Iako je Dragana Milanović diplomirala italijanski jezik i književnost, umesto nekog „mirnijeg“ posla izabrala je da od starih mašina za šivenje, preostalih iz ugašenog posla njenih roditelja, i sestrine skromne ušteđevine, napravi sopstvenu proizvodnju kvalitetnih i modernih košulja. Posle osam godina rada, preduzeće „Roberto Baressi“ je poznato širom Srbije. Usred krize, koja je posebno pogodila proizvođače poslovne odeće, kompanija ne brine o egzistenciji već pravi planove za izvoz, a Dragana Milanović je proglašena za mladog menadžera 2020. godine u izboru Srpske asocijacije menadžera.
Dok se tehnologije i način života menjaju neverovatnom brzinom, čini se da mentalitet odoleva uticaju vremena. Već godinama istraživanja javnog mnjenja pokazuju da mladi posle završetka školovanja mahom žele da pobegnu iz ove zemlje, a oni koji još nisu spakovali kofere – da rade u državnim preduzećima.
Ipak, život često demantuje ovakve generalizacije, kao u slučaju mlade preduzetnice koja nije tražila ni državni, niti bilo kakav drugi posao, već je zasukala rukave i sama ga stvorila.
Dragana Milanović je završila italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu a potom, zbog zasnivanja sopstvenog posla, i master iz marketing menadžmenta i odnosa s javnošću na FON-u.
Novi posao pod starim imenom
Uprkos tome što su roditelji želeli da radi neki „mirniji i spokojniji posao“, odlučila je da nastavi tamo gde su oni stali, odnosno da oživi preduzeće „Roberto Baressi“ koje je nekada u dvorištu njihove porodične kuće u Ivanjici vršilo uslužno šivenje za poznate brendove, uglavnom italijanske, kao što su „Cavalli“, „Robeta Scarpa“, „La Martina“. Njeni roditelji su taj posao početkom ovog veka ugasili, ali nisu rasprodali sve mašine i prateću opremu.
„Dakle, već sam imala polaznu osnovu, samo je trebalo da je iskoristim na pravi način. Znala sam da je to ozbiljan poduhvat i da će se preda mnom naći mnogo prepreka, ali sam bila odlučna da probam. Srećom, imala sam i veliku podršku sestre Ivane, koja je suosnivačica preduzeća. Tako smo nas dve 2013. godine, pune entuzijazma, pokrenule novi posao pod starim imenom”, priseća se Dragana svojih prvih preduzetničkih koraka.
Pokazalo se da joj znanje italijanskog jezika i česta putovanja u ovu zemlju itekako mogu biti od koristi u poslu, jer joj omogućavaju da bude u toku sa trendovima. Od pomoći je bio i urođeni „njuh“ za ono što nedostaje domaćem tržištu, koje je u tom trenutku, kako kaže Milanović, bilo „željno kvaliteta“.
Ime „Roberto Baressi“ zadržale su zbog planova za izvoz, ali i zato što asocira na Italiju, epicentar svetske mode. Osim toga, u pomenutoj zemlji našle su veoma kvalitetne sirovine, koje su se pokazale kao njihov glavni adut.
„Na tržištu koje je već bilo zasićeno i stranom i domaćom konkurencijom, morale smo se nečim istaći. Donele smo, pokazalo se, ispravnu odluku da to bude kvalitet sirovina. Posle dužeg traženja dobavljača na sajmovima u Milanu i Firenci, ali i preko poslovne mreže ’LinkedIn’, uspele smo da nađemo kvalitetan tekstil i da napravimo računicu kako da našem, dosta skromnijem tržištu, ponudimo cenovno prihvatljive proizvode”, priča Dragana.
To su učinile odričući se velike zarade na razlici između troškova proizvodnje i krajnje cene, te su košulje pravljene od skupog i izuzetno kvalitetnog pamuka prodavale po cenama prilagođenim džepu srpskih kupaca. Primera radi, košulja od pamuka koji nabavljaju iz Italije, u londonskim prodavnicama košta između 150 i 200 funti, a kod njih pet puta manje.
Šta se sve može sa skromnom ušteđevinom
Sestre su posao otpočele sa minimalnim kapitalom koji je Ivana uštedela radeći nekoliko godina u jednoj korporaciji. „Na osnovu toga smo uzele prvi kredit za pokretanje proizvodnje. Kada kažem da nam je početni kapital bio vrlo skroman, ne šalim se, zaista nismo imale mnogo novca. Ali smo odlučile da sve što imamo uložimo u dobre materijale iz Italije, od kojih smo napravile prvu seriju muških košulja. Kada smo njih prodale, stekle smo verne mušterije, koje su se uverile da naš proizvod zaista vredi, a potom smo gradile posao, kamen po kamen. Danas imamo i mušku i žensku liniju proizvoda, i nismo više specijalizovane samo za košulje, već smo proširile asortiman i na kapute, pantalone, majice i svilene bluze”, kaže Dragana.
Prve košulje prodavale su u svojoj radnji, malom prodajnom objektu u novobeogradskom „Belvilu“. Tamo su radile dve osobe, od kojih je jedna bila Dragana. „Radni dan mi je tada dosta dugo trajao jer sam imala više zaduženja. Pokušavala sam da oformim listu korporativnih klijenata, radila sam u trgovini, bila jedina kontakt osoba u firmi i često putovala do naše proizvodnje, kako bih obezbedila da sve dobro funkcioniše. Vodila sam računa i o prisustvu na društvenim mrežama, jer smo kroz njih uspevale da zainteresujemo klijente da dođu i posete nas uživo. Sve to je bilo veoma naporno“, priznaje Dragana, „ali mi je pomoglo da do tančina razumem ceo ovaj posao”.
Srećna okolnost je bila, nastavlja ona, što nisu morale mnogo da ulažu u reklamu: „Pročulo se da tu negde postoji mala radnja gde se rade dobre košulje i ljudi su počeli da nam dolaze po preporuci. Nakon godinu dana, otvorili smo i drugu radnju. Pet godina kasnije, imale smo pet prodavnica”.
U početku su zapošljavale nekoliko žena koje su im šile košulje, ali sa rastom narudžbina morale su da menjaju organizaciju posla. Posle detaljne analize svojih kapaciteta, odlučile su da je vreme za prebacivanje dela proizvodnje na autsorsing. Sada za šivenje angažuju kooperante iz nekoliko gradova Srbije, dok su u svojim proizvodnim pogonima zadržale krojače.
Zatim su, može se reći, ušle u „mirne vode“ stabilnog rasta, ali ni tada sestre Milanović nisu sedele skrštenih ruku već su neprekidno „opipavale puls“ domaćeg tržišta, pokušavajući da nađu dodatne niše. Jedna od njih bili su klijenti koji kupuju košulje po meri.
„Ne biste verovali koliko ljudi želi odeću krojenu baš za njih. Nekima je to statusni simbol, neki imaju realne potrebe za tim jer se, na primer, bave određenim sportom, pa su drugačije građe od prosečnih modela. Imamo i one koji rade košulju za poseban događaj, kao što je venčanje, krštenje i slično”, kaže Dragana i dodaje da se naše tržište sve više otvara za košulje po meri, ali da, iako tražnje ima, naši proizvođači oskudevaju u znanju i umeću, pa iskustvo moraju tražiti u inostranstvu.
Bolje posluju nego pre korone
Pandemija korona virusa je svuda u svetu odložila veselja, proslave, poslovne događaje i mnoge druge prilike za koje ljudi rado uskaču u svečanu odeću. Rad od kuće podstakao je prodaju udobne sportske obuće i odeće, na štetu onih koji proizvode garderobu za poslovne ljude.
Konsultantske kuće u poslednjih godinu i po dana redovno objavljuju spiskove industrija koje su najteže pogođene korona krizom, odnosno onih u kojima se očekuje gašenje velikog broja preduzeća, i uvek su proizvođači odeće pri vrhu ove sumorne liste.
Međutim, vlasnica brenda „Roberto Baressi“ kaže da će ova kompanija iz aktuelne krize izaći još jača: „Mi smo taj period iskoristili da transformišemo poslovanje i prilagodimo se novim dešavanjima u svetu. Ugasili smo neke radnje, koje su imale smisla tokom našeg razvoja, ali nisu opravdavale trenutni status, a pojačali smo onlajn prodaju, koja je doživela ekspanziju. Preusmerili smo energiju na nove proizvode i to se pokazalo kao pun pogodak. Naši razultati su porasli u odnosu na period od pre korone, jer smo na vreme reagovali i preusmerili se na nov način rada”.
Zato sada, umesto da brine o pukom preživljavanju, rukovodstvo ovog brenda pravi planove za osvajanje novih tržišta, u nadi da će Dragana ostvariti osnivački san o izvozu. Za te potrebe angažovali su i konsultante iz inostranstva koji će im pomoći u plasiranju njihove robe van granica naše zemlje, a uložiće i dodatna sredstva u podizanje kvaliteta proizvoda i proizvodnih procesa na viši nivo. „Ideja nije da budemo najveći, ali jeste da budemo najbolji”, samouvereno tvrdi Dragana Milanović.
Marija Dukić
