Ljudi su stekli preimućstvo nad ostalim živim bićima zahvaljujući sposobnosti da uspostave i održe saradnju. Ali naša najveća prednost je i naša najveća slabost. Sklonost da uvažavamo samo informacije koje su u skladu sa našim uverenjima i iluzija da znamo i razumemo mnogo više nego što zaista znamo, takođe su posledica toga što je naš razum evoluirao u zajednici sa drugim ljudima.
Jednom uobličena uverenja su čudesno otporna. Naizgled razboriti ljudi često se ponašaju iracionalno u odbrani svojih stavova, čak i kada im se predoče više nego očigledni dokazi koji opovrgavaju njihovo gledište. Pomenute i slične konstatacije proizilaze iz mnoštva istraživanja koja se sprovode u potrazi za odgovorom zašto tako teško menjamo stečeno mišljenje, ignorišući sve ono što se ne uklapa ili direktno protivreči našim uverenjima.
Enigma razuma
Ipak, i dalje je malo odgovora na ključnu zagonetku: kako smo postali takvi? Upravo tim problemom bave se stručnjaci iz oblasti kognitivne nauke Hugo Mersje sa Francuskog instituta za istraživanja u Lionu i Den Sperber sa Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti u svojoj knjizi „Enigma razuma“, u izdanju Univerziteta Harvard.
Autori ukazuju na to da je naš razum produkt evolucije podjednako kao i hod na dve noge. Zato naš razum i pored svih novih tehnologija, u osnovi i dalje funkcioniše po principima koji su ga formirali u afričkoj savani, sa glavnim ciljem – da preživimo kao vrsta.
Konstatacija da ono što je nečija najveća snaga potencijalno je i njegova najveća slabost, važi i za evolutivni razvoj čoveka. Mersje i Sperber, govoreći o ljudskom razumu, ističu da je naša najveća prednost nad ostalim živim bićima sposobnost da rešavamo probleme kroz međusobnu saradnju, jer je saradnju teško uspostaviti i gotovo podjednako teško održati.
Stoga, ljudski razum se nije razvijao za rešavanje apstraktnih, logičkih problema, pa čak ni da olakša zaključivanje iz novih podataka, nego da reši situacije koje sa sobom nosi život u saradničkoj grupi. Dakle, ono što u domenu apstraktnog razmišljanja može delovati nelogično i glupo, sa stanovišta preživljavanja u zajednici može se pokazati kao veoma korisno.
Kada bi miševi grešili kao ljudi, odavno bi ih istrebile mace
Među mnogim ustanovljenim oblicima pogrešnog mišljenja, jedno od naučno najdokumentovanijih je sklonost ljudi da prihvate informaciju koja potvrđuje njihova uverenja, a da odbace onu koja im protivreči. Primer je i istraživanje na Univerzitetu Stanford među studentima suprotavljenih stavova: jedni su podržavali smrtnu kaznu zbog uverenja da ona smanjuje stopu kriminala, a drugi su to opovrgavali i zalagali se za njeno ukidanje.
Kada su im predočene dve lažne studije, jedna koja je isticala samo podatke u prilog preventivnog efekta smrtne kazne, a druga one koji su takav efekat negirali, studenti su validnost podataka procenjivali isključivo u skladu sa prethodo formiranim stavom. Po završetku eksperimenta, i jedni i drugi su bili još uvereniji da je njihovo mišljenje jedino ispravno.
Ako je razum oblikovan da donosi valjane sudove, onda je ovakva greška u razmišljanju ozbiljna manjkavost. „Miš koji bi razmišljao na taj način odavno bi postao doručak nekoj mački“, upozoravaju Mersje i Sperber. Ali činjenica da je uprkos tome čovek uspeo da opstane i čak stekne nadmoć nad drugim živim bića, upućuje da je takvo ponašanje moralo da ima važnu adaptivnu funkciju.
Zašto nas razum danas izdaje?
Ona se, prema mišljenju Mersjea i Sperbera, odnosila upravo na preživljavanje kroz život u zajednici. Ljudi stalno teže uspostavljanju međusobnih odnosa, ali i međusobnom nadmetanju. Stoga bi subjektivno prosuđivanje činjenica najpre trebalo shvatiti kao „pristrasnost u moju korist“. Naime, ljudi najčešće ne greše „nasumično“. Suočeni s argumentima nekog drugog, vrlo smo vešti da u njima uočimo slabosti, ali smo po pravilu slepi za manjkavosti u našim stanovištima.
Dvojica naučnika objašnjavaju da ovo iskrivljavanje odražava evolutivni zadatak razuma: on treba da osujeti da nas drugi članovi naše grupe izigraju. Kroz život u malim grupama lovaca-skupljača, naši preci su prevashodno bili zaokupljeni svojim društvenim položajem i nastojanjem da ne budu oni ti koji će rizikovati svoj život u lovu, dok ostali ostaju bezbedni u pećini. Tu je od male koristi bilo jasno rasuđivanje, a mnogo više moć ubeđivanja i pronalaženje argumenata u sopstvenu korist.
Ali među mnogim pitanjima o kojima su brinuli naši preci svakako nisu bili preventivni efekti smrtne kazne, niti su morali da se nose sa manipulacijama selektivno plasiranih podataka, lažnim vestima ili Tviterom. Otuda ne čudi da nas naš razum danas izdaje. Mersje i Sperber zaključuju da se ljudska vrsta našla u apsurdnoj situaciji: svet koji smo stvorili međusobnom saradnjom je postao toliko složen a promene do te mere brze, da naš razum ne može sa tim da se izbori jer nije u stanju da evoluira tolikom brzinom.
Šta stvarno znamo o toaletu
Do sličnih zaključaka su došle i njihove kolege Stiven Sloman, profesor na Univerzitetu Braun, i Filip Fernbah, profesor na Univerzitetu Kolorado, baveći se ovom temom ali iz suprotnog ugla. Oni su u svojoj knjizi „Iluzija znanja“, istraživali koliko danas prihvatamo mnogo toga oko sebe „zdravo za gotovo“. Recimo, kako radi toalet. Mislimo da to danas svi znaju. Ali, da li zaista znaju?
Sloman i Fernbah navode rezultate istraživanja na prestižnom američkom Univerzitetu Jejl, koje je sprovedeno među upravo dilomiranim studentima. Od njih se tražilo da prvo rangiraju svoje znanje o tome kako funkcionišu svakodnevne stvari kao što su toaleti, patent-zatvarači ili cilindrične brave. Nakon toga su dobili zadatak da detaljno, korak po korak, objasne kako svaka od tih naprava radi i da ponovo procene svoje znanje o njima. Pokazalo se da su toaleti komplikovaniji nego što izgledaju, a po završetku testa, studenti su svoje znanje ocenili daleko nižim ocenama, odnosno postali su svesniji svog neznanja.
Sloman i Fernbah navode još mnogo primera koji dokazuju kako ljudi veruju da znaju daleko više nego što stvarno znaju, jer se oslanjaju na znanja do kojih su došli drugi. Zašto bismo se mučili proučavajući kako funkcioniše toalet, kada možemo da ga koristimo zahvaljujući genijalnoj ideji koju je smislio i sproveo neko drugi. „Mi se oslanjamo na znanje drugih još od vremena kada smo otkrili kako da lovimo zajedno, što je verovatno bilo ključno za našu evoluciju. Da je svaki pojedinac insistirao na tome da ovlada obradom metala pre nego što se latio noža, ko zna kada bismo izašli iz bronzanog doba“, kažu dvojica američkih naučnika.
Poricanje do groba
Druga strana medalje je da uporedo sa novim otkrićima i znanjima do kojih dolazi nauka i preduzimljivi pojedinci, raste i neznanje kod većine ljudi. To nije veliki problem kada je potrebno da primenimo neku novu tehnologiju – ogroman broj ljudi u svetu danas upotrebljava računare i mobilne telefone a da ne znaju ništa o tome kako se oni prave, već samo kako da ih najjednostavnije koriste.
Ali iluzija o dubini našeg znanja i razumevanja i te kako nas može dovesti u nevolju kada donosimo vrednosne sudove. Recimo, kakve mogu biti dugoročnije posledice upotrebe određene tehnologije, za koga bi trebalo da glasamo na izborima, ili da li ćemo vakcinisati svoju decu?
Baveći se upravo rizicima u oblasti zdravlja zbog širenja dezinformacija i kvazi-naučnih dokaza, psihijatar Džek Gorman i njegova ćerka Sara Gorman, specijalista za zdravstvenu politiku, u svojoj knjizi „Poricanje do groba“, dolaze do ne baš ohrabrujućeg zaključka.
U situacijama kad se osećamo ugroženim, poteškoće u ispravnom rasuđivanju nisu samo posledica nedovoljnog znanja, već prevage emocija nad objektivnim vaganjem dostupnih informacija. Nauka uporno pokušava da suzbije neistine iznošenjem činjenica, dok uspešni političari znaju da je manipulacija osećanjima daleko delotvornija od snage argumenata. Ali nauka ne sme da posegne za istim sredstvom, jer kada to uradi – više nije nauka.
Bojana Maričić
Broj 175/176, jul/avgust 2020.
Foto: Pixabay
