robot

Ako bi se rukovodili elementarnom finansijskom računicom, veštačka inteligencija bi bila mnogo isplativiji kandidat za poziciju izvršnog direktora u preduzeću nego čovek. Zagovornicima ove opcije stoje na putu istraživanja među upravljačima, akcionarima i zaposlenima u kompanijama, koja pokazuju da ogromna većina smatra kako bi mašina verovatno bolje računala, ali bi zato bila očajan sagovornik i pregovarač, i samim tim bi donosila „sumnjive“ odluke. Malo je onih koji veruju da će mašine ikada biti u stanju da komuniciraju kao ljudi.

Kompanija za onlajn klađenje „NetDragon Websoft“ sa sedištem u Hong Kongu, koja godišnje prihoduje 2,1 milijardu dolara, imenovala je prošloga avgusta novu izvršnu direktorku. „Prva dama“ u kompaniji, Tang Ju, zadužena je da na osnovu podataka na nivou cele grupe donosi odluke o daljoj poslovnoj strategiji, procenjuje rizik i predlaže mere za povećanje produktivnosti koje bi ujedno snizile troškove. Drugim rečima, odgovorna je za sve ono što bi trebalo da radi jedan tipičan izvršni direktor.

Stvar je u tome što Tang Ju nije nimalo tipična. Ona radi 24 sata dnevno sedam dana u nedelji, nema godišnje odmore i za sav taj trud ne prima platu. Ulaže nadljudske napore u svoj posao i nema nijednu ljudsku potrebu, jer je – robot.

Vlasnici kompanije „NetDragon Websoft“, koji u promotivnim spotovima o novoj izvršnoj direktorki ne propuštaju da istaknu kako bezrezervno veruju u veštačku inteligenciju, tvrde da do sada nisu imali bilo kakvu finansijsku štetu, iako robot upravlja imovinom koja se procenjuje na 10 milijardi dolara. Naprotiv, kompanija je uverena da će im Tang Ju, koja ne pati o ljudskih slabosti (uključujući i očekivanja da bude plaćena za svoj rad), obezbediti zavidan deo kolača na svetskom tržištu metaverzuma, za koje se procenjuje da će do 2025. dostići vrednost od 280 milijardi dolara.

Preplaćeni da proizvode gubitke

Kompanija iz Hong Konga je, međutim, i dalje izuzetak u odluci da na samom vrhu operativne hijerarhije zaposli veštačku inteligenciju. Štaviše, u lavini tekstova o zameni ljudske radne snage robotima, sve su češći zajedljivi komentari da su izvršnim direktorima puna usta hvalospeva o automatizaciji kada govore o tome da bi ona trebalo da zameni radnike, ali da niko od njih ne upire prstom na sebe.

Ako su razlozi za automatizaciju pre svega veća produktivnost uz finansijske uštede, zar ne bi bilo logično da se, pored magacionera, vozača kamiona, službenika na manje zahtevnim administrativnim poslovima i ostale „boranije“, porazmisli i o rezanju troškova automatizacijom izvršnih direktora sa astronomskim platama? Neke računice u SAD pokazuju da izvršni direktor danas ima prosečnu platu koja iznosi oko 400 prosečnih radničkih plata, ali je mnogo primera da ta razlika može biti i veća.

Tako je izvršni direktor Amazona Endi Džesi nagrađen 2021. godine izdašnom sumom od 213 miliona dolara, što je jednako ukupnoj zaradi koju je te godine primilo 6474 zaposlenih u ovoj američkoj kompaniji. Amazon, osim što je poznat kao žestoki zagovornik automatizacije, uključujući i sopstvene redove, proslavio se tokom prošle i ove godine i po tome što je zbog posledica tekuće krize otpustio 27.000 radnika, uprkos blistavo plaćenom izvršnom direktoru.

Stoga je i najtvrdokornijim pobornicima slobodnog tržišta teško da opravdaju astronomske bonuse mnogih izvršnih direktora kada se oni uporede sa njihovim učinkom u preduzeću. Studija koju je sproveo univerzitet Kornel u više od 400 američkih kompanija je pokazala da je u petini firmi sa najbolje plaćenim izvršnim direktorima, ulaganje od 100 dolara za nešto manje od deset godina donelo dobit od 265 dolara. Tokom istog perioda, u petini firmi sa najmanje plaćenim izvršnim direktorima, ulaganje od 100 dolara je obezbedilo zaradu od 367 dolara. Dakle, izvršni direktori koji su bili manje plaćeni su i pored toga doneli veću zaradu svojim kompanijama od onih preplaćenih.

Zagovornici da se izvršni direktori zamene robotima, često se pozivaju na još pogubnije primere, kada su prvi ljudi u kompaniji doveli preduzeće do katastrofalnih finansijskih rezultata. Među kandidatima za vrh crne liste je Dejvid Zaslav, izvršni direktor „Vorner brosa“, koji je dobio 247 miliona dolara 2021. godine, a naredne je proglašen za najgoreg izvršnog direktora jer su zbog njegovih strateških promašaja akcije kompanije pale za 37%. U tom društvu su izvršni direktor „Hiltona“ Kris Neseta, koji je zaradio 55,9 miliona dolara a proizveo gubitke od 720 miliona, izvršni direktor „Boinga“ Dejvid Kalhun, koji je nagrađen sa 21,1 milion dolara a napravio je gubitke od 12 milijardi dolara. I tako dalje, ima ovakvih primera na bacanje…

Kada se na taj način postave stvari, čini se da bi bilo kakav robot bolje upravljao preduzećem od ovakvih stručnjaka, koji se podvode pod ljude. Kao glavni razlog za loše odluke navodi se način na koji se nagrađuju izvršni direktori sa akcentom na godišnjem bonusu a ne na plati, koji ih zato podstiče da se usmere na kratkoročne, sopstvene interese umesto na dugoročne rezultate. No, da li je rešenje u promeni sistema nagrađivanja, ili u tome da se ljudi i na ovim pozicijama zamene mašinama? Posebno ako se ima u vidu da već sada veliki broj podataka na osnovu kojih izvršni direktori donose odluke, prikuplja i obrađuje veštačka inteligencija?

I od lošeg ima gore

Ma koliko nadmoć u baratanju gomilom podataka i osnovna finansijska računica o isplativosti bile na strani robota, brojna istraživanja o automatizaciji poslovanja, uključujući i novija poput onog koje je sproveo OECD, pokazuju da je (ne)sposobnost mašina da kvalitetno komuniciraju ključna prepreka za ovakvu mogućnost. Jedna od autorki OECD istraživanja, Margareta Lejn, navodi da su u njihovim analizama kako bi automatizacija u različitim profesijama doprinela privrednom napretku, izvršni direktori na samom začelju liste.

Preko 95% članova upravnih obora, vlasnika i akcionara ukoliko je kompanija na berzi, izjasnilo se protiv veštačke inteligencije na čelu preduzeća, jer pre svega ne mogu sebe da zamisle da razgovaraju, raspravljaju i konsultuju se sa robotom. Ovaj deo ispitanika je vrlo rezervisan prema odlukama koje bi donosila veštačka inteligencija, jer statistika i brojke jesu važne, ali one ne znače mnogo bez poslovnog iskustva i razmene mišljenja. To naročito važi za iznenadne, pa time i teško predvidive situacije samo na osnovu matematike, kao što je slučaj u sadašnjoj krizi.

Identično viđenje imaju i menadžeri u kompanijama, kojima je teško da prihvate da bi podnosili izveštaje robotu, a još teže da bi mašini morali da objašnjavaju svoje ideje i pravdaju predloge za unapređenje poslovanja. Nisu mnogo raspoloženiji ni da u nabavci, prodaji i drugim vidovima saradnje sa partnerima i klijentima pregovaraju sa mašinom, ako bi ona bila na čelu neke od firmi sa kojima posluju. Glavne sumnje vezane su za komunikaciju, jer ocenjuju da mašine, ma koliko napredne, nisu u stanju da razumeju razlike u stavovima, pogotovo kada su u pitanju nijanse koje nekada mogu biti od presudne važnosti u poslu.

Slične zamerke ima i većina zaposlenih, s tim što je oko 30% radnika izjavilo da bi mašina možda ipak bila bolji izvršni direktor. Ali Margareta Lejn smatra da je ovaj procenat upitan i da on možda više odslikava negativan odnos radnika prema preplaćenim izvršnim direktorima, nego njihovo poverenje u veće sposobnosti veštačke inteligencije. To sugerišu drugi odgovori, u kojima gotovo 98% zaposlenih ne želi da u razgovorima za posao komunicira sa robotom, niti da im neposredni nadređeni bude „automatizovan“.

Mada se komunikacija ne navodi kao ekonomska stavka u bilansima kompanije, kada dođe do poslovnog neuspeha uvek se pokaže da je loše razumevanje među zaposlenima bilo jedan od najvećih problema. Ovo upućuje da je malo ljudi koji su zaista vešti u komunikaciji, ali je očigledno još manje onih koji veruju da će mašine u tome ikada dostići, a kamoli prestići čoveka.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 208, april 2023. 

Foto: Aideal Hwa, Unsplash