teorije zavere

Naše veoma užurbane živote iznenada je pauzirao korona virus, pružajući nam priliku da razmislimo o sebi i o društvu u kojem živimo. Tako smo shvatili da nam mnoge stvari koje smo do sada kupovali nisu bile potrebne, a da nam je potrebno nešto što se ne može kupiti – druženje sa ljudima, zajednički smeh, grljenje, kaže za BiF mladi austrijski futurolog Tristan Horks, čije predavanje je naša publika imala priliku da čuje na SMART CITY Festivalu 2020.

Tristan Horks je austrijski antropolog i futurolog koji ima pomalo nesvakidašnji posao. Radi pri Institutu za budućnost (Zukunftsinstitut), gde prati najvažnije društvene trendove i razvija strategije za suočavanje sa promenama koje iščekuju moderna društva. Antropologija je, kaže, od velike pomoći u tom poslu, jer mu omogućava da bolje razume ljudsko ponašanje: „Humanistički futurizam koji praktikujem, ne bavi se samo tehnologijom već i ljudima i njihovom sposobnošću da se prilagode promenama“. Institut sarađuje sa brojnim kompanijama, jer im ovakva znanja pružaju uvid čak i u to koji tehnološki uređaj će imati „prođu“ na tržištu a koji neće.

B&F: Od čega najviše zavisi sudbina neke tehnologije na tržištu?

Tristan Horks: Pre svega od toga koliko je korisna, potom od dobre reklame, ali i od umeća kompanija da steknu poverenje kupaca. Ipak, danas upotrebljavamo i neke uređaje koji nam nisu zaista potrebni. Hiperprodukcija tehnologije je posledica trke za zaradom, pa kompanije često izbacuju na tržište i rešenja za probleme koji ustvari ne postoje. Zato moraju veštački da ih prave ili da bar stvore privid da ti problemi postoje, što je posao njihovih ogromnih marketinških odeljenja. Ali nekada ni to ne pomaže – dobar primer su pametne naočare koje su na tržište plasirali i Google i Amazon Alexa. Naš institut je, analizirajući stvarne ljudske potrebe, predvideo da ovakve naočare neće zabeležiti veliki uspeh. I zaista, nema ih više.

B&F: Mediji su prepuni prognoza o tome kako će pandemija radikalno promeniti naš način života na duži rok. Da li smo zaista pred takvim zaokretom?

Tristan Horks: U kontekstu društvenih promena pandemija nije donela ništa novo, samo je ubrzala već postojeće trendove: onlajn obrazovanje, rad od kuće, smanjenje potrošnje nepotrebnih stvari… Sve to se već dešavalo, samo ne u ovom obimu. Trenutno, industrija putovanja deluje kao najveći gubitnik ove krize, ali meni se čini da će dugoročno najveću štetu pretrpeti preterani konzumerizam. Ljudi su tokom karantinskih mera shvatili koliko su do tada kupovali nepotrebnih stvari i prestali su to da rade. Zato u budućnosti možemo očekivati okretanje kvalitetu umesto kvantitetu, što bi u neku ruku bio povratak na stare vrednosti, kada smo ređe kupovali stvari jer su nam duže trajale.

B&F: Ali pandemija nije pogodila sve industrije podjednako. Neke tehnološke kompanije su tokom ove krize povećale svoje bogatstvo.

Tristan Horks: One su priča za sebe. Većina njih, iako dolazi iz liberalnih ekonomija, svoj uspeh suštinski zasniva na monopolu. U njihovim delatnostima, delom zahvaljujući i njima samima, nema jake konkurencije. Kakvu konkurenciju ima Amazon? Ako vam je potrebno neko vreme da se setite ko bi uopšte mogao da mu bude konkurencija, onda ona možda i nije tako jaka. Razlog za to je što nema odgovarajuće regulative koja bi na globalnom nivou mogla da spreči ovakvo monopolsko ponašanje.

B&F: Ali kad god se pomene potreba za većom regulacijom njihovog poslovanja, uvek se predočavaju i suprotni argumenti – da su to privatne kompanije koje posluju po principima slobodnog tržišta…

Tristan Horks: Istina. Mi imamo tendenciju da sve sisteme bez kojih je moderan način života postao nezamisliv, poput komunalnih, doživljavamo kao nešto što bi trebalo da bude pod kontrolom države, bilo da se radi o zdravstvu, vodosnabdevanju ili nečemu trećem. Ali retko ko tako gleda na internet, iako je on široko rasprostranjen i služi za različite svrhe – pribavljanje dokumenata, plaćanja, poslovanje, informisanje… I pored toga, ne postoji neki čvrst skup pravila koji bi bolje štitio građane od zloupotreba na internetu.

To ne moraju nužno biti zakoni. Postoji još jedan način da se reguliše funkcionisanje mreže, a to je demokratizacija algoritama. Većina platformi na kojima se ovih dana razmenjuju informacije imaju algoritme o kojima mi znamo jako malo. A upravo preko ovih algoritama nama se ciljano nude određene informacije.

B&F: Da li se to odnosi i na aktuelno bujanje lažnih vesti i teorija zavere?

Tristan Horks: Da. Svedoci smo poplave lažnih vesti koje se sistematski fabrikuju, a da niko zvanično ne reaguje. Aktuelna kriza veoma pogoduje popularnosti lažnih vesti, jer se one zasnivaju na najvećim ljudskim strahovima. S druge strane, one nekome donose korist, zato se to i zove ekonomija privlačenja pažnje.

Društvene mreže možda najbolje ilustruju ovu problematiku. Primera radi, na Fejsbuku takve vesti imaju ogromnu publiku i veliki broj reakcija, što znači da su dobre za privlačenje oglašivača. Zato u ovoj kompaniji radi između 40 i 60 kognitivnih neurologa koji podstiču ljude da se „pecaju“ na sadržaje koji pretenduju da budu popularni, i da ih dalje promovišu.

Ali niko ne može zabraniti Fejsbuku da posluje na taj način. Jedino što možemo da uradimo kao društvo je da evoluiramo, da naučimo da ne nasedamo na takve sadržaje.

B&F: Da li je ova kriza prilika da evoluiramo? Šta smo tokom pandemije naučili o sebi?

Tristan Horks: Tokom karantinskih mera na početku pandemije videli smo izuzetnu solidarnost – ljude ujedinjene u želji da se zajedno izbore protiv ovog virusa. Oni su pomagali jedni drugima, poštovali mere zaštite… Ako iz ove perspektive gledate na to vreme, možete čak osetiti i neku vrstu nostalgije, što je prilično nenormalno.

Međutim sada, tokom drugog zatvaranja, čini se da nemamo više ni živaca ni energije da to prihvatimo spokojno. Ljudi imaju utisak da sve ovo predugo traje, muči ih ekonomska nesigurnost, ali i usamljenost. Posebno mlade. Oni su, prema svim istraživanjima, najusamljenija generacija. To može delovati čudno jer su stalno na pametnim telefonima, umreženi sa celim svetom, ali upravo ova pandemija je pokazala da to jednostavno – nije dovoljno. Kuckanje preko telefona ne može zameniti pravo druženje.

B&F: Koliko su osnovana predviđanja da će upravo današnji mladi, takozvana generacija Z, platiti i najveću cenu ove krize?

Tristan Horks: Kada se govori o generacijama, često se zaboravlja da su od aktuelnih starosnih grupa na planeti najuspešnija generacija bejbi bumeri, kojima društvo, čini mi se, ne pridaje neki značaj. A oni su posle Drugog svetskog rata izgradili svoje zemlje iz temelja i uspeli da postignu životni standard koji je danas nedostižan. Nijedna generacija posle njih nije bila toliko ekonomski uspešna. Mi milenijalci smo nekako uspeli da se održimo iznad vode, da živimo ne bezbrižno kao bumeri, ali bar pristojno, ali čini mi se da oni koji će doći posle nas, generacija Z, nema mnogo šansi.

Primera radi, deca rođena tokom pandemije, takozvani koronijalci, biće spremni za tržište rada onda kada mi primenimo sve lekcije koje smo naučili tokom ove krize. Njih će, dakle, sačekati donekle uređeno društvo.

Međutim, najveći teret ove krize će podneti upravo generacija Z, dakle oni rođeni između 1997. i 2012. godine. Oni će ući na tržište rada u najgorem mogućem trenutku u bližoj istoriji – kada kompanije bankrotiraju ili otpuštaju čak i iskusne radnike koji značajno doprinose poslovanju. Pokušavaće da apliciraju za stipendije, stažiranje ili posao zajedno sa armijom ostalih nezaposlenih koji imaju bogatije radne biografije.

Ipak, njihova prednost u odnosu na starije generacije je digitalna pismenost. Oni su maltene od rođenja umreženi, što bi im mogao biti veliki plus kada se smiri pandemija.

B&F: Koliko će takve egzistencijalne okolnosti uticati na njihove vrednosti? Da li će generacija Z biti motivisana da menja svet na bolje?

Tristan Horks: Mala je verovatnoća za to. Oni su od rođenja izloženi velikim nesigurnostima. Ta generacija je preživela posledice velike ekonomske krize iz 2008. a sada preživljava pandemiju. Generacije rođene u ovako teškim vremenima su obično veoma realistične i ne gaje velike ideale. Dakle, mladi na kojima svet ostaje će biti pragmatični, radiće zato što žele da prežive a ne da bi menjali svet, i neće razmišljati o utopijama.

Bif: Kao futurolog i antropolog, kako vidite našu budućnost kada virus bude poražen? Da li ćemo biti u stanju da se vratimo normalnom životu?

Tristan Horks: Utešno je to što sada kao najveću pretnju doživljavamo teoretičare zavera i ljude koji odbijaju da nose maske, a koji su u relativno malom broju. Pre nekoliko decenija najveća pretnja je bilo nuklearno naoružanje. Kada tako sagledate situaciju, onda ona i ne zvuči toliko loše. Ovo je samo virus i on može i mora biti poražen. Ljudska vrsta je preživela mnoge izazove u svojoj istoriji, pa će preživeti i ovaj. Trenutno neki veoma pametni i obrazovani ljudi privode testiranja vakcina kraju. Vakcinisaćemo se i štititi još neko vreme, a onda će osvanuti dan kada ćemo moći da se zagrlimo bez straha od zaraze. I umeti to da cenimo, nadam se.

Marija Dukić

Broj 180/181, decembar 2020/januar 2021