Britanski list Indipendent objavio je listu najbogatijih i najmoćnijih svetskih državnika. Na vrhu liste je 82-godišnji tajlandski kralj Bumibol, koji poseduje bogatstvo od 20 milijardi funti, a zanimljivo je da je na dvadesetom mestu crnogorski premijer Milo Đukanović. Za sve ove državnike postoji objašnjenje na koji način su stekli bogatstvo, ali za Mila Đukanovića kažu da je to misterija.
Za kralja Bumibola kažu da svo njegovo bogatstvo ne pripada njemu, već državi, ali ko više razlikuje državu od monarha sa najdužim stažom?
Na sajtu dalje piše da su na vrhu liste uglavnom vlastodršci manje razvijenih zemalja, te je na drugom mestu sultan od Bruneja, čovek koji poseduje najveću garažu na svetu, sa 5000 elitnih automobila, a njegovo bogatstvo se procenjuje na nekih 13,5 milijardi funti. On za ovo bogatstvo može da zahvali prirodnim bogatstvima, odnosno ogromnim izvorima nafte i gasa.
Sledi ga Khalifa bin Zayed Al Nahyan, predsenik UAE, sa svojih 12 milijardi funti, za kim za pola milijarde zaostaje kralj Saudijske Arabije, koji trenutno gradi grad nazvan „King Abdulah ekonomik siti“.
Na petom mestu je naš omiljeni lik sa političke estrade, Silvio Berluskoni, sa daleko manjim bogatstvom, od nekih šest milijardi funti, ali velikim medijskim uticajem. Za njega se kaže da je koristio svoju političku funkciju radi ličnog bogaćenja.
Naredna mesta zauzimaju državnici iz Lihtejštajna, Katara, Pakistana, Monaka, Čilea, Omana, Ekvatorijalne Gvineje i drugih egzotičnih zemalja, sve do dvadesetog mesta, koje zauzima Milo Đukanović, za koga autor teksta navodi da poseduje deset milijardi funti, ali „misteriozno“ stečenih.
Nemojte pogrešno da me razumete, drago mi je kad vidim da policija štiti novinara kome su upućene takve pretnje, ali nije mi drago kad vidim da ne postoje sistemski napori da se ova stvar reši. Ja sam nekako naivno očekivala da ćemo deset godina posle 5. oktobra imati relativno razvijeno civilno društvo, ako ne u političkom smislu ono bar u domenu razumevanja određenih funkcija. Govorim o tome da ljudi npr. i dalje ne razdvajaju posao koji novinari obavljaju od njihovih ličnih sklonosti i stavova. Zapravo, govorim o tome da mi i dalje imamo jaku potrebu za personifikacijom, što se vidi u idolopoklonstvu izraženom prema političkim figurama, poput predsednika države, ali i u personifikovanju Brankice Stanković sa njenim poslovnim dužnostima.
Sad vi meni možete tvrditi da kultura nije bitna kada narod nema šta da jede, ali kako se obrazuju vrednosti jednog društva? Ponekad sebe podsećam na pokvarenu ploču, kada se po ko zna koji put vraćam na ova opšta mesta, ali ja jednostavno neću da odustanem od toga. Šta se promenilo u našem poimanju politike i uopšte normalnosti? Da li je neko ko iskreno radi svoj posao „previše hrabar“? Da li je ok kada u slučajevima likvidacija za koje i malo dete može da zaključi da su ubistva, isti veštaci godinama uporno tvrde da su to samoubistva? Da li je normalno to što već godinama otkopavamo masovne grobnice Albanaca a neki ljudi još uvek imaju herca da kažu da je Slobodan Milošević heroj? Da li treba da budemo srećni što su deca sve nepismenija i stavljaju tri tačke jer ne znaju da završe rečenicu? Da li je normalno braniti jednog bezobraznog izgrednika rečenicom da nije znao da je njegova žrtva policajac, jer da je znao ne bi mu guruo baklju u usta? Razmislite samo kako se Brankica Stanković oseća što je nazivaju kurvom kada radi posao koji je u interesu građana a ne svom sopstvenom (kao mnogi koje takvi huligani uzdižu u nebesa). Razmislite koliko prijatelje Dade Vujasinović boli ta glupost da se ona ubila nožnim prstom iz lovačke puške. Razmislite kako je tim Albancima – da, ako ste to zaboravili zbog svega što se dešavalo sa „srcem Srbije“, i oni su ravnopravni građani ove države – kako je njima kada nisu dobili priliku ni da sahrane svoje najbliže. Razmislite kakva nam je budućnost kada na nepismenim mladima svet ostaje; njima će i dalje najjači adut biti pesnica i pištolj, jer šta drugo da rade kad ne znaju da sastave rečenicu? I obavezno, pokušajte da zamislite šta je osećao nesrećni policajac kada mu je baklja žarila grlo i unutrašnjost usta, dok je pošteno zarađivao svoj hleb.
Kako nam je rekao Eduard Vinter, vođa projekta izgradnje železničke stanice, izgradnja nove prolazne stanice koštaće 2 milijarde evra. Od te sume, Austrijska železnica finansiraće izgradnju sa jednom milijardom, 500 miliona dolara daje grad Beč, i isto toliko privatni investitori koji će učestvovati u izgradnji takozvanog staničnog grada (Bahnhofcity). Sama železnička stanica projektovana kao prozračna i prostrana građevina bez barijera za invalide, sa 5 perona natkrivenih romboidnim krovovima, koji iz ptičije perspektive liče na savremene aerodinačine vozove. Stanica je, u stvari, osa oko koje niče čitava nova gradska četvrt. Planirano je da oko ove nove stanice, koja će se nalaziti nekoliko stotina metara od mesta gde je bila sada već srušena Južna železnička stanica, izgradi čitav stambeno-poslovni kompleks od 5 hiljada stanova u kojima će živeti 13 hiljada ljudi. Izgradiće se novo sedište Austrijskih železnica, 8 hektara sasvim novog parka, centar za zanatstvo i usluge, obrazovni kampus sa gimnazijama, školama i obdaništima i još mnogo toga…Objavljen je, i građanima podeljen tačan vremenski raspored po kome su ove godine počeli radovi, godine 2012. već će u upotrebi biti prvi segment stanice, a završetak svih radova biće 2015. godine. Pitanje o poštovanju rokova ovde može da postavi samo neobavešteni novinar iz nerazvijenih krajeva Centrope. Sve je precizno isplanirano, postignuta je puna politička saglasnost svih partija u gradskom parlamentu, a odštampana je i hrpa materijala koja se besplatno deli građanima i u kojoj je detaljno navedeno kada će koja faza biti završena, šta građani dobijaju izgradnjom nove železničke stanice i šta da rade sada kada je umesto Južne stanice, napravljena provizorna stanica… Uostalom, samo zbog građana koji hoće da posmatraju izgradnju stanice i gradskih kvartova oko nje, gradi se 40 metara visoki toranj od drveta, duhovito nazvan vozorama (Bahnorama), u kome će biti vidikovac na vrhu i prostorije za razne multimedijalne prezentacije. Ovde će svako moći da se uveri kako u kom trenutku napreduje gradnja, na primer, stanova koje su kupili u tom novom kvartu. Koga mrzi da se penje, može na sajtu tiražnih dnevnih novina „Viner cajtung“ da na svakih 15 minuta pogleda nove, „apdejtovane“ slike sa gradilišta. Toranj je privremenog karaktera i planirana je njegova „reciklaža“ kada se završi stanica.
Taman kada je Adobe mislio da će se udobno zavaliti u fotelju, jer je njihov pregledač (viewer o kome uglavnom i pišemo) instaliran na 98% kompjutera u svetu, pojavio se Apple koji je zamotano u čokoladu rekao otprilike: „To đubre nećemo na našim uređajima!“