Home Vesti Ekonomija
Category:

Ekonomija

Ekonomija

Apple seli deo proizvodnje u Indiju

by bifadmin

Kako bi diverzifikovao svoje dobavljačke lance usled problema u poslovanju u Kini, Apple počinje da pravi iPhone 14 u Indiji.

Razlog za to nije samo ekonomske prirode, odnosno ovo se ne dešavamo samo zbog usporavanja proizvodnje zbog kineske “kovid zero” politike ali i problema sa transportom. Ova odluka doneta je naime i zbog narastajućih tenzija između Vašingtona i Pekinga oko Tajvana.

Zato američki tehnološki gigant izmešta deo proizvodnje u indijski Tamil Nadu gde glavni proizvođač njegovih telefona Foxconn ima svoje proizvodne pogone.

Još uvek se ne zna koliki deo proizvodnje će američka kompanija premestiti u Indiju, mada analitičari prognoziraju da ove godine to ne može biti više od pet odsto od ukupne proizvodnje. Do 2025. bi međutim taj udeo mogao da poraste na 25 procenata.

Izvor: BBC

Foto: Laurenz Heymann, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

Metalska industrija traži jednostavniji uvoz metalnog otpada: Preko potrebne sirovine

by bifadmin

Nedovoljna količina metalnog otpada na domaćem tržištu je glavni problem u proizvodnji rebrastog čelika i čelične armature u Srbiji, pa je PKS podnela republičkoj vladi inicijativu da se pojednostavi procedura za njegov uvoz. Metalni otpad je, naime, značajna sirovina za ove proizvođače srpske metalske industrije, a za neke i – jedina.

Srbija godišnje proizvede 12 miliona tona otpada, a u javnosti se već godinama upozorava da ako ovako nastavimo, ugušićemo se u divljim deponijama. Kako je onda moguće da našoj zemlji nedostaju određene vrste otpada? Tako što se od pomenutih 12 miliona tona, čak 10 miliona ne reciklira i ne vraća u proizvodnju, nego završava zagađujući životnu sredinu. S druge strane, iz Srbije se značajno izvozi metalni otpad, koji je preko potreban domaćoj metaloprerađivačkoj industriji, dok je uvoz dugotrajan i komplikovan proces. Zato je Privredna komora Srbije (PKS) pre nekoliko meseci podnela inicijativu republičkoj vladi da se pojednostavi uvoz ove vrste otpada.

„Inicijativa ima za cilj da se uprosti procedura i podnošenje nepotrebne i obimne dokumentacije za dobijanje dozvola za uvoz metalnog otpada koji se nalazi na zelenoj listi. Dakle, radi se o neopasnom otpadu koji je neophodan domaćoj metaloprerađivačkoj industriji. Vidljivih rezultata još nema, uprkos razumevanju koje je ispoljeno na sastanku predstavnika nadležnog Ministarstva za zaštitu životne sredine, PKS i korisnika sirovina“, kaže za B&F Vasa Žigić, komercijalni direktor kompanije „Metalfer Steel Mill“ iz Sremske Mitrovice, koja koristi isključivo čelični otpad kao sirovinu. Pomenuto preduzeće je najveći potrošač i recikler čeličnog otpada u Srbiji i na Balkanu, čije potrebe za ovom sirovinom premašuju 500.000 tona godišnje.

Žigić ističe da bi metaloprerađivačkoj industriji najviše odgovaralo da nema uvoznih dozvola, ili da se dokumentacija za njeno izdavanje svede na minimum. „Našim stranim partnerima nije lako objasniti koju sve dokumentaciju treba da dostave i zašto ona mora biti u originalu, te da će procedura dobijanja dozvola potrajati najmanje 30 do 45 dana. Za to vreme, oni tu sirovinu mogu da prodaju drugim korisnicima i uglavnom se odlučuju za tu opciju. Čak i kada se dobije dozvola za uvoz ona ima ograničen rok od jedne godine, pa je nakon isteka potrebno ponoviti ceo postupak, iako kod korisnika nije došlo do bilo kakve promene u načinu proizvodnje i prerade sirovina“, navodi naš sagovornik probleme sa kojima se suočavaju u praksi.

Značaj metalske industrije za celu privredu

Zato se u ovoj kompaniji nadaju da će ova inicijativa u najkraćem roku biti prihvaćena u potpunosti, kako bi kao i fabrike iz ostalih zemalja imali ravnopravan pristup potrebnim sirovinama. Uvoz je neophodan, dodaje Žigić, jer zbog ekonomskih teškoća koje su u proteklim decenijama dovele do opadanja industrijske proizvodnje, znatno su smanjene i raspoložive količine kvalitetnog metalnog otpada koje su te fabrike generisale u prethodnom periodu. „Bez jake metalske industrije nema stabilnog izvora metalnog otpada, bez obzira da li se radi o čeličnom otpadu ili otpadu od obojenih metala, a ovde pre svega mislimo na bakar i aluminijum”, pojašnjava komercijalni direktor kompanije „Metalfer“.

Upravo je kod ovih metala prisutna izrazita spoljnotrgovinska neravnoteža. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prošle godine je uvezeno 10.721 tona otpada od aluminijuma a izvezeno 20.135 tona, uvezeno je 7.998 tona otpada od bakra a izvezeno 9.856 tona, dok je čeličnog otpada uvezeno 5.320 tona a izvezeno čak 225.381 tona.

„Bitno je da znamo da mogu da se uvezu i prerade znatno veće količine otpada od obojenih metala i čelika. Većina naših fabrika ima stalne potrebe za kvalitetnim sirovinama i ima održive dugoročne planove poslovanja i razvoja. Pandemija jeste unela globalne poremećaje u trgovini i transportu, ali i pored toga privredni tokovi nisu stali. Pokazalo se da u takvim situacijama još više treba obratiti pažnju na potrebe metalske industrije i omogućiti slobodan uvoz sirovina, kako bi proizvodnja mogla da se nastavi neometano“; naglašava Žigić.

On podseća da su svi prerađivači metalnog otpada važni i veliki sistemi, „od čije proizvodnje zavise druge fabrike i veliki infrastrukturni i drugi projekti u zemlji. Pored toga, mnogi korisnici metalnog otpada su i veliki izvoznici gotovih proizvoda, što je i te kako značajno za privredu u celini”.

Kada je reč o zalihama, u ovoj kompaniji objašnjavaju da nije isplativo držati prevelike količine sirovina na zalihama. To često nije ni fizički lako izvodljivo, što dodatno opterećuje novčane tokove, poskupljuje proizvodnju, a naročito može da bude opasno kod berzanskih sirovina, gde se cene menjaju na dnevnoj bazi. Zato je neophodno da priliv sirovina bude stabilan i u redovnoj dinamici prema potrebama prerađivača.

S druge strane, „Metalfer“ kao najveći recikler čeličnog otpada na Balkanu bi sa većom dostupnošću sirovina mogao da uveća kapacitete za preradu i tako još više doprinese razvoju cirkularne ekonomije u Srbiji. U prilog tome, naš sagovornik navodi rezultate najnovije analize proizvođača i reciklera iz Nemačke, koji pokazuju da svaka tona čeličnog otpada koja se koristi u proizvodnji čelika štedi 1,67 tona ugljen dioksida. „Insistira se na tome da otpad nije samo otpad, već proizvod za zaštitu klime i životne sredine“, podvlači Žigić.

Otpad bi trebalo prerađivati u Srbiji

Preduzeće iz Sremske Mitrovice, koje je i nosilac respektabilnog priznanja „Čuvarkuća“, u svojoj modernoj čeličani proizvodi betonski čelik: rebraste armature u šipkama, rebraste armature u koturu i čelične žice u koturu, prema najsavremenijim svetskim standardima. Svi proizvodi su atestirani po kriterijumima država EU, kaže Žigić, koji navodi da se ovi proizvodi uglavnom koriste za armiranje betona i ugrađuju u betonske i druge konstrukcije. „Metalfer“ svoje proizvode plasira i na tržište EU, kao i u zemlje bivše Jugoslavije.

„U sve značajnije objekte, mostove i puteve u Srbiji ugrađeni su proizvodi iz naše čeličane. Pored toga, naši proizvodi se smatraju ekološki prihvatljivim, jer se mogu reciklirati kao otpad“, naglašava Žigić.

Prema mišljenju našeg sagovornika, velikim lanjskim izvozom čeličnog otpada je naneta ogromna šteta domaćim prerađivačima, građevinskoj industriji i kompletnoj privredi Srbije.

„Smatramo da je neophodno da se čelični otpad koristi isključivo u domaćim preradnim kapacitetima, što je u potpunosti u skladu sa Akcionim planom EU, Programom upravljanja otpadom i Zakonom o upravljanju otpadom“.

Akcioni plan o cirkularnoj ekonomiji – za čistiju i konkurentniju Evropu iz 2020. godine, jasno daje do znanja državama članicama, ali i državama kandidatima za članstvo u EU, da prerada otpada treba da se radi u državi gde je nastao, odnosno što bliže mestu nastanka i da su države obavezne da prilagođavaju svoju ekonomiju ovim načelima. Dalji koraci u promeni ovih smernica su usmereni na unapređivanje reciklaže u zemlji nastanka i izbegavanje prekograničnog kretanja otpada, navodi Žigić i zaključuje:

„Razvoj cirkularne ekonomije, povećanje BDP-a Srbije, povećani prilivi u budžet i veća zaposlenost, direktno zavise od toga da li će se čelični otpad, koji je u suštini resurs Srbije, prerađivati u zemlji ili će se, protivno svim navedenim zakonima, programima i smernicama, izvoziti kao sirovina“.

Inspekcijski nadzor

Jedna od stavki inicijative koju je pred Vladom Srbije pokrenula PKS je i pooštravanje inspekcijskog nadzora nad prikupljanjem i trgovinom metalnim otpadom. Vasa Žigić kaže da bi budući zahtevi za izvozne dozvole trebalo da se razmatraju isključivo u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom i Pravilnikom o sadržini dokumentacije koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada.

„Ovo praktično znači, da se prilikom razmatranja svakog zahteva moraju uzeti u obzir preradni kapaciteti u Srbiji, kao i da se eventualno odobrene ili nove izvozne dozvole izdaju samo za prikupljene količine otpada”, pojašnjava sagovornik B&F-a.

Daniela Ilić

Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022. 

Foto: Hans Ripa, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Srbija je bogata geotermalnom energijom ali je slabo koristi

by bifadmin

Srbija ima čak 360 izvorišta termalnih i termomineralnih voda, Sa rastućom krizom energenata, pitanje energetske efikasnosti, uštede energije, te korišćenja obnovljivih izvora energije postaje sve važnije. Među obnovljive izvore energije spada i geotermalna energija kojom je, iako je veoma slabo koristi, Srbija bogata navodi RTV.

Prema nekim podacima, u Srbija ima čak 360 izvorišta termalnih i termomineralnih voda. Količina geotermalne toplote koja izbija na površinu Zemlje, obračunata po jednom kvadratnom metru u svakoj sekundi iznosi više od 100 mNj/m2, naspram evropskog potencijala od 60 mNj/m2.

Iako se voda sa geotermalnih izvora ili bušotina kod nas uglavnom koristi u terapeutske svrhe, njena primena je mnogo šira.

Geotermalna energija može se koristiti za proizvodnju električne energije, grejanje naselja, grejanje staklenika i plastenika, u drugim vrstama poljoprivredne proizvodnje, piše RTV.

Kako se koristi geotermalna energija?

Najednostavnije zagrevanje i hlađenje kuće pomoću geotermalne energije se vrši kroz takozvani otvoren sistem – bilo direktnim korišćenjem geotermalne vode ili posredno primenom toplotnih pumpi.

Na Islandu se na primer više od 25 odsto ukupne električne energije proizvode u geotermalnim postrojenjima, a i među zemljama koje sve više koriste prednosti ovog izvora energije su i Sjedinjene Američke Države, Italija, Nemačka, Francuska, Novi Zeland, Filipini, Indonezija, Japan..

U Srbiji je, u Bogatiću, pušten u rad daljinski sistem grejanja koji umesto klasičnih energenata za zagrevanje koristi geotermalnu energiju.

Vojvodina bogata geotermalnim izvorima

U Vojvodini ima 50 lokaliteta gde je moguće geotermalne vode iskoristiti u lekovite svrhe ili izgraditi banje.

Temperatura geotermalnih voda na području Vojvodine je od 25 do 80 stepeni, a korist tog prirodnog potencijala važan je i za razvoj zdravstvenog turizma.

Energetski gledano, kada bi Srbija iskoristila samo deset odsto geotermalnog potencijala, mogla bi da zameni jednu trećinu energije koju potroši na grejanje prenosi RTV.

Izvor: Telegraf.rs

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Srbija izvozi najviše sirovine u Kinu

by bifadmin

Učesnici panela „Inicijativa Pojas i put: rezultati i perspektive“ ocenili su danas u Beogradu da iako je prošle godine zabeležen najveći skok srpskog izvoza u Kinu, Srbija uglavnom izvozi sirovine, a ne proizvode sa visokom dodatom vrednošću.

– Povećao se značajno izvoz neobrađenog bakra. Zidjin je 2021. godine izvozio prerađeni bakar, međutim potrebe kineskog tržišta za bakrom su tolike da ne može da se sačeka da se taj bakar obradi u Srbiji. Tu je naš problem. Izvozimo sirovine, a ne proizvode sa visokom dodatom vrednošću. To bi bila sugestija za Vladu Srbije i za sporazum (o spoljnoj trgovini sa Kinom) za koji se nadam da će se napraviti tako da omogući institucionalnu podršku srpskim privrednicima da izađu na kinesko tržište, jer bez pomoći Vlade to nije moguće, jer je kinesko tržište jedno od najtežih na svetu – izjavila je naučna saradnica u Institutu za međunarodnu politiku i privredu Katarina Zakić.

Odnosi sa Kinom pre 2009. godine na ekonomskom nivou bili su vrlo skromni, istakla je i dodala da je od 2017. godine primetan aktivniji izvoz iz Srbije, a 2019. i 2020. je zabeležen nagli skok.

– Jedino što smo imali (pre 2009.) je ogroman deficit sa Kinom, ogroman uvoz, jako mali izvoz. Najveći skok je ubedljivo prošle godine, skoro milijardu američkih dolara. Ovako veliki skok je ostvaren upravo kineskoj kompaniji, a ne srpskim kompanijama – rekla je.

Istakla je da je ulaganje Kine u auto industriju u Srbiji posebno važno sada kada je pauzirana proizvodnja Fijata u Kragujevcu, kako bi ljudi koji su ostali bez posla mogli da nastave da rade u svojoj oblasti.

U svetu se dešavaju tektonske promene

Načelnica Odeljenja za Aziju i Okeaniju Ministarstva spoljnih poslova Srbije Irena Šarac istakla je da je Kina u Srbiji visoko pozicionirana kada je u pitanju ekonomska saradnja i da je u 2021. godini srpski izvoz dostigao „istorijski maskimum“.

-Ideja je da se sporazum o spoljnoj trgovini sa Kinom potpiše do kraja godine, to je dosta ambiciozno, ali izuzetno važno. On će doneti velike potencijale za saradnju i unapređenje odnosa u mnogim oblastima – rekla je Šarac i dodala da je Kina drugi najveći strani investitor u Srbiji i prvi partner u uvozu robe i peti u izvozu.

Direktor Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Kinom i Rusijom Nedeljko Tenjović izjavio je da je zajednička realizacija inicijative Pojas i put doprinela da veze Srbije i Kine postanu čvrste i iskrene.

– Za Srbiju je značilo da ostvari brojne ekonomske ciljeve, bolje se pozicionira u regionalnim i sveobuhvatnim medjunarodnim odnosima kao i za privrednu, infrastrukturnu, energetsku, naučnu saradnju. Srbija je posebno važan i pouzdan partner Kine i ovom delu Evrope i sveta – izjavio je on na otvaranju foruma „Doprinos Pojasa i puta unapredjenju medjudržavnih odnosa sa posebnim osvrtom na odnose Kine i Srbije“.

Tenjović je istakao da će u budućnosti potpisivanje sporazuma o spoljnoj trgovini sa Kinom biti od posebnog značaja za unapredjenje odnosa.

– Vremenom su se odnosi dve države podigli na najviši nivo. Prema kriterijumima ukupne robne rauzmene kao i vrednosti našeg izvoza i uvoza u Srbiji su najveći kineski investitori kompanije Zidjin i Hestil – rekao je on i dodao da one danas najviše doprinose rastu BDP-a Srbije.

Direktor Instituta za medjunarodnu politiku i privredu Branislav Đorđević je istakao da se u svetu dešavaju tektonske promene i da ceo svet čeka rezultate zasedanja kongresa Komunističke partije Kine.

– Nepredvidivo je šta će biti u budućnosti, moje prognoze nisu baš optimistočne – ocenio je Đorđević.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

„Kamen dizajn”: Priča o ljudima koji su procvetali u poslu sa cvećem

by bifadmin

Nenad Sarjanović i Dejan Popadić su ušli u preduzetništvo tako što su počeli sami da prave proizvode koje nisu mogli da kupe kod nas. Danas, kao vlasnici preduzeća „Kamen dizajn“, nastoje da najveći deo sirovina za svoje saksije i druge proizvode od veštačkog kamena nabavljaju u Srbiji, kako bi doprineli razvoju domaće privrede. Činjenica da im poslovanje stalno raste, kao i da imaju veliki broj stranih kupaca, dokazuje da se od domaćih materijala mogu napraviti originalni i veoma kvalitetni ekološki proizvodi ako ste maštoviti, istrajni i „stojite iza posla koji radite“.

Kada posao radite iz ljubavi a ne iz moranja, velika je verovatnoća da ćete u njemu biti uspešni, smatra Nenad Sarjanović, koji je sa svojim prijateljem Dejanom Popadićem pre sedam godina krenuo u neobičnu preduzetničku priču. Pošto su obojica voleli cveće, uvideli su da na tržištu nema mnogo kvalitetnih saksija od ekoloških materijala koji su postojani, posebno ne po pristupačnim cenama, pa su rešili da počnu sami da ih prave.

ozedf_soft

Budući da nisu imali odgovarajući prostor, iskoristili su mali podrum u zgradi u kojoj živi Nenad i pretvorili ga u radionicu od šest kvadrata. Narednih pola godine njih dvojica su proveli isprobavajući smesu za pravljenje veštačkog kamena, sve dok nisu proizveli materijal koji lepo izgleda i uz to je dovoljno kompaktan i jak. Zatim su ručno rađene saksije od ovog materijala ponudili cvećarama, ali pošto je saradnja sa njima bila previše komplikovana, zakupili su lokal u „Čumićevom sokačetu“ u Beogradu i sami započeli prodaju.

Sada imaju radionicu od 80 kvadrata u Filmskom gradu, a lokacija koju su odabrali za svoju radnju je značajno doprinela rastu poslovanja, ističe Sarjanović, i dodaje: „U ’Čumićevom sokačetu’ se nalazi mnoštvo zanimljivih preduzetničkih radnji jer su cene zakupa pristojne. Međutim, vlasništvo nad objektima je podeljeno između privatnog vlasnika i Grada Beograda, pa nisu izdati svi lokali. To je šteta, jer ovaj prostor ima veliki komercijalni potencijal. Nama redovno dolaze strani turisti koji govore da radije posećuju ovu kreativnu oazu, nego Knez Mihajlovu ulicu i slične turističke destinacije“.

„Posao treba da vas ispunjava, a ne da vas iscrpljuje“

Preduzeće je tokom prvih pet godina napredovalo postepeno, jer su obojica osnivača, pored svog, radili još jedan posao za drugog poslodavca. To je bilo veoma naporno i nije im ostavljalo dovoljno vremena za razvoj sopstvene firme i inoviranje proizvodnje. Nenad kaže da je konačno „presekao“ kada je izbila pandemija korona virusa: „Pošto tada nisam odlazio na svoj svakodnevni posao, shvatio sam koliko mogu da doprinesem svom preduzeću kada imam više vremena. Zato sam odlučio da dam otkaz i potpuno se posvetim našoj proizvodnji“.

Priznaje da takva odluka jeste bila rizična, „jer je drugačije kada radite za drugog koji vam svakog meseca obezbeđuje platu od situacije kada morate sami da je obezbedite i u najtežim okolnostima. S druge strane, biti svoj gazda ima mnogo prednosti, i otkada sam to iskusio više se ne bih menjao za rad kod drugog poslodavca. Sada mogu da budem kreativan onoliko koliko želim, ali i da organizujem radno vreme kako mi odgovara. Naravno, ima dana kada ne dižem glavu od posla, ali to mi ne pada teško jer ga radim iz srca. Posao bi trebalo da ispunjava ljude a ne da ih iscrpljuje. Ako imate posao koji vas ispunjava i još možete pristojno da živite od njega, onda ste srećan čovek“.

Nenad ističe da je bitno i to da čovek stoji iza onoga što radi i da ne odustaje od svojih principa kako bi po svaku cenu uvećao poslovne rezultate. „Uvek iskreno kažemo kupcu da li biljke koje je odabrao mogu da prežive ili ne u prostoriji u kojoj namerava da ih drži. Dešavalo se i da odbijemo porudžbinu, jer je kupac, recimo, tražio veštačke, a mi prodajemo samo žive biljke“, navodi Sarjanović neke od situacija sa kojima su se susretali i naglašava: „Kada tako radite, posao će vam se sigurno sporije razvijati, ali na kraju će se ipak razviti, a vi ćete na njega moći da budete ponosni“.

Njegove reči potvrđuju i poslovni rezultati ove kompanije. „Kamen dizajn“ je u međuvremenu proširio asortiman, pa sada prodaje aranžmane koji obuhvataju jednu saksiju i nekoliko biljaka u njoj, Antistres (uradi sam) pakete koje kupci aranžiraju onako kako žele, zatvorene ekosisteme, ali i neke neobične proizvode, poput lampi od užeta. To je značajno doprinelo rastu prodaje, a prelomni momenat je bio kada su velike kompanije počele od njih da naručuju na desetine ili čak na stotine ručno rađenih proizvoda, obično za poklon svojim zaposlenima, saradnicima ili klijentima.

Biljke u vazduhu, posao na čvrstom tlu

Nenad kaže da najviše posla imaju od oktobra do maja, jer tada kupci često kupuju njihove proizvode i za sebe ali i kao poklon drugima za slave, svadbe, useljenja, novogodišnje i druge praznike.

„Sećam se jedne gospođe koja je za mesec dana tri-četiri puta bila kod nas i kupila nekoliko aranžmana. Nisam mogao da izdržim i pitao sam je da li ih uzima za sebe ili za poklon. Rekla mi je da ih kupuje drugima, otkada je shvatila da je lepše i bolje pokloniti aranžman sa živim biljkama nego bukete rezanog cveća, pošto zasađene biljke ipak traju. Kada je prvi put odnela naš aranžman kao slavski poklon, domaćica ga je stavila na sto i on je bio zvezda večeri. Od tada ih svima poklanja“.

Proizvodi ovog preduzeća uglavnom se sastoje od unikatnih saksija i aranžmana u njima, odnosno zemlje, ukrasnih kamenčića u više boja, ukrasnih drvaca i nesvakidašnjih biljaka. To su najčešće sukulenti i kaktusi, a u poslednje vreme veoma su popularne i vazdušne biljke. Potonje nisu zasađene u zemlju, već rastu u vazduhu i iz njega se snabdevaju hranljivim sastojcima. U aranžmanima koje pravi „Kamen dizajn“ one se obično nalaze na dekorativnoj žici, koja je savijena tako da im predstavlja oslonac.

Sarjanović napominje da su vazdušne biljke i nekoliko vrsta sukulenata među retkim proizvodima koje uvoze, jer nastoje da sve što im je potrebno nabavljaju u Srbiji, od sirovina za proizvodnju veštačkog kamena, preko ukrasnih kamenčića i ambalaže za pakovanje, pa do 70 odsto biljaka koje imaju u ponudi. Zašto se ovo preduzeće trudi da tako posluje objašnjava i sledećim primerom: „Nedavno sam bio kod jednog našeg uzgajivača sukulenata i kaktusa, koji me je odveo do novog plastenika i rekao mi – njega ste mi vi zaradili. To me je baš obradovalo, taj osećaj da možeš doprineti i nekome drugom, sa kim živiš u istoj zemlji i deliš sve prepreke i mogućnosti za razvoj poslovanja“.

Pored toga, činjenica da im veliki deo kupaca čine stranci, dokazuje da se od domaćih materijala mogu napraviti originalni i veoma kvalitetni ekološki proizvodi, koji bi mogli biti traženi i na stranim tržištima. Na pitanje da li planiraju da krenu u izvoz, Sarjanović odgovara da razmatraju ideju o eventualnom osnivanju franšiza, jer su njihovi proizvodi teški i lomljivi, te bi troškovi za odgovarajući transport bili visoki. „Zato, kao jedino logično rešenje deluje ideja da na drugim tržištima prodajemo ceo koncept našeg poslovanja, od recepture i načina kako se prave saksije, preko izrade aranžmana, Antistres paketa i drugih proizvoda, pa sve do promocije na društvenim mrežama”, navodi Sarjanović.

No, to je posao koji im tek predstoji. Za sada su usredsređeni na domaće tržište i konstantno inoviranje proizvodnje, poput ideje da uskoro krenu u proizvodnju lampi i drugog kućnog aksesoara od veštačkog kamena.

Marija Dukić

Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022. 

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Cene sirovina su pale ali su i dalje nestabilne

by bifadmin

Cene sirovina trenutno padaju nakon vrtoglavih nivoa dostignutih ranije tokom godine, a ponajviše uticaja na tržišna kretanja u Evropi imala su ratna dešavanja u Ukrajini. Sve to, naravno, reflektuje se i na Adria region.

Analitički tim Bloomberga prognozira da nas i u narednim mesecima očekuje nestabilnost cena uzorokovana geopolitičkim dešavanjima, ali i borbom protiv inflacije.

Poljoprivreda

Tržišta poljoprivrednih sirovina dostigla su vrhunac tokom prvog polugodišta 2022. Neke od njih zabeležile su najviše vrednosti svih vremena, poput pšenice, koja se 23. maja trgovala za 1.279 dolara po bušelu.

Cene poljoprivrednih proizvoda, uglavnom žitarica kao što su pomenuta pšenica, ali i kukuruz, čiji su svetski dobavljači Rusija i Ukrajina, znatno su porasle u prvoj polovini 2022, navodi se u izveštaju analitičkog tima Bloomberg Adrije. Cenovne vrednosti su nastavile da rastu veći deo drugog kvartala 2022, a glavni faktori za takav trend bili su:

-zatvaranje ukrajinskih crnomorskih luka;

-rastuće svetske cene đubriva (gde su Rusija i Ukrajina takođe globalni dobavljači);

-suše u nekim od zemalja koje su veliki svetski proizvođači (naročito izražene u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi);

-zabrane izvoza hrane koje je uvelo nekoliko azijskih zemalja proizvođača, poput Indije (usled straha od nesigurnosti).

Međutim, sredinom juna neki od ovih faktora su se preokrenuli (u tom smislu možda najznačajnije je ponovono otvaranje luke u Odesi za izvoz). To je gurnulo cene poljoprivrednih proizvoda nadole, pa se tako pšenica vratila na predratne nivoe, zabeleživši pad od 34 odsto u odnosu na vrhunac ostvaren ove godine, dok je cena kukuruza od svog vrhunca u 2022. pala za 11,5 procenata. Jedan od aspekata koji je znatno doprineo tome bio je pad premija rizika za cene fjučersa, budući da nije došlo do materijalizacije rizika u okviru ponude u industriji.

“Oko 3,9 miliona tona poljoprivrednih proizvoda izvezeno je iz ukrajinskih crnomorskih luka od početka avgusta, u okviru sporazuma o izvozu, pokazali su podaci Ujedinjenih nacija. Kukuruz čini skoro 50, a pšenica oko 25 odsto ugovorenog izvoza”, kaže se u izveštaju naših analitičara.

Na pad cene pšenice tokom proteklog meseca najviše su uticala dva faktora:

-pomenuto deblokiranje crnomorskih luka;

-snažan rod u Rusiji, najvećem svetskom izvozniku, koji je doveo do skoro rekordne količine pšenice koja je postala dostupna za isporuku.

Kada je u pitanju kukuruz, njegova cena je pala ispod maksimalnih nivoa zabeležemih u maju 2022. (766 dolara za bušel) uglavnom zbog već navedenih otvaranja luka u Ukrajini, što je nadomestilo probleme izazvane jakim sušama.

Cena soje je pala za 8,2 procenta u odnosu na maksimum ove godine dostignut u junu (1.582 dolara za bušel). Kako podeća naš analitički tim, poremećaji u lancu snabdevanja i ograničenja trgovine su uticala na tržište soje tokom pandemije virusa korona. Ovi faktori su smanjili proizvodnju nusproizvoda soje, što se odrazilo i na samo tržište soje. Međutim, cene soje su sada u padu, prateći kretanja u ostatku agro sektora.

Energija

Cena nafte tipa brent je nedavno pala ispod nivoa od 90 dolara za barel, prvi put od početka rata u Ukrajini, usled zabrinutosti u vezi sa potražnjom nafte zbog ponovnih lokdauna u Kini i usporavanje globalne privrede. Brent je oslabio 29 odsto u odnosu na najnoviji ovogodišnji maksimum zabeležen 8. marta (127,98 dolara za barel).

Pomenuti razlozi za brigu među investitorima su više nego poravnali nestašice koje su mučile sektor još od izbijanja pandemije. Takođe, za razliku od cene prirodnog gasa, cena koja se plaća za naftu u Evropi mnogo manje zavisi od ruskog snabdevanja, budući da se radi o proizvodu koji se može lakše trgovati širom sveta, pa je samim tim dostupniji i prelaz na snabdevanje od drugih proizvođača.

Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) nastoje da ubrzaju svoje planove za povećanje proizvodnje sirove nafte. Kompanija Adnoc teži da ostvari kapacitet za pumpanje pet miliona barela nafte dnevno do 2025. godine, umesto do 2030. kako je ranije planirano. UAE trenutno imaju proizvodni kapacitet nešto viši od četiri miliona barela za dan, ali zbog dogovora u okviru OPEC+, proizvodnja je trenutno bliža nivou od oko 3,16 miliona barela dnevno.

Kada je reč o prirodnom gasu, stalna neizvesnost u pogledu pouzdanosti dotoka energenta iz Rusije u Evropu (prekidi u snabdevanju Severnim tokom I) gurnula je TTF cene sa februarskog minimuma od 69,8 evra na najviši nivo svih vremena – 339,2 evra po megavat-satu 26. avgusta. To je rast od čak 386 odsto, napominje se u izveštaju naših analitičara. Trenutno se trguje po ceni 37 odsto manjoj u odnosu na pik. Krajem avgusta, naglo povećanje nemačkih zaliha gasa (na oko 85 procenata kapaciteta) doprinelo je da cene padnu. Ipak, činjenica da je Rusija početkom septembra zaustavila dotok gasa na neodređeno vreme i dalje pruža određenu podršku rastu cene.

Za potrebe analize cena električne energije naš tim služio se indeksom austrijske energetske berze EXAA (EXAA spot trgovanje uključuje više od 65 trgovaca električnom energijom iz 14 zemalja). Uočeno je da je cena struje bila izuzetno nestabilna od početka 2022, beleživši veliku razliku između minimuma u maju (40,7 evra po megavat-satu) i maksimuma u avgustu (682,89 evra po megavat-satu). Preciznije, ta razlika iznosi 1.578 odsto u periodu od samo tri meseca. Trenutno se trguje za oko 250 evra po megavat-satu, što je za 174 odsto manje u odnosu na vrhunac.

Glavni faktor povećanja cene električne energije je, kako se ocenjuje u izveštaju, globalna nestašica gasa.

U Adria regionu kupci električne energije snažno zavise od navedenih tržišnih cena, što sugeriše da će se troškovi za struju odraziti na profitne marže dobavljača energije u regionu.

Očekivanja

“Za ostatak 2022. i tokom 2023. očekujemo da će se poljoprivredni i energetski proizvodi trgovati na cenovnim nivoima sličnim sadašnjim ili nešto nižim, ali volatilnost će i dalje biti pristuna”, poručuju analitičari Bloomberg Adrije.

U narednih nekoliko meseci, dodaju, biće dosta neizvesnosti (uglavnom geopolitičkog tipa) i izgleda da će se aktuelni trendovi nastaviti u kraćem, pa i u srednjem roku. S jedne strane, privredno usporavanje može dodatno smanjiti potražnju za sirovinama. S druge strane, pak, strukturni faktori na tržištima sirovina sugerišu da cene mogu imati određen potencijal pada, imajući u vidu sledeće faktore:

-geopolitiku, koja će održavati visoke cene energije;

-prelivanje visokih cena energije na cene ostalih sirovina;

-trenutno nizak nivo zaliha sirovina u svim kategorijama (u junu, globalne zalihe su bile 19 odsto ispod istorijskog proseka).

Uz to, cene sirovina mogu ostati nestabilnije nego inače zbog pojačanog uticaja klimatskih promena.

“Dosta značajan indeks cena hrane FAO u proseku je iznosio 138,0 poena u avgustu, što je za 1,9 niže u odnosu na jul, ali za 7,9 procenata više u odnosu na prethodnu godinu. Indeks odražava mesečne promene u cenama korpe osnovnih prehrambenih proizvoda na međunarodnom nivou. Barometar globalnih cena hrane pao je u avgustu peti mesec zaredom. Ovo opravdava pritisak naniže na cene poljoprivrednih sirovina”, pojašnjavaju analitičari.

Cene gasa (ICE Endex Dutch TTF Natural Gas Futures Contract) i dalje su veće za 207 odsto u odnosu na najnižu cenu iz 2022.

“Vidimo još volatilnosti cena gasa u budućnosti – potražnja će biti veća na početku grejne sezone, međutim, većina tih faktora je već uračunata u cenu. Slabija tražnja može negativno uticati na cenu, uz mere ekonomske politike protiv visoke inflacije. Pod pretpostavkom da Rusija neće otvarati gasovode prema Evropi, volatilnost cene gasa će snažno odražavati igru između potražnje i ponude – ako potražnja za gasom bude smanjena rezovima u potrošnji gasa u najvećim evropskim privredama, ovo će dovesti do smanjenja cena, ali istovremeno će se odraziti i na pad privredne aktivnosti”, zaključuje se u izveštaju.

Izvor: Bloomberg Adria

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Zapad prespavao – Kina nije

by bifadmin

Latinska Amerika u svetlu kriza dobija na značaju kao tržište i riznica važnih ruda.
Ali, Nemačka, Evropska unija i Zapad uopšte kao da su to prespavali. Kina nije, piše DW.

Kancelar Olaf Šolc je pre nekoliko nedelja na samit G7 pozvao argentinskog predsednika Alberta Fernandeza, i to je iz ugla Berlina bio važan potez za zbližavanje sa bitnom južnoameričkom zemljom.
Ali, za Zapad je loša vest da Argentinu zapravo privlači grupa zemalja BRIKS, koja se za sada sastoji od Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južnoafričke Republike.

Članstvo Argentine bi za tu grupu zemalja značilo više od poliranja imidža i to uprkos argentinskim problemima kao što su inflacija i siromaštvo. Argentina raspolaže velikim zalihama litijuma, koji je neophodan za električna vozila. Kraće rečeno: Argentina kao tržište budućnosti upravo traži novi pravac

Čekajući izbore u Brazilu

„Verujem da nemačka Vlada čeka izbore u Brazilu i nada se porazu predsednika Žaira Bolsonara. Nadam se da će se onda brzo pokrenuti aktivnosti jačeg vrbovanja Latinske Amerike“, kaže Karl Mozes, ekonomski stručnjak koji živi u Argentini.

Trenutno su zamrznuti pregovori Evropske unije i Merkosura – ekonomske zajednice Brazila, Argentine, Paragvaja, Urugvaja i Venecuele. Sporazum je bio spreman za potpisivanje, ali su ga Evropljani zaustavili.

Razlog je politika krčenja i eksploatacije amazonske prašume, koju sprovodi brazilski desničarski predsednik Bolsonaro. Njegov protivkandidat, levičar Lula da Silva koji je već bio predsednik Brazila od 2003. do 2011, obećava u predizbornoj kampanji zaustavljanje uništavanja prašume.

Međutim, ako Bolsonaro pobedi, Evropljani će se naći u ćorsokaku. Kritičari ih ionako optužuju za već propuštenu šansu, jer se potpisivanjem sporazuma mogao izvršiti pritisak na Bolsonara.

Nemačka šefica diplomatije još nije bila u Latinskoj Americi

Do sada je nova nemačka vlada okretala leđa Latinskoj Americi. Zelena šefica diplomatije Analena Berbok nije bila u tom delu sveta od dolaska na dužnost.

Uzmu li se u obzir globalna pomeranja na svetskim tržištima te nemačka glad za sirovinama kao što su litijum i zemni gas, vidi se da je potrebno prilagođavanje strategije za Latinsku Ameriku.

Na pitanje DW, iz Ministarstva spoljnih poslova je došao odgovor: „Godine 2019. je Ministarstvo pokrenulo Latonoamričko-karipsku inicijativu (LAK). Vlada tu inicijativu posmatra kao osnov za spoljnopolitičko delovanje u regionu.“

Ta strategija, dakle, potiče iz vremena pre pandemije i napada Rusije na Ukrajinu. Od tada se mnogo toga promenilo.

Cilj navedene inicijative je, prema navodima iz odgovora Ministarstva, da se ojača i intenzivira partnerska saradnja, zajednica vrednosti i razmena sa latinoameričkim demokratijama. „Nemačka Vlada se obavezala ciljevima koalicionog ugovora i namerava da proširi svoj angažman polazeći od LAK-inicijative, kako bi društvima u regionu pomogla u borbi protiv populizma, autoritarnih pokreta i diktatura.“

Nova situacija, novi kompromisi

Nova situacija je već prinudila vladajuću koaliciju u Berlinu da zaobiđe neke principe. Recimo, povećan je uvoz uglja iz Kolumbije, iako je uticaj rudarenja na tamošnje autohtono stanovništvo u najmanju ruku sporan. Pre embarga na ruski ugalj to je bilo nezamislivo.

Osim političkog kursa nedostaje i ekonomska strategija. Nemačka podržava mirovni proces u Kolumbiji milionskim sumama za nevladine organizacije, Komisiju za istinu i Mirovni institut, ali taj angažman nije propratila ciljanim ekonomskim inicijativama.

Posledice su vidljive: Kina je između 2016. i 2021. povećala svoj izvoz u Kolumbiju sa 8,8 milijardi evra na 15 milijardi. Nemački izvozni brojevi u istom periodu stagniraju – sa 1, 4 milijarde izvoz u Kolumbiju se neznatno povećao na 1,6 milijardi evra.

Izvor: Deutsche welle/B92

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Neke zemlje su već u dužničkoj krizi, a neke se zadužuju jeftinije

by bifadmin

Visoka inflacija i sve sporiji ekonomski rast, kao uvod u recesiju, barem u nekim evropskim državama uz rast kamatnih stopa, imaju uz sve ostalo i jednu specifičnu neželjenu posledicu, poskupljenje zaduživanja zemalja u razvoju.

Kada FED, američka centralna banka, poveća kamatne stope na dolar, a prinosi na desetogodišnje američke obveznice već su preskočili 3,5 odsto, investitori povlače svoje dolare iz ulaganja širom sveta, pa i iz državnih obveznica zemalja u razvoju i vraćaju ih u Ameriku s obzirom da se američke obveznice smatraju bezrizičnim.

Zbog toga zemlje u razvoju moraju da nude investitorima veće prinose da bi ih sprečili da povuku novac u Ameriku, što podiže kamatne stope na njihov dug.

U ekonomiji postoji nešto što se zove samouispunjujuće proročanstvo. Što je dužnik u većem ekonomskom problemu on je rizičniji i investitori traže veću kamatu da mu pozajme pare. Zemlja koja već nema jaku ekonomiju ne može da izdrži tako visoke kamate i onda zaista upada u probleme i dužničku krizu.

Stručnjaci sve češće pominju moguće teškoće u otplati javnog duga zemalja u razvoju, a uostalom to potvrđuju problemi u Gani, Šri Lanki ili Argentini.

Zemlje centralne, istočne i jugoistočne Evrope u koje spada i Srbija za sada nisu u riziku od dužničke krize, ali se i za njih situacija ubrzano usložnjava.

Zemlje oklevaju da izađu na međunarodno tržište i zaduže se

Od početka godine prinosi na dužničke hartije od vrednosti značajno su porasli, a zemlje oklevaju da izađu na međunarodno tržište i zaduže se.

Među njima je i Srbija koja ove godine uopšte nije emitovala evroobveznice, već se samo zaduživala na domaćem tržištu.

Ipak, koliko je situacija dramatična pokazuje i podatak da je za samo godinu dana prinos na desetogodišnje dinarske obveznice povećan sa 3,43 odsto na 7,55 odsto. Ovome je doprinelo kako povećanje bazne kamate, tako i rast rizika koji se vidi po odstupanju dinarske od američke desetogodišnje obveznice.

U prethodnih godinu dana najveći je pritisak na mađarske hartije od vrednosti pošto je prinos povećan sa tri na čak 9,237 odsto.

Investitori za rumunske desetogodišnje obveznice u lokalnoj valuti traže za 4,23 procentna poena više nego pre godinu dana, za poljske četiri procentna poena, a za češke 2,56 procentnih poena.

Rat u Ukrajini dramatično promenio finansijsko tržište

Koliko su inflacija i rat u Ukrajini dramatično promenili finansijska tržišta najbolje pokazuje slučaj Bugarske.

Pre dve godine emitovali su 10-godišnje evroobveznice sa prinosom od 0,389 odsto, da bi 15. septembra za sedmogodišnje evroobveznice morali da plate prinos od 4,33 odsto. To je jedanaest puta skuplje zaduživanje nego pre samo dve godine. Za dvanaestogodišnje obveznice Bugari su morali da plate prinos od 4,81 odsto.

Pre četiri dana se i Rumunija zadužila, doduše na domaćem tržištu, ali u evrima.

Na semdogodišnje obveznice morali su da plate prinos od 6,7 odsto, a na četvorogodišnje 5,1 odsto.

Istog dana je i Slovenija emitovala 10-godišnje obveznice sa prinosom od 3,1 odsto.

Zanimljivo je da su obe zemlje organizovale aukcije dan pre najavljenog sastanka saveta guvernera FED-a na kome je prema očekivanjima povećana kamatna stopa za 0,75 procentnih poena, treći put od juna.
Nešto ranije, u julu, Hrvatska je uspela da na domaćem tržištu proda desetogodišnje obveznice u evrima sa prinosom od 3,47 odsto i četvorogodišnje sa prinosom od 2,17 odsto.

Mađarima najskuplje zaduživanje

Čini se da je Mađarima najskuplje zaduživanje jer su još u junu, pre podizanja kamatnih stopa i FED-a i ECB-a morali da za devetogodišnje obveznice u evrima plate 4,5 odsto, za semdogodišnje dolarske hartije 5,46 odsto, a za 12-godišnje dolarske 5,83 odsto.

Srbija nije emitovala ove godine evroobveznice, ali se po sekundarnom trgovanju našim evroobveznicama može zaključiti koliko bi nas koštalo da se sada zadužimo na međunarodnom finansijskom tržištu.

Na zatvaranju trgovačkog dana 22. septembra, zahtevani prinos na obveznice koje dospevaju 2027. godine bio je 6,58 odsto.

Na obveznice koje dospevaju za šest godina prinos je 6,8 odsto, a na one koje dospevaju za sedam godina 6,9 odsto.

Na dolarske evroobveznice sa dospećem 2030. godine prinos je 6,65 odsto.

Na evroobveznice koje dospevaju za 11 godina prinos je na 6,96 odsto. A na najdugoročnije, obveznice koje dospevaju 2036. zahteva se prinos od 6,7 odsto.

Prinos na dugoročne obveznice u dinarima je znatno viši, pa je na poslednjem trgovanju dvanaestogodišnjim obveznicama koje dospevaju 2032. poslednji traženi prinos bio 7,6 odsto.

Za nedavno emitovane šestogodišnje dinarske obveznice (reotvorena emisija desetogodišnjih obveznica iz 2018. godine) investitori su tražili 6,8 odsto i po toj stopi prodata je tek polovina ponuđenih hartija.

Izvor:Danas

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Srbija ima najskuplje gorivo na prostoru bivše Jugoslavije, ali i među skupljim u Evropi

by bifadmin

Do narednog petka litar dizela u Srbiji koštaće 213 dinara, dok će litar benzina biti 172 dinara.
Iako nešto niže nego prethodne nedelje, građani Srbije i dalje plaćaju najskuplje benzin u regionu, dok samo Hrvati plaćaju dizel skuplje od nas. Za 20 dinara „srpsko“ gorivo skuplje je nego što plaćaju Francuzi, dok smo Bugare i Rumune odavno prevazišli po cenama.

Prema zvaničnim podacima sajta „Global petrol prices“, koji vodi evidenciju o cenama dizela i benzina širom Evrope i sveta, Srbija ima najskuplje gorivo na prostoru bivše Jugoslavije, ali i među skupljim u Evropi.

Portal Nova.rs je poredio cene u 11 država – Hrvatska, Crna Gora, Severna Makedonija, Slovenija, Severna Makedonija, Bugarska, Rumunija, Francuska, Nemačka, Albanija i Mađarska i zaključili su da je cena goriva u Srbija u ogromnoj nesrazmeri za našim standardom.

Sve cene obračunate su u dinarskoj protivrednosti.

Građanin Srbije ima skuplji dizel za gotovo 20 dinara od prosečnog Francuza koji je po životnom standardu daleko iznad stanovnika Srbije koji toči gorivo na NIS ili Gasprom pumpama. No, krenimo redom.

Kada je reč o ceni dizela na prostoru bivše Jugoslavije, samo Hrvatska ima skuplji dizel od nas – 219,6 dinara.

U Crnoj Gori litar dizela košta 184 dinara, u Severnoj Makedoniji 174,3 dinara, dok građani Slovenije izdvajaju 196,6 dinara. U Bosni i Hercegovini potrošači plaćaju 193,1 dinar ovog goriva.

Ni dalje od regiona situacija nije ništa drugačija. Dizel je jeftiniji u Rumuniji, gde iznosi 204,8 dinara, kao i u Mađarskoj 215,3 dinara.

Građani Bugarske plaćaju ovo gorivo 188,4 dinara, dok je u Albaniji skuplje – 224,6 dinara.

Interesantno je da ekonomski jača Francuska prodaje dizel za 196,6 dinara, ali je u Nemačkoj skuplji – 239,5 dinara.

Litar benzina plaćamo 20 dinara više od Francuza

Podaci sajta „Global petrol prices“ pokazuju da Srbija plaća benzin najskuplje u regionu. Litar u Hrvatskoj košta 170,8 dinara, u Crnoj Gori 148,6 dinara, Severnoj Makedoniji 162,6 dinara.

U Bosni i Hercegovini za litar benzina treba da izdvojite 167,3 dinara, dok u Sloveniji košta 158 dinara.

Francuzi plaćaju benzin 20 dinara manje od nas (158 dinara), dok susedni Bugari i Rumuni isto ili nešto više od nas: Bugarska 182 dinara, Rumunija 174 dinara.

Izvor: Nova.rs

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Evropske čeličane gase peći

by bifadmin

Visoki troškovi energije naterali su proizvođače čelika širom Evrope da smanje proizvodnju, a neki upozoravaju da bi čeličane mogle biti i trajno ugašene, što bi ostavilo bez posla hiljade ljudi.

Proizvođač nerđajućeg čelika Aperam bio je prisiljen da zaustavi proizvodnju uprkos čak četiri vetroturbine i preko 50 hiljada solarnih panela u pogonu na istoku Belgije, prenosi SEEbiz.

Kompanija sada mesečno za energiju izdvaja kao nekada u celoj godini i zatvorila je postrojenje s 300 radnika koje je topilo otpadni nerđajući čelik i pretvaralo ga u velike ploče.

– Imamo nešto novca koji će nam omogućiti da izdržimo neko vreme, ali to ne može trajati godinama – rekao je čelnik Aperama za Evropu Bernard Hallemans.

On smatra da će se, ukoliko potraje, desiti deindustrijalizacija sektora poput tog, a da će Evropa postati zavisna od uvoza baznih metala.

Letnje održavanje obično ograničava proizvodnju na oko 80% kapaciteta, ali Hallemans kaže da koriste otprilike polovinu, još od juna, nakon što je Rusija naglo Evropi smanjila snabdevanje gasom, podigavši ionako naduvane cene na nove rekordne nivoe.

U Evropi je udio čelika iz uvoza, većinom iz Azije gdje su cene energije daleko niže, ali su emisije uglja više, porastao s 20 do 25% u 2020. i prošloj godini na 40% u ovoj, dostigavši u prošlim sedmicama vrhunac od oko 50%.

Evropa mora da nađe odgovore, smatra Hallemans.

Prema prošlogodišnjem izvještaju McKinseyja, proizvodnja čelika stvara oko 83 mlrd EUR direktne dodane vrednosti u ekonomiji i direktno zapošljava 330.000 ljudi.

Evropska komisija tvrdi da su mere EU-a zaštitile 195 hiljada radnih mesta u industriji čelika u prošloj godini, ali kritičari upozoravaju da su troškovi energije sada toliko veliki da je uvoz možda jeftiniji čak i uz dodatne zaštitne carine.

Izvor: Mina-Ekapija.com

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci