kina

Sjedinjene Države progoni „bauk“ tehnološki dominantne Kine, i čine sve da se ta prevlast ne ostvari. Nužnost da se zaustavi Kina je jedina stvar oko koje su se složili i demokrate i republikanci na nedavno održanim predsedničkim izborima. Ali imajući u vidu šta pokreće kineski napredak, Amerika malo šta može da učini da taj uspon omete, a kamoli da ga zaustavi. Naprotiv, „oslobađanje“ od Kine može Sjedinjene Države veoma skupo da košta.

Izbori obično u prvi plan stavljaju razlike. To se pokazalo i na nedavnim predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama. Ishod ovih izbora, koji će ostati upamćeni kao jedni od najosporavanijih u američkoj istoriji, imaće duboke implikacije na mnoge aspekte američke politike. Pa ipak, postoji jedno pitanje oko kojeg se slažu i domokrate i republikanci: nužnost da se „zaustavi“ Kina.

Američka vlada – a sve više i Evropska komisija – uveliko tvrdi da je Kina svoj ekonomski i tehnološki napredak postigla nepravedno, na način koji nema veze s tržištem, već zahvaljujući sveprisutnom uticaju kinsekih vlasti na ekonomiju. Geostratezi često forsiraju ovo gledište, uveravajući nas da je Kina uspela zahvaljujući modelu „političkog kapitalizma“ pod striktnom kontrolom države, koja ne samo da usmerava razvoj tržišta, već i po potrebi preusmerava resurse u oblasti za koje proceni da će Kini doneti globalnu prednost.

Ali temeljnija analiza kineskih rezultata pokazuje da je ovakav stav, najblaže rečeno – jednostran, piše Danijel Gros, nemački ekonomista i direktor Centra za evropske političke studije u Briselu za portal „Project-Syndicate“.

Kina na vreme naučila „japansku“ lekciju

Kineski lideri su na vreme naučili upozoravajuću lekciju na primeru Japana. Japansko Ministarstvo međunarodne trgovine i industrije je tokom sedamdesetih godina prošlog veka steklo gotovo mitsku reputaciju u svetu zbog očiglednog uspeha u usmeravanju resursa ka razvoju strateških sektora. Japan je proglašen za ekonomsko čudo i mnogim zemljama je savetovano da se ugledaju na japanski razvojni model.

Ali osamdesetih godina, japanski balon nekretnina je pukao, a rast je znatno usporio. Ispostavilo se da mnogi sektori koje je pomenuto ministarstvo podržalo zapravo nisu uspeli. Ono što je zaista pokretalo rast Japana nije bila vizija ministarstva šta je potrebno razvijati, već visoka stopa štednje i brzorastuće obrazovanje veoma disciplinovane radne snage. To su u velikoj meri i faktori koji su pokretali kineski razvoj.

Kineske vlasti ne forsiraju državna preduzeća

Suprotno onome što tvrde zapadni lideri, pa i dobar deo ekonomskih analitičara, kineske vlasti su kontinuirano nastojale da smanje učešće države u ekonomiji, jer su državna preduzeća manje efikasna od privatnih firmi i samo je oko trećine njih u Kini profitabilno. Do 1978. godine, gotovo 100 odsto ekonomskog proizvoda Kine poticalo je iz javnog sektora; danas je taj udeo opao na manje od 20 odsto.

U modernoj Kini, kao i u tradicionalno kapitalističkim zemljama Zapada, sredstva za proizvodnju nalaze se pretežno u privatnim rukama, država ne pokušava da nameće kompanijama odluke o tome šta će proizvoditi i koliko će to koštati.

Pravi pokretači: štednja i obrazovanje

Pravi pokretač kineskog uspeha je visoka stopa štednje, koja iznosi skoro 40% kineskog BDP-a , i više je nego dvostruko veća od stope štednje u SAD i Evropi. To Kini daje ogromne resurse za ulaganje i uspostavljanje osnova za tehnološko vođtsvo. Ono što kineska država jeste uradila je ogromno povećanje ulaganja u dostupnost i kvalitet obrazovanja, ističe Gros.
Kina je u domenu srednjeg obrazovanja već u potpunosti uhvatila korak sa Zapadom. Rezultati testiranja OECD-ovog programa za međunarodnu procenu učenika pokazuju da su kineski srednjoškolci daleko bolji u rešavanju problema od svojih američkih ili evropskih vršnjaka.

Kada je reč o kvalitetu visokog obrazovanja – koje je stvarni ključ tehnološkog vođstva – ono je eksplodiralo u Kini tokom poslednje dve decenije. Prema američkoj Nacionalnoj naučnoj fondaciji, Kina sada školuje više nego dvostruko više inženjera i ima više recenziranih naučnih i inženjerskih publikacija od Sjedinjenih Država. Kina je nadmašila i Evropsku uniju u trošenju na istraživanja i razvoj, a prema trenutnim kretanjima procenjuje se da bi po tom osnovu trebalo bi da dostigne SAD tokom naredne decenije.

Ako SAD i uspe da uništi „Huavej“, Kina ima još mnogo takvih

Iako se vodi pravi linč protiv kineske kompanije Huavej, ona je samo jedna od mnogih kineskih firmi koja je za razvoj svojih proizvoda iskoristila taj ogoroman „fond“ sačinjen od miliona mladih kvalitetnih inženjera. Čak i ako Sjedinjene Države uspeju da unište Huavej, pojaviće se neke nove visokotehnološke kompanije u Kini, predvođene podjednako kvalitetnim talentima.
Kako kineska ekonomija raste, ona se prirodno manje oslanja na izvoz, a generacije njenih novih inženjera uspevaće da savladaju sve veći broj tehnologija. Drugim rečima, planovi kineskih vlasti za naredne godine verovatno bi se ostvarili i bez državne intervencije.

Ko bi se, ustvari, koga oslobodio?

Suprotno tome, američka strategija koja započinje ekonomskim „odvajanjem“ od Kine – ima male šanse za uspeh. Izolovanje od Kine bi moglo biti izvodljivo, ali bi ono bilo i kontraproduktivno.
Trgovina uvek podrazumeva dvosmernu zavisnost. Zato, ako bi se Americi dopala ideja da se „oslobodi“ Kine prekidom trgovinskih veza, istovremeno bi platila visoku cenu za „oslobađanje“ Kine od Amerike. Isključivanje kineskih dobavljača sa američkog tržišta predstavlja indirektno subvencionisanje domaćih skupih proizvođača. Na kraju, efekat smanjenja bilateralne trgovine bio bi jednak Trampovim neuspelim rezultatima u borbi carinama protiv Kine – najskuplju cenu će platiti američki potrošači.

Ne samo uzaludno, već i skupo

A šta se dobija za tu cenu? Ograničavanje pristupa Kine nekim ključnim američkim tehnologijama moglo bi doneti promenu u kratkom roku, ali je malo verovatno da će znatno usporiti razvoj Kine. Sami ljudski i finansijski resursi kojima će Kina raspolagati u narednoj deceniji obezbeđuju ovoj državi dobru osnovu da dominira mnogim visokotehnološkim sektorima, sa ili bez američkih doprinosa.

Zaključak je jasan: sledeća američka administracija trebalo bi da prihvati nastavak kineskog ekonomskog i tehnološkog uspona. Možda joj se neće svideti ideja da Kina pretekne Sjedinjene Države u narednoj deceniji, ali dalji pokušaji da se spreči takav ishod bili bi ne samo uzaludni, već i skupi, poručuje Gros.