Kabinet Ane Brnabić saopštio je da je usvojio predlog izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji, te ga šalje u Skupštinu Srbije na usvajanje. Tom prilikom nisu obznanjene promene, već su se prvi put mogle pročitati četiri dana kasnije na sajtu parlamenta.
Zaobilazno do zaokreta
Reč je o potpunom zaokretu kada se govori o građevinskom zemljištu, najvećem bogatstvu svake veće urbane zajednice. Ukida se nadoknada za promenu namene državnog zemljišta, odnono dosadašnji korisnici moći će bez nadoknade da steknu i svojinu na korišćenom placu. Naravno, kao vlasnik možete i da menjate namenu svog zemljišta, uz uslov da se držite urbanističkih propisa.
Postupkom koji se sada već našao u skupštinskoj proceduri zaobilazno se pitanje nadoknade za konverziju zemljišta reguliše dijametralno suprotno od važećeg Zakona o konverziji, donetog, inače, 2015. godine.
Matrica razmišljanja
Priča počinje još sredinom 2001. godine kada je donet Zakon o privatizaciji, moglo bi se reći ishodište problema. Osmišljen u okviru neoliberalne matrice razmišljanja i shvatanja da je „privatizacija lek za sve nevolje“, pored ne malih koristi, iznedrio je i niz novih nedoumica.
Brzo se uočilo da mnogi preduzetnici kupuju pojedina preduzeća samo zbog lokacije na kojoj se nalaze. Ova pojava je naročito bila vidljiva u Beogradu, gde su upravo vodeći biznismeni kupovali preduzeća ne da bi razvijali proizvodnju, već da bi na povoljnim lokacijama kasnije gradili zgrade, odnosno radi posla koji će im kasnije donositi mnogostruko veći profit.
Zakonske obaveze po kupovini dotadašnjih društvenih ili državnih preduzeća bile su minimalne, firma je najviše tri do pet godina morala da održava dotadašnju delatnost, a i u tom periodu broj zaposlenih mogao se redukovati uz plaćanje otpremnina, obično na nivou desetomesečne plate.
Sićom do zemljišta
Javnost je zdušno podržavala dopunu tumačenja privatizacije, posebno kada se uvidelo da je jedan biznismen gotovo za siću kupio preduzeće ne zbog firme već zbog izuzetno velikog placa blizu dva najveća stadiona u glavnom gradu. Drugi je kupio Luku Beograd ne da je revitalizuje, već zbog velikih površina zemljišta na samo 750 metara od centra prestonice vazdušnim putem. Ispostavilo se da i u drugim gradovima postoje slične anomalije.
Pokazalo se i da privatizacija nije jedini način da se pojavi problem „konverzije zemljišta“. Ne mali broj preduzetnika je za siću kupio preduzeća u stečaju ne da bi oživeo posrnuli rad, već da bi nad placem stekao pravo korišćenja nadajući se povoljnoj konverziji u budućnosti. Slično je i sa kupovinom prezaduženih preduzeća, kada novi vlasnik uloži siću računajući da će u dogledno vreme uslovi za konverziju korišćenog zemljišta biti promenjeni.
Pofit bez rada
Kada su proleća 2012. godine došli na vlast, naprednjaci, u osnovi bivši radikali, održali su reč iz opozicionog perioda i 2015. godine doneli Zakon o konverziji, po kome je moguće da vlasnici preduzeća kupe i zemljište na kome imaju samo „pravo korišćenja“. Uslov je da plate cenu po tržišnim uslovima ili da u pojedinim slučajevima budu oslobođeni ove obaveza, uz izuzetnu složenu proceduru i zahtevne preduslove.
U međuvremenu, sve cene, posebno građevinskog zemljišta i nekretnina, uočljivo su rasle i tek sada je postalo i „slepcu“ vidljivo koliko je promena vlasništva nad zemljištem stvar profita bez rada. Pritisci da se ublaže uslovi ili promeni shvatanje privatizacije naglo su uvećani kada su neke države nastale na području bivše Jugoslavije, ukinule sličnu nadoknadu. Treba odmah reći da je tok privatizacije i uslovi u kojima je izvršena u njih bila bitno povoljnija nego u sankcijama „gušenoj“ Srbiji.
Nepravično i protivustavno
Pitanje je 2013. godine razmatrao i Ustavni sud Srbije. Zaključak najviše sudske instance je da je „ukidanje nadoknade za konverziju zemljišta nepravično i suprotno Ustavu Srbije“. Potom je 2015. godine doneto rešenje od koga se mnogo očekivalo. Zorana Milanović, tadašnja resorna ministarka, najavila je da je u pitanju zakon koji će se odnositi na oko 10.000 placeva u državnom vlasništvu na kojima će tadašnji korisnici moći da plaćanjem nadoknade promene namenu i zidaju zgrade.
Procenila je da će od ove dažbine u naredne dve-tri godine biti oko 1,260 milijardi evra, od kojih bi polovina, 630 miliona evra, slilo u Fond za restituciju, druga polovina u budžet, što države, što opština.
Nije jasno zašto, ali naplata takse je išla slabo, i svake godine sve slabije i za osam godina prikupljeno je tek 36 miliona evra, otprilike sto puta manje nego što je ministarka predviđala. Sumnje da republički i opštinski organi ignorišu obavezu i da rade prema pritisku iz poslovnog sveta javile su se od prvih dana. No, zahtevi da se analizira rad državnih službi iz ovog segmenta nisu uvažavani.
Kada cene podivljaju
Ceo problem je naglo dobio na težini kada su cene stanova i placeva, time i profit investitora, počele da „divljaju“. Država je na građevinsku delatnost računala kao na glavnu aktivnost u dizanju bruto nacinalnog dohotka. Tako je u rast BDP udeo građevinarstva pojedinih godina iznosio i 30, usluga 10 odsto, dok je, primera radi, prerađivačka industrija doprinosila tek 1,6 odsto. Time je država potpuno zapostavila proizvodnju sa inostranstvom razmenjivih roba, što je vodilo neprekidnom rastu minusa u spoljnotrovinskoj razmeni.
Minus peglaju doznake srpskih gastarbajtera i rastuće inostrane investicije. Ovakav koncept ekonomske politike doveo je Srbiju u zavisnost od građevinske aktivnosti, dok se strana ulaganja privlače sve većim subvencijima, koja su za domaće ulagače minimalna. Izgleda da je nagloj promeni naprednjaka spram pitanja konverzije zemljišta najviše doprineo pad građeviske aktivnosti tokom pandemije za najmanje 10 odsto, ali i u poslednjim sezonama kada je zaraza već potisnuta.
Takođe, strani ulagači izgleda da se više neće zadovoljavati samo novčanim subvencijama. U prošlogodišnjoj „Beloj knjizi“ Savet stranih investitora je predložio da se, ukoliko se u roku od deset godina od izdavanja građevinske dozvole izgradi objekat, korisnik oslobađa nadoknade za konverziju zemljišta. Ukoliko, međutim, ne izgradi, plaćao bi nadoknadu u razumnoj meri, otprilike deset evra po hektaru ako je reč o Beogradu, odnosno tri evra za druge, manje atraktivne, sredine.
Populistička politika
Aktuelni ministar za građevinarstvo Goran Vesić zalagao za ukidanje naknade za konverziju. I sada, kao i tada, govori o 5.000 pripremljenih parcela čiji bi korisnici ulagali, ali kada ne bi bilo nadoknade.
Drugim rečima, kada bi građevinsko zemljište dobili besplatno. Navodno je nadoknada sprečila da ulože 1,57 milijardi evra. Organizacja NALED, anketirala je 13 stranih preduzeća spremnih da u izgradnju ulože 67 miliona, ali su odustali zbog nadoknade ukupne vrednosti 3,2 miliona evra.
Javnost je reagovala negativno već i na samo pominjanje mogućnosti da se, praktično, državno zemljište besplatno dodeli investitorima na kojima bi oni grabili bukvalno hiljade i hiljade evra. Naravno da je to jasno i naprednjacima, zato su i doneli još važeći Zakon o konverziji.
Problem je što ih je populistička ekonomska politika dovela u preveliku zavisnost od građevinske aktivnosti. Uporno ističu da je za zidanje i sada spremno više od 5.000 parcela čija bi aktivacija angažovala navodno oko 300.000 radnika u Srbiji. Poređenje sa poslednjih deset sezona, inače istaknutih po gradnji, pokazuje da bi građevinski radovi, skupa sa pratećim delatnostima, u najboljem slučaju mogla da aktiviraju najviše 60.000 zaposlenih.
Gubitak nemerljiv
Međutim, gubitak od ukidanja nadoknade bi mogao biti gotovo nemerljiv. Tržišna vrednost mnogih od oko 10.000 parcela u Beogradu je premašila 10 miliona evra ponaosob. I što je još važnije, cena zemljištu raste kako se zajednica razvija. Tek da se vidi o kakvom blagu je reč, a u Srbiji ima oko 660.000 hektara građevinskog zemljišta.
Izvor: 021.rs
Foto: Pixabay
