мај 2012

Veronik Burdon, njujorški ekspert za forenzičku analizu DNK, mnogo više brine vreme kada će zločinci ostavljati samo molekule, nego svi naoko naučno fantastični zapleti u kriminalističkim serijama baziranim na “telu kao dokazu”. Istine radi, ipak bi volela da poseduje kompjuter kojim je u 3D tehnici moguće rekonstruisati scenu zločina ili uvrditi identitet nestale osobe  – onakav kakav imaju njene filmske kolege u “Kostima”.

Kad okrene brodicu ka ostrvu Elis, Veronik Burdon, njujorški ekspert za forenzičku analizu DNK a u slobodno vreme instruktor jedrenja, nema razloga da nervozno zagleda ekran telefona ili baca uznemirene poglede ka malenoj marini Nort Kov na zapadnom obodu Menhetna. Nijedan novi zločin na ulicama Njujorka neće je u nedeljno popodne prizvati obali. Suprotno očekivanju gledalaca vaspitanih na filmskim scenama u kojima forenzičari jure ka mestu uviđaja, ili bar u laboratoriju, njen posao u realnom životu teče ustaljenim tokom.

“Rezultate predajemo na svakih mesec ili dva, zavisno od tipa testiranja uzoraka sa mesta zločina. Neke analize mogu da se završe i u mnogo kraćem roku ali je proces verifikacije administrativne i tehničke prirode dug i veoma strog. Podrazumeva ponovljena testiranja i kontrole uzorka, ne bi li se osigurali od grešaka i predstavili validne rezultate na sudu“, kaže ova Francuskinja sa 15-godišnjim stažom u Sjedinjenim Državama.

Doktorat na temu molekularne biologije i biohemije odbranila je u Nici a potom devet godina radila kao naučnik u najvećoj američkoj bolnici za istraživanje raka smeštenoj u Njujorku, Memorial Sloan Kettering. A onda je odlučila da “molekularnu biologiju stavi u službu pravde”. Već pet godina radi u Kancelariji glavnog medicinskog istražioca grada Njujorka (OCME) u odeljenju za forenzičku biologiju.

Plavac u laboratoriji

Rano ujutro, radnim danom ili vikendom, Veronik za 20 minuta stiže biciklom do ugla Prve avenije sa 26. ulicom – tamo je na Istočnom Menhetnu smeštena trinaestospratna laboratorija za testiranje DNK. Tamo provodi 8 do 14 sati dnevno, izuzev svojih 15 slobodnih dana godišnje.  Najčešće se do posla vozi u plavoj OCME uniformi, gledaocima poznatoj iz serije “Red i zakon”, i u udobnim sportskim cipelama sa valjkastim đonom jer tokom radnog dana često “planinari” stepenicama sa jednog na drugi sprat. Liftovi su, najčešće, zauzeti.

Laboratorija u kojoj radi je najveća u SAD i definitivno najproduktivnija na svetu – u 2011. godini obradila je preko 7000 slučajeva, oko 35 hiljada različitih uzoraka dokaznog materijala, oko 1500 uzoraka uzetih od osumnjičenih i milione genetičkih profila.

“To je zdanje opremljeno vrhunskom tehnologijom u genetičkom profilisanju, i služi samo gradu Njujorku”, kaže Burdon. Njegova izgradnja započeta je u vreme gradonačelnika Đulijanija a završena i otvorena 2008. godine tokom Blumbergovog mandata. Svaki od 13 spratova ima posebnu namenu: za primanje i skladištenje dokaza, čuvanje dokumentacije, rad različitih forenzičkih timova, a na tri sprata se analiziraju uzorci dobijeni isključivo od njujorške policije. Pojedina odeljenja ovih spratova su pod različitim vazdušnim pritiskom, kako bi se izbeglo zagađivanje uzoraka.

“U njih možemo da uđemo samo ako smo dali svoj DNK uzorak i u posebnoj opremi sa maskom, u laboratorijskom mantilu, s navučenim rukavicama i pokrivene glave. Na jednom spratu proučavamo uzorke, na drugom obrađujemo DNK kako bismo dobili genetički profil, a unutar tog prostora je i poseban odeljak u kojem radimo sa dokazima koji sadrže minimalne uzorke biološkog materijala, koji se svodi na svega nekoliko ćelija”, objašnjava Burdon.

Francuska veza

Otkad je 1910. Francuz Edmon Lokar osnovao prvu policijsku laboratoriju i time udario temelje savremenoj forenzici, do danas je ova nauka postala od neprocenjivog značaja u rasvetljavanju zločina. Ono što je otkrio danas zovemo “Lokarovim principom razmene”, i zvuči nam samorazumljivo: gde god da idemo, nešto nosimo sa sobom a nešto ostavljamo iza sebe.

Na njegovom konceptu, kao i naučnim saznanjima o sastavu DNK koja su usledila kasnije, zasniva se čitav proces forenzičkih metoda koje su najčešće dosta verno opisane u knjigama i na TV ekranu. Sa noža za koji se veruje da je bio oruđe kojim je žrtva izbodena uzimaju se uzorci sa oštrice i drške, prave DNK profili i upoređuju sa profilima osumnjičenog i žrtve. Dalje stvari teku mnogo sporije nego na filmskoj traci. U svakoj seriji, uzorak DNK dobija se u minuti. U stvarnosti, Burdon i njene kolege svoje uzorke šalju državnoj ili nacionalnoj bazi podataka koja na svakih nedelju ili dve upoređuje pristigle sa svojim arhiviranim uzorcima i, ako postoji mogućnost poklapanja, šalje svoje uzorke natrag u njujoršku laboratoriju. Tu se oni ponovo upoređuju a zatim još jednom šalju nacionalnoj laboratoriji koja ih takođe testira, “i tek tada možemo da kažemo da li imamo odgovarajuće poklapanje”, kaže Burdon.

Ona nikad ne troši svoje vreme na gledanje jutarnje crne hronike na lokalnoj njujorškoj televiziji, niti je muče noćne more u kojima je progone masovni zločinci i psihopate. U stvari, za razliku od scena iz serija “Mesto zločina (CSI NY) ili “Kosti”, Burdon nije zadužena samo za okorele kriminalce. Naprotiv. U laboratoriji se procesuiraju i svi ostali njujorški slučajevi: silovanja, razbojništva, krađe imovine, ubistva, posedovanje oružja, napada, i identifikuju žrtve poput onih u Svetskom trgovinskom centru 2001. godine.

“Iako znam detalje zločina koji obrađujemo, nikad se ne unosim u te priče jer želim da budem koncentrisana samo na naučni rad i na svaki detalj i oruđe koje možemo da iskoristimo da bismo rešili zločin. Takav pristup mi omogućava da se klonim predrasuda, da budem naučnik i koristim naučni metod ne bih li pomogla pravdi. Svaka priča je tužna, ali naučnik je tu da je rasvetli” kaže Veronik.

Tragači za molekulima

Način na koji forenzičar izlaže svoje dokaze na sudu veoma je verno prikazan u seriji “Red i zakon”. Ali, sasvim nefilmski, takvo svedočenje ne može da pošalje zločinca na električnu stolicu ili da oštro podeli porotu. “Naše je samo da prezentujemo dokaze,” kaže Burdon.

Uprkos očitim “faulovima” u kriminalističkim serijama, ova forenzičarka je njihov pasionirani gledalac. “Volim i pratim sve, ‘NCIS’, ‘Telo kao dokaz’, ‘Red i zakon’, ‘Kosti”… kao i svaki običan gledalac, uživa u njima pre svega zbog intrigantnog zapleta ali njeno istrenirano oko ne da se zavarati. „U ‘NCIS’ se gledaocu čini da junaci rade na najmodernijoj opremi, mada oko stručnjaka zapaža da je u Ebinoj laboratoriji nekoliko instrumenata starije generacije. Kada prezentuje podatke o DNK testovima, vidi se da koristi metod koji smo mi napustili,” primećuje sagovornica B&F. “Uz to, za svaku oblast forenzike u realnom životu postoji poseban ekspert: za DNK, analizu kose, balistiku, toksikologiju… i svi oni imaju svoje timove i zasebne laboratorije.”

Većina serija je miks realnosti i fantazije a retko se desi da pravi forenzičar pozavidi svojim televizijskim kolegama. ”Dopadaju mi se kompjuteri kakve imaju u seriji “Kosti”, gde je u 3D tehnici moguće rekonstruisati scenu zločina ili utvrditi identitet nestale osobe. Želela bih da imam takav,” kaže Burdon.

Na pitanje da li je ovakve TV serije ponekad stručno zaintrigiraju, odgovara kontra pitanjem “ A da li zločinci uče iz njih”. Serije i knjige, kaže, najčešće ne prikazuju forenziku sutrašnjice već pre deliće postojeće prakse. “Sigurno je da se vreme za analizu DNK neće u skorijoj budućnosti skratiti na sekunde i minute kao u CSI,” kaže Veronik. ”Definitivno, biće neke savršenije opreme koja će nam omogućiti da budemo još precizniji, ali stvari će postati zaista teške i komplikovane kad zločinci nauče kako da ne ostave ni najmanji trag materijala za analizu. Ono pred čim ćemo se naći u takvom slučaju je analiziranje molekula. Drago mi je da živim i radim u vremenu u kojem oni još nisu savladali tu veštinu”.

Tanja Jakobi

broj 87, maj 2012.

Na spisku Narodne banke Srbije nalazi se više od sto amaterskih sportskih društava za koja se traži prinudna naplata dugova i preti im stečaj. I dok nadležni tvrde da Srbija sistemski finansira amaterski sport, oni koji se njime bave i koji ga profesionalno prate situaciju ilustruju i primerom da su naši kajakaši otišli na olimpijadu u Atini zahvaljujući ocu jednog od njih, koji je čamac prevezao sopstvenim kolima.

„Ja sam frizer, drugi kolega stolar, a treći drži pečenjaru, pa su gotovo svi u opštini naše mušterije. Sa svima smo u dobrim odnosima, i mogu da kažem da je to jedan od glavnih razloga što račun našeg streličarskog kluba nije u blokadi, i što smo uspeli da se preregistrujemo u APR-u na vreme. Skoro sve radimo volonterski, sami finansiramo treninge i takmičenja, da nije tako davno bi već stavili katanac na vrata kluba“, ispričao nam je Dejan Stoiljković, jedan od osnivača streličarskog kluba iz Odžaka „Sagitarijus“.

Njegov klub je jedan od srećnika koji se ne nalazi na listi Narodne banke Srbije o pravnim licima, koja su zaključno sa 31. martom u neprekidnoj blokadi računa godinu dana. Na toj listi nalazi se mnoštvo amaterskih sportskih klubova raznih disciplina, u gotovo svim opštinama u Srbiji. Ima ih više od 100, za koje se traži prinudna naplata dugova i faktički automatski stečaj, ako u roku od tri meseca ne uspeju da odblokiraju račune. Prema novom Zakonu o sportu, čak i da to urade, zatvoriće se jer se nisu na vreme preregistrovali u APR-u, za šta je rok istekao 12. aprila ove godine.

Kako kaže Stoiljković, oni imaju sreće, jer su im, uz malu pomoć opštine i „štapa i kanapa“ mesečni troškovi dosta niski, pa uspevaju da „glavu kluba drže iznad vode“. Gorivo i hranu za put plaćaju sami, neke mete za gađanje im štampa prijatelji koji ima štampariju, a halu od opštine dobijaju besplatno. Kada su pre tri godine osnovali klub, konkurisali su za novac kod Pokrajine, nešto dodali svog i tako kupili osam lukova i strela.

Klupsku članarinu retko ko plati. „Odgovor koji često dobijem od našeg podmlatka je – tata nema, a ja ne mogu da im kažem da više ne dolaze. I onda pokušavamo da nam pomognu oni koji to mogu“, objašnjava sistem finansiranja kluba Stoiljković.

„Od mesečnih troškova imamo članarinu za Streličarski savez Srbije koja je 800 dinara mesečno. Streličarskom savezu Vojvodine prošle godine smo platili 3.000 dinara, za ovu su nam rekli da još ne znaju cenu jer su i oni u procesu preregistracije. Do sada ništa nismo plaćali državi, ali verujem da po ovom novom zakonu sigurno hoćemo“, kaže suvlasnik streličarskog kluba „Sagitarijus“.

Ljubav košta

Da se preregistruju uspeo je i košarkaški klub „Basket IN“ iz Smedereva. Nadležni u ovom klubu kažu da za sada rade zahvaljujući isključivo roditeljima dece koja treniraju kod njih, ponekom smederevskom privredniku i novcu koji oni ulažu.

„Da bi se naš prvi tim takmičio u letnjoj ligi, i da bi pokrili najosnovnije troškove godišnje nam treba između 800 hiljada i milion dinara. A od opštine godinama nismo dobili ništa. Samo prošle godine deo novca za organizaciju međunarodnog turnira. Smatram da je ova oblast prilično neuređena, jer se na kraju sve svodi na to da se novcem koji je namenjen za amaterski sport finansiraju prvi timovi. To se tako prenosi generacijama, i niko ništa ne menja“, stav je Nenada Ilića, direktora kluba „Basket IN“ iz Smedereva.

Osim nedostatka novca, on dodaje i da ga „najviše boli“ što je drugi klub, iz istog grada, umesto da se preregistruje u APR-u, samo promenio ime, na papiru postao novi klub, uprava je ostala ista, i nastavili su da od grada dobijaju novac kao i pre, „na ime stare slave“.

„Novac za finansiranje sporta u Smederevu, namenjen je za finansiranje amaterskog sporta. I tu prestaje sva dalja rasprava. U tom slučaju, klubovi ne mogu tim novcem da vrše isplate profesionalnim igračima, da im plaćaju stanove u kojima borave, da im isplaćuju premije. Dok, na drugoj strani, podmladak, odnosno mlađe kategorije kluba moraju da snose sve troškove, kako bi se uopšte bavili sportom, a o postizanju rezultata da i ne govorimo, jer je za to potrebno i više ulaganja“, pojašnjava situaciju u amaterskim sportskim klubovima Ilić.

Istekom zakonskog roka u Agenciji za privredne registre kažu da su primili 10.300 zahteva za preregistraciju i 768 za registraciju sportskih društava prema novom zakonu o sportu. Do sada je radilo oko 20.000 amaterskih sportskih klubova. Ali, ni to ne mora da znači da će svi ostali jednostavno nestati. Blokiran račun ne mora nužno da znači i „gašenje“ kluba.

„Računi većina klubova, naročito amaterskih, su u neprekidnom minusu, ali se žive pare neprestano okreću, i uglavnom sve tako funkcioniše. Roditelji koji imaju novca, a dete im je u nekom klubu obično su spremni da kupe dresove, neku opremu, sponzorišu takmičenje…sve je to naravno bez ugovora i računa“, objašnjava Miloš Šaranović, dugogodišnji sportski novinar. On još i dodaje da, naročito kod podmlatka klubova, roditelji posebno plaćaju i svake pripreme, a kad se putuje van grada najčešće su i vozači.

„Cela ta oblast je još dosta neuređena, pa ko se kako snađe. Neverovatno deluje priča da su naši kajakaši 2004. godine išli na olimpijadu tako što je tata jednog od njih vozio čamac kolima do Atine“, priča Šaranović.

Kako se kome zalomi

Amaterski klubovi su inače isključivo pod ingerencijom lokalnih samouprava. U praksi to znači „kako se kome zalomi“. Tako je, na primer, budžetom opštine Nova Crnja za 2012. godinu, za finansiranje amaterskih sportova opredeljeno četiri miliona dinara, dok su lane dobili milion manje. Novac će biti raspoređen na 12 korisnika. Komisija pri raspodeli sredstava polazi od ranga takmičenja i na osnovu toga klubovima određuje broj bodova – najniži rang nosi 100, a najviši 200 bodova. Ukupan iznos sredstava klubovi će dobijati kvartalno.

Opština Odžaci amaterski sport finansira sa 8,8 miliona dinara i ta sredstva se plasiraju kroz sportski savez ove opštine u kojoj ima 58 klubova.

„Streličarskom klubu iz naše opštine smo nedavno dali 60.000 dinara za organizaciju takmičenja. Takođe, mi smo i jedna od prvih opština koja je oformila komisiju za saradnju sa organizacijama civilnog društva, i njihov zadatak je čvršća saradnja između opštine i svih udruženja, amaterskih klubova“, objašnjava Miloš Pejčić, predsednik skupštine opštine Odžaci.

I u Ministarstvu omladine i sporta potvrđuju da su najčešća proglašenja stečaja upravo u onim sportskim ogranizacijama koja su u nadležnosti lokalnih samouprava. To je tako definisano Zakonom o sportu, a kažu u Ministarstvu, takva je praksa i u Evropi.

„Svaki sportski klub je pravno lice i ima svoje upravljačke strukture, pa se postavlja pitanje menadžmenta tih organizacija, odnosno da li su ti klubovi ušli u neke programe bez plana kako da ih isfinansiraju, ili nisu imali stabilno finansiranje što je proizvelo dugove. Zato, naglašavam da je veoma važno za sportske klubove da imaju dobro razrađene i realne programe koji se finansiraju i iz javnih sredstava i od privatnih sponzora. Samo tako mogu da opstanu“, stav je Dragana Atanasova, pomoćnika ministra u Ministarstvu omladine i sporta.

Nadležni u ovom ministratvu tvrde da podaci o izdvojenom novcu za finansiranje amaterskih sportova i sportista potvrđuju da Srbija ima politiku sistemskog investiranja i u amaterski sport. Pa tako, finansiraju godišnje programe Nacionalnih granskih saveza, i ove godine izdvojeno je 1.419.000.000,00 dinara, zatim kampove za pripreme mladih sportista i svake godine se organizuje oko 30. 000 pansion dana priprema. Novac dobijaju i mladi sportisti amateri kroz stipendije koje se kreću i do 73.000,00 dinara mesečno, a ukupno se finansira 350 mladih sportista.

I na kraju, kada su u pitanju kriterijumi ko će dobiti i koliko novca, u Ministarstvu omladine i sporta ističu „da oni poštuju autonomiju sporta i da je raspodela novca građana Srbije poverena najvažnijim sportskim organizacijama i to na osnovu jasnih kriterijuma“.

Aleksandra Galić

broj 87, maj 2012.