Vesti

Rat na Bliskom Istoku stvorio je najveći poremećaj u snabdevanju u istoriji svetskog naftnog tržišta, saopštila je danas Međunarodna agencija za energiju (IEA).

Prema njenim navodima, protok sirove nafte i naftnih derivata kroz Hormuški moreuz, kroz koji prolazi 20% svetske nafte, pao je sa oko 20 miliona barela dnevno “na vrlo malu količinu”. S obzirom na ograničene mogućnosti za zaobilazak ovog ključnog prolaza i popunjene skladišne kapacitete, zemlje Zaliva su smanjile ukupnu proizvodnju nafte za najmanje 10 miliona barela dnevno.

Iz tog razloga članice IEA su juče jednoglasno odlučile da stave na tržište 400 miliona barela nafte iz svojih rezervi za vanredne situacije, nadajući se da će time ublažiti poremećaje izazvane ratom.

Očekuje se i pad potrošnje

IEA predviđa da će u martu globalna proizvodnja nafte pasti na osam miliona barela dnevno iako će deo bliskoistočne nafte nadomestiti zemlje koje su van OPEC+, kao što su Kazahstan i Rusija.

Dodatni problem u situaciji kada su i proizvodnja i transfer nafte ograničeni je to što se očekuje da će potreba za ovim energentom u svetu u 2026. rasti. No, zbog aktuelne situacije prognoza rasta njene potrošnje revidirana je u odnosu na prošli mesec, odnosno smanjena za 210.000 barela dnevno na 640.000 barela. Mnoge zemlje su počele da planiraju smanjenje svoje potrošnje, a neke, poput Danske, apeluju i na građane da ne pale automobile ako za tim nema potrebe i da generalno smanje potrošnju energije.

Sve navedeno uticalo je i na cenu sirove nafte koja je u ponedeljak probila granicu od 100 dolara po barelu prvi put posle skoro četiri godine. Naime, poslednji put je nafta premašila 100 dolara posle ruskog napada na Ukrajinu.

Da li će rasti cena nafte?

Dobra vest je da svet još uvek ima dovoljno nafte jer je pre rata postojao višak ponude, zbog čega je i cena bila relativno niska, oko 60 dolara po barelu.

Trgovci naftom još uvek ne veruju da će cena od 100 dolara opstati, oni očekuju njen pad. Fjučersima za isporuku u 2027. i 2028. godini trenutno se trguje u iznosu od nešto malo preko 60 dolara, tvrdi Dan Pikering, osnivač i direktor investicija kompanije Pickering Energy Partners.

Loša vest je da rat sa Iranom traje duže nego što su trgovci očekivali. Istorijski skokovi cena pokazuju da početna opuštenost ustupa mesto realnosti, odnosno suočavanju sa činjenicom da se sukob neće završiti za nekoliko dana. Ukoliko rat potraje i ne nađu se novi načini za podizanje proizvodnje i transport nafte, njeno poskupljenje je sasvim realna opcija. Neki analitičari kažu da bi cena nafte mogla da dostigne i 150 dolara po barelu.

Foto: Zbynek Burival, Unsplash

U današnje vreme finansijska dobit od promene radnog mesta je sve manja, pa sve više zaposlenih bira sigurnost umesto rizika. To je trend koji ekonomisti sada nazivaju „Veliki ostanak“ (Great Stay).

Ovo je veliki zaokret ako se ima u vidu da nam je prethodilo doba “velike ostavke” (Great Resignation), što je naziv za veliki talas dobrovoljnih otkaza koji je počeo tokom i posle pandemije COVID-19, naročito 2021. godine. Tada su milioni ljudi širom sveta – posebno u SAD – napuštali su svoje poslove, često bez odmah obezbeđenog novog, ali bi većinom uspevali da nađu bolji i plaćeniji posao.

Međutim, sada je sve manja finansijska dobit od promene radnog mesta. Prema analizi Instituta Bank of America, medijalna povišica za one koji su promenili posao u januaru ove godine iznosila je oko 4%. To je manje od trećine onoga što su radnici dobijali na vrhuncu 2022. godine (oko 14%), pa čak i manje od povišica koje su bile standard pre pandemije, 2019. godine, prenosi CNBC.

Kraj agresivne borbe za talente

Razlog za ovaj preokret je jednostavan, tržište se „ohladilo“. Tokom 2021. i 2022. godine, poslodavci su se agresivno takmičili za svakog kandidata, gurajući plate uvis čak i za lateralne poteze (prelazak na istu poziciju u drugoj firmi).

Danas je situacija obrnuta. Baza kandidata je ogromna, broj slobodnih mesta se vratio na predpandemijski nivo, a kompanije više nemaju razloga da nude nerealne iznose kako bi privukle ljude.

Nezaposlenost blago raste, a privreda više ne „guta“ radnu snagu kao pre par godina.

Nestala „premija“ za promenu posla

Podaci pokazuju da je jaz između onih koji odlaze i onih koji ostaju skoro nestao. Dok je tokom 2022. i 2023. godine „skakač“ mogao da računa na platu koja raste dva procentna poena brže od njegovog kolege koji ne menja firmu, u 2025. i 2026. godini ta razlika se istopila.

Sada je rast plata za one koji menjaju posao oko 4,4%, dok oni koji ostaju kod istog poslodavca beleže rast od 3,9%. Razlika je postala toliko mala da mnogi radnici procenjuju da se rizik prelaska u novo okruženje, novi tim i pred nove izazove jednostavno ne isplati za tako mali finansijski plus.

„Grljenje posla“ kao nova strategija

Ekonomisti primećuju i fenomen koji nazivaju „job-hugging“ (grljenje posla). Zaposleni postaju znatno oprezniji i čvrsto se drže pozicija koje imaju. Stopa dobrovoljnih odlazaka sa posla pala je sa 3% na oko 2%.

U svetu gde zapošljavanje usporava, a ekonomska neizvesnost raste, lojalnost trenutnom poslodavcu ponovo postaje racionalna ekonomska odluka, a ne samo stvar navike.

Čini se da je era u kojoj je svaka promena donosila „brzu lovu“ završena, sada je fokus na stabilnosti i dugoročnom razvoju unutar poznatog sistema.

Izvor: BIZLife

Foto: phooto, Pixabay

Po bogatstvu i stanju energetike Urugvaj i Srbija su se pre nekoliko godina nalazili na sličnim pozicijama. Međutim danas je Urugvaj daleko razvijeniji. Kako je to maloj južnoameričkoj ekonomiji pošlo za rukom na portalu Klima101 objašnjava Uroš Davidović, doktorand sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Krajem 20. veka, usled prelivanja brazilske, a kasnije i argentinske ekonomske krize, privreda Urugvaja doživljava šok i duboku recesiju koja svoj vrhunac dostiže 2003. godine.

Kriza je ogolela visok stepen zavisnosti izvozno orijentisane urugvajske privrede od znatno moćnijih susednih privreda – Brazila i Argentine. Uočivši ovaj problem, donosioci odluka otpočeli su diverzifikaciju izvoza, fiskalnu konsolidaciju i šire društvene reforme koje su omogućile nov privredni rast.

A onda, 2007. godine, nastupa urugvajska energetska kriza. Kombinacija tri činioca – smanjenja proizvodnje hidroelektrične energije usled suše, poskupljenja proizvodnje termoelektrične energije usled rasta cene naftnih derivata i povećanja tražnje za električnom energijom usled privrednog rasta – uslovila je nestašicu struje širom zemlje.

Ekologija potpomogla privredni razvoj

Poučeni prethodnom krizom, u nameri da uklone još jednu zavisnost koja je uzrok nestabilnosti privrede, ovog puta zavisnost od uvoza naftnih derivata (najpre lož ulja i mazuta kojima je Urugvaj obezbeđivao između 30 i 40% sopstvene proizvodnje električne energije) skupštinskom većinom koju su činili predstavnici svih parlamentarnih stranaka, doneta je strateška odluka o sprovođenju politike energetske nezavisnosti.

Dolaskom profesora fizike čestica Ramona Mendeza Galajna na čelo Ministarstva energetike 2008. godine, otpočinje jedan od najspektakularnijih, najefikasnijih i najbržih elektroprivrednih preobražaja zabeleženih na našoj planeti.

Uprkos opštoj skepsi i pesimističkim očekivanjima pojedinaca i grupa u zemlji i inostranstvu, profesor Galajn je zajedno sa svojim timom sproveo masovnu izgradnju solarnih elektrana, elektrana na biomasu, vetroparkova i novih hidroelektrana.

Za samo pet godina, energetski miks koji su dominantno činili hidroenergija (oko 50%) i fosilna energija (oko 40%) transformisan je u novi miks u kojem obnovljivi izvori čine oko 98% proizvodnje.

Ovim epohalnom poduhvatom, Urugvaj ne samo da je stekao apsolutnu energetsku nezavisnost, već je stvorio procenjenih 50.000 novih radnih mesta, što je oko 3% tamošnje radne snage, stabilizovao je proizvodnju energije, smanjio troškove upravljanja elektromrežom, pročistio vazduh, smanjio ranjivost na klimatske promene, i konačno, smanjio je svoj ugljenični otisak na nivo 30 puta manji od svetskog proseka.

Zelena elektroprivreda može biti profitabilna

Povrh svega, urugvajska elektroprivreda je postala izvoznik, i od primaoca državnih podsticaja pretvorila se u profitabilnu privrednu granu, čijim se prihodima subvencionišu druge delatnosti.

Zeleni preobražaj urugvajske elektroprivrede predstavlja materijalan dokaz da je moguće izgraditi održiv, stabilan, pouzdan, jeftin, čist i profitabilan nacionalni sistem za proizvodnju električne energije, i to u roku od svega nekoliko godina. U svetlu ovog primera, mnogi argumenti da još uvek ne postoji adekvatna tehnologija i da je za tranziciju potrebno nekoliko decenija – naprosto više ne stoje.

Zašto je društvo Urugvaja, koje se ponekad naziva „Švajcarskom Južne Amerike”, pre više od deset godina moglo da sprovede uspešnu zelenu tranziciju elektroprivrednog sektora, a Srbija, koja se nalazi u oblasti globalnog žarišta klimatskih promena, jedva da je otpočela taj proces?

I te kako ima smisla porediti Urugvaj i Srbiju

U pogledu ranjivosti na klimatske promene, koja se meri komponentom tzv. GAIN indeksa, a koja dominantno zavisi od geofizičkih činilaca, Srbija i Urugvaj su 2004. godine bili na istom nivou.

Nakon dvadeset godina, Srbija gotovo da se nije ni makla, dok je Urugvaj svoju ranjivost značajno smanjio, prvenstveno prilagođavanjem ključnih privrednih sektora.

Kada je u pitanju miks na kojem počiva elektroprivredni sistem, trenutno u Srbiji oko 60% proizvedene struje potiče od termoelektrana na ugalj, što je najveći udeo uglja u energetskom miksu u Evropi, oko 30% od hidroelektrana, a oko 10% od obnovljivih izvora – sunca, biomase i vetra.

Ova struktura nije ista, ali je donekle slična energetskom miksu Urugvaja pre tranzicije, u kojem je udeo struje proizvedene iz fosilnih goriva iznosio oko 40%.

Zahvaljujući orografskim osobenostima koje uslovljavaju polje vetra, teritorija Urugvaja globalno je prepoznata kao oblast posebno pogodna za instalaciju vetrogeneratora, zbog čega je tamošnji udeo energije iz vetra relativno visok.

Međutim, i severoistočni delovi Srbije imaju značajan vetropotencijal pogodan za razvoj vetroelektrana. Isto kao što Srbija ima i veliki solarni potencijal koji je već godinama neiskorišćen.

Budući da energetski miks jedne države odražava njenu prilagođenost geofizičkim okolonostima, nikako ne treba tražiti razloge sprovođenja ili nesprovođenja tranzicije u strukturi tog miksa.

Imamo li mi dovoljno sredstava za ovakvu tranziciju?

Teza da je Urugvaj bio bogatij te da je iz tog razloga uspešno sproveo tranziciju nije tačna. Zapravo, 2003. godine Srbija i Urugvaj bili su na otprilike istom stepenu ekonomske moći, merenom nominalnim BDP-om po glavi stanovnika.

Do 2008. godine i Svetske ekonomske krize, obe zemlje imale su približno jednake stope rasta, uz nešto veću uspešnost Urugvaja.

Međutim, od tog trenutka razvojni putevi se razdvajaju. Dok Urugvaj doživljava ekspanziju zahvaljujući diverzifikaciji izvoza i energetskoj tranziciji vođenoj od strane profesora Galajna, Srbija preživljava desetogodišnju stagnaciju praćenu poplavom sistemske korupcije i jačanjem ekstraktivnih političkih i ekonomskih institucija.

Nakon pandemije, obe države beleže rast BDP po glavi stanovnika, ali dok je rast Urugvaja zasnovan na energetskoj stabilnosti i izvozu hrane, dotle se rast Srbije odvija u ekstraktivnim uslovima: trenutni privredni rast Srbije dobrim delom utemeljen je na netransparentnim, džinovskim javnim projektima koji se finansiraju zaduživanjem, a koji su upitne ekonomske isplativosti i gotovo izvesno opterećeni korupcijom.

Istovremeno, rast BDP-a Srbije praćen je višegodišnjim zanemarivanjem elektroprivrede, vodoprivrede i poljoprivrede, kao i neadekvatnim nivoom obezbeđivanja brojnih javnih dobara i usluga.

Sve se dešava u situaciji kada Srbija može i mora da sprovede preobražaj sličan urugvajskom, ne samo zato što se nalazi u jednom od globalnih žarišta klimatskih promena, već i zbog očuvanja konkurentnosti izvozno orijentisanih preduzeća, koja su, od uvođenja CBAM-a od strane EU, u riziku od gubitka svojih tržišnih pozicija.

Urugvajski scenario je moguć i kod nas, u to ne treba sumnjati, ali zahteva adekvatan institucionalni ambijent – pluralističko i demokratsko društvo u kojem je javni interes na prvom mestu, sa zastupljenom meritokratijom koja omogućava nadarenim pojedincima, poput profesora Galajna, da svoje ideje i znanje stave u službu opšteg dobra.

Uroš Davidović, meteorolog i doktorand na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji se bavi ekonomijom klimatskih promena

Izvor: Klima101

Foto: Pexels, Pixabay