септембар 2009

Planinarenje je sport u kom je cilj osvajanje vrha neke planine, a Srbija je brdovita i lepa, pa o ovom sportu pričamo sa predsednikom našeg najtrofejnijeg planinarskog društva „Radnički“ iz Beograda, Lazarom Dojčinovićem. Dvadesetosmogodišnji apsolvent Šumarskog fakulteta, kada nije vezan obavezama u klubu ili nije negde u planini, bavi se građevinskim i visinskim radovima. Takođe je i član suda časti Planinarskog saveza Beograda, a najveće dostignuće mu je osvajanje Elbrusa 5642 mnv. Pored toga, osvojio je uglavnom sve najveće vrhove u Evropi i regionu. Tačan broj planinarskih društava u Srbiji ne zna i kaže da im broj varira, jer se svake godine neki novi registruje, a neki stari ugasi. Da bi se postalo član nekog društva potrebno je doći na sastanak, uplatiti članarinu koja se kreće od 300 do 600 dinara i sa plaćenom članarinom postajete član Planinarskog saveza Srbije, a to je dovoljno da krenete na bilo koju planinarsku akciju u Srbiji.

BIF: Svi leti vole da idu na more, a vi na planinu. Otkud ljubav prema planini i kako ste počeli da se zanimate za alpinizam?

Lazar Dojčinović: Sama priča oko planinarstva je krenula neobavezno. Kad živiš u gradu, a potičeš iz obične radničke porodice koja nema sredstava da ti priušti letovanje, onda preko letnjeg raspusta pokušavaš da zaradiš neku lovu, radeći bilo kakve poslove, i za mali novac, sa ljudima koji su sličnih interesovanja kao i ti, spakuješ ranac, vreću za spavanje, šator i malo hrane koju imaš u kući, sedneš na voz i odeš na neku planinu i odlično se provedeš. Dakle, pre svega ljubav prema prirodi za koju verujem da je duboko u svima nama, ali i finansijski momenat koji se kasnije pretvorio u nešto drugo. U početku je to bila samo želja za istraživanjem, a kasnije, kada sam ušao dublje u sve to, onda čovek traži neku ekstremniju varijantu, više snega, veću visinu, što teži vrh i sve što je čoveku nedostupno.

BIF: Kakvo je stanje planinarskih društava u Srbiji i planinarskih domova?

Dojčinović: U Srbiji ima oko četrdeset pet planinarskih domova, a na primer Bugarska ima oko 450 planinarskih domova, s tim da su naši domovi u dosta lošem stanju. Planinarski dom ne treba da bude ništa spektakularno. Sam njegov naziv dosta govori, jer to nije hotel, hostel ili motel, to je jednostavno dom, jedna kućica koja ima dobru atmosferu i koja pre svega služi kao sklonište. Kada odete u planinu, vi sve vreme trebate da budete u planini, a dom služi samo da se sklonite od nepogoda, da se zagrejete, skuvate nešto i prespavate. Društva veoma malo sarađuju. Ima nekoliko njih koji imaju dosta članova, ali ta masovnost nije merilo kvaliteta. Da bi bilo koje društvo moglo da funkcioniše ono treba da ima sredstva, da bi mogli mladi ljudi da se sponzorišu, a to znači da se šalju na kurseve kao na primer orijentacija, speleologija, skijanje itd. U poslednje vreme ima pomaka u saradnji između društava, ali na tome još mora mnogo da se radi.

BIF: Kako je zakonski regulisana ova oblast i sa kakvim se problemima susrećete?

Dojčinović: Konfuzno. Naše društvo je jedno od osamnaest društava Sportskog društva „Radnički“ i spada u treću grupu sportova, kao npr. karate. Zavisno od toga u kojoj je grupi, toliko novca Planinarski savez Beograda i Srbije (PSS i PSB prim. aut.) dobija od Ministarstva za sport i omladinu. Sva društva konkurišu za sredstva kod PSS i PSB za određene akcije. Ako prođete kao društvo sa svojom akcijom, onda vas PPS dotira. To su uglavnom akcije koje služe za obučavanje mladih kadrova. Mi podležemo pod nadležnost i Ministarstva turizma i Ministarstva za sport i omladinu. Svaki planinarski vodič mora da ima na stranim turama svog turističkog vodiča, sa čim se sa tim ne slažemo, jer to znači da ako vodim Alpe ili Himalaje, moram da imam turističkog vodiča, a on po pravilu ne zna ništa o planinarenju. Očekuje se novi Zakon o sportu, urađen je novi nacrt celog planinarstva kao sporta, a kako će sve to da funkcioniše, videćemo.

BIF: Kako finansijski stoje planinarska društva u Srbiji i iz čega finansiraju akcije, održavanje domova i opreme?

Dojčinović: Vrlo loše. Jedini izvor prihoda svakog društva je članarina. Na drugoj strani, svako društvo ima svoje troškove, od zakupnine prostorija, naknade za ljude koji dolaze i drže određena predavanja, markiranje staza u planinama i organizovanje različitih akcija. Neka društva na primer imaju i kvote, tj. deo od novca od akcija uzimaju za rad kluba, ali u našem društvu nije takav slučaj, jer je sve na dobrovoljnom nivou, nema zarade. Uopšte, sve je uglavnom svedeno na dobru volju i entuzijazam pojedinaca. Za sve akcije koje sam radio, smišljao sam dobre logoe i dobre poruke i sve to slao na mnogo mejl adresa, ali niko mi nije odgovorio. Kada se traži sponzor, ne traži se samo za akcije, već i za opremu, koja je veoma skupa i brzo se haba, kao i za obnovu svog planinarskog doma itd. Jedini način da dobiješ sponzora je da znaš nekog, koji zna opet nekog koji, preko ličnog poznanstva, hoće da uleti u celu priču. A mi smo spremni na sve. Od postavljanja velike reklame na naš sajt, do postavljanja table zahvalnosti na naš dom, kao i da ga pomenemo u bilo kojoj priči.

BIF: Koliko redovno pravite akcije i koje su akcije, pored Srbije, u planu?

Dojčinović: Obično se godišnji plan akcija izbaci u novembru ili decembru. To smo dužni da uradimo po statutima PSS i PSB, međutim, to je teško, jer kad planiraš godinu dana unapred, ne znaš da li ćeš biti u mogućnosti, ali cilj je ostvariti makar 80% takvih akcija. Konkretno, mi imamo četiri akcije mesečno. Prošle godine smo imali 117 akcija, u kojima je učestvovalo 750 planinara. Mnogo je bitnija težina akcija, nego njihov broj. Nije isto otići na Avalu i otići Kajmakčalan. Naše akcije su jednodnevne, vikend i višednevne, a obuhvataju skoro sve planine u Srbiji. Sledeće godine se obeležava 60 godina našeg društva i planiramo da odradimo 60 vrhova preko 2000 mnv. To je teško, ali uspećemo. U proleće idemo na Kilimandžaro, a na leto se sprema Pamir (7126 mnv). Ukoliko skupimo novca, biće to druga ekspedicija tamo, jer je Srbija imala samo jednu akciju koja se popela na vrh, pik Lenjina, a ti je bilo 1991. godine. Više o našim akcijama se može pročitati na našem sajtu. Imamo i zanimljivu galeriju fotografija koju vredi pogledati.

BIF: Koja je najveća opasnost sa kojom ste se susreli?

Dojčinović: Prvi šamar koji sam doživeo je još kada sam kao neiskusan klinac slavio novu godinu sa društvom na Prokletijama, posle bombardovanja 1999. godine. Tada se spustila užasna oluja i prvi lep dan smo iskoristili da se popnemo na Očnjak, veoma težak vrh. Dosta veza je popustilo i sedmoro ljudi je završilo u hiperbaričnoj komori i lečilo promrzline. Drugi put u julu 2004. godine na Alpima na vrhu Grosglokner, najvišem u Austriji, gde su gromovi toliko „tukli“ da sam pomislio da je sa nama gotovo. Iste godine, sa drugarom sam peo Materhorn i na 4400 mnv njemu se desilo to da mu „krene“ kamen u bubregu, za koji ni on ni ja nismo znali da ga ima. Sam osećaj samoće na takvoj visini i u toj situaciji je jeziv. Dva Rusa koja su išla ispred nas pomogli su nam da se spustimo u prinudni bivak, a neki italijanski alpinisti su poslali helikopter po nas i nisu hteli za tu uslugu ništa da nam naplate. Takođe, desilo mi se kao vodiču, da čovek slomi nogu na 2200 mnv.

BIF: Da li ljubav prema planini prestaje kada se oformi porodični život i krenu poslovne obaveze?

Dojčinović: Definitivno tu dođe do kolebanja, ali oni kojima je to stvarno u krvi, nikada ne ostavljaju planinu, već rade na tome da ceo svoj život predodrede planini. Polako u to uvlače i svoje porodice, decu, poslovne partnere ili ljude koji su u njegovom okruženju. U našem društvu ima 80% ljudi koji su fakultetski obrazovani, koji rade teške i odgovorne poslove preko nedelje, ali za vikend skinu svoje odelo i odu u neki kutak gde izbace sav stres i odmore se.

Uroš Nedeljković
novembar 2008.

Britanski nedeljnik “Ekonomist” (Economist) prikazao je sredinom avgusta knjigu “Revolucionarni život Fridriha Engelsa” (Friedrich Engels), koju je napisao istoričar Tristram Hunt, a objavila “Metropolitan Books”. U Britaniji je knjiga od 448 strana ponuđena pod naslovom “Komunista u mantiji”. Košta 25 funti.

“Kapital” Karla Marksa (Karl Marx), prvi put objavljen 1867. je prošle jeseni, u vreme finansijske krize, preplavio liste bestselera. “Kapital”, knjiga koja je prva opisala nemilosrdnu prirodu kapitalizma, odjednom je dobila novo značenje. Za razliku od Engelsa, koji je gotovo čitav život, iako iz pozadine sarađivao sa Marksom i neizmerno doprineo “Kapitalu”, Marks nije zaboravljen.

Dva čoveka, obojica u dvadesetim godinama, su se sprijateljila u Parizu 1844. i ostali veoma bliski do Marksove smrti 1883. Obojica su bili sa Rajne, ali iz različitih miljea. Marksov otac je bio pravnik, Jevrejin koji se preobratio u hrišćanstvo. Engelsov otac je bio protestant i bogati vlasnik predionica pamuka. Marks je studirao pravo, zatim filosofiju; Engelsa, “crnu ovcu” u porodici su kao 17-godišnjaka oterali u porodični biznis. Kada je 1841. služio vojsku u Berlinu, upijao je ideje koje su kružile prestonicom Pruske.

Nakon toga se u Mančesteru u firmi “Ermen & Engels” posvetio porodičnom biznisu. “Grad pamuka” je sredinom 19. stoleća bio raj za vlasnike i pakao za radnike. Tu je Engels naučio da su ekonomski faktori osnovni uzrok klasnog sukoba u društvu. Godine 1845. kada je imao 24 godine je naučio kako se postaje uspešan kapitalist i nadahnuto u anti-kapitalističkom “Položaju radničke klase u Engleskoj” detaljno opisao neljudskost modernih načina proizvodnje.

Engels je napustio Mančester da bi sa Marksom radio na “Komunističkom manifestu”. Zajedno su putovali Evropom, poprištem kontinentalnih revolucija sredinom 19. veka. Kad se vratio u Englesku Marks je počeo da piše “Kapital”. Uz ženu, nemačku aristokratkinju i buljuk sitne dečice poželeo je da živi buržoaski udobno, ali za to nije imao para.

Engels (čije ime podseća na nemačku reč “anđeo) našao je velikodušno rešenje: vratiće se neželjenom porodičnom poslu sa pamukom u Mančesteru i slati Marksu novac potreban da napiše traktat koji će promeniti svet. Sledećih 20 godina nesrećni Engels je radio i polovinu prihoda slao Marksu kome je uvek trebalo sve više i više para. Engels je doprinosio “Kapitalu” idejama, praktičnim poslovnim primerima i uredničkim intervencijama. Kad je konačno prvi deo “Kapitala” završen, Engels je napustio biznis i vratio se u London da sa Marksovom porodicom uživa kao rentijer i intelektualac.

Engels je enigma. Talentovan, energičan, fasciniran političkim idejama, pristao je da bude druga violina. “Marks je bio genije; mi smo bili, u najboljem slučaju talentovani”, izjavio je nakon smrti prijatelja.

Visok i zgodan, Engels je imao ukusa i za ideje i za dobar život: vino, žene i lov. Nije mu smetalo što sve to plaća mukotrpnim radom proletarijata. Živeo je manje konvencionalno od Marksa – najpre sa Meri Berns (Mary Burns), polupismenom Irkinjom iz radničke klase. Kad je Meri umrla, živeo je sa njenom sestrom Lizi (Lizzy), sa kojom se oženio tek kad je umirala. Nije imao dece, ali je brinuo o dečaku čiji je otac bio Marks, a majka Marksova služavka.

Engels se žrtvovao i posle Marksove smrti. Izdržavao je Marksovu porodicu i njene prirepke; godinama je sakupljao i grupisao haotične Marksove beleške za II i III tom “Kapitala”. Engels ih je ponekad tako povezivao da su bile revolucionarnije nego što bi Marks želeo. U III tomu, kada Marks beleži tendenciju pada profita kompanija i zaključuje da to može stvoriti “potres” u kapitalističkoj privredi, Engels je upotrebio reč “kolaps”, dozvoljavajući marksistima u 20. stoleću da radikalnije interpretiraju tekst.

Engels 1895. nije sahranjen na istom londonskom groblju gde je ležao njegov prijatelj. Skroman do kraja, tražio je da se njegov pepeo raspe pored Istberna (Eastbourne), gde je sa Marksovima provodio praznike.

Tamara Kaliterna

Osma je godišnjica terorističkih napada u SAD. Tog 11. septembra su oteta četiri transkontinentalna aviona: dva su usmerena na Svetski trgovinski centar u Njujorku, jedan na Pentagon, a jedan je pao na polje u Pensilvaniji. Poginulo je ili je nestalo više od 3.000 ljudi. Te godine u svetu od 4.655 žrtava terorista 4.353 su bili civili, 277 su bili državni službenici, a 25 vojnici. U Njujorku su poginuli građani 90 država sveta. Administracija SAD je proglasila “globalni rat protiv terorizma”.

U junu 2009. Abdulhakim Muhamed ubio je regruta Vilijema Endrjua Longa koji je, nenaoružan pušio pred regrutnim centrom u Litl Roku. On je prvi Amerikanac, žrtva teroriste na američkom tlu posle 11. septembra 2001. i prvi otkako je počeo “globalni rat protiv terorizma”.

Procene su da je u “ratu protiv terorizma” u Iraku poginulo između 946.000 i 1.120.000 ljudi, u Avganistanu između 20.000 i 49.600 civila, u Somaliji najmanje 7.000.
Godišnje u svetu u saobraćajnim nesrećama pogine 1,2 miliona ljudi. Grešku lekara u svetu godišnje glavom plati 1,4 miliona, a u SAD 120.000 pacijenata. U Holandiji je godišnje pad sa stepenica uzrok smrti 1.700 ljudi.

Tek ovog leta je šef Američke centralne obaveštajne službe (CIA) Leon Paneta saznao za tajni plan ubijanja operativaca Al Kaide. Umestio bespilotnih letelica i stranih službi, trebalo je angažovati timove ubica članova Al Kaide na terenu. Plan vredan više miliona dolara je sastavila CIA nakon 11. septembra 2001. ali nije ostvaren. Pošto je plan obelodanjen, Al Kaidini više ne moraju strahovati od američkih likvidatora na tajnom zadatku.

Iako je nakon napada na američke ambasade u Africi 1998. Klintonova vlada organizovala vojne operacije protiv vodstva Al Kaide, nije je obezglavila do 2001. Od tada su svi kandidati za predsednika SAD, uključujući Baraka Obamu obećavali da će ubiti Bin Ladena i uništiti Al Kaidu. CIA je ubijala funkcionere Al Kaide u Pakistanu, Jemenu i Somaliji, pa i kada je Obama došao na vlast. Od januara je u Pakistanu Al Kaida napadnuta tridesetak puta.

Teško je sprovoditi američke antiterorističke ideje i u zemljama koje su saveznici SAD. Godine 1996. SAD su tražile pomoć vlade Katara da uhapse Halida Šeika Mohameda, koji je bio mozak akcija Al Kaide, a radio je kao inženjer za vladu Katara. Vlast je upozorila Mohameda koji je pobegao u Pakistan i odatle smišljao napade na američke ciljeve, uključujući operaciju 11. septembra 2001.

Terorizam je upotreba ili pretnja nasiljem nad civilima da bi se postigli politički ciljevi. Teroristi oduzimaju nevinim žrtvama pravo na bezbedan i život u miru. Kad građane štiti od terorista, država ne sme gurnuti u stranu demokratske vrednosti, ni žrtvovati ljudska prava. Ali, ni ljudska prava terorista ne smeju da budu iznad prava žrtava.

Organizacija “Human Rights Watch” je sastavila spisak država koje su u ime “borbe protiv terorizma” odmah posle 11. septembra napale političke protivnike, nepoželjne verske grupe ili primenile “restriktivnu ili politiku kažnjavanja prema izbeglicama, azilantima i strancima uopšte”. Na listi su Australija, Belorusija, Egipat, Eritreja, Indija, Izrael, Jordan, Kina, Kirgistan, Liberija, Makedonija, Malezija, Pakistan, Rusija, Sirija, SAD, Uzbekistan i Zimbabve.

U 12. veku u Iranu je šiitska grupa pod nazivom “Ubice” terorisala vođe sunita. Do kraja 19. veka ubistva šefova država bile su sredstvo revolucionarnih, političkih i društvenih promena. “Teror” je najpreciznije opisivao aktivnost Kluba jakobinaca za vreme Francuske revolucije. “Teror je brza, žestoka, beskompromisna pravda”, kazivao je vođa jakobinaca Maksimilijan Robespjer.
Tri bombe koje je 1858. hitnuo Feliče Orsini, ubeđen da je italijanski patriota ubile su, umesto Napoleona III osmoro i ranile 142 prolaznika. Feliče, ili “Srećko” na srpskom jeziku je nadahnuo ruske terorističke grupe. Sergej Nečajev, osnivač Narodne osvete, prvi je 1869. sebe opisao kao “teroristu”. Ruska marksistkinja Vera Zasulič objasnila je šta terorista nije. U januaru 1878. pucala je i ranila komandira policije koji je mučio osumnjičene. Kad ga je ranila, bacila je oružje, rekavši: “Ja nisam ubica, ja sam teroristkinja”.

Teroristi bi da uplaše ili učine bespomoćnom zajednicu ili državu. Učinkovitost terorističkog akta nije sam akt, već reakcija na taj čin. Na Olimpijadi u Minhenu 1972. organizacija Crni septembar ubila je 11 Izraelaca. Sportisti i taoci su u Minhenu bili koletaralne žrtve. Cilj terorista je bila milijarda ljudi koji su videli TV verziju zločina.

Teroristi veruju da se legitimno bore za svoja uverenja, žele da se prikažu kao Robin Hud i pokupe simpatije javnosti. Za žrtvu, terorista je kriminalac. Nasilje koje proizvodi smrt i teror su i automobil-bomba u gradu i vojni pilot koji u polju bombarduje neprijateljski tenk. Pojednostavljeno, svaka vojna akcija je terorizam pod drugim imenom. Što je za jedne terorista, za druge je borac za slobodu.

Shodno, članice UN ne prihvataju jedinstvenu definiciju terorizma. Posle 11. septembra 2001. UN su usvojile više od 20 rezolucija o terorizmu.

Američki Stejt dipartment ima profile 106 aktivnih terorističkih grupa u svetu.

Bez obzira da li su marksisički pobunjenici, džihadski teroristi ili kongoanski ustanici, svi se finansiranju krijumčarenjem cigareta, jer je to operacija niskog rizika.
Cigarete švercuju Hezbolah, Talibani, Al Kaida, Prava irska republikanska armija i Radnička partija Kurdistana. Cigarete nije teško prošvercovati, lako se nabavljaju, a profit je zanosan. Nema tog psa koji će nanjušiti cigarete, a kazne za švercere cigareta nisu velike. U Kini proizvodnja deset miliona cigareta košta 100.000 dolara, a u SAD se za njih dobije dva miliona dolara.

Tamara Kaliterna

broj 59, septembar 2009.