Poslednjih dana nivo Dunuva je na najnižem nivou od kada se vrše merenja. I druge reke i kanali po Srbiji su u opadanju, zbog čega je u Bačkoj i u Gornjem Milanovcu zabranjeno navodnjavanje.
Pre nekoliko dana privremeno je obustavljen i rad crpne stanice „Grocka“. Osim što postojeći usevi trpe štetu, pitanje je da li će i buduća proizvodnja biti ugrožena ukoliko uskoro ne bude padavina.
Jovica Živanović iz Begaljice bavi se proizvodnjom jagode. Pre dve nedelje posadio je nove sadnice kako bi na proleće imao rod.
Međutim, trenutne vremenske prilike, kao i situacija sa vodostajem Dunava mu nikako ne idu na ruku, čak prete da ostane bez uloženog novca i mogućnosti da na proleće uopšte ima jagode.
– Trenutno imam dva hekatara pod jagodom koje navodnjavam iz ovog sistema koji je zatvoren. Mi nemamo drugi način da zalivamo. Razmišljam da kupim neku cisternu, kamion, pa da probam da vučem vodu. Ako ne budemo zalivali 10 dana, sve će da se osuši i da propadne. Moram nekako to da sačuvam, jer smo do sada u proizvodnju uložili oko 30.000 EUR – kaže ovaj poljoprivrednik.
U Begaljici je, kaže, pod jagodom najmanje 30 hektara, a ukupno se sa sistema koji je zatvoren navodnjava oko 200.
Ulaganja u sisteme za zalivanje nisu mala, ali je problem što sada oni ne mogu da se koriste.
– Ja imam tri priključka za navodnjavanje koja sam platio po 300.000 dinara. Plus što sam vukao creva. Ta tri priključka su me ukupno koštala oko 12.000.-13.000 EUR. Uložio sam da bih mogao da navodnjavam, da mogu da radim i od svog rada živim. Kažem, ako ovo stane, sve propada – navodi Živanović.
Ništa bolja situacija nije ni sa proizvođačima koji imaju bunare.
– Imam drugara koji ima bunar iz kog je prethodnih godina navodnjavao. Ove godine je i bunar presušio, nema vode. Ne znam kako da dođemo do vode. Nema šanse da se kišnica prikuplja. Mi nismo dobili kišu više od mesec dana – objašnjava Živanović.
U RHMZ-u kažu da se poslednjih godina Srbija sve češće suočava sa dužim periodima bez značajnijih padavina i neravnomernim rasporedom kiše tokom godine.
Iako godišnja količina padavina ne mora uvek biti značajno manja od višegodišnjeg proseka, sve veći problem predstavlja njihova raspodela.
– Padavine su koncentrisane u manjem broju dana, pri čemu se povećava broj događaja sa umerenim i jakim padavinama, dok istovremeno periodi bez kiše postaju duži, a visoke temperature povećavaju isparavanje, što dodatno produbljuje sušne uslove. Prema Programu prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, naročito zabrinjava negativan trend letnjih padavina, za koje se očekuje da do sredine veka budu manje za oko 20 % – kažu u RHMZ-u.
Najizraženiji nedostatak vlage tokom letnjih meseci najčešće se javlja u Vojvodini, Pomoravlju, istočnim i jugoistočnim delovima Srbije, kao i u nižim predelima centralne Srbije.
– U Beogradu, delu centralne Srbije, a naročito na severu Bačke i Banata tokom jula osmotreno je manje od 10 mm padavina. Istovremeno, za razliku od prethodna dva leta, jugoistočna i jugozapadna Srbija su tokom dosadašnjeg dela leta zabeležile dovoljne količine padavina.
Samo tokom jula u nižim predelima osmotreno je između 40 i 80 mm, a na planinama od 80 do 160 mm, pri čemu je najveća mesečna količina zabeležena na meteorološkoj stanici Sjenica – navode u RHMZ-u.
Značajne posledice trpe i povrtarska proizvodnja, voćarstvo i stočarstvo. Najveći rizik imaju usevi koji se gaje bez sistema za navodnjavanje.
Međutim, aktuelna situacija na Dunavu i hidrosistemu Dunav–Tisa–Dunav otežava i ugrožava navodnjavanje i na područjima gde infrastruktura za navodnjavanje postoji.
– Za poboljšanje stanja vlage u zemljištu nisu dovoljni jednokratni lokalni pljuskovi. Potrebne su umerene i ravnomerno raspoređene padavine tokom više dana ili nedelja, kako bi voda mogla postepeno da se infiltrira u dublje slojeve zemljišta. Za značajniji oporavak vodostaja neophodne su padavine na širem slivnom području, reda veličine 100–200 mm, raspoređene tokom dužeg vremenskog perioda – kažu u RHMZ-u.
Agroekonomista Milan Prostran kaže da ovakvo stanje na Dunavu, kao i na sistemu Dunav-Tisa-Dunav nikada ranije nije zabeleženo. Podseća da je sistem DTD, nekada prvenstveno imao ulogu u odvodnjavanju.
– Mi smo se u proteklom veku više brinuli zbog visokih vodostaja, nego zbog niskih. Dunav je 1965. pretio da potopi čitavu Vojvodini i tada je oko 800.000 ljudi u Vojvodini angažovano u odbrani od poplava. Kanal DTD je izgrađen da bi napravio određenu relaksaciju Dunava protičući od Bezdana do Bele Crkve – priseća se.
Poslednjih godina, pod uticajem klimatskih promena, sve više se priča o potrebi navodnjavanja u proizvodnji hrane.
Prostran upozorava da ne bi bilo dobro da postojeće sisteme, zbog nedostatka vode sada stavimo van funkcije.
Zbog toga je neophodno da se što pre donesu mere i pronađu načini za bolje čuvanje vode i racionalniju upotrebe ovog resursa.
– Mi čekamo vode koje će se eventualno dogoditi na Zapadu, ali potrebno je da izgradimo brane, regulacije kako bismo predupredili oticanje voda u bespovrat. Moraju se raditi velike akumulacije kada su kišni dani, kada postoje dobri uslovi za sakupljanje vode. Da se stvaraju određeni depoi vode koji će u kriznim danima moći da zadovolje potrebe i čoveka i životinja i biljaka. Vrlo brzo se na tome mora raditi. To je veliki investicioni zahvat – objašnjava.
Dunav, podseća, zbog izgradnje hidroelektrana Đerdap 1 i Đerdap 2 ima izvesna usporavanja zbog čega se na određenim lokacijama javljaju velike količine šljunka ili peska kojima se korito Dunava smanjuje.
– Zbog svega što se dešava stručnjaci će morati da iznađu rešenja na pitanje kako izvrišiti produbljivanja korita kako bi Dunav imao određenu stalnu količinu vode. Sistem DTD je prilično zapušten. Već godinama se govorilo o izmuljavanju i uređivanju obala sistema, koji je ozbiljno zarastao u vrbake i drugo rastinje – navodi Milan Prostran.
Zbog toga količina padavina u slivovima Dunava, Save, Drine, Tise i drugih reka značajno utiče na vodostaje u Srbiji.
– Mi moramo bolje da gazdujemo našim vodotocima, pre svega, slivom Velike Morave. To su vode koje se mogu sakupljati zajedno sa vodama koje dolaze sa planina. Bitka za vodu će sve više da se zaoštrava, prvenstveno sa stanovišta opstanka čoveka. I voda će morati racionalnije da se koristi – kaže Prostran.
On dodaje da je mnogo više zabrinut kakve ćemo uslove imati pred početak nove poljoprivredne godine, već na jesen, od toga kakve će biti posledice po poljoprivredne kulture koje su još na parcelama.
U resornom ministarstvu kažu da je Srbija u poslednjoj deceniji uložila na stotine miliona evra u razvoj sistema za navodnjavanje i vodoprivrednu infrastrukturu u cilju povećanja produktivnosti i efikasnosti u sektoru poljoprivrede.
– Sredstvima zajma Fonda za razvoj Abu Dabija, u iznosu od oko 97 mil USD, stvaraju se uslovi za navodnjavanje više od 122.400 hektara poljoprivrednih površina na području Bačke, Banata i Srema, Šapca, Čačka, Pančevačkog rita, Topole i Paraćina.
Realizacijom projekata koji se finansiraju iz sredstava zajma Evropske banke za obnovu i razvoj, u iznosu od 48 mil EUR obezbeđuju se uslovi za navodnjavanje 1.910 hektara poljoprivrednih površina u Svilajncu i Negotinu, kao i za navodnjavanje 3.500 hektara voćnjaka i vinograda u Rumi i Sremskoj Mitrovici – navode u MInistarstvu poljoprivrede.
Iz sredstava zajma Fonda za razvoj Saudijske Arabije, u iznosu od 75 mil USD, predviđena je izgradnja vodnih objekata za navodnjavanje, i to: podsistema Novi Slankamen – II faza, podsistema Stari Slankamen, hidromeliracionog sistema „Surčinsko Donje polje“, distributivne mreže sistema za navodnjavanje Jaseničke kapi (II faza) u Topoli, čijom izgradnjom se stvaraju tehničke mogućnosti za navodnjavanje 8.750 hektara poljoprivrednih površina.
– Važno je napomenuti da povećanje površina koje se mogu navodnjavati obezbeđuje veću sigurnost poljoprivredne proizvodnje. Ali sistemi za navodnjavanje zavise od raspoloživih vodnih resursa. Kada su suše dugotrajne i kada su vodostaji izuzetno niski, mogućnosti zahvatanja vode su ograničene. Upravo zato se paralelno sa izgradnjom sistema za navodnjavanje radi i na povećanju kapaciteta za zadržavanje vode – izgradnji akumulacija – dodaju iz ministarstva.
Trenutno je u izgradnji akumulacija „Arilje“ na profilu „Svračkovo“, čijom će se izgradnjom obezbediti snabdevanje vodom oko 300.000 stanovnika u gradu Čačku i opštinama Arilje, Požega, Lučani i Gornji Milanovac, a u daljoj perspektivi ka Aranđelovcu, Topoli, Ljigu i Beogradu.
Pored vodosnabdevanja akumulacija će imati ulogu i za proizvodnju hidroenergije, poboljšanje kvaliteta voda, odbranu od poplava, povećanja garantovanog minimuma ispod brane u malovođu.
– Finansira se i izgradnja brane sa akumulacijom „Selova“ koja će obezbediti vodosnabdevanje za više od 400.000 stanovnika Kuršumlije, Blaca, Prokuplja, Žitorađe, Merošine, Doljevca i pojedinih naselja na teritoriji grada Niša. Ova brana obezbediće zaštitu od poplava, zaustavljanje nanosa, proizvodnju hidroenergije, uzgoj riba, turizam, privođenje kulturi sprudova u koritu reke Toplice i navodnjavanje poljoprivrednih površina I i II klase nizvodno od pregrade ukupne površine oko 3.500 hektara – kažu u Ministarstvu poljoprivrede.
Iz zajma Evropske banke za obnovu i razvoj uskoro počinje i izgradnja brane sa akumulacijom „Pambukovica“.
– Osnovna ideja izgradnje brane je formiranje akumulacije radi prihvatanja poplavnog talasa. Pored osnovne uloge, potrebno je obezbediti vodu i za ostale oblasti vodoprivrede, tako da buduća akumulacija ima višenamenski karakter i koristiće se za zaštitu od poplava, navodnjavanje oko 2.225 hektara poljoprivrednih površina, kao i za oplemenjivanje malih voda – kažu.
Periodi suše koje imamo poslednjih godina predstavljaju jednu od najznačajnijih posledica klimatskih promena u našem regionu.
Očekuje se da će toplotni talasi biti češći i intenzivniji, a sušni periodi duži, što dodatno povećava rizik za poljoprivredu, vodne resurse, energetiku i opasnost od požara na otvorenom prostoru.
Zbog toga su prilagođavanje klimatskim promenama, razvoj sistema za navodnjavanje, racionalno upravljanje vodnim resursima i blagovremeno upozoravanje od ključnog značaja za ublažavanje posledica ovakvih ekstremnih vremenskih prilika.
Osim pitanja koliko će čekati na granicama, turiste iz Srbije koji se spremaju za letovanje zanimaju i cene na destinacijama koje posećuju.
Zato je portal Biznis u regionu napravio jedno interesantno malo istraživanje – koliko košta kugla sladoleda na Jadranskoj obali.
Od Portoroža i Pirana, preko Istre i Dalmacije do crnogorskog primorja, cena kugle sladoleda pokazuje da letnje zadovoljstvo za tročlanu porodicu može da košta i nekoliko desetina evra.
Kako prenose regionalni portali, ponuda sladoleda je bogata ne samo po ukusima već i po cenama. Na slovenačkom primorju, u Portorožu ili Piranu, preovlađuju poslastičarnice u kojima se pravi kremasti sladoled, po tradicionalnim ili italijanskim recepturama. Cene kugle su od dva i po do tri i po evra.
U Hrvatskoj, zemlji regiona sa čak 1.880 km kopnenog dela obale i 1.244 ostrva, beleži se najveći raspon cena sladoleda. U manjim mestima u Istri kugla košta dva i po ili tri evra, dok u turističkim centrima poput Splita i Dubrovnika cene su od tri i po pa do neverovatnih pet evra po kugli. Najskuplji je naravno, zanatski (gelato) i sladoledi sa neobičnim ukusima poput smokve sa rikotom, lavande ili maslinovog ulja.
U Crnoj Gori gde tradicionalno ima najviše turista iz Srbije, cene su nešto više u poznatim turističkim mestima poput Budve, Tivta ili Kotora ali se zato u poslastičarnicama u manjim mestima kao što su na primer Baošići ili Meljine, sladoled može naći i po ceni od dva evra. U Ulcinju i Baru kugla se može naći za jedan i po do dva evra, dok su u Budvi i Kotoru od dva i po do četiri evra.
Izvor: Biznis u regionu
Foto: bellahu123, Pixabay
Bojana Borovnjak je dizajnerka tekstila koja je napustila posao u industriji dečje garderobe i prva u svojoj porodici postala sarač.
Kako piše portal Priče sa dušom, odluku da se upusti u preduzetništvo donela je kada je njen sin trebalo da krene u školu. Želela je posao koji će joj omogućiti da radi od kuće i da provodi više vremena sa porodicom.
Sve je počelo 2018. godine, kada je napravila kožnu tašnu za sebe. Ubrzo su prijateljice počele da traže da i njima izradi slične modele, pa je osnovala Aldes Studio, čije ime sadrži deo imena njenog sina Alekse.
Tako je Bojana postala sarač, ponevši zvanje koje u srpskom jeziku još nema ustaljen ženski oblik. Sarači su inače zanatlije koje se bave izradom i obradom predmeta od kože. Nekada je njihov zanat bio vezan prvenstveno za konjsku opremu ali u međuvremenu im se asortiman proširio pa tako ova preduzetnica danas pravi ženske i muške novčanike, kao i kožne tašnice od uvozne kože iz Italije. Nijedan novčanik nije isti, a garanciju da je reč o 100 % ručnom radu kupcima pruža sertifikat za stare zanate resornog ministarstva „Otvorena šaka“ koji Bojana poseduje.
Danas ima nekoliko prodajnih mesta u Beogradu i Instagram nalog koji izlaže njene modele, a radionica joj se nalazi u blizini porodičnog doma u Gornjem Milanovcu. Ali početak poslovanja je bio izazovan.
„Najveći deo posla sam naučila preko interneta, tačnije na YouTube-u, a mnogo su mi pomogli i prijatelji, porodica Erčić, koja se bavi proizvodnjom proizvoda od kože“, kaže Bojana za Priče sa dušom. Prvo parče kože, dodaje, kupila je preko sajta Kupujem–Prodajem.
Mnogo vremena je morala da posveti učenju i usavršavanju saračkih veština, kao i pronalaženju adekvatnih saveta, budući da se u njenoj porodici niko ranije nije bavio saračkim zanatom. Međutim, od koristi joj je bilo to što je imala obrazovanje iz oblasti tekstila. Završila je srednju Školu za tekstil i dizajn u Leskovcu, a potom i studije dizajna tekstila na današnjoj Akademiji tehničko-umetničkih strukovnih studija.
Da su svi njeni napori urodili plodom pokazuju prodajni rezultati, među kojima se više ističu oni vezani za mušku galanteriju. „Muški program se bolje prodaje, pogotovo na sajmovima i bazarima. Iskrena da budem, nemam muški novčanik koji nisam prodala, dok žene za sebe ipak više vole da pogledaju na instagramu i posle toga da poruče onlajn“, kaže ona.
Ceo intervju sa Bojanom Borovnjak dostupan je na portalu Priče sa dušom.
Autor fotografije i teksta: Nenad Blagojević
NLB nije uspela u pokušaju da preuzme austrijsku Addiko banku jer nije prikupila dovoljan broj akcija, no njen konkurent RBI je obezbedio većinski udeo, tako da će austrijska banka ipak dobiti novog vlasnika.
Najveća slovenačka banka NLB saopštila je da njena dobrovoljna javna ponuda za preuzimanje austrijske Addiko banke nije uspela, jer nije dostigla minimalni prag prihvatanja potreban za realizaciju transakcije.
Neuspeh NLB-a usledio je nakon što je austrijska Raiffeisen Bank International (RBI) kroz konkurentsku ponudu uspela da obezbedi većinski udeo u Addiko banci, čime je okončana višemesečna borba za preuzimanje ove bankarske grupe.
NLB je 13. maja pokrenuo dobrovoljnu ponudu za preuzimanje Addiko banke, uz isplatu u gotovini. Ponuda je mogla da bude realizovana samo ako je prihvate akcionari koji poseduju najmanje 50 odsto plus jednu akciju ukupnog kapitala banke.
Do isteka roka ponuđeno je 6.087.353 akcije, odnosno 31,22 odsto ukupnog broja emitovanih akcija, što nije bilo dovoljno za uspeh preuzimanja, pa transakcija neće biti realizovana niti će ponuda biti produžena.
Izvršni direktor NLB-a Blaž Brodnjak izjavio je da banka poštuje odluku akcionara koji nisu prihvatili ponudu, ali da i dalje smatra da bi povezivanje dve bankarske grupe donelo značajne strateške prednosti. Dodao je da NLB ostaje dosledan disciplinovanom pristupu akvizicijama i da je ponuđena cena bila fer i za akcionare Addiko banke i za investitore NLB-a.
S druge strane, Raiffeisen Bank International (RBI) saopštila je da je do isteka roka za prihvatanje ponude, 29. jula, prikupila ponude za 10.831.435 akcija Addiko banke, odnosno 56,16 odsto ukupnog broja akcija, čime je premašila minimalni prag od više od 55 odsto neophodan za uspešno preuzimanje.
Time je okončan višemesečni pokušaj NLB-a da preuzme Addiko banku, regionalnu bankarsku grupu fokusiranu na tržišta jugoistočne Evrope.
Izvor: Intellinews
Foto: 24K-Production, Depositphotos
Milioni ljudi svakodnevno pretražuju oglase za posao verujući da iza svakog stoji stvarna potreba poslodavca za novim zaposlenim. Poslednjih godina, međutim, sve više istraživanja ukazuje da značajan deo tih oglasa nikada ne dovede do zapošljavanja. Reč je o takozvanim fantomskim poslovima (eng. ghost jobs) – oglasima za radna mesta koja su već popunjena, privremeno zamrznuta ili nikada nisu ni bila namenjena stvarnom prijemu novih radnika. Upravo je ova pojava sredinom jula dospela u središte pažnje nakon što je državni tužilac Teksasa Ken Pakston pokrenuo istragu protiv LinkedIn-a.
Teksaško tužilaštvo sumnja da je LinkedIn korisnicima koji plaćaju Premium pretplatu prikazivao oglase koji nisu predstavljali stvarne mogućnosti za zapošljavanje. Zbog toga je od kompanije zatražena dokumentacija o načinu provere oglasa, njihovom predstavljanju korisnicima i promovisanju plaćenih usluga.
Bez obzira na ishod istrage, ona je otvorila mnogo šire pitanje od odgovornosti jedne platforme. Ako se pokaže da su fantomski oglasi postali uobičajena poslovna praksa, onda problem nije samo u LinkedIn-u, već u ekonomskim podsticajima koji takvu praksu čine isplativom. Međutim, važnije od same istrage jeste pitanje zašto kompanije objavljuju oglase za radna mesta koja ne nameravaju da popune i kakav interes imaju od toga?
Na prvi pogled, fantomski oglas izgleda kao i svaki drugi konkurs za posao. Objavljen je na sajtu kompanije ili platformi za zapošljavanje, sadrži opis radnog mesta, uslove koje kandidat treba da ispuni i dugme za prijavu. Razlika je u tome što iza takvog oglasa često ne postoji stvarna namera da se radno mesto popuni. Kompanija može već imati izabranog kandidata, privremeno obustaviti zapošljavanje ili jednostavno održavati oglas aktivnim iako ne planira da donese odluku o prijemu novog radnika.
Koliko je ova pojava rasprostranjena teško je precizno utvrditi, jer kompanije retko otkrivaju da li je oglas doveo do stvarnog zapošljavanja. Ipak, pojedina istraživanja ukazuju da problem nije zanemarljiv. Analiza platforme Greenhouse, zasnovana na podacima o stvarnim procesima zapošljavanja, pokazala je da se u svakom kvartalu između 18 i 22% objavljenih oglasa može svrstati u kategoriju fantomskih poslova. Istovremeno, tri od pet ispitanika navela su da sumnjaju da su se prilikom traženja posla već susreli sa takvim oglasima.
Na slične zaključke ukazuju i nezavisna akademska istraživanja. Analiza podataka sa platforme Glassdoor procenila je da bi čak oko jedne petine oglasa moglo da pripada kategoriji fantomskih poslova, pri čemu je ova praksa izraženija u velikim kompanijama i pojedinim specijalizovanim delatnostima.
Zbog toga fantomski poslovi nisu problem jedne platforme ili jedne kompanije. Oni se pojavljuju na LinkedIn-u, Indeed-u, Glassdoor-u, ZipRecruiter-u i drugim servisima za zapošljavanje, jer proizlaze iz načina na koji funkcioniše savremeno digitalno tržište rada.
Na prvi pogled može izgledati nelogično da kompanija oglašava radno mesto koje ne namerava odmah da popuni. Međutim, iz ugla poslodavca, fantomski oglasi često predstavljaju racionalnu poslovnu odluku. Umesto da kandidate traže tek kada se pojavi potreba za zapošljavanjem, mnoge kompanije kontinuirano prikupljaju biografije i unapred grade bazu potencijalnih zaposlenih. To im omogućava da skrate postupak selekcije, brže popune upražnjena radna mesta i smanje troškove regrutacije, posebno kada je reč o deficitarnim zanimanjima poput softverskih inženjera, stručnjaka za sajber bezbednost ili zdravstvenih radnika.
Oglasi istovremeno služe i kao sredstvo za ispitivanje tržišta rada. Na osnovu broja prijava, kvalifikacija kandidata i očekivanih zarada, poslodavci mogu da procene dostupnost određenih profila, planiraju širenje poslovanja ili prilagode politiku zarada. Za velike organizacije, oglas tako postaje i instrument istraživanja tržišta.
Stalno prisustvo oglasa može da stvori utisak da kompanija raste i zapošljava, što pozitivno utiče ne samo na potencijalne kandidate već i na investitore, klijente i poslovne partnere. Pored toga, pojedini oglasi ostaju aktivni zbog internih procedura ili zakonskih obaveza, čak i kada je kandidat već poznat ili je zapošljavanje privremeno obustavljeno.
Ekonomska logika fantomskih oglasa postaje jasnija kada se pogledaju troškovi regrutacije. Prema podacima američkog Društva za upravljanje ljudskim resursima (SHRM), prosečni direktni troškovi zapošljavanja jednog radnika iznose oko 4.700 dolara, dok kod rukovodećih i visoko specijalizovanih pozicija mogu dostići i nekoliko desetina hiljada dolara kada se uračunaju selekcija, intervjui i gubici zbog upražnjenog radnog mesta.
U Zapadnoj Evropi troškovi regrutacije procenjuju se na oko 3.000 do 6.000 evra po zaposlenom, u zavisnosti od zemlje i sektora, dok su u Istočnoj Evropi uglavnom između 1.000 i 3.000 evra. Bez obzira na razlike u cenama rada, za stručne profile proces zapošljavanja često traje više nedelja ili meseci. Zato mnoge kompanije smatraju da je isplativije da kontinuirano održavaju bazu potencijalnih kandidata nego da svaki konkurs pokreću od početka.
Posmatrano iz tog ugla, fantomski oglasi nisu samo proizvod digitalnog tržišta rada, već posledica ekonomskih podsticaja koji nagrađuju brže i jeftinije zapošljavanje. Pitanje zato nije zašto se pojavljuju, već gde je granica između legitimnog planiranja kadrova i prakse koja obmanjuje kandidate.
Iako se fantomski oglasi pojavljuju i na drugim platformama za zapošljavanje, istraga je usmerena upravo na LinkedIn zbog njegovog poslovnog modela. Za razliku od konkurenata poput Indeed-a, Glassdoor-a i ZipRecruiter-a, LinkedIn nije samo platforma za oglašavanje poslova, već profesionalna društvena mreža koja značajan deo prihoda ostvaruje od Premium pretplata, Recruiter alata i promocije oglasa. Prema podacima Microsoft-a, kompanija je u fiskalnoj 2025. godini ostvarila oko 17,8 milijardi dolara prihoda, dok su prihodi od Premium pretplata prvi put premašili dve milijarde dolara.
Upravo je veza između Premium usluge i oglasa za posao u središtu istrage. Tužilaštvo u Teksasu sumnja da su korisnici plaćali pretplatu očekujući bolji pristup stvarnim mogućnostima za zapošljavanje, iako deo oglasa možda nije predstavljao aktivna radna mesta. Zbog toga je od LinkedIn-a zatražena dokumentacija o verifikaciji oglasa, marketingu Premium usluga i komunikaciji sa poslodavcima.
LinkedIn odbacuje optužbe i ističe da zahteva autentične oglase i kontinuirano unapređuje sisteme za otkrivanje zloupotreba. Važno je naglasiti da je reč o istrazi, a ne o utvrđenoj odgovornosti. Međutim, bez obzira na njen ishod, upravo zavisnost LinkedIn-a od prihoda od pretplata čini ovaj slučaj drugačijim u odnosu na većinu drugih platformi za zapošljavanje.
Fantomski oglasi ne predstavljaju problem samo za kandidate koji bezuspešno šalju prijave. Oni mogu iskriviti i sliku o stanju na tržištu rada, jer se broj objavljenih konkursa često koristi kao pokazatelj tražnje za radnom snagom. Ako značajan deo oglasa ne vodi stvarnom zapošljavanju, postaje teže proceniti potrebe privrede, planirati kadrovsku politiku i analizirati kretanja zaposlenosti.
Zato značaj teksaške istrage prevazilazi okvire jednog sudskog postupka. Bez obzira na njen ishod, ona bi mogla da dovede do strožih pravila za proveru i uklanjanje neaktivnih oglasa, kao i veće odgovornosti platformi i poslodavaca. Fantomski poslovi tako postaju pokazatelj da se tržište rada menja brže od pravila koja ga uređuju, a očuvanje poverenja kandidata postaje jedan od ključnih izazova savremenog tržišta rada.
Milena Šović, AI Implementation Specialist & Content Trainer
Foto: SergeyNivens, Depositphotos
Očekivanja da zaposleni funkcioniše kao multipraktik i efikasno obavlja više zadataka istovremeno nailaze na prirodnu prepreku. Ljudski mozak nije u stanju da kvalitetno obrađuje dva složena zadatka uporedo, već preusmerava pažnju sa jednog na drugi. Posledica je da zaposleni ne završi nijedan od njih kako treba. Forsiranje multitaskinga na kraju se svodi na to da „mislimo široko a ne duboko“. A površnost je „kraljevski put“ u glupost.
„Ima dovoljno vremena za sve u toku dana, ako radite samo jednu stvar odjednom, ali nema dovoljno vremena u godini, ako ćete stalno raditi više stvari istovremeno. Postojana i usredsređena pažnja na samo jednu stvar je znak vrhunskog intelekta, kao što su žurba, vreva i uznemirenost neizbežni simptomi slabog i neozbiljnog uma“, poručio je britanski državnik, diplomata i pisac iz doba prosvetiteljstva lord Česterfild, u jednom od svojih pisama koja je slao sinu i koja su postala veoma citirana posle njegove smrti.
Iako je imao raznolika interesovanja, čuveni engleski fizičar, matematičar i astronom Isak Njutn, koji je iza sebe ostavio i brojne beleške o istoriji, filozofiji, teologiji i alhemiji, takođe se zalagao za to da kada se izučava neka pojava, um mora biti usredsređen samo na nju. Njutn je u svojoj prepisci sa drugim naučnicima tvrdio da za svoja otkrića može da zahvali velikom strpljenju, disciplini i pažnji koju je posvećivao nekom problemu, više nego bilo kom drugom talentu.
U moderno doba, ovakve izjave su „roba za otpis“, pouzdani znak propalog života i alarm da je takav pojedinac neisplativ za društvo koje u čizmama od sedam milja grabi napred. Žurba, vreva, uznemirenost postale su ljudska svakodnevnica, toliko uobičajene da smo takvo ponašanje pretvorili u mitologiju uspeha i izmislili posebnu reč za to – multitasking.
Ovaj pojam se prvobitno koristio kako bi se opisale mogućnosti računara da uporedo rade više stvari. Krajem prošlog i početkom ovog veka, kada je zavladala opšta euforija da je čovečanstvo na pragu „tehnološkog raja“, termin multitasking preselio se među ljude. Postao je sinonim za modernog čoveka koji uz pomoć naprednih tehnologija može da uradi mnogo stvari istovremeno, za daleko kraće vreme nego ranije.
Pokazalo se, međutim, da su nas svemoguće tehnologije umesto u raj, odvele u kulturu nestrpljenja, u kojoj sve mora da se ostvari odmah. „Mi smo postali stručnjaci za gužvu i prepakivanje različitih aktivnosti pod pritiskom da sve moguće moramo da uguramo u previše ograničene rokove. Toliko smo obuzeti multitaskingom da se postavlja pitanje kako su ljudi uopšte preživeli do sada bez te veštine“, ističe Džejms Glajk, američki naučnik i publicista u svojoj knjizi „Brže – ubrzavanje svega na svetu“, sociološkoj i psihološkoj studiji o posledicama koje je izazvala opsesija modernog čoveka tehnologijom i brzinom.
Glajk sa mnogo ironije opsuje paradoks civilizacije koja se zasniva na tezi da nam tehnologije štede čitavu večnost, a u kojoj čovek ima sve manje vremena za bilo šta, a kamoli za slobodne trenutke. Svakodnevni život se meri milisekundama i zato nalaže da skačemo iz kreveta, brzo se tuširamo, jedemo, varimo hranu, trčimo na posao, panično obavljamo radne zadatke, jurimo s posla kući da navrat-nanos vaspitavamo decu, ako uopšte uspemo da ih napravimo „instant“.
Naše vreme ne dopušta prazan hod, dosadu, mi smo i na odmoru pod pritiskom da sabijemo sto stvari u tih nedelju ili dve. Nismo u stanju da se opustimo, jer smo zaboravili kako se to radi. Sve u svemu, konstatuje Glajk, postali smo jedno nervozno društvo u kom prosečan pojedinac večito strepi zbog nečega, stalno je nezadovoljan, napet, razočaran, ogorčen, oseća se nemoćnim… Pažnja nam je rasuta na sve strane, teško nam je da se koncentrišemo na bilo šta i postajemo sve površniji, a površnost je „kraljevski put“ u glupost.
Brže, produktivnije, jeftinije. Tako glasi „biblija“ tehnološkog društva, koja se propoveda u svemu – od kućnih poslova do vođenja države, saglasna je i Kristin Rozen, naučnica na Univerzitetu Stanford.
U vreme kada se ljudi ne takmiče samo među sobom nego sve više sa mašinama, od pojedinca se očekuje da neprekidno žonglira između poslovnog i privatnog života, da skače sa jednog na drugi kraj planete, sa projekta na projekat ili bar da završi mnoštvo različitih zadataka u toku radnog dana u svojoj kancelariji. I da sve to proda kupcima kao nešto „potpuno novo“ i „vrhunskog kvaliteta“.
Način na koji se nekada radilo više ne važi. Na savremenom tržištu multitaskinga obavljati posao znači neprekidno biti u pokretu. „Mi ne možemo samo da radimo, mi moramo biti mobilni. Ko to nije u stanju, taj je unapred otpisan za poslodavce, jer oni nisu toliko bogati da bi u današnje vreme plaćali nekoga da se previše udubljuje samo u jedan posao“, sarkastično primećuje Rozen.
Dakle, u današnjem poslovnom svetu se forsira pravilo „široko a ne duboko“, ali očekivanja da zaposleni funkcioniše kao multipraktik nailaze na prirodnu prepreku. Ona se zove ljudski mozak.
Danas, istraživači u oblasti neurologije imaju veoma napredne alate kojima mogu da mere moždanu aktivnost u realnom vremenu. Oni posmatraju obrasce aktivnosti u mozgu, a zatim koriste računarske modele da bi shvatili šta ti obrasci znače. Kada istraživači uporede ova saznanja sa načinom na koji se ljudi zapravo ponašaju, svaka informacija daje jasniju sliku o tome šta se zaista dešava u umu.
Proučavajući nervni sistem, naučnici su i kroz najnovija otkrića potvrdili nalaze do kojih su dolazili i njihovi prethodnici – da su tvrdnje kako čovek može uspešno da obavlja više složenih zadataka istovremeno puki mit. Ljudski mozak jeste moćan, ali ima svoja ograničenja. Mozak nije podešen tako da efikasno obrađuje dva zadatka uporedo, već ono što on zaista radi jeste da prelazi sa zadatka na zadatak.
Čovek ima utisak da radi dve stvari u isto vreme, ali u stvari on samo preusmerava pažnju. „Kada je u pitanju koncentrisanje na zadatke, ljudi razmišljaju serijski a ne paralelno“, objašnjava Entoni Sali, profesor psihologije na Univerzitetu Vejk Forest.
On navodi vrlo jednostavan primer iz svakodnevnog života, kada neko pokušava da istovremeno vozi automobil i priča mobilnim telefonom. Oba zadatka zahtevaju značajno mentalno naprezanje, a kada se oni rade u isto vreme, mozak u suštini oduzima resurse jednom zadatku da bi ih dao drugom. Posledica je da čovek u toj situaciji nije koncentrisan ni na jednu od te dve stvari, što može proizvesti katastrofalne posledice u vožnji i po njega i po druge učesnike u saobraćaju.
Ovaj primer pokazuje da se suština priče o multitaskingu svodi na pažnju. Čovek nije u stanju da posveti potrebnu pažnju zadacima ako mora da ih radi uporedo, jer svaki od tih zadataka zahteva drugačiji pristup. Usled toga, pojedinac ne može na pravi način da usvoji i razume nove informacije, što dovodi do površnih zaključaka koji dalje mogu prouzrokovati krupne greške.
Umesto da ubrzava, multitasking usporava izvršenje zadataka jer se zaposleni rasplinjava na više stvari, a činjenica da ništa ne uspeva da privede kraju kako treba dok rokovi ističu, stvara ogroman pritisak koji u dužem roku urušava njegovo zdravlje.
Stoga, obavljanje više zadataka istovremeno naizgled deluje efikasno, ali na kraju može trajati znatno duže, a greške i zdravstvene posledice po zaposlene smanjuju produktivnost u kompaniji i do 40%, tvrde u Američkom udruženju psihologa (APA).
Ako se osvrnemo na iskreno priznanje jednog ovdašnjeg adolescenta da ima problema sa učenjem zato što mu misli neprestano lutaju, onda bi se moglo zaključiti da našu preinformisanu i nadljudsku multitasking civilizaciju drma žestoki pubertet, a najviše današnje državnike koji o sudbinama miliona ljudi odlučuju „u letu“.
Bojana Maričić
Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.
Foto: tumisu, Pixabay
U prvoj polovini godine iz republičkog budžeta za beogradski metro potrošeno je 13,9 milijardi, a za novi most preko Save 1,5 milijardi dinara, dok za centralni kanalizacioni sistem nije izdvojen nijedan dinar.
Vlada Srbije dostavila je Narodnoj skupštini izveštaj o izvršenju budžeta za period od 1. januara do 30. juna 2026, koji pokazuje koliko je novca utrošeno za državne projekte u odnosu na plan za ovu godinu.
Prema analizi Forbes Srbija, za izgradnju novog mosta preko Save u Beogradu potrošeno je 1,54 milijarde dinara, odnosno 31,9 odsto od planiranih 4,8 milijardi. Za beogradski metro utrošeno je 13,9 milijardi dinara, što je 53,6 odsto od ukupno planiranih 26 milijardi za 2026. Najveći deo tog iznosa, 11,9 milijardi dinara, otišao je na mašine i opremu, dok je 1,23 milijarde preneto Gradu Beogradu, a 826,5 miliona utrošeno na zgrade i građevinske objekte.
Za projekat centralnog kanalizacionog sistema Beograda u prvoj polovini godine nije potrošen nijedan dinar, iako je za 2026. planirano dve milijarde dinara. Bez realizacije je ostala i nabavka pet elektromotornih vozova brzine do 200 kilometara na čas, za koju je predviđeno 4,35 milijardi dinara.
Za mađarsko-srpsku železnicu od planiranih 11,76 milijardi dinara do kraja juna utrošeno je 497,7 miliona (4,2 odsto), dok je za vađenje potonule nemačke flote iz Drugog svetskog rata izdvojeno 315 od planiranih 699 miliona dinara. Za brzu saobraćajnicu Ruma–Šabac–Loznica potrošena je jedna milijarda od planiranih 5,25 milijardi dinara (19,2 odsto), a za deonicu Novi Sad–Ruma 7,3 milijarde, odnosno gotovo polovina ovogodišnjeg budžeta.
Za izgradnju saobraćajnica za potrebe EXPO 2027 Ministarstvo građevinarstva je od planiranih sedam milijardi dinara do kraja juna potrošilo 2,9 milijardi.
U budžetu Ministarstva finansija za projektovanje i izgradnju objekata u zonama B i E planirano je 12,9 milijardi dinara, od čega je već utrošeno 12,84 milijarde. Za projekat „EXPO Beograd 2027“, namenjen izgradnji objekata u Surčinu, od planiranih 42,57 milijardi potrošeno je 10,17 milijardi (23,9 odsto).
Za linijsku infrastrukturu plan je sa 18,6 povećan na 28,7 milijardi dinara, a do kraja juna utrošeno je 8,37 milijardi (29,1 odsto). Ministarstvo je izdvojilo i 804,97 miliona dinara za podršku realizaciji EXPO 2027, dok je za Nacionalni fudbalski stadion od planiranih 21,2 milijarde do sada potrošeno 5,28 milijardi dinara (24,9 odsto).
Za služenje vojnog roka budžet za 2026. smanjen je sa 6,36 na četiri milijarde dinara, od čega je do kraja juna utrošeno 1,64 milijarde (41 odsto). Za novu zgradu Ministarstva odbrane i Generalštaba planirano je 7,65 milijardi, a potrošeno 746,8 miliona dinara (9,8 odsto).
U prvoj polovini godine nije bilo izdvajanja za infrastrukturu Kopnene vojske, Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, kao ni za objekte Vojske Srbije u Priboju, Nišu i Pančevu.
Najveća izdvajanja odnose se na opremanje Vojske Srbije višenamenskim borbenim avionima („rafalima“): od planiranih 90 milijardi dinara potrošeno je 58,7 milijardi (65,2 odsto). Za naoružanje i vojnu opremu po tripartitnom sporazumu od planiranih 6,96 milijardi utrošeno je 4,4 milijarde dinara (63,3 odsto).
Za uređenje vodotokova i zaštitu od štetnog dejstva voda od planiranih osam milijardi dinara do kraja juna utrošena je jedna milijarda (13,7 odsto). Istovremeno, nije bilo potrošnje za izgradnju brane Svračkovo, za koju je ove godine planirano 701,2 miliona dinara.
Ministarstvo zaštite životne sredine je u prvoj polovini godine izdvojilo 231,9 miliona dinara za subvencije za kupovinu ekološki prihvatljivih vozila, 490,8 miliona za zaštitu i očuvanje voda, kao i 349,9 miliona dinara za nabavku, rekonstrukciju i sanaciju kotlarnica za grejanje.
Za rekonstrukciju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije u Beogradu od planiranih 3,5 milijarde dinara do kraja juna utrošeno je 233,7 miliona (6,7 odsto). Za Klinički centar Vojvodine od planiranih 2,77 milijardi potrošeno je 612,4 miliona, dok za rekonstrukciju Univerzitetskog kliničkog centra u Nišu, uprkos planiranih 100 miliona dinara, u prvoj polovini godine nije bilo izdvajanja.
Ministarstvo rudarstva i energetike za razvoj tržišta biomase, kroz projekat finansiran zajmom nemačke razvojne banke KfW, planiralo je ove godine 538,9 miliona dinara, a do kraja juna potrošilo 4,5 miliona.
Za projektno-tehničku dokumentaciju reverzibilne hidroelektrane Đerdap 3 planiran je milion dinara, ali do kraja juna nije bilo troškova.
Za energetsku efikasnost u zgradama centralne vlasti opredeljeno je 582,9 miliona dinara, ali u prvoj polovini godine nije potrošen nijedan dinar. Za energetsku efikasnost javnih zgrada i obnovljive izvore energije u sektoru daljinskog grejanja planirano je 721,15 miliona dinara, od čega je do kraja juna utrošeno oko sedam miliona, odnosno jedan odsto.
Za konsolidaciju poslovanja Resavice u 2026. predviđeno je 6,5 milijardi dinara, a do kraja juna potrošeno je 3,5 milijardi. Istovremeno, za formiranje i održavanje obaveznih rezervi nafte planirano je 5,44 milijarde dinara, od čega je utrošeno 2,67 milijardi.
Celokupan tekst možete pročitati na Forbes Srbija
Foto: alphaspirit, Depositphotos
Istovremeno, pojavili su se moderniji načini plaćanja na rate, pa se postavlja pitanje da li čekovi polako odlaze u prošlost.
– Ne može se zvanično tvrditi da su to penzioneri ili neka druga grupa građana. Ono što se može zaključiti jeste da čekovi i dalje imaju svoju ulogu prvenstveno zbog mogućnosti odloženog plaćanja – navode iz NBS.
Za razliku od čekova, kupovina na rate debitnom karticom omogućava da korisnik bez kamata podeli kupovinu na više mesečnih rata, bez popunjavanja čekova i bez ograničenja maksimalnog iznosa po jednom čeku. Takvu mogućnost trenutno nude Banka Poštanska štedionica, NLB Komercijalna banka i Banka Inteza, a plaćanje na rate moguće je na više od 17.000 prodajnih mesta širom Srbije.
– Navikla sam na čekove i često ih koristim kada kupujem veću količinu namirnica ili nešto skuplje za kuću. Ne volim kreditne kartice, a ovako mogu da rasporedim trošak na nekoliko meseci. Dok god postoji ta mogućnost, nastaviću da plaćam čekovima – kaže ona.
Dodaje da joj je ovakav način plaćanja jednostavniji jer tačno zna kada koja rata dospeva.
– Iskreno, čekove nisam ni tražio od banke. Sve plaćam karticom ili telefonom, a kada mi zatreba kupovina na rate, koristim debitnu karticu koja ima tu opciju. Mnogo je brže nego da popunjavam čekove na kasi i čekam da ih prodavac obradi – kaže Marko.
Prema njegovim rečima, mnogi njegovi vršnjaci nikada nisu ni koristili čekove.
– Maksimalni iznos po čeku nije propisala Narodna banka Srbije, već je uređen sporazumom koji su banke donele u okviru Udruženja banaka Srbije – objašnjavaju u centralnoj banci. To znači da eventualna promena ovog ograničenja nije u nadležnosti NBS.
Za starije građane oni i dalje predstavljaju siguran i poznat način odloženog plaćanja, dok mlađe generacije sve češće biraju kartice i mobilne telefone umesto čekovne knjižice.
Izvor: Kamatica
U drugom kvartalu 2026. ukupan broj zaposlenih u Srbiji je iznosio 2.355.940, što predstavlja pad od 0,6% u odnosu na isti period lane.
Od ovog broja u pravnim licima je zaposleno 1.884.765. Preduzetnika, lica zaposlenih kod njih i lica koja samostalno obavljaju delatnost je bilo 428.550, a 42.625 lica činili su registrovani individualni poljoprivrednici. Poljoprivrednici su kategorija koja beleži najveći pad jer je njihov broj u odnosu na drugi kvartal 2025. smanjen za 7,8%.
Kada se kao glavni kriterijum postavi greografija, najveći pad zabeležen je na teritoriji juga i istoka Srbije gde je broj zaposlenih u drugom kvartalu 2026. godine bio manji za 8.722 osobe u odnosu na isti kvartal 2025. Ovo ne čudi imajući u vidu da je u poslednjih nekoliko meseci zatvoreno nekoliko fabrika na jugu, kao i da stanovništvo iz ovog regiona u većim brojevima migrira.
Nešto blaža, ali takođe negativna slika, dolazi iz Vojvodine gde je broj zaposlenih u navedenom periodu smanjen za 7.121. U ovom delu Srbije registrovano je krajem drugog kvartala ove godine 585.496 zaposlenih, što znači da gotovo svaki četvrti zaposleni u zemlji radi u Vojvodini.
Jedini region u kojem nije zabeležen pad broja zaposlenih bio je Beogradski, koji je u međuvremenu dobio 4.509 radnika.
Izvor: Republički zavod za statistiku
Foto: Forian Schmetz, Unsplash