rezerva

U okolini je jedno od najvećih ležišta jadarita, minerala u kome ima podosta litijuma, poslednjih decenija jedne od najtraženijih sirovina.

Bez ovog metala nije moguće proizvoditi baterije ni za električne automobile, ni za komjutere, ni za mobilne telefone. Kao izuzetno lak, litijum se upotrebljava i u avioindustriji, a koristi se i za proizvodnju raketnih goriva.

Preduga priprema

Može se reći da je u lozničkom kraju pravo blago, procene su da samo na najvećem nalazištu ima oko 136 miliona tona. Toliko se nalazi još samo u po jednom rudniku u Čileu i Argentini.

Međutim, mada su rezerve otkrivene još 2004. godine, otvaranje rudnika je još u fazi predpripreme. Predsednik Srbije je razočaravajućim glasom podsetio da je svojevremeno srpska vlada za dalje propitivanje ležišta ugovorila krajnje skromnu rudnu rentu.

„Sada se živ jedem, hoću da poludim“, razgnevio se Vučić na predizbornom mitingu. Nije se usudio da građane detaljnije upozna koliko Srbija dobija od kanadske firme „Rio Tinto“, jedne od vodećih rudarskih kompanija u svetu za istraživačka prava i radove koja podrazumevaju i pravo prednosti u slučaju da dođe do eksploatacije.

Cena resursa

Isto pitanje se više puta potezalo i povodom tri odsto NIS-a za vađenje nafte. Tvrdilo se da je reč o izuzetno niskoj stopi, baš kao što i kineski „Ziđan“ izdvaja jako malo za crpljenje Borskog rudnika bakra i zlata.

Zakonska obaveza je pet odsto vrednosti izvučene iz utrobe zemlje. Predsednik je po pitanju rudne rente bio i oprezan; podsetio je da bi bilo veoma teško naknadno menjati davno dogovorene uslove poslovanja, s obzirom da su u oba slučaja novi vlasnici mnogo uložili.

Takođe, postoje države, i to ne mali broj njih, koje vodeće kompanije privlače još nižom naknadom za izvađene resurse, pa bismo u slučaju da precenimo nadoknadu ušli u rizik da nas istraživači napuste.

U delu javnosti je ustaljeno mišljenje kako Srbija jeftino rasprodaje svoje resurse, pogotovo rudne. U tvrdnji ima istine, zakonska obaveza za vađenje metala je pet, za vađenje nafte sedam odsto vrednosti izvađene količine.

Dok je bio u vlasništvu države Srbije, NIS dugo nije ni plaćao rudnu rentu, tek je dve godine pred privatizaciju utvrđena nadoknada od tri odsto, povišena na sedam znatno nakon što je Gaspromnjeft postao novi vlasnik. Za vađenje gline, laporca i ostalog građevinskog materijala taksa je jedan odsto.

Popaljivanje mase

Osim rudne rente država Srbija direktno uzima i 15 odsto dobiti svakog pa i rudarskih preduzeća. Posredne dobiti država, zajednica u celini, ima od zapošljavanja i zarada ovdašnjeg stanovništva, saradnje kompanija sa domaćim dobavljačima i drugim poslovnim partnerima. Tu je i doprinos tehnološkom razvoju, korektan odnos prema lokalnoj zajednici.

Ipak, najviše se dobija razvojem prerađivačkih delatnosti naslonjenih na izvađenu rudu. Dobit, i po ljude, i po državu je tim veća što su prerade modernije i sa što finalnijim proizvodnim programom. Dobit po jedinici proizvoda je u svakoj ozbiljnoj prerađivačkoj fabrici znatno veći nego što je kod vađenja rude.

Pogledajmo šta bismo dobili kada bismo, primera radi, udvostručili rudnu rentu, čime često, pogotovo pred izbore, stranački lideri „popaljuju“ masu.

Beznačajno za budžet

Godine 2017, kada su cene goriva i ruda bile osetno, ali ne previše iznad višegodišnjeg proseka, država je od rudne rente pribavila 5,2 milijarde dinara; od rudnika metala je pristiglo 1,3, od naftaša 1,12 milijardi. Ostatak je za vađenje uglja, građevinskog materijala i eksploataciju mineralnih voda.

Rudne rente, čija je visina u javnosti ocenjena niskom, su u budžet unele 2,4 milijarde. To je činilo manje od 0,2 odsto državne kase, beznačajno za budžet.

Ako bismo udvostručili rentu, što je žestoko uvećanje i čime bismo izbili baš u svetski vrh po nadoknadi, dobili bismo još dvadesetak miliona evra. Pitanje je koliko je uopšte upitno upuštati se u prepirku sa kompanijama i rizikovati da napuste ovdašnja nalazišta, kao što nam se desilo kada smo povisili nadoknadu za crpljenje ležišta bornih sirovina.

Prerađivačka industrija

Čini se da je od povike na visinu nadoknade, mnogo korisnije razvijati domaće kapacitete za rudarenje i naslanjajuću prerađivačku industriju. U ovom trenutku nismo dovoljno snažni da sami razvijamo velike kompanije u rudarstvu, gde su ulaganja velika a povrat uloženog je spor, čini se da je uputnije razvijati fabrike za prateće rudarske poslove.

Još bi bilo efikasnije kada bismo razvijali prerađivačku industriju. Ne samo da vadimo i topimo rudu i berzanski prodajemo bakar, već da država Srbija podstiče osnivanje i razvoj preduzeća za brojne prerade crvenog metala.

Ne samo da vadimo litijum, već i da proizvodimo baterije i elektromobile. Naravno, i mnogo šta drugo za šta je potrebna rudna sirovina sa ovog područja.

Dogovor oko ekologije

Dobit od ovakve orijentacije je kroz masovno zapošljavanje, zarade, ali i tehnološki razvoj bez kojeg će budućim generacijama biti veoma teško. Istovremeno, pak, voditi i računa o zaštiti životne sredine, čemu su, primera radi, ovdašnji naftaši u poslednjih desetak godina poklonili dosta pažnje i uložili novac.

Tako je umesto povike na visinu rudne rente mnogo bolje sa „Rio Tintom“ dogovorati oko ekoloških normi prilikom veoma složene tehnologije izdvajanja litijuma. Takođe, korisnije od podizanja rudne rente na crpljenje bakra je sa „Ziđinom“ pregovarati o tome da se u novom rudniku u okolini Bora „Čukari peku“ koristi podzemnom eksploatacijom, a ne neuporedivo spornijom metodom zarušavanja.

Izvor: 021.rs