U prethodnoj godini prosečno domaćinstvo u Srbiji trošilo je više novca nego što je zarađivalo, pokazali su najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku. Izdaci za zdravlje, obrazovanje, kulturu, odeću i obuću znatno su niži. Evropljani, za razliku od građana Srbije, izdvajaju petinu svog raspoloživog prihoda za stanarinu, kredite, račune i druge povezane troškove.
Postavlja se pitanje zbog čega nam se prioriteti ovoliko razlikuju i da li se razlikuju, kao i da li je kvalitet života u Srbiji uopšte uporediv sa evropskim.
Da najviše novca iz kućnog budžeta ode na hranu i kiriju kaže većina građana Beograda sa kojima je razgovarala ekipa Euronews Srbija.
Ima i onih koji tom spisku značajnih stavki koje stanjuju novčanik dodaju kozmetiku, putovanja, kao i treninge, izlete i rekreativnu nastavu.
Kako se živi u Srbiji
Međutim, utisak o tome kako se živi u Srbiji je različit, pa tako postoji grupa ljudi koja će da kaže da živi daleko bolje nego što je živela, dok će druga da kaže da je svedena na preživljavanje.
Postavlja se pitanje kako je moguće da u inostranstvu ljudi sa mnogo većim platama nego u Srbiji kupuju osnovne životne namirnice koje su mnogo jeftinije nego u Srbiji.
U Srbiji ne samo da je hrana, nego i komunalije su preskupe, kaže za Euronews Srbija Jovan Ristić iz Udruženja „Efektiva“, dok Vesna Perinčić iz Republičke unije potrošača ističe da su komunalne usluge oblast koja posebno pogađa potrošače jer cene tih usluga stalno rastu.
„Stalno smo suočeni sa uvećanim računima i za struju i za vodu, pa i za iznošenje smeća, iako je iznošenje smeća komunalna usluga kao takva u okviru koje imamo različite stavke, i transport i prerada i skladištenje komunalnog otpada i niz stavki koje se, nažalost, sada odvojeno plaćaju, iako su one prema zakonu o komunalnim uslugama predviđene u okviru jedne stavke, dakle, komunalni otpad i upravljanje komunalnim otpadom. Isto tako i u okviru plaćanja drugih komunalnih usluga, vode, imate i struju i niz dodatnih stavki koje se opet odvojeno stavljaju na račune. Dakle, to su sve nameti potrošačima koji nisu u skladu sa zakonom, odnosno koji su već obuhvaćeni tom jedinstvenom uslugom. Upravo na taj način potrošači su izuzetno ugroženi“, rekla je Perinčić.
Šta pokazuje statistika?
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prihodi domaćinstava porasli su nominalno za 11,1 odsto, dok su izdaci za ličnu potrošnju porasli za 11,2 odsto.
Na pitanje šta ukazuje ovaj podatak i da li to znači da ovo povećanje prihoda negde doprinosi relaksaciji kučnog budžeta ili troškovi rastu istim tim tempom, Perinčić kaže da od dva miliona zaposlenih, 44 odsto prima ispod medijalne zarade koja je oko 83.000 dinara.
„To su samo zaposleni, dva miliona zaposlenih. Imamo i penzionere, a minimalna potrošačka korpa iznosi 55.000 dinara prema podacima iz januara, dok je prosečna potrošačka korpa oko 106.000 dinara. Dakle, to ne može da se namiri. Od potrošačke korpe, 40 odsto ide na hranu. Prema podacima Zavoda za statistiku, 20 odsto ide za komunalne usluge, a ako gledamo pojedinačno, za rekreaciju i kulturu, propisano je nekih 2.000 dinara u okviru minimalne potrošačke korpe, za obrazovanje oko 400 dinara. Dakle, smešni iznosi, tako da je logično da se najviše zarađenih sredstava ili prihoda troši upravo na hranu koja je enormno skupa“, rekla je ona.
Perinčić je rekla da u okviru minimalne i prosečne potrošačke korpe upravo za druge izdatke i za druge potrepštine svakog normalnog čoveka, ta sredstva zanemarljiva.
„Na primer, za restorane i hotele, jedva 400 dinara kako je projektovano, dakle, ni za jednu kafu mesečno. Tako da, nažalost, trenutno je takva situacija, nadamo se da će se promeniti, ali statistički podaci su sumorni i tako je kako je“, rekla je ona.
Navodeći da potrošačke tužbe stoje u fiokama jer po njima nadležni ne postupaju, Ristić kaže da je ono što je ostalo u borbi protiv visokih cena – bojkot.
Kako cene da budu niže?
Kada uđu u prodavnicu, svi su potrošači.
„Mi jedino možemo da se borimo bojkotima. To je poslednje sredstvo, nije savršeno, ali to je jedina mogućnost koja ostavlja malom čoveku da se bori. Ovo je borba malog čoveka. Znači, to je poslednja linija odbrane“, rekao je Ristić.
On je podsetio da je postupak protiv četiri maloprodajna lanca zbog sumnje da su se dogovarali o cenama pokrenula Komisija za zaštitu konkurencije 11. oktobra 2024. godine i da se u tome, kako smatra, okasnilo s obzirom na „hitno stanje u društvu“ kada je reč o visokim cenama i to da su građani mogli pre postupka Komisije mogli da vide da se nešto dešava sa cenama koje su rasle.
Perinčić je ukazala na to da su potrošači ugroženi raznim pojavama poput šrinkflacije, odnosno umanjenja gramaže proizvoda.
„Imate identično pakovanje, veliku, na primer, kesicu čipsa. Unutra je jedva 40 grama čipsa ili sladoled koji ne možete više ni da napipate u kesici. Pored toga imamo i grinflaciju, dakle da cene skaču daleko iznad projektovane inflacije, čak i duplo više, jer su u poslednje tri godine, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, oko 36 procenata kumulativno povećane cene prehrambenih proizvoda, što je daleko iznad projektovane inflacije“, rekla je ona.
Mnogi proizvodi na akcijama
Ristić navodi da cene mogu da budu niže što se, kako kaže, vidi po tome da marketi mnoge proizvode nude na akciji.
„Nije ideja da se igramo popusta pa da mi ti posle vraćaš cenu, nego da je skineš na neki normalni nivo. Oboriš cenu za 60 odsto na popustu, pa čekaj – ti i dalje zaradiš na tome. O tome se radi. Radi se zapravo o politikama kompanija unutra. To je glavni problem“, rekao je Ristić.
Kada se cene obore, navodi Ristić, više ljudi će da kupuje i „prodisaće kupovna moć“.
„Nije sve u toj priči – daj da dignemo cenu. Može da se zaradi na količini, manja cena, veća prodaja. Pa to je svima u korist. Korist je i njima da im više curka para. Mi ćemo imati para za neke stvari više. Ljudi će biti zadovoljni. Ovako oni prave tenziju u društvu, to je loše“, smatra Ristić.
On kaže da osim marži, postoji još jedna problem, a to je da veliki trgovinski lanci više nisu lanci za prodaju, već su to lanci, odnosno izložbena mesta za proizvode i prvo treba platiti a neki proizvod uđe u trgovinski lanac, a potom i dodatno platiti za mesto gde će proizvod biti u trgovini – da li bliže kasi, ili dalje, da li na gornjoj ili donjoj polici.
„To se isto plaća. Sve to uvećava cenu. Znači, vi imate i taj problem. Tu bi država mogla da se umeša, da vidi šta se i dokle se plaća. Znači, nije samo marža. Marža je bitan deo, ali i ovaj deo o njemu mora da se priča“, rekao je Ristić.
Izvor: Euronews
Foto: Pixabay
