Vesti

Ukupan javni dug Srbije je, na dan 31. decembar 2025. iznosio 39,34 milijarde evra, što je 44,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, pokazuju podaci Uprave za javni dug, piše N1.

Kada se na ovaj iznos direktnih i indikretnih obaveza države doda još i negarantovani dug lokalne vlasti, ovaj iznos raste na 39,64 milijarde evra.

Najveći je, i dalje, dug prema vlasnicima evroobveznica koje je emitovala Republika Srbija. On je poslednjeg dana 2025. godine iznosio 10,32 milijarde evra i nepromenjen je u odnosu na kraj 2024.

Sledi dug od 7,28 milijardi evra po osnovu dugoročnih dinarskih državnih hartija od vrednosti (godinu pre ovaj dug iznosio je 7,32 milijarde evra).

Na trećem mestu je dug po kreditima poslovnih banaka u iznosu 4,7 milijardi evra.

Ovi krediti beleže rast za godinu dana za oko 800 miliona evra – prema izveštaju Uprave za javni dug, na kraju 2024. godine, dug prema stranim poslovnim bankama iznosio je 3,89 milijardi evra.

Na četvrtom mestu najvećih poverilaca Srbije je kineska Eksport-import banka (2,8 milijardi evra), pa dug po kreditima stranih vlada (2,66 milijardi evra). Potom MMF kojem dugujemo 2,3 milijarde evra, pa Međunarodna banka za obnovu i razvoj (2,3 milijarde evra).

Sledi Evropska investiciona banka (1,9 milijardi evra), pa investitori u dugoročne državne hartije u evrima (1,8 milijardi evra).
Svim ostalim poveriocima Srbija duguje, pojedinačno gledano – manje od po milijardu evra. Na listi su Banka za razvoj Saveta Evrope, EBRD, Nemačka razvojna banka, ali i dug po osnovu stare devizne štednje, restitucije…

Sledi dug u američkim dolarima 11,9 odsto, u specijalnim pravima vučenja (posebnoj valutnoj jedinici MMF-a ) 5,8 odsto i u ostalim stranim valutama 0,2 procenta (japanski jen, valuta Ujedinjenih Arapskih Emirata – dirham, potom kuvajtski dinar i kineski juan).
Učešće javnog duga u dinarima iznosi tek nešto više od petine ukupnog duga – 22,5 odsto.

U 2026. godini, tokom januara i februara, održane su tri aukcije državnih hartija od vrednosti: 8. i 27. januara, kao i 3. februara. Reč je o dinarskim obveznicama od kojih dve emisije imaju petogodišnji rok dospeća, a jedna 10,5 godina.

Na aukciji 3. februara prodate su petogodišnje državne obveznice u vrednosti od 15,97 milijardi dinara.
Na aukciji 27. januara ove godine prodate su dinarske obveznice koje dospevaju za 10,5 godina u iznosu 11,58 milijardi dinara.Na aukciji 8. januara prodate su petogodišnje državne obveznice u vrednosti od 51,6 milijardi dinara.
U najavi je nova aukcija, zakazana za 12. februar. Reč je o petogodišnjim obveznicama u evrima, u planiranom iznosu od 200 miliona evra.

Tokom poslednjih osam godina, Dau Džons industrijski prosek (DJIA) je duplirao svoju vrednost, odnosno od januara 2018. do februara 2026. godine porastao je sa 25.000 na 50.000 poena. Ovako veliki rast DJIA daje povoda za brojne kritike, koje upućuju na zaključak da vrednost ovog indikatora možda stvara nerealnu sliku o stvarnom stanju američke privrede. 

Dau Džons industrijski prosek (DJIA) je najpoznatiji indikator promena cena akcija na američkim tržištima, pri čemu zauzima značajno mesto u svakodnevnim izveštajima sa Njujorške berze (NYSE) i NASDAQ-a. Ovaj prosek se izračunava tako što se sabiraju cene akcija 30 odabranih industrijskih kompanija i dele određenim brojem koji je definisan kao delilac.

Dakle, DJIA je cenovno ponderisani pokazatelj promena cena akcija, što znači da je ponder definisan visinom tržišne cene konkretne akcije, a ne ukupnom tržišnom kapitalizacijom kompanije. Drugim rečima, ukoliko je cena neke akcije viša, ona ostvaruje veći relativni uticaj na veličinu proseka, bez obzira na obim prodatih akcija i veličinu tržišne vrednosti kompanije.

DJIA se izračunava od 1896. godine. U početku je obuhvatao samo 12 akcija industrijskih kompanija, ali je kasnije lista proširena na 20 (1916.), a zatim i na 30 akcija (1928.). Od tada je bilo dosta promena u strukturi liste, ali je ukupan broj kompanija na listi ostao nepromenjen. DJIA se svrstava u najstarije pokazatelje promena cena akcija pa se na osnovu njega, primera radi, može sagledati dubina krize u američkoj privredi nastale krajem dvadesetih godina 20. veka. S tim u vezi, u periodu od nastanka krize 1929. do sredine 1932. godine ovaj pokazatelj je izgubio 89% vrednosti, odnosno pao je sa 386 na svega 41 poen.

Do 1928. godine DJIA je predstavljao prostu aritmetičku sredinu, ali je od tada uvedeno prilagođavanje delioca, što prema nekim analitičarima uzrokuje nerealno uvećanje njegove vrednosti. Prilagođavanje delioca je uvedeno radi prevazilaženja problema koji se javljaju prilikom izračunavanja DJIA, a koji  uglavnom nastaju kao posledica deobe akcija i zamene kompanija na listi.

Međutim, prvi prilagođeni delilac iz 1928. godine iznosio je 16,67, dok se njegova trenutna vrednost kreće oko 0,15 i računski posmatrano predstavlja svojevrsni multiplikator cena akcija. Jednostavnije rečeno, povećanje cene akcije sa liste za 1 dolar, povećava vrednost DJIA za više od 6 poena.

Više od polovine akcija sa liste se nije menjalo u poslednjih 20 godina. Najznačajnija promena na listi desila se juna 2018. godine kada je sa liste isključena akcija kompanije General Electric-a, jedine kompanije koja se do tada zadržala još od originalne liste iz 1896. godine. Trenutno, Procter & Gamble je novi rekorder u tom smislu, jer se akcija ove kompanije koristi za izračunavanje DJIA od 1932. godine.

Nakon propasti Bretonvudskog sporazuma i sprovedene devalvacije dolara, DJIA je 1972. godine prvi put premašio 1.000 poena. Međutim, sve do osamdesetih godina ovaj pokazatelj nije beležio neka značajnija povećanja. Januara 1987. godine DJIA je dostigao vrednost iznad 2.000 poena od kada je usledio njegov dugogodišnji rastući trend, uz značajnije korekcije kretanja tokom krize tehnoloških kompanija na NASDAQ-u 2000. godine i globalne finansijske krize 2008. godine.

Preuzeto sa: https://finance.yahoo.com/

Na putu do 50.000 poena DJIA je dostizao brojne rekorde, ali će radi bolje preglednosti hronološki biti prikazane samo najznačajnije vrednosti.

Tokom poslednjih osam godina, DJIA je duplirao svoju vrednost, odnosno od januara 2018. do februara 2026. godine porastao je sa 25.000 na 50.000 poena. Pre toga, u periodu maj 2013. – novembar 2020. godine takođe je duplirao svoju vrednost, pri čemu je porastao sa 15.000 na 30.000 poena. Značajno je primetiti da je tokom 2024. godine DJIA dostigao dva rekordna nivoa. Nakon što je u maju 2024. godine dostigao vrednost od 40.000, već u decembru iste godine premašio je vrednost od 45.000 poena.

Veliki rast tokom ove godine usledio je kao posledica snižavanja referentne kamatne stope FED-a, prvi put od 2020. godine, što potvrđuje tvrdnju da ulaganje u akcije može biti efikasno sredstvo zaštite od inflacije. Međutim, najznačajniji doprinos ostvarivanju rekordnih nivoa DJIA tokom poslednjih godina dale su akcije tehnoloških kompanija čije je poslovanje povezano sa veštačkom inteligencijom.

Veliki rast DJIA tokom poslednjih decenija daje povoda za brojne kritike ovog važnog indikatora. Prvo, bitno je primetiti da se na listi za izračunavanje DJIA ne nalaze samo kompanije iz industrijskog sektora. Na primer, za kompaniju Apple se ne može reći da pripada usko industriji, već tehnološkom sektoru i informacionim tehnologijama. Akcije ove kompanije su u periodu mart – avgust 2020. godine, za vreme pandemije COVID 19, porasle za više od 100% što nije u skladu sa realnim poslovanjem kompanija iz industrijskog sektora u tom periodu.

Drugo, kompanije sa liste ne predstavljaju tipične predstavnike industrijskog sektora, već su to najbolje i najveće kompanije (blue chip akcije). Osim toga, DJIA obuhvata nedovoljan broj kompanija, jer 30 kompanija danas možda nije dovoljan uzorak da bi se izvodili pouzdani zaključci za ceo industrijski sektor. Takođe, kao što je već napomenuto, ovaj pokazatelj je tokom vremena ostvario značajan rast zbog snižavanja delioca, pri čemu većina akcija nije ni približno imala toliki rast.

Na osnovu navedenih kritika može se izvesti zaključak da vrednost ovog indikatora možda stvara nerealnu sliku o stvarnom stanju američke privrede. Međutim, bez obzira na navedene nedostatke, DJIA i dalje predstavlja najpopularniji pokazatelj promena cena akcija na američkim berzama, pri čemu je tokom vremena i sam postao predmet trgovine.

Autor: Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu

Španija i Portugalija ponovo su se izdvojili kao najbrže rastuće ekonomije evrozone u poslednjem kvartalu 2025. godine, oslanjajući se na snažnu domaću potrošnju, turizam i otpornost ključnih industrija.

Prema preliminarnim procjenama Eurostat-a, obe zemlje zabeležile su kvartalni rast od 0,8%, što je više nego dvostruko iznad proseka eurozone, koji je u istom periodu iznosio 0,3%.Španija:

Španska ekonomija ostvarila je najbrži rast u poslednjih godinu dana, uz povećanje BDP-a od 0,8% u četvrtom kvartalu, u odnosu na 0,6% u prethodnom tromesečju i iznad tržišnih očekivanja.

Na godišnjem nivou, Španija je u 2025. ostvarila rast od 2,8%, znatno iznad proseka eurozone od 1,5%, ali i ispred većih ekonomija poput Njemačke (0,4%) i Francuske (1,1%).

Glavni motor rasta ostala je domaća tražnja – potrošnja domaćinstava porasla je 1,0%, investicije su ojačale 1,7%, dok je javna potrošnja ostala je gotovo nepromenjena (+0,1%).

Turizam je nastavio da snažno podupire sektor usluga, koji je porastao 0,8%, dok je građevinarstvo zabilježilo rast proizvodnje od čak 2,1%. Niže cene energije i usporavanje inflacije dodatno su ojačali poverenje potrošača.

Portugalija je takođe zabležila kvartalni rast od 0,8%, u skladu s prethodnim tromesečjem i znatno iznad očekivanja analitičara (0,5%).

Na godišnjem nivou, portugalska ekonomija porasla je 1,9% u 2025., blago ispod 2024. godine (2,1%), ali i dalje znatno iznad proseka eurozone.

Za razliku od Španije, rast Portugala bio je dominantno vođen poboljšanjem trgovinskog bilansa, prije svega zbog snažnog pada uvoza, naročito naftnih derivata, što je neutralisalo slabiju domaću potražnju.

Iako su Španija i Portugal nadmašili očekivanja, ukupna slika u eurozoni ostaje mešovita. Ekonomija eurozone porasla je 0,3% kvartalno, što je u skladu s prethodnim kvartalom i blago iznad prognoza (0,2%).

Među državama s dostupnim podacima, Litvanija je zabeležila najbrži rast (1,7%), Španija i Portugal slede na vrhu lestvice dok je Irska bila jedina zemlja s padom ekonomske aktivnosti (-0,6%).

Na godišnjem nivou, ekonomija eurozone porasla je 1,5%, u odnosu na 0,9% u 2024, ali se prema projekcijama Evropske komisije očekuje usporavanje rasta na 1,2% u 2026. godini.

Nemačka je zabelježila kvartalni rast od 0,3%, najjači u poslednja tri kvartala, zahvaljujući većoj potrošnji građana i države. Italija je takođe ubrzala na 0,3%, dok je Francuska ostvarila skromniji rast od 0,2%, pod pritiskom slabijih investicija.

„Rast italijanskog BDP-a niži je od španskog, u rangu nemačkog i blago iznad francuskog“, ocenio je Nikola Nobile iz Oxford Economicsa, ističući da to ne mejenja širu sliku ograničenog potencijala rasta.

Uprkos neujednačenom ekonomskom rastu, tržište rada u eurozoni pokazuje otpornost. Stopa nezaposlenosti pala je na 6,2% u decembru, najniži nivo od 2008. godine.

U eurozoni je krajem godine bilo 10,8 miliona nezaposlenih, što je 61.000 manje nego u novembru. Nezaposlenost mladih takođe je blago smanjena, na 14,3%.

Izvor: Euronews Business/Investitor

Prijava neupisanih objekata počela je 8. decembra, a interesovanje građana je, prema podacima RGZ, izuzetno veliko širom Srbije.

Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Aleksandra Sofronijević izjavila je da će rok za podnošenje prijava biti produžen za još tri dana, pa će građani moći da se prijave do nedelje, 8. februara u ponoć.

Prijave se podnose onlajn putem digitalne platforme svojnasvome.gov.rs, preko naloga na portalu eUprava, u uslužnim centrima lokalnih samouprava, kao i u 547 pošta širom Srbije.

Jedna od najčešćih dilema građana odnosi se na strah da će im, nakon upisa prava svojine, biti obračunat porez na imovinu unazad pet godina.

Iz nadležnih institucija poručuju da je reč o netačnoj interpretaciji zakona.

Kako se navodi u objašnjenju, upis prava svojine i naplata poreza na imovinu ne moraju biti povezani. Vlasnici nepokretnosti izgrađenih bez odgovarajuće dozvole i do sada su imali obavezu da plaćaju porez na imovinu, a mnogi su to već činili.

Cilj donošenja Zakona o upisu nije bio retroaktivna naplata poreza na imovinu, niti postoji takva namera države. Sam upis po osnovu zakona „Svoj na svome“ ne znači automatski obračun poreza za prethodne godine. O tome je u intervjuu za „Blic Biznis“ govorila i ministarka Sofronijević.

Međutim, nadležni ukazuju da, zahvaljujući postojećim snimcima iz vazduha, za gotovo sve objekte u Srbiji postoji mogućnost utvrđivanja površine i spratnosti. To znači da za nepokretnosti koje nisu prijavljene za porez na imovinu, a nisu uvedene u evidenciju, porez može biti utvrđen i bez prijave za upis prava svojine, u skladu sa važećim poreskim propisima, uključujući i prethodnih pet godina.

Iz RGZ i nadležnih ministarstava poručuju da građani nemaju razloga da odlažu prijavu zbog straha od retroaktivnog poreza, jer zakon ima za cilj rešavanje imovinsko pravnog statusa objekata, a ne dodatno finansijsko opterećenje onih koji žele da svoju imovinu uvedu u legalne tokove.

To je za 1,5% više nego na početku godine, a za jedan procenat je veći i udeo hrane u prosečnoj potrošačkoj korpi (u januaru je iznosio 40%, sada je 41%) koja se gradi prema potrošnji tročlane porodice, piše Demostat.

U regionu, veći deo prosečne plate za hranu izdvajaju, prema računici tamnošnjih sindikata, samo domaćinstva u Crnoj Gori – oko 47,7%.

Najbolje po tom kriterijumu stoji Slovenija gde se za troškove ishrane odvaja 16,1% prosečne zarade, dok Hrvati, kod kojih se na spisku potrepština uz hranu nalaze i sredstva za higijenu, odvajaju 26,9% prosečne plate. Pri tom, sve tri zemlje potrošnju računaju prema potrebama četvoročlane porodice.

Po pravilu, u Srbiji tek u ponekom od poslednjih meseci desi se situacija da zaposleni sa prosečnom platom pokriju prosečne mesečne troškove ili da radnici na minimalcu savladaju minimalnu potrošačku korpu.

Uglavnom, zafali novca. Jer, u avgustu prošle godine prosečna plata iznosila je 105.590 dinara (902 evra). Prosečna korpa „težila“ je 109.449 dinara (935 evra) a za hranu je, prema prosečnoj potrošnji, odlazilo 44.876 dinara (383 evra).

Prema poslednjoj uporedivoj objavi regionalnih statistika, u avgustu 2025. Slovenija je imala prosečnu neto zaradu od 1.562 evra dok je minimalac za celu tu godinu iznosio 877 evra, plus naknade troškova za obrok u toku rada, prevoz i troškove službenih putovanja (u Srbiji se za te stavke umanjuje iznos isplaćenog minimalca).

Minimalna zarada koja se utvrđuje najkasnije u januaru za tu godinu, mora biti između 20% i 40% iznad minimalnih životnih troškova na šta se dodaje i uvećanje za procenat inflacije.

Takođe, u Sloveniji su poslodavci dužni da svim radnicima isplaćuju godišnji dodatak, najmanje u iznosu minimalne plate, kao i božićni bonus od najmanje polovine najniže zarade, čime se na mesečnom nivou i prosečne i minimalne zarade uvećavaju za najmanje 112 evra. Kad je reč o troškovima, u Sloveniji su od hrane dominantniji izdaci za prevoz i komunikacije kao i troškovi stanovanja.

U Hrvatskoj, zaposlenima je u proseku za avgust mesec isplaćeno 1.446 evra dok je minimalna zarada određena za celu godinu i iznosila je 750 evra. Na stavku za hranu, na kojoj se nalaze i osnovna sredstva za higijenu, tročlana porodica mesečno troši 389 evra što je 26,9% prosečne plate.

Crnogorska prosečna zarada u avgustu je iznosila 1.015 evra a četvoročlane porodice samo za hranu izdvajaju 645 evra. Tu računicu su izveli sindikati koji su pre dve godine od zvanične statistike preuzeli da vode tu kategoriju podataka. Ako se grubo preračuna na tročlano domaćinstvo, izdaci za ishranu su oko 480 evra ili 47,7% zarade.

U ove podatke svakako treba uključiti i sezonski faktor, pa u turističkim centrima sve tri države bivše Jugoslavije cene neophodnih namirnica tokom leta mogu da porastu, što se u izvesnoj meri odražava i na povišeni udeo hrane u ukupnim troškovima domaćinstava.

A koliko je stvarno potrebno za „komotan“ život na ovim prostorima, izračunao je portal NUMBEO. Njihovi statističari tvrde da bi za pokriće mesečnih troškova, četvoročlana porodica u Beogradu trebalo da pripremi 2.370 evra ili skoro tri, tačnije 2,7 prosečne plate.

U Podgorici bi prošla jeftinije, sa 2.184 evra (neznatno više od dvostruke zarade), u Zagrebu je potrebno 2.811 evra (što je za nekih 80 evra manje od dve prosečne plate) dok je u Ljubljani neophodno 2.919 evra (dve plate za oko 200 evra premašuju taj procenjeni trošak).

Nasuprot toj “luksuznijoj” varijanti troškova, prosečna potrošačka korpa u Srbiji sadrži znatno oskudniji spisak namirnica i izdataka dok se potpuno ignoriše potreba za većim udelom stavki poput obrazovanja, zdravstva, kulture, nije predviđeno ni izdvajanje za godišnji odmor niti ono što je u Evropi standard, da se i u minimalnoj potrošnji predvidi bar pet odsto za štednju.

Drugim rečima, čak ni prosečna korpa ne pokriva stvarne potrebe porodica a još je veći apsurd obračunavanje minimalne potrošačke korpe. Ona kod nas još uvek postoji i obračunava se na osnovu potrošnje 800.000 najsiromašnijih porodica. Trebalo bi da je “pokriva” minimalna zarada, ali osim što svedoči o siromaštvu, ova korpa je i znatno lakša od prosečne, pa često dobija naziv “gladna”. Podsećamo, Demostat je na početku godine pisao da se osim drugačije strukture namirnica u minimalnoj korpi i njihova količina znatno razlikuje a udeo hrane dostiže više od 47 odsto vrednosti ukupne potrošnje.

U prosečnoj korpi nalazi se 36 kilograma proizvoda od žita, 35,4 kilograma povrća, 12,2 kilograma voća, 14 kilograma mesa, 27,2 litra mleka i mlečnih prerađevina… U minimalnoj nema ni hleba dovoljno: nalazi se 32,7 kilograma proizvoda od žita među kojima tradicionalno dominira upravo hleb, samo 23,9 kilograma povrća, 7,3 kilograma voća, 7,9 kilograma mesa i prerađevina, 18,6 litara mleka… I sindikati, sociolozi i ekonomisti ukazuju da minimalna korpa ne omogućava izlazak iz oskudice a da tako visoko učešće hrane u izdacima domaćinstava, i u grupi “prosečna” i kod “minimalna” – označava nizak standard stanovništva. Poređenja radi, porodice u SAD za troškove ishrane izdvajaju 6% potrošnje, u Velikoj Britaniji 8% a u Nemačkoj oko 11 %.

Najveći problem u sektoru pčelarstva su falsifikati koji su oborili cenu pravog meda do te mere da mnogi napuštaju pčelarstvo.

Predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije Rodoljub Živadinović kaže za RTS da, u zavisnosti od vrste meda, pčelari često ne mogu da pokriju ni troškove proizvodnje.

„Do juče je cena bagremovog meda na otkupu bila na nivou proizvodne cene koja je otprilike 4,5 evra. Najniža proizvodna cena u Srbiji po kilogramu meda je 3,5 evra, ali ponavljam, to je vrlo individualno. Mi smo računali od 2011. do kraja 2023. godine da je proizvodnja meda poskupela 43 odsto. Sad je došlo do dodatnog poskupljenja od 12 posto, jer sve poskupljuje neopravdano, svi koriste priliku, a otkupna cena meda ostaje ista“, ukazuje Živadinović.

Živadinović upozorava da je tržište, pored domaćih falsifikata, sada preplavljeno i uvezenim čija se cena kreće od 1,3 evra za kilogram.

„To je 3 do 5 puta manje od proizvodne cene. To su međunarodni falsifikatori, takozvana međunarodna pčelarska mafija. Oni su pre nekoliko godina angaživali hemičare, kako bi zaobišli najmodernije metode utvrđivanja falsifikata“, napominje Živadinović i napominje da će se protiv toga boriti uz pomoć evropske platforme.

Uskoro se obeležavaju dve godine od osnivanja Evropskog pčelarskog saveza koji je osnovan u Beogradu.

Živadinović je naveo da je Srbija imala laboratoriju za kontrolu kvaliteta hrane koja je koristila inventivnu metodu čiji je autor predložen za Nobelovu nagradu.

„Mi se na nivou Evropske unije borimo da rešimo problem. EU je prihvatila i napravila radnu grupu koja se zove ‘hani platform’ (honey platform) koja bi trebalo da do kraja ove godine dođe do metode za ispitivanje meda, zahvaljujući kojoj bi 100 odsto bili sigurni da je med pravi. To danas uopšte nije lak posao i to možete da utvrdite samo ako uradite čitav spektar posebnih analiza koje postoje i da se nadate da je falsifikator u nekom delu bio neoprezan“, objašnjava predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije.

Napomenuo je da je ta laboratorija na samom početku svog rada, za samo nekoliko dana na granici zaustavila oko 200 tona falsifikovanog meda.

Razlog za prestanak rada te laboratorije vidi u nečijem strahu. Smatra da nije toliko u pitanju strah od otkrića falsifikovanog meda, koliko u potencijalnim otkrićima falsifikatima rakija i vina.