Romska populacija nije socijalna kategorija već resurs koji bi ova država trebalo bolje da iskoristi, zaključak je konferencije za medije održane povodom predstavljanja rezultata projekta „Lokalna podrška socio-ekonomskoj inkluziji Roma i drugih marginalizovanih grupa u Beogradu“. Ovaj projekat realizovan je u okviru programa Nemačke razvojne saradnje „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji” koji sprovodi Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH u partnerstvu sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.
Kada je GIZ pre pet godina započeo rad na pomenutom projektu, jedna od prvih stavki bila je realizacija istraživanja o uslovima života u dva beogradska neformalna romska naselja. Istraživanje je pokazalo da stanovnici naselja „Antena“ i „Lazari“ nemaju osnovne sanitarne i infrastrukturne uslove, uključujući i pijuću vodu, zatim da ih ne prepoznaju brojne insitucije te da ne ostvaruju prava koja imaju ostali građani naše države, uključujući i pravo na socijalnu i zdravstvenu zaštitu, ali i da su, na sve ovo, u nekim mestima izloženi i opasnom zračenju budući da su njihova naselja izgrađena u blizini dalekovoda. Potvrđeno je takođe i ono što svi mi već odavno znamo – da mnogi od njih nisu završili školovanje i da ne mogu da apliciraju za formalna radna mesta, pa prihode ostvaruju „od danas do sutra“. Takođe, statistika je zabeležila da u ovim naseljima živi 207 stanovnika koji su u proseku nešto stariji od 22 godine, kao i da ukupnu populaciju ovih naselja čini 55 odsto dece koja nemaju pristup osnovnim sadržajima.
Kao što smo pomenuli, sve ovi ovi podaci nisu novost. Da su Romi u lošijem položaju od ostatka populacije naše društvo je svesno već decenijama. Pokušaja da se unapredi život u neformalnim romskim naseljima je bilo, primera radi i GIZ je u pomenuta dva naselja obezbedio cisterne sa vodom i mobilne toalete, ali problem je što oni nisu sistematski, te kad god se neki donatorski projekat završi, sve se vraća na staro.
Ovo nije borba za povlastice, već za ravnopravan položaj u društvu
Ali, da li smo ikada probali da ovu situaciju ne sagledavamo iz socijalnog već iz socio-ekonomskog ugla?
Naime, prema podacima koje je na konferenciji izneo Miloš Mihajlović, načelnik u Sekretarijatu za socijalnu zaštitu u Gradu Beogradu, u našoj prestonici postoje 133 neformalna romska naselja u kojima živi oko 34.000 stanovnika. Starosni prosek beogradskih Roma je 25 godina, što znači da je ova populacija u punoj radnoj snazi.
Umesto da država, ali i privatna preduzeća, iskoriste ovu činjenicu i prekvalifikacijama i dokvalifikacijama, mada nekada one nisu ni potrebne, popuni rupu na tržištu rada koje iz godine u godinu ima sve manju ponudu radne snage, malo ko se hvata u koštac sa ovim problemom.
Istini za volju, bilo je projekata koji su se bavili ekonomskim osnaživanjem Roma, i oni su mahom imali dobre rezultate. Upravo u jednom od njih, koji je realizovala Nemačka razvojna saradnja, Romi su dobijali podršku u osposobljavanju za tržište rada kroz raznovrsne stručne obuke, ali i za samozapošljavanje. Procenat uspešnosti bio je 60 odsto, što znači da je šest od 10 Roma posle ovog programa pronašlo ili sebi stvorilo posao.
Ipak, obuke su samo jedan korak ka unapređenju položaja Roma u Srbiji. Veoma ozbiljan problem su i diskriminacija i negativni stereotipi o ovoj populaciji koji su dodatna prepreka za njihovo zapošljavanje.
Ovde je važno istaći da se Romi i njihova udruženja ne bore za privilegovan već za ravnopravan položaj u društvu. Oni dakle žele da žive u naseljima koja zadovoljavaju osnovne sanitarne uslove, da se školuju, rade i doprinose ovom društvu kao i svi ostali njegovi članovi. Njihovi predstavnici ističu da za ravnopravnost u društvu niko ne bi trebalo da se bori, već bi trebalo da je dobije rođenjem na određenoj teritoriji. Za Rome to trenutno nije slučaj, ali možda će biti jednog dana, kada se promeni njihov udeo na tržištu rada ali i njihova uloga u celokupnom društvu.
Foto: Cihat17, Pixabay
Takođe, to što neko ne vidi ne znači da ne treba da ima život kakav imaju svi ostali, smatra sagovornik B&F-a. „U narodu je uvreženo pogrešno mišljenje da slepe osobe nisu zainteresovane za modne ili neke druge estetske proizvode. A oni, kao i svi ostali, vole lepe stvari. Oni prate Instagram i Fejsbuk, komentarišu jedni drugima fotografije… Više puta sam čuo pitanje: zašto je slepoj osobi bitno da razaznaje boje? To može da kaže samo neko ko vidi i ko ne može da ‘uđe u tuđe cipele’. Jer, i slepe osobe žele da izgledaju lepo, da budu moderne, da uklope boje. To što one ne vide, ne znači da njih drugi ne vide”, objašnjava Krstić zašto će se rukavica praviti u različitim bojama i zašto ima funkciju raspoznavanja boja.
