Još manje se čini da se istorija ponavlja u Rusiji. Ova zemlja je manja nego u bilo kom razdoblju u prethodna dva veka, skraćena za baltičke države i stare zapadne i južne sovjetske republike. Na unutrašnjem planu, propast komunizma je podstakla rast neke vrste kapitalizma iz džungle gde, ruku pod ruku, idu ogromno bogatstvo i siromaštvo kao ni u jednom drugom delu Evrope. Očajnička potreba za obnovom društva i tužno stanje ruske armije proizveli su nacionalizam i nostalgiju za komunizmom, ali su zato učinili da iredentizam i stvaranje imperije budu slabo verovatni i rizični poduhvati. Ruska manjina koja je ostala u baltičkim državama manja je pretnja evropskoj stabilnosti nego nuklearne bojeve glave koje propadaju i vojna postrojenja koja su ostala neobezbeđena po završetku Hladnog rata.

Opasnost je u tome što Zapad ne uzima ovako oslabljenu Rusiju onoliko ozbiljno koliko bi to trebalo. Pogotovo je Evropska unija dala Rusiji beznačajnu finansijsku pomoć – poređenje sa američkom pomoći zapadnoj Evropi posle Drugog svetskog rata sumorno je podsećanje na nesposobnost Evrope da planira sopstvenu politiku s dugoročnom vizijom. „Jednom smo bili veliki a sada smo mali“ – kaže danska školska pesma. Ali velika sila ne može tako lako da se svikne na propast imperije, pogotovo kada nema drugih privlačnih opcija kao što su evropske kolonijalne sile koje su se našle na zajedničkom tržištu.

Tu se, na kraju krajeva, zbila ta velika promena u državi-naciji od završetka Drugog svetskog rata: saradnja je zamenila nadmetanje. Imperijalne države-nacije ostale su bez svojih kolonija i uvidele da im one i nisu neophodne za prosperitet. Nuklearno oružje učinilo je staro strateško razmišljanje zastarelim a rat kao deo nacionalne politike teško zamislivim. Armije su postale manje jer je obavezno služenje vojnog roka zamenjeno profesionalnim vojnicima. Državnim granicama se sada uglavnom bavi policija a ne vojska; ilegalni doseljenici veća su briga nego armije u susednim zemljama. Manjine i dalje postoje ali u znatno manjem broju nego pre 1950. Zapravo, usled genocida, proterivanja i asimilacije, nestao je glavni uzrok Drugog svetskog rata. Evropa je ušla u novu eru u kojoj su rat, imperija i zemlja izgleda manje važni za nacionalno blagostanje nego što su nekada bili. Sledstveno tome, na pad populacije u Evropi danas se ne gleda s paničnim zamislima o nacionalnoj spremnosti, rasnoj čistoći i vojnoj snazi, kao tridesetih godina, nego se o tome raspravlja iz ugla penzionog sistema i reforme socijalnog sistema. Veći deo Evrope je u Evropskoj uniji i NATO paktu ili želi da im se pridruži, što je situacija bez istorijskog presedana. Iz današnje perspektive, prema tome, izgleda da je evropski projekat zasnovan na nerealnim strahovima i očekivanjima. Države-nacije su jake kao i uvek i ne mogu se poništiti. Za tim nema ni potrebe jer ne predstavljaju pretnju evropskom miru.

Možda se Evropska unija najbolje može sagledati kao ustupak zapadnoevropskih država-nacija kapitalizmu. Drugim rečima, ona postoji jer države članice shvataju da nacionalne ekonomske politike više ne mogu garantovati uspeh i vide svoj prosperitet u svojevrsnoj saradnji i zajedničkom delovanju kroz Evropsku uniju. Zbog toga Evropska unija ostaje važan ekonomski činilac. Ona je deo pokušaja da se evropski kapitalizam prilagodi potrebama globalne ere.

Ali nije sve u ekonomiji, a globalizacija kapitala ne znači kraj države-nacije u Evropi, kako mnogi danas ističu. Italijan Lučioli kritikovao je nacistički novi poredak zbog pretpostavke da su materijalna dobra dovoljna za stvaranje osećaja pripadnosti među različitim evropskim nacijama. Njegova optužba mogla bi se bolje primeniti na Evropsku uniju i njen zabrinjavajući „demokratski deficit“. Kapitalizam nije u stanju da stvori osećaj pripadnosti koje bi se mogao meriti sa osećajem odanosti što ga većina ljudi ima prema državi u kojoj živi. Ako ništa drugo, savremeni kapitalizam je uništio staru klasnu solidarnost, učinio da se pojedinci osećaju nesigurnije pa su tako drugi oblici kolektivnog identiteta postajali sve važniji. Zato je kapitalizmu neophodna država-nacija iz neekonomskih razloga podjednako kao i iz ekonomskih pa neće dalje ograničavati njenu moć. „Svest o naciji je i dalje beskonačno jača od osećaja za Evropu“, napisao je Rejmon Aron 1964. To važi i danas pa će Evropska unija najverovatnije ostati – po rečima jednog belgijskog diplomate – „ekonomski gorostas, politički patuljak i vojni crv“.
Sve ovo znači da je trenutno stanje stvari u Evropi nesređeno i složeno i tako će verovatno ostati. U Evropi ima više država-nacija nego ranije, a one sarađuju u raznim međunarodnim organizacijama, u koje spadaju – pored EU i NATO pakta – Savet Evrope, OEBS i mnoge druge. Veliko doba autonomije država-nacija pripada prošlosti, a globalizacija kapitala (i rada) prisiljava države da odustanu od ekskluzivne kontrole pojedinih oblasti svoje politike. Ali Evropu u kojoj se preklapaju suvereniteti ne treba pomešati sa onom u kojoj države-nacije nestaju i pretvaraju se u veće celine. Velika raznolikost evropskih kultura i tradicija koju su toliko cenili mislioci još od Makijavelija ostaje ključna za razumevanje ovog kontinenta u današnjem vremenu.

Punoća nacionalnih kultura, istorija i vrednosti otežava Evropljanima da deluju povezano i brzo u trenucima krize, ali teško da je to imalo nekakvog značaja za vreme Hladnog rata jer su Evropljani sa obe strane Gvozdene zavese prepustili supersilama incijativu nad svojom politikom. Tokom decenija stekli su naviku da optužuju Amerikance i Ruse, ali i da od njih očekuju da im reše probleme. Međutim, rat u Bosni pokazao je da je čak i nakon Hladnog rata ovakva navika ostala. Nijedna evropska organizacija nije imala iole značajniju ulogu u jugoslovenskom sukobu. Godina 1992. trebalo je da nagovesti stvaranje nove sigurne i ujedinjene Evrope. Pokazalo se da je to samo isprazna retorika, jer se tokom proleća i leta te godine dogodilo etničko čišćenje u dolini Drine. Nedostatak zajedničke spremnosti, a ne objektivne okolnosti, sprečile su odlučniji odgovor Evrope u Bosni, a evropske države-nacije nisu mogle da postignu politički dogovor dok ih na to nije naterao Vašington.

Iako odbijanje Evrope da preuzme odgovornost za svoju politiku nije uzoran primer, možda je to manje značajno nego pre. Da je Bosna bila uvod u novo doba krvoprolića u Evropi, takva neodlučnost u suočavanju s krizom bila bi alarmantna. Međutim, rat u bivšoj Jugoslaviji nije bio početak novog perioda etničkih sukoba – bar ne u Evropi – nego završna faza sprovođenja mirovnog dogovora iz Prvog svetskog rata i definitivna propast federalnih rešenja – u ovom slučaju posredstvom komunizma – za probleme manjina. Sukob je i dalje moguć na Balkanu i u oblasti Egejskog mora, ali teško da može ugroziti mir u Evropi. Postoji dobar razlog zbog kojeg rat u Jugoslaviji od 1991. do 1995. nije izazvao sveopšti rat, kao balkanski ratovi iz 1912. i 1913: današnje najveće evropske sile su partneri a ne vojni suparnici.

Na globalnom planu, Evropa je izgubila primat i možda je to Evropljanima najteže da prihvate. Ipak, u poređenju s drugim istorijskim epohama i drugim delovima sveta u današnje vreme, stanovnici evropskog kontinenta mogu da uživaju u izvanrednoj kombinaciji individualne slobode, društvene solidarnosti i mira. Na kraju veka međunarodna perspektiva je mirnija nego u bilo kom prošlom vremenu. Ako Evropljani odustanu od očajničke želje da pronađu jedinstvenu upotrebljivu definiciju samih sebe i ukoliko prihvate umereniju ulogu u svetu, možda će lakše prihvatiti raznolikost i razmirice koje će biti njihova budućnost baš kao što su bile i prošlost.

Prevod sa engleskog: Aleksandra Dragosavljević

(Iz knjige Marka Mazovera Mračni kontinent. Evropa u dvadesetom veku, Arhipelag, 2011)

Da li kultura može da čeka dok se ne reše važnije i urgentnije stvari? Da li je onda rodno mesto velikog broja naših problema ustaljeno nerazumevanje da je kultura investicija, a ne trošak, nužnost, a ne hobi, smislena delatnost, a ne luksuz, sve samo ne puka i isprazna zabava?

Kultura nije trošak, kultura je investicija.

Na prvi pogled, ova rečenica je opšte mesto. Ali, kako je verovao Jovan Hristić, opšta mesta nam govore nešto važno, i zbog toga su na takav način prisutna i u našoj retorici i u našem iskustvu.

Foto: forevertogethersisters.tumblr.com

Postoje, međutim, opšta mesta koja nisu toliko podrazumevajući izraz opšteg iskustva koliko su puki retorički alibi da se ne izađe u susret jednoj nužnosti. Tada u jeziku nastane nešto što, po pravilu, ne postoji u stvarnosti. Takav je slučaj i sa uvodnom rečenicom u kojoj se kulturi, na jedan delikatan način, odaje svako priznanje, ali iskustvo, mnogo bolji svedok od retorike, govori nam da se kulturi takav značaj inače ne pridaje u realnim odnosima svakodnevnog života ili pak u žanrovima javnog diskursa odnosno u pragmatici društvene zajednice kojoj pripadamo.

Na nivou društva i države, kultura je investicija zato što svako ulaganje u kulturu ima dalekosežne posledice po povećanje nacionalnog dohotka i po oblikovanje prihvatljivog i održivog društvenog ambijenta.

Društvo bez kulture ne može biti bogato društvo. Bez osmišljene i delotvorne kulturne politike, u društvu siromašnih ili čak rasturenih kulturnih i obrazovnih institucija, ne mogu se sprovoditi ekonomske i političke reforme. Niti se mogu očekivati preduzimljivi pojedinci i smele ekonomske aktivnosti od kojih će čitavo društvo imati samo korist.

Ali i za svakog pojedinca kultura je investicija. I to najisplativija, jedina investicija za čiji ishod ne mora da brine. Ne samo zato što obrazovan i kulturan čovek bolje razume svoje društvo i svoje vreme, svet i svoje mesto u njemu, pa tako u skladu sa tim može i da deluje korisno po sebe i po svoje bližnje, već i zato što su znanje i mašta, kultura, jednom rečju, jedino ono što mu niko ne može uzeti, jedino ono što istinski jeste njegovo, ali od čega i drugi mogu imati samo dobre strane.

I tu dolazimo do ključne tačke: kultura je kapital, i u stvarnom i u simboličkom smislu. Ne kažem da u našem društvu nije pomalo rizično izgovoriti ovakvu rečenicu, jer nas toliko toga uverava kako je kapital nešto sasvim drugo, dok su njegovi kontrolori utvrđeni u temeljnoj ignoranciji kulture. I zaista, inercija privremenosti i nimalo spontana prvobitna akumulacija kao da hoće da pokažu da smo iskoračili iz kulture u prostor elementarnog snalaženja u kome nijedno sredstvo nije suvišno, niti je ma kojom pričom osporeno. Na drugoj strani, laki žanrovi zauzimaju scenu ne bi li anestetizovali javnost. Jer, kultura izvodi iz haosa u polje uređenosti, omogućava prepoznavanje svog vremena, razumevanje svog društva, uvodi kriterijume i definiše društvene standarde. Kulturni kapital se, pogotovu u poslednjih stotinak godina, pokazao kao jedan od najsnažnijih faktora razvoja, bez koga je neobjašnjiva mogućnost ukupnog društvenog razvoja čitavog niza evropskih i vanevropskih zemalja.

Da li je onda rodno mesto velikog broja naših problema ustaljeno nerazumevanje da je kultura investicija, a ne trošak, nužnost, a ne hobi, smislena delatnost, a ne luksuz, sve samo ne puka i isprazna zabava?

Zašto se kultura doživljava kao dekor, a ne kao suštinska i izvorna potreba? Da li se kultura može prepoznavati kao stilizovani ukras? Ako se tako doživljava, onda će se uvek smatrati kako za kulturu ima vremena, kako kultura može da sačeka dok se ne reše važnije i urgentnije stvari. Da li je kultura možda najvažnija i najurgentnija stvar u ljudskom životu i u životu jedne zajednice, ono što tom životu daje smisao i uređenost, oblik i poželjnost?

Ako je kultura trošak, onda će se, prirodno, nastojati da taj trošak bude što je moguće manji. I ako pogledamo stanje stvari, onda ćemo videti kako logika troška prevladava nad logikom kulture kao osnovnog razvojnog potencijala pojedinca i njegovog društvenog okruženja. Ako, dakle, kulturu svedemo na troškovnu stranu, ako je pretvorimo u trošak, po mnogo čemu neželjen, onda će se i u oblasti kulture uspostaviti logika buvljaka, po kojoj nije važna vrednost, niti karakter nekog proizvoda, važno je da takav proizvod – ili još češće njegov surogat – postoje u kakvom-takvom obliku i da je njegova cena što niža.

A u kulturi sve zavisi od vrednosti. Kriterijumi oblikuju standarde, oni potom uspostavljaju horizont očekivanja. Na takvoj osnovi moguće je da kultura bude ključna razvojna snaga jednog društva, dovoljno podsticajna da pokrene zatomljene sile u njemu, dovoljno maštovita da kreativnost potvrdi kao neprocenjivu vrednost, dovoljno čak uticajna da se oblikuje kao društveni korektiv nasuprot atrofiji, mrzovolji, korupciji, obesti nove klase koja je u međuperiodu od komunizma do postkomunizma samo promenila ime ali je zadržala uticaj, samodovoljnosti, nihilizmu, ideološkoj rascepljenosti.

Preuzeto sa sajta Arhipelaga

Ksenija

Dvadeset hiljada godina prošlo je od Ursuline smrti. Još dvadeset pet hiljada godina delilo je svet od sadašnjeg trenutka, a vreme je bivalo sve hladnije. Neandertalci su već nestali. Evropa je bila na raspolaganju savremenim ljudima. Ogromne travnate nizije prostirale su se od južne Britanije do Kazahstana. Tek su po nekolikim područjima na južnim okrajcima kontinenta rasli brezici i vrbaci. Zlokobni vetrovi, doleteli s polarnih kapa, vitlali su tim sumornim ravnicama. Zimi se danima pa i čitavim sedmicama temperatura nije dizala iznad minus dvadeset stepeni. Evropska tundra zbilja je bila studena i negostoprimljiva, a opet je, budući puna hrane, vrvela životom. Po ravnicama pokrivenim visokom travom i mahovinom lagano su krstarila ogromna stada bizona i irvasa. Lovci su progonili i manja stada divljih konja i magaraca. Ipak je dominantna životinja bio gigantski mamut. Nikog se on nije bojao pod kapom nebeskom sve dok se nisu pojavili ljudi.

Ksenija je stigla na svet vetrovitog i snežnog kasnog proleća. Već je bio april, ali sneg je okopneo samo u najnižim predelima. Bivak je utonuo u duboku razgacanu lapavicu. Ksenijina majka se porodila u okrugloj kolibici, prečnika jedva tri metra, konstruisanoj uglavnom od mamutovih kostiju. U kolibu se ulazilo kroz dve ukrštene ogromne kljove zastrte s tri sloja bizonovih koža koje su koliko-toliko štitile stanovnike od studi. Konstrukcija od kostiju bila je popunjena nabijenom zemljom i mahovinom, a krov je pokrivalo busenje naslagano na prepleteno gipko vrbovo granje. Crveni plamsaji oskudne vatrice s malog ognjišta usred kolibe jedva su osvetljavali unutrašnjost. Na ognjištu nisu gorela drva. Još su pre nekoliko meseci posekli i naložili poslednje stablo iz okoline. U Ksenijinoj kolibi gorele su kosti i kako je prvi put udahnula osetila je ogavan smrad sprženih kostiju koji nikada nije zaboravila. Tundra je bila pokrivena izbeljenim kosturima mamuta i bizona. Nerado su od njih ložili oganj, ali lakše im je bilo da podnose njihov odvratan smrad, nego da se smrzavaju.

Utaborili su se na brdašcetu, tek kilometar od velike lenje reke. Baš tu je bio gaz, tu su godinama bizoni prelazili reku kad krenu na letnje pašnjake i kad se vrate otuda. Sećate se da su ljudi iz Ursuline grupe postavljali logor kraj putanje kojom su prolazila stada. Tako su i Ksenijini podigli bivak blizu prelaza na reci da bi imali koristi od tog nesumnjivo sigurnog izvora hrane. Od onog vremena kad je živela Ursula, postignut je značajan tehnološki napredak. Vrhovi kopalja izrađivani su od kremena pa su bila oštrija i ubojitija. Držalja koplja bila je svojevrstan produžetak lovčeve ruke te je i oružje zbog toga bilo delotvornije. Razne grupe ljudi su se komešale po tundri, sretale su se u lovu ili na rečnim prelazima te su se ovakvi pronalasci brzo širili.

Bizoni su svake godine prelazili reku na istom gazu. Tu je reka zavijala, a matica se valjala dalje, potkopavajući zemljanu i šljunkovitu obalu. Stada su izrovala stazu po obali koja se obrušavala i bizoni su sa sve većom mukom izgacavali iz vode. E, da su bili kadri da razmišljaju, sigurno bi potražili bezbedniji gaz, ali tuda su stada vekovima prelazila reku i ništa se nije menjalo. Ta životinjska slepa upornost i neprilagodljivost – osobine sasvim različite od ljudskih odlika – dobro su došle Ksenijinoj grupi. Kad su bizoni, jedva se iskobeljavši iz vode, iscrpljeni stupali na obalu koja se pod njima oburvavala, bili su laka meta za kopljonoše. Da ih životinje ne zapaze pre vremena pa se prepadnu, podigli su na obali reke barikadu od mamutovih kostiju i pokrili je kožama.

Ne samo što su bizoni stalno gazili reku na istom mestu nego su i nailazili u isto vreme. Dani su bivali duži, s juga su doletale guske i znalo se da će uskoro naići lovina. Lovci su odmah kretali na obalu, u zaklon. Bizoni su se kretali vrlo brzo i nije vredelo da lovci sede u logoru čekajući da stado uđe u vodu. Morali su prvi da stignu na reku. Severoistočni vetar donosio je zvuk mukle tutnjave koja se razlegala poput grmljavine u daljini – dolazili su. Zvuk se primicao, adrenalin je kolao po venama, svaki lovac je ponovo i ponovo proveravao je li mu kremeni vrh koplja dobro pričvršćen na drvenu držalju. Sve glasnije su toptale hiljade kopita. Voda je pljuskala – predvodnici su ugazili u plićak na drugoj obali – samo se životinje još nisu videle. Lovcima se pričinjavalo da predugo čuče iza zaklona, premda je stado prešlo reku za pukih nekoliko minuta.

Konačno! Već su predvodnici, mokri do kože a uporni da nastave put, posrtali uza strmu obalu, s mukom se osovljujući na noge po klizavoj zemlji. Oni koji su stizali za njima slepo su ih gurali i stvarali veliku zbrku. Ogromne crvenosmeđe životinje konačno su napipale čvršće tlo i žurno krenule uz obalu, prolazeći samo na metar od barikade. Lovci su mirovali, čekajući da ta gungula uspori stado. I tek tad su kroz proreze u kožama bez nišanjenja hitnuli koplja u bizone. Valjalo je pogoditi životinju u vrat ili u grudi. Odlično naoštreni kremeni vrhovi kopalja zabijali su se duboko u tela bizona. Ranjene životinje kolutale su krupnim očima i bolno urlikale. Retko je koja bila pogođena na mrtvo mesto; još je najbolje bilo kad lovac plenu preseče arteriju ili probije pluća. Ranjene životinje bežale su u tundru a lovci za njima. Sreća je bila kad se lovina ubrzo sruši te je lovac dokrajči udarcem u srce. Lakše ranjeni bizoni trčali su kilometrima i lipsavali negde u tundri tek posle nekoliko dana.

Svaku životinju koja iskrvari ili zanemoća bez kiseonika lovci su opkoljavali i udarali kopljima u grudi. Tek kad joj se oči zacakle i jezik ispadne znali su da je posigurno mrtva. Kremenim noževima hitro su derali i rasparčavali bizone. Meso su nosili u svoje boravište, nekad kilometrima daleko. Pošto je lovina bila bogata, nisu skidali s kostiju svako parčence već su uzimali samo najbolje komade sa butova i plećki, a od iznutrica džigericu, srce i bubrege. Sve ostalo su ostavljali u tundri. Milenijumima kasnije arheolozi su nalazili kremena sečiva među kostima fosila i po tome su zaključivali kako je životinja uginula.

Bizonsko meso im je potrajalo nekoliko nedelja. I poslednje krpice snega u tundri okopnele su. Dani su se dužili. Guske, patke i šljuke doletele su iz vetrovitih južnih oblasti da se legu u tundri i svijale su gnezda u travi i mahovini. Grupa je ugodno provela nekoliko nedelja, a onda im je sledovao put na sever, za stadima. Tako je živela Ksenija i njeni, stalno idući od jednog privremenog bivaka do drugog. Najbitnije je bilo da se članovi grupe leti dobro potkože kako bi s nakupljenim zalihama sala pregurali posne zimske mesece. Ksenijina grupa sasvim je zavisila od putujućih krda i pratila ih je celo leto. Nisu imali prevoznih sredstava, čak ni sanke, te su morali da uprte na grbaču i ponesu sve potrepštine. Za sobom su ostavljali samo konstrukcije od mamutovih kostiju, jer su ih mogli upotrebiti dogodine, i ostatke kožâ koje posle zime više nisu bile ni za šta. Niko nije mogao da ponese uza svoj prtljag i mnogo tuđeg. Stoga su sve koji nisu mogli da izdrže dugo pešačenje – bolesne, stare i slabe – ostavljali da umru. Tek kad dete više nije morala da nosi, kad ono toliko ojača da može da prati grupu na svojim nogama, majka je mogla ponovo da zatrudni.

Ksenija je nasledila od oca plavu kosu i sivoplave oči. Ona je bila rano sazrela devojčica. Trčkarala je s decom po logorištu i pomagala majci u domaćim poslovima. Tek ponekad su joj dopuštali da pođe s ocem kad je leti sam išao u lov na divlje magarce. Ukoliko se lovcu posreći – a i to se retko dešavalo – pomagala mu je da odere lovinu i raščereči meso. Za tih pohoda kojima su se oboje radovali, povremeno su nailazili na ljude iz drugih grupa koji su špartali po susednim lovištima. Susreti su se obično odvijali prijateljski; pripadnici grupa pamtili su one koje sretnu i prepoznavali su se kad ponovo nabasaju jedni na druge. Razmenjivali su novosti, najčešće o vremenu i lovu, ali i o svojim porodicama. Jezik im nije bio bogat, ali bio je sasvim dovoljan za prenošenje osnovnih informacija. Ponekad je neki mladi junoša odlazio u goste u susedni logor, čak se zadržavao tamo celu sezonu. Mic po mic, informacije su, kao i ljudi, počele da kruže ogromnom zamrznutom divljinom.

Kad je došlo vreme, Ksenija je ostala u drugom stanju. Teško je nosila i na izmaku trudnoće jedva je hodala. Čak i onako snažna kakva je bila, sve teže se micala kako joj je stomak rastao. Prvo se zabrinula njena majka, a onda i druge žene. Srećom, bili su u letnjem logoru, divljači je bilo u izobilju i još nekoliko sedmica nisu morali da se sele. Žene se nisu sekirale zbog selidbe nego su se plašile da Ksenija nosi dvojke – to bi bilo užasno. Majka nije mogla u isto vreme da hrani i nosi dvoje dece. Upravo je to suština prirodnog odlaganja sledeće trudnoće, jer majka ne može da zatrudni dok dete ne prestane da sisa. Hormonska adaptacija ne dozvoljava novo začeće zato da bi se sprečila takva mogućnost. Naravno, dešavalo se da u jednom od sto porođaja žena rodi blizance. Kseniju je to čekalo. I ranije je bivalo da članica grupe donese na svet dvojke i zato je bilo uvedeno strogo pravilo: kržljavije detence odmah su ubijali. Pravilo se kršilo samo u jednom slučaju, kad kakva porodilja izgubi bebu a mleko joj ne presahne. Ali sva deca rođena te godine ostala su živa.

Ksenija nije znala za taj surov, premda neophodan običaj. Nije znala ni to da žena može da rodi više od jednog deteta, što nije ni čudo – sitnije blizance ubijali su čim se rode i krišom ih pokopavali. Mada Ksenija nije ni pretpostavljala da će roditi blizance, majka joj je bila sigurna u to. Začudo, poverila se mužu. Zbilja začudo, jer se oduvek prećutno podrazumevalo da samo žene pomažu na porođajima i podižu decu – muškarci se nisu u to pačali. On nije znao za pravilo o blizancima, ali je shvatio koliko ima smisla čim je čuo razlog. Mnogo se brinuo za ćerku, bilo ga je strah da ne umre na porođaju. Još je veće čudo bilo to što je taj problem pomenuo lovcu iz druge grupe kad su se sreli u tundri (već je od prošle sezone znao da on ima kćer, Ksenijinu ispisnicu). Poznanik mu je ispričao da se njegova kćer pre koji dan prvi put porodila, ali nije bilo nade da će sitan i bolešljiv dečkić preživeti. Te večeri su Ksenijini roditelji smislili šta će. Probaće da krišom odnesu jedno unuče poznatom lovcu. Ispostavi li se da je njegov unuk umro, možda će hteti da odnese Ksenijino detence svojoj kćeri. Znali su da mnogo rizikuju, jer nije bilo prilike da se unapred dogovore sa znancem.

Iste večeri Ksenija je rodila bliznakinje. Za trenutak je prigrlila obe bebe a onda je njena majka brzo zgrabila jednu, uvila je u mekanu zečju kožu i iznela iz kolibe. Napolju je već čekao njen muž. Uzeo je bebicu i zaputio se na istok, u susedni bivak udaljen tridesetak kilometara. Stigao je u osvit. Poznanik je izašao pred njega. Jeste, unuk mu je umro prekjuče. Ksenijin otac mu je pokazao dete i izneo svoj naum. Ako se sagovornik ne složi, nema mu druge nego da ubije unuku. Domaćin je vagao: ćerka mu je očajna što joj je detence umrlo, a možda će ipak odbiti tuđe dete. A onda je pristao i uzeo smotuljčić iz koga se razlegao plač od gladi.

Kseniji nikad nisu rekli šta je bilo s njenom drugom devojčicom. Nikad nije saznala ni to da je postala majka jednog klana. Kćer koja je ostala s njom začetnica je neprekidnog niza rođaka po majčinoj liniji koji obuhvata oko šest procenata savremenih Evropljana, a njih svrstava u direktne potomke Ksenije, njihove pramajke. Odnesena kćer takođe je preživela, odrasla i rađala. Njena grupa i potomci njenih članova premeštali su se sve dalje na istok, prešli beskrajne srednjeazijske i sibirske stepe i priključili se grupama koje su prešle na američki kontinent. Oko jedan procenat savremenih američkih starosedelaca direktni su Ksenijini potomci po majčinoj liniji. Njeni potomci u Evropi podeljeni su u tri grane: jedna je uglavnom ostala u istočnoj Evropi, a druge dve su se širile na zapad, u srednju Evropu te do Francuske i Britanije.

Brajan Sajks

Prevod: Katarina Ješić

Iz knjige „Sedam Evinih kćeri“, Heliks, 2013

Posle 60 godina pauze Miki Maus se vraća kratkoj animiranoj formi. U novom serijalu od 19 crtaća najpopularniji miš na svetu stilski će najviše ličiti na svoja prva pojavljivanja.

Pol Radiš, animator sa velikim iskustvom na projektima kao što su Deksterova laboratorija, Samuraj Džek (sa Gendijem Tartakovskim) i Ratovi zvezda: Rat klonova biće izvršni producent prvog TV serijala kratkometražnih animiranih filmova o Mikiju Mausu još od 1953. godine. Sve epizode premijerno će biti prikazane na kablovskom Disney Chanell-u a zanimljivo je da će biti urađene tradicionalnom 2D animacijom sa Mikijem koji će najviše podsećati na svoj lik s kraja dvadesetih godina 20. veka. Planirano je da se svaka epizoda odvija u nekom od najvećih gradova današnjice. Prva epizoda „Croissant de Triomphe“ dešava se u Parizu i možete je pogledati ovde, a sutra će biti svetska premijera druge epizode, „Get a Horse!“ na Međunarodnom festivalu animacije u francuskom Ansiju.

Ako blizu nekadašnjeg Ruskog cara vidite starije sugrađane sa suzama u očima, ne brinite – oni nisu tužni već nostalgični za nekim boljim vremenima. Tu nostalgiju probudila im je izložba „Živeo život“ koja ih podseća na lagodnije dane u jedinstvenoj vrsti komunizma koju smo gajili na ovim prostorima od kraja Drugog svetskog rata do raspada Jugoslavije.

Izložba je u prizemlju, na prvom i drugom spratu robne kuće koja je nekad, „u srećnija vremena“, bila četvrti trgovinski lanac u Evropi. „Živeo život“ nas podseća na vremena u kojima nismo bili rekorderi samo u negativnim disciplinama, poput korupcije i odliva mozgova. Postavka je multimedijalna i interaktivna, koncipirana tako da omogući posetiocu da doživi ovaj period svim čulima putem autentičnih eksponata, scenografija, instalacija, audio, video i 3D projekcija. Ona je inače patentirana kao prva čulna izložba u svetu.

Jedan od njenih autora, Uroš Radulović, kaže za B&F da su on i njegovi prijatelji na ideju za izložbu došli pričajući o našem mentalitetu i potrebi da se stalno žalimo na vremena u kojima živimo. „Tako su starije generacije nekada kukale na ta vremena za kojima sada osećaju veliku nostagiju. Tek danas shvatamo koliko je vreme stare Jugoslavije u mnogim segmentima bilo lepo, što me navodi na pomisao da ćemo možda i mi jednog dana u daljoj budućnosti shvatiti da je današnjica bila lepa“. Radulović kaže da je odziv solidan i da su kritike veoma pozitivne, ali mu je žao što država izložbu nije podržala, bar u pogledu logistike, jer misli da bi tako postavka bila još kvalitetnija. A šta nam se to do 31. jula nudi u Robnoj kući Beograd?

Na ulazu u istu nas čeka čuveni crveni kiosk, koji nije samo izložbenog karaktera, već se na njemu kao nekad prodaju viršle. Kada uđete u izložbeni prostor naićićete na plavi kiosk sa štampom i na klupe na kojima možete čitati stare novine, od Čika koji se smatra pretečom društvenih mreža, preko „ozbiljnije“ štampe iz svih delova „Juge“, do dečjih novina Kekeca.

U prizemlju je izložena i stara dizajnerska i konfekcijska garderoba sa nezaobilaznim borosanama na zidu, ali tu su i automobili, čija udobnost vas i danas može zapanjiti. Blizu bioskopa u kojem se prikazuju obrazovne emisije i kultni filmovi iz tog doba, na zidovima se nalaze i najpoznatiji filmski plakati, poput Pikasovog za Bitku na Neretvi.

Prvi sprat je posvećen jugoslovenskim sportskim legendama, tu su izloženi njihovi dresovi, ali i aparati koji reprodukuju glasove naših najpoznatijih sportskih komentatora. Moda sa radnih akcija čini se i danas atraktivna, ali to nije slučaj sa kancelarijama, i onim starim ishabanim stolovima zelene radne površine u čijim se fiokama obavezno nalazila limena pepeljara. Na istom spratu možete videti i jako lepe reklamne plakate za JAT, i replike aviona koje ova kompanija verovatno i danas koristi za prevoz putnika.

Tu je i životni prostor – kuhinja puna limenki od C kafe, a odmah iza nje i dnevna soba. Blizu ulaza u improvizovanu samoposlugu nalaze se i reklame za nekada popularne jugoslovenske proizvode, od kojih upada u oči plakat sa polarnim medvedima koji se igraju Koktom, kao što to danas čine beli mečići sa Koka-kolom. A u „samoposluzi“ BIP pivo, obavezni sirup od maline, od kozmetike Brion i Solea, a od mlečnih proizvoda jogurt u ružičastom trouglastom tetrapaku.

Na drugom spratu je muzički vremeplov uz kratke informacije o popularnim pevačima i grupama, kao i džuboks na kome možete poslušati najveće hitove iz tog doba. Tu je i velika drvena kutija sa okruglim poklopcima, iza kojih se nalaze rupice iz kojih se šire mirisi koji vas podsećaju na detinjstvo, bar vas starije od 30 godina. Posetioci izložbe na taj način mogu da pomirišu kolonjsku vodu „Pino silvestre“ (prepoznatljivu po bočici u obliku zelene šišarke) koja je „označila konačan raskid sa balkanskom zaostalošću“ ili losion posle brijanja „Brion“ koji je koristio „ozbiljni radni čovek, uvek umereno zabrinut zbog situacije“. Tu je i „omraženi neprijatelj zaposlenih Jugoslovenki“ – miris zagorelog mleka, ali i jak miris velikog prijatelja jugoslovenske trpeze – pekarskog hleba.

Posle mirisnog puta u prošlost, i čulo ukusa vas može odvesti na istu destinaciju u radničkoj menzi na drugom spratu. Ako ste oduševljeni posetilac ove izložbe koji je oduvek voleo da igra klikere morate na nju sa sobom povesti veoma strpljivog pratioca jer se može desiti da ste „zarđali“ i da vam treba pola sata da ubacite klikere u rupicu u parčetu zemlje koje je za ovu svrhu doneto na izložbu.

Posle klikera, veliki doživljaj moglo bi biti listanje spomenara koje su popunjavali posetioci izložbe. Među mlađim posetiocima preovlađuje mišljenje da je danas život težak i da u njemu ne uživaju dovoljno, a među starijima da je ono vreme bilo lepo najviše iz jednog razloga – jer su tada bili mladi. Osim godina, stariji posetioci o vremenu stare jugoslavije pišu još:

„Tada nije bilo toliko prevaranata kao danas, sve se radilo pošteno“.

„To vreme karakterišu osećaj spokoja, socijalne ravnopravnosti i međusobne pripadnosti“.

„Sve je bilo lepše, čini mi se i da je sunce lepše sijalo. Moja generacija je osetila šta znači voleti domovinu, što moja deca neće nikad“.

„Bilo je toplije, humanije vreme. Živelo se sporije, imalo se vremena za druge i sebe. Cenili su se dobrota, poštenje, solidarnost, nije bilo sebičnosti kao danas. Tada je čovek imao dostojanstvo“.

Otuda možda i suze starijih sugrađana, ali i telefonski pozivi starim prijateljima sa radnih akcija da dođu da vide, da osete lepu prošlost. Mlađim posetiocima izložbe to ponekad nije jasno, ali ipak znaju da se radi o suzama radosnicama.

Ovaj vremeplov za sva čula stoji 250 dinara i nekoliko sati gledanja eksponata. S obzirom na činjenicu da nas isto koštaju sedenje u bašti nekog od obližnjih kafića i višesatno putovanje u staru Jugoslaviju, ne možemo a da se ne zapitamo u kakvom to vremenu živimo. U odgovoru na ovo pitanje može nam pomoći i oni što smo na izložbi naučili – jednog dana ćemo žaliti i za ovim vremenom u kojem je kultura jefitnija od flašice piva, a ostanak u ovoj zemlji najskuplje iskustvo koje ste sebi mogli da priuštite.

Mnoge osnovne pretpostavke budizma značajno se preklapaju sa nalazima moderne neurologije i neuronauke. U tome nema ničeg mističnog: budizam je od samog početka pronikao u prirodu promene sveta i nepostojanost njegovih delova, a potom je ova saznanja primenio na ljudski um. Deo smo prirode i sveta a procesi u njima podjednako se odnose na stenje, drveće, insekte i ljude, piše neurolog Dejvid Vajsman.

Štampani mediji danas se ne razlikuju previše od onih pre 70 godina. Na neki način, novine su danas  samo još uspešnije: ima ih daleko više i imaju više čitalaca u svetu. Ali, na kraju, sa dolaskom audiovizuelnih medija, internet medija, konzola, novina i televizije na Internetu, kao i prilikama da se svi o svemu informišu na sajtovima kao što je You-Tube, koji je neka vrsta zamene za radio, papirne novine će postepeno nestati. Ono što će opstati je uvek prisutno strahovanje o kontroli slobode štampe pa i slobode misli, piše Žak Atali.

Najbrže će se to po prognozama desiti u SAD 2017. godine, 2019 u Velikoj Britaniji, 2024 u Španiji, i u Francuskoj 2029. Za drugi deo čovečanstva, za veliki broj onih koji neće imati mnogo veći životni standard nego današnja zapadna srednja klasa, verovatno je da će štampani mediji biti u upotrebi još neko duže vreme. Ali čak i u Africi, koju osvajaju mobilni telefoni, verovatno je da će papirne novine nestati za oko 70 godina.

Osim toga, nove tehnologije su pred nama: Google naočare, prenosi preko virtuelnog ekrana, čak i prenos ljudske misli, a čitalac će biti pozvan da se približi predmetu,  tako da može da ga vidi očima novinara.

Štampa će u potpunosti biti digitalizovana, sa automatskim prevodom na jeziku čitaoca. Verovatno je da će centralizovano prikupljanje informacija biti sve više podržavano uz pomoć državnih subvencija. Sve više informacija će biti obezbeđivano od strane samih učesnika i običnih ljudi. Svi će biti novinari u globalnom sistemu P2P. Pisanje sve većeg broja tekstova biće automatski kreirano. (Američka firma Narativna Nauka već generiše ekonomske članke koji imaju automatizovanu obradu sirovih podataka). Štampani sadržaj će verovatno biti generisan na bazi afiniteta i korišćenjem agregatora koji analiziraju interesovanje za teme poput zdravlja, čitanja, kupovine, putovanja i vremena provedenog u čitanju (Američka kompanija Demand Media analizira ključne reči u skladu sa preferencijama veb korisnika, a zatim pruža personalizovan izbor za čitanje). Video (3D) će očigledno zameniti sliku a verovatno nekim delom i pisanje. Proveravanje činjenica biće automatizovano.

Kao posledica toga, profesija novinara će biti potpuno transformisana: komponenta «pokrivanje događaja» će kopniti dok ne nestane, samo funkcije istraživač (iskusniji novinari koji se bave ključnim temama) i kolumnista (koji objašnjavaju, analiziraju i stavljaju činjenice u određenu perspektivu ) će ostati, jer su po prirodi manje opisni, pa ne mogu biti automatizovain. To će dati veću vrednost nedeljnoj štampi.

Papir će se verovatno vratiti ali sa  interaktivnim ekranima i ultrafinim tehnologijama koja bi trebalo da omogućavaju urednicima da integrišu video sadržaje i čitaocima pruže mogućnost da takve novine štampaju kod kuće. Videćemo mešanje štampanih medija, elektronskih medija, onlajn medija, informacija, obrazovanja i zabave.

Ništa ne isključuje mogućnost hiper-nadzora medija, uz pomoć  novih tehnologija. Kao i uvek, sloboda stampe ostaje glavni izazov. To sve će se proširiti i na slobodu misli, pa čak i način da se izbegne prodor cenzure unutar sopstvenog uma.

L’Ekpress | Objavljeno u umetnosti i kulturi – 27. maj 2013