Krajem avgusta u Sloveniji je krenula žetva hmelja. Ogromna polja zelenog zlata govore u prilog da je popularna i isplativa. Posao se radi generacijski, jer su ulaganja prilična. Potražnja za ovom biljkom i veliki broj pivara, naročito male proizvodnje, uslovio je stabilnost u plasmanu. Ono što je naročito pozitivno u celoj priči je da se ugovorena cena overava sa proizvođačima na period od pet godina.
Za razliku od Srbije gde je proizvodnja hmelja zanemarljiva, Slovenija je treći najveći proizvođač hmelja u Evropi, i četvrti na svetu. Podaci ukazuju da u ovoj državi postoji 105 pivara, od kojih 97 čine male ili kraft proizvodnje. Proizvonja hmelja je tradicija, a jedan od onih koje je opstao je Jože Bizjak u Šmartno ob Paki. Gazdinstvo i neki objekti stari su blizu 200 godina, piše Agrobiznis magazin.
– U našem selu sam nažalost ostao samo ja u proizvodnji. Radim ovo već 50 godina, je to nije posao za sezonu. Proizvodnja je sada na 4 hektara, nekada je ovde bilo puno hmeljara li su odustajali, odlaze mladi, a bilo je i nekih problema ranije i u otkupu. Ove mašine iza mene su stare 60 godina, dakle imoji su radili to isto – ističe sagovornik.
Proizvodnja hmelja je kaže Bizjak zahtevna i posla ima tokom cele godine. Istina, Slovenci su prethodno razvijali tehnologiju uzgoja hmelja, stavljajući u prvi plan domaće sorte iznikle na vrlo cenjenoj savinjskoj.
– Izgleda jednostavno, ali radimo čitave godine. Sada ga beremo, sušimo i prodajemo. U septembru ide razoravanje, špage navlačimo na naslone greda, kanap se razvlači na vrvicu da bi mogao hmelj na raste. Što se tiče prinosa, a to je sad različito, može od jedna do dve tone po hektaru, ako je dobra godina! Ova godina nije baš najbolja, bila je sušna.
Žetva zelenog zlata kako ga ovde nazivaju, počinje krajem avgusta. Hmelj se skida rano ujutru i odmah na mašini,kombajnu, meni liči na nekadašnji dreš odvaja plod šišarki od grane. Odvaja se list koji mahom koriste za dodatak ishrani stoke, ko nema za zelenišno đubrenje. Nakon tog procesa sušenje takođe na imanju. U metalnim kontejnerima se podiže na spratnu sušaru vrlo jednostavne konstrukcije.Suva se kroz dupli zid građevine vraća u prizemlje i pakuje u džambo vreće.
– Hmelj kada se obere odmah dolazi na ovu kako vi kažete vršalicu. Odmah se suši na gornjim spratovima u betonskim bazenima na 55 stepeni i to 8 do deset sati. Onda ga treba odmah pakovati, da ne izgubi arome. Hmelj ne sme biti ni presušen ni sirov, idealno je na 9% – pojašnjava domaćin.
Slovenija je jedina zemlja na svetu koja izvozi više od 95% proizvedenog hmelja i to najviše na englesko i evropsko tržište, u Kinu i Japan, u Rusiju, Vijetnam, Brazil,Argentinu i Indiju. Slovenci su davno shvatili da je uzgoj hmelja biznis koji najsposobnije poljoprivednike vezuje za selo. Privatizacija obe slovenačke pivare, u Laškom i Ljubljani, obavljene su tako da budu u funkciji ne samo zaposlenih, već i dobavljača. Naime, pivare su prodate, ali tako da nastave otkup sirovine. Cena se zna, verovali ili ne dugoročnije.
– Isplati se ko hoće da radi. Cena je od 4-10 EUR, u zavisnosti od kvaliteta, sorte i od trgovca koji će da ga kupi. Imamo pogodbe, pet godina unapred. To nije godišnja proizvodnja zato smo uspeli da je ugovorimo na duže vreme. Za hmelj nema subvencija države. Dobijamo subvenciju samo po hektaru obradive površine – nastavlja Jožef.
Dakle, profit jeste visok, mada su i ulaganja ogromna. Naime, hektar novih zasada na pripremljenom zemljištu i sa sadnicama bez semena košta oko 25.000 EUR. I pored toga, uzgoj hmelja je isplativ zbog sve veće potražnje pivara i dugoročnih ugovora o kupovini, pa površine pod hmeljom u svetu i dalje rastu. Kako kaže sagovornik investicija je tolika značajna da, kada se jednom podigne zasad ili izgradi hmeljarnik, tim poslom se bave generacije. Zato i ne čudi
da je proizvodnji ostao dosledan već 50 godina.
– Prva ulaganja su velika, ali kada sam ovaj posao počinjao bile su druge prilike. Ima posla, ulaganja, stubovi, mreže.Sorta hmelja je takođe važna u proizvodnji, jer ga na osnovu kvaliteta i plaćaju. Potražnja je velika i to je način da se ostane u biznisu.
Mleko sa farme završava u srpskom kajmaku
Jože se nije odrekao ni stočarstva, tako da ima i proizvodnju mleka sa kojom nije naročito zadovoljan, ne po količini već po otkupnoj ceni. Zbog skupih imputa, oscilacija, sušnih i plavnih godina, subvencija i ko zna kojih razloga mladih je sve manje u poljoprivredi.
– To je dodatni prihod. Imam 15 krava, holštajn, bude oko 70 hiljada litara mleka godišnje. Mleko otkupljuje celjska mlekara i onda daje vašem zemljaku koji pravi kajmak. Mi ovde ne znamo da pravimo taj proizvod. On preradi dnevno 8 hiljada litara mleka, da bi proizveo vaš specijalitet. Otkupna cena nije dobra, 40 centi i to je sve, nema premije. Može da se živi, ali je loše. Svaki dan jedno ili dva gazdinstva propadnu. Sad imamo svega 4-5% mladih poljoprivrednika od 40 godina, koji su ostali da rade na selu. To nije dobro, svi uče idu dalje, doktori nauke, lekari, niko neće da radi više ručno na selu – zaključuje.
Sa ponosom pokazuje i sejalicu s kraja devetnaestog veka. Rekli bi prilično očuvana. Uopšte, ovdašnji domaćini čuvaju stara oruđa za rad, pored prvobitnih objekata koja povremeno obnove. U šali kaže možda opet posluži, jer je gorivo otišlo u nebesa i u ovoj državi.
Izvor: AGROpress /Ekapija
Foto: Pixabay
