Ekonomisti većinom smatraju da preduzeća u domaćem vlasništvu teško mogu toliko da napreduju da bi u doglednoj budućnosti bila konkurentna stranim kompanijama, naročito u izvozu. Razlozi za to su brojni, od toga da je za uspeh na globalnom tržištu potrebno finansiranje, organizacija, tehnološka dostignuća i logistika koju mi ovde nemamo, pa do toga da je neophodno povećati konkurentnost kroz ravnopravan tretman domaćih i stranih preduzeća, jačanje institucija i rasterećenje poslovanja.
Kompanije sa većinskim stranim vlasništvom koje posluju u Srbiji ostvarile su u 2023. godini trećinu ukupnih poslovnih prihoda (31,2%), zapošljavale su svakog četvrtog zaposlenog (24,3%) i donosile dva od tri dinara srpskog izvoza (63%), dok su istovremeno stajale iza polovine uvoza (52%), pokazuju podaci Privredne komore Srbije (PKS). Otuda ne čudi što na listi deset najvećih izvoznika u prošloj godini nema nijedne kompanije u domaćem ili bar dominantno domaćem vlasništvu.
„Kada govorimo o ozbiljnoj, masovnoj proizvodnji velike vrednosti koja je globalno konkurentna, cenovno i po tehnološkom kvalitetu, ona se isključivo pripisuje velikim kompanijama, koje imaju ekonomiju obima, ogromne sisteme, organizaciju, logistiku. To teško da može isključivo domaća kompanija, prošlo je vreme kada je to moglo. Nemamo mi ni finansijskih mogućnosti ni tehnoloških znanja za to. Vidimo da ne može jedna Nemačka da se izbori na tom tržištu i oni gube tu borbu“, kaže za B&F Ivan Nikolić sa Instituta društvenih nauka.
Nešto drugačijeg mišljenja je ekonomista Aleksandar Stevanović, koji ocenjuje da postoji način da domaće kompanije grade stabilne pozicije na tržištu i postanu konkurentni izvoznici.
„Kompanije koje drže korak sa inovacijama i usmerene su na produktivnost, poput IT sektora, imale bi šanse, pod uslovom da se smanji zavisnost od subvencija koje često favorizuju strane investitore. Ovako mnoge naše kompanije jesu izvoznici, ali indirektno, kao kooperanti velikih stranih firmi“. Potencijal za razvoj postoji u svim sektorima, pod uslovom da im se pruži fer šansa kroz ravnopravan tretman u ekonomskoj politici i olakšan pristup kapitalu. „Ako se poslovno okruženje dalje liberalizuje i domaći resursi bolje iskoriste, možemo očekivati pojavu novih igrača na izvoznom tržištu“, kaže Stevanović za B&F.
Ko bi mogli biti favoriti?
Prema analizama Privredne komore Srbije, veliki potencijal među najvećim izvoznicima predstavljaju kompanije iz prehrambene industrije gde se mogu izdvojiti Sojaprotein i Delta Holding, ali i preduzeća iz gumarske i industrije plastike.
Prema mišljenju Bojana Stanića, pomoćnika direktora sektora za strateške analize PKS, veće investicije i brži ekonomski rast i razvoj, kao i skupi izvori finansiranja, predstavljaju glavne prepreke domaćim firmama kako bi više konkurisale kompanijama sa stranim kapitalom. „Ima mnogo preduzeća sa značajnim potencijalom, ali teško je biti konkurentan velikim evropskim kompanijama, koje su globalno prepoznatljive“, ocenjuje Stanić za B&F.
„Ukoliko kao kriterijum postavimo izvoz, najperspektivniji sektori za razvoj su svakako auto-industrija na prvom mestu, kao i proizvodnja prehrambenih proizvoda ali i industrija gume i plastike. Treba imati u vidu da je značajan izvoz domaćih kompanija prisutan i u sektoru usluga, pre svega u sektoru informacionih tehnologija, koji poslednjih godina predstavlja jednog od pokretača privrednog razvoja, i tu se posebno ističu domaće kompanije“, navodi Stanić.
Kada je reč o perspektivama toliko hvaljenog IT sektora, koji u prvih sedam meseci ove godine beleži rast izvoza za petinu u odnosu na isti period prošle godine (2,3 milijarde evra naspram 1,9 milijardi evra), Ivan Nikolić smatra da to zaista jeste sektor u kojem naše kompanije mogu da postignu rezultate, ali dodaje da je teško očekivati da izvoz dostigne milijarde. „I sami vlasnici procene da u jednom momentu njihova veličina prevazilazi lokalne kapacitete i da je dalji globalni nastup moguć samo ako uđu u veće sisteme“.
Što veće učešće stranog kapitala, to veći izvoz
Na opasku da na listi top deset izvoznih kompanija nema onih sa dominantnim domaćim kapitalom, Nikolić navodi da to nije najrelevantniji parametar uspešnosti jer ima kompanija koje su okrenute domaćem tržištu, dok su neke neto izvoznici. „Ali, ako govorimo o robnom izvozu, nesumnjivo je zaključak da što je veće strano učešće u vlasništvu, ako je reč o ozbiljnijoj stranoj kompaniji koja je bila strateški investitor, da se za nju vezuje i veći robni izvoz“.
Svetlih primera, međutim, u prerađivačkom sektoru ima i među preduzećima u domaćem vlasništvu, kaže Nikolić, navodeći dve firme sa velikim rastom u proizvodnji računara, elektronskih i optičkih proizvoda. Poznavaoci prilika bi rekli da ovim firmama na ruku idu ugovori o zameni električnih brojila sa EPS-om, ali uvid u podatke pokazuje da sektor iskazuje i značajan izvoz, koji je u prvih osam meseci ove godine ostvario 427 miliona evra u odnosu na 332 miliona evra prošle godine, što je rast od 28,5%.
Aleksandar Stevanović smatra da bi sa manje birokratije, nižim porezima i jačim pristupom kapitalu brže napredovale i neke druge industrije osim onih koje u svojim istraživanjima vidi PKS, pod uslovom da se podstakne slobodno tržište i konkurentnost na svim nivoima. „Nakon što je Srbija izašla iz situacije gde je imala visoku nezaposlenost, niske plate, oskudicu kapitala i mnogo državnih propalih i firmi na budžetu, potrebno je da umesto stvaranja balona super povoljnog okruženja za strane korporacije, krene u pravcu stvaranja povoljnog okruženja za sve firme, posebno domaće“.
Novac nije problem ali i jeste
Ogromnu većinu domaće privrede čine mikro, mala i srednja preduzeća, kojima je teško da se takmiče sa multinacionalkama. Ukoliko manje firme ne mogu da se pozicioniraju kao direktni snabdevači na inostranom tržištu, onda je njihova šansa u tome da se uključe u lance snabdevanja i da tako osiguraju plasman svojih sirovina, poluproizvoda i proizvoda, smatra Bojan Stanić.
Iako su subvencije koje daje Vlada značajno uvećane i imaju širi opseg, one često nisu pristupačne malim firmama. Da bi preduzeće dobilo podsticaje, uglavnom mora da ima veću proizvodnju i plan da zaposli veći broj radnika. S druge strane, podsticaji koji su namenjeni manjim kompanijama, posebno u oblasti poljoprivrede i prerađivačke industrije su ograničeni i mnoga preduzeća koja su zainteresovana ne mogu da ih dobiju, navodi Stanić.
Cena po kojoj domaće kompanije dolaze do novca nije zanemarljiv faktor u celoj situaciji i oko toga su ekonomisti uglavnom saglasni. Bojan Stanić kaže da je referentna kamatna stopa i dalje relativno visoka, a jedan od glavnih problema za mala preduzeća i početnike u poslovanju je ograničen pristup izvorima finansiranja i zato je potrebno uključivanje privatnih domaćih i stranih fondova na tržištu kapitala.
Aleksandar Stevanović smatra da bi jeftiniji izvori finansiranja svakako pomogli, ali da nisu jedini ključ uspeha. „Istina je da se domaće kompanije često suočavaju sa visokim troškovima zaduživanja, što dodatno otežava konkurentnost i ograničava širenje. Ako bi banke ponudile pristupačnije kredite, a povećanje kreditnog rejtinga Srbije vodi ka tome, verujem da bi se otvorio prostor za rast – ali samo pod uslovom da pratimo reforme koje će olakšati poslovanje u celini“.
Ivan Nikolić smatra da je realno da ovde cena kapitala bude nešto viša zbog našeg geopolitičkog položaja, činjenice da smo van EU i naše ekonomske snage. Preduzeća jesu u relativno nepovoljnijem položaju od konkurencije po tom osnovu, ali zato izvlače neke druge koristi. „Ako je cena kapitala viša, cena poslovanja je niža, pa se to može kompenzovati. Nije to toliko ograničenje kao što je nekada bilo“, uveren je Nikolić.
Jelena Stjepanović
Biznis Top 2023/24 u izdanju časopisa Biznis i finansije, novembar 2024.
Foto: blueMix, Pixabay
