Iako se ogromne sume novca ulažu u njihov razvoj, pojedini stručnjaci tvrde da avioni na hidrogenski pogon ne mogu u skorijoj budućnosti zameniti tradicionalne letelice koje koriste fosilna goriva.
Zbog zagrevanja planete, i države i kompanije izdvajaju sve veće iznose za razvoj automobila na električni pogon i aviona na hidrogenski. Električni automobili su već na ulicama ali njihovo omasovljenje još nije izgledno, ne samo zbog njihove cene, već i zbog problema u izradi baterija. S druge strane, avioni na vodonik su veoma pristuni u najavama za budućnost, ali ne i u praksi. Ideja o proizvodnji goriva iz vodonika zvuči veoma lepo i održivo jer se ovaj gas smatra ekološki najzahvalnijim gorivom pošto sagorevanjem dva molekula vodonika nastaje molekul vode, dakle ono nema štetne nusprodukte. Međutim, teorija i praksa se ovde razmimoilaze.
Jedna od skupljih tehnologija
Prema analizi koju je izradio portal Clean Technica, da bi hidrogenski avioni ušli u komercijalnu upotrebu u putničkom saobraćaju, potrebno je još mnogo rada i investicija, a čak i kada bi bio kreiran bezbedan hidrogenski avion i infrastruktura za njegovo punjenje, cena letenja bi bila toliko visoka da bi ovakve letove mogla da priušti manjina stanovnika visokorazvijenih zemalja, a kamoli siromašnih.
Jer, proizvodnja aviona na hidrogenski pogon je veoma skupa i kompleksna. Ali zanemarimo tehniku i mehaniku, i pozabavimo se ekonomijom. Ovo gorivo bi se za avione koristilo u tečnom stanju. Tečni vodonik na tržištu drži zaista visoku cenu – pomoću najjeftinijeg načina proizvodnje istog, u morskim vetroparkovima, koji nije baš pouzdan, dobija se kilogram tečnog vodonika za 3,5 dolara, što je deset puta skuplje od, primera radi, kilograma prirodnog tečnog gasa koji je takođe skup. No, posle proizvodnje, treba ga i transportovati a prevoz tečnog vodonika pomorskim putem košta 9,3 dolara po kilogramu. Iz tog razloga se 85 odsto vodonika koji se danas koristi proizvodi na mestu njegove upotrebe. To znači da bi na aerodromima trebalo da postoje postrojenja za dobijanje tečnog hidrogena ili bar cevi za dovod ovog energenta, što teško da će se desiti, posebno kada su u pitanju mali aerodromi.
Ni kamioni ne pomažu
Postoji i opcija dovoženja vodonika kamionima na aerodrome, što je veoma skup i rizičan poduhvat. Skup zato što prevoz košta 10 dolara po kilogramu a rizičan jer je ovo gorivo nestabilno i lako zapaljivo. Kada se zapali stvara jednu od najviših temperatura plamena i izuzetno je eksplozivno. Nije problem ni sama njegova eksplozivnost koliko činjenica da su njegovi molekuli toliko mali da se često dešava da cure, a njihovo curenje se često ni ne registruje.
Zbog svega navedenog, u retkim zemljama u kojima se vodonik toči na stanicama za gorivo, ono ima veoma visoku cenu. U Kaliforniji ona dostiže i 25 dolara po kilogramu. Ovo je skupo i za automobile a kamoli za avione.
Jer, uzmimo za primer putnički avion Erbas A321, jednu od najčešće korišćenih letelica za prevoz putnika. U nju staje najmanje 18 tona kerozina. Budući da vodonik proizvodi 2,5 puta više energije od kerozina, ovom Erbasu bi bilo dovoljno 7,4 tona tečnog vodonika. To je nekoliko velikih cisterni doveženih na aerodrom i veoma dugačak proces punjenja, što bi napravilo ogromnu gužvu na već zakrčenim aerodromima. Ali, zanemarimo gužve. Cena punjenja aviona vodonikom bila bi otprilike 10 puta veća nego cena punjenja kerozinom. Mnogo više se isplati dovesti ga cevima, ali prvo treba uložiti u postavljanje istih. Dakle, novi troškovi.
Koliko je vodonik zapravo zelen?
Problem je i to što bi avioni morali znatno promeniti dizajn kako bi u njih mogli da stanu rezervoari sa vodonikom, pošto su oni drugačijeg oblika i ne mogu stati u krila kakva sada postoje, kao što može na primer kerozin.
I poslednji argument, ali ne i najmanje važan, je da je za proizvodnju tečnog vodonika potrebna velika količina električne energije, a svi znamo kako se struja u većem delu sveta proizvodi, uprkos naporima da se energetika ozeleni.
Izvor: Clean Technica
Foto: akitada31, Pixabay
