јул 2013

U nedelju 13. jula prvi put je primećena kineska mornarica u morskom prolazu između severnog Japana i istoka Rusije, u tzv. kanalu La Perouse. Razlog boravka kineskih brodova u ovim vodama nije poznat, ali pretpostavlja se da nije u pitanju zajednička vojna vežba sa Rusijom, koja je završena dan ranije. No, uprkos tome što često zaoštravaju retoriku oko arhipelaga koji predstavlja „kapiju“ Istočnog kineskog mora i potencijalno nalazište nafte i gasa, ove dve zemlje su, istovremeno, prošle godine ostvarile rekordnu spoljnotrgovinsku razmenu u vrednosti od 345 milijardi dolara. Ovo je rezultat praktično sprovedenog načela da (za sada) nema mešanja politike i ekonomije i činjenice da obe zemlje imaju preče unutrašnje, političke, demografske i privredne probleme.

Krajem prošle godine u dvema ekonomski najznačajnijim dalekoistočnim zemljama, Japanu i Kini, došlo je do promena u političkom vrhu. U Kini je, u novembru, izabrano podmlađeno partijsko rukovodstvo za koje se smatra da bi moglo uspešno da odgovori na brojne izazove koji su se javili i na unutrašnjem i na spoljnom planu. Pobedivši na decembarskim izborima, u Japanu je vladu formirala višedecenijski dominantna Liberalno demokratska partija. Po drugi put, u periodu od nekoliko godina, premijer je postao Šinzo Abe, političar poznat po svojim izrazito nacionalističkim stavovima, ali i po primeni doktrine Seikei Bunri – odvajanje ekonomije od politike.

Izbori novih rukovodstava poklopili su se sa zaoštravanjem retorike između dveju zemalja u vezi sa sporovima vezanim za status ostrva Senkaku/Diaoju i okolnih ostrva na koja obe države polažu pravo. Spor je poprimio ozbiljnije razmere kada je japanska vlada kupila ostrva od jednog japanskog državljanina i tako ih iz privatnog prevela u državno vlasništvo. Ovaj manevar je izazvao oštro protivljenje Kine i doveo do eskalacije antijapanskog raspoloženja. U suštini, ova nenaseljena ostrva značajna su jer se nalaze na strateški važnom plovnom putu koji Kinezi zovu „kapijom“ Istočnog kineskog mora i – iz pragmatičnih razloga – vlasništvo nad njima obezbeđuje širu ekskluzivnu ekonomsku zonu, kao i pravo na eksploataciju epikontinentalnog pojasa za koji se procenjuje da je bogat nalazištima nafte i gasa.

Uprkos tome što je u predizbornoj kampanji Šinzo Abe igrao na kartu nacionalizma i tvrdio da se u vezi statusa ostrva sa Kinom ne može razgovarati ni pregovarati, ubrzo po otpočinjanju mandata uputio je poziv generalnom sekretaru KP Kine, Sji Đinpingu, da se sastanu povodom ovih pitanja i nađu rešenje.

Na takav tok događaja senku je privremeno bacilo zatezanje na korejskom poluostrvu kad je Severna Koreja prošlog meseca prekinula dugogodišnje primirje sa Južnom Korejom, zatvorila zajedničku ekonomsku zonu i najavila dalju radikalizaciju borbe protiv američkog imperijalizma i njihovih azijskih saveznika, Japana i Južne Koreje, pa i po cenu nuklearnih dejstava na njihovim teritorijama.

Taj incident je na drugačiji način aktuelizovao večno pitanje odnosa snaga u regionu i omogućio SAD da, na osnovu ugovornih aranžmana kojima ovim zemljama obezbeđuje i garantuje bezbednost, osnaži svoje prisustvo u regionu i stavi do znanja svoj stav o rastućem kineskom uticaju.

Činjenica je da Kina na međunarodnom planu već duže vreme teži da promeni svoj status, da ne bude samo zemlja koja pretežno raspolaže „mekom moći“. O tom nastojanju svedoči primena novih tehnologija, poput rakete Dong Feng 21D, popularno nazvane „ubica nosača aviona“, prvog nosača aviona „Liaoning-a“, kao i njihovo uvođenje u operativnu upotrebu. Takav razvoj događaja ne odgovara ni Japanu ni SAD koje, preraspodelom snaga, slanjem dodatnih brodova i ljudstva u Aziju pod izgovorom jačanja saradnje sa svojim partnerima, pokušavaju da ograniče ekonomski, vojni i diplomatski uspon Kine i tako zadrže primat u regionu i šire.

Izazovi „abenomiksa“

Ovi spoljnopolitički izazovi došli su u trenutku kad su obe zemlje, možda i mnogo više, zabavljene unutrašnjim problemima.

Za Japan je tu na prvom mestu politička nestabilnost, a zatim česte promene ekonomske politike i nepovoljan radni položaj žena. Deflacija, visok javni dug, slaba privatna potrošnja, zavisnost od izvoza i smanjena produktivnost kombinovani sa dugoročnim faktorima, ograničenim prirodnim resursima, veoma niskom stopom nataliteta, starenjem stanovništva, nepostojanjem imigracije, i urgentnom potrebom da se obezbede stabilni izvori energije u uslovima spoljne krize i slabije spoljne potražnje, situaciju čine još komplikovanijom.

Zato je Abeova vlada mnogo više angažovana na oživljavanju posustale ekonomije, i zaustavljanju pada privrednog rasta koji je od 1970-ih godina konstantan i lavira oko 1%. Javnost očekuje da vlada sprovede suštinske, sveobuhvatne, efikasne i inovativne reforme koje će pokrenuti Japan i obezbediti mu stabilan rast, ali i da otkloni problem zagađene životne sredine.

Popularno nazvan „abenomiks“ ekonomski program japanskog premijera, razvijen u saradnji sa vodećim svetskim ekonomskim stručnjacima oslanja se na značajno štampanje novca i fiskalne stimuluse kako bi se podstakla ulaganja i privatna potrošnja izazvao je prtivrečne komentare u zemljama G 20 ali nema uticaja na odnose sa Kinom.

U kontekstu regionalnih odnosa, u prvom redu odnosa prema Kini kao najvećem rivalu, Abeova vlada je dosledna u svom odvajanju ekonomije od politike i forsiranju pristupa za razvijanje „obostrano korisnih odnosa zasnovanih na zajedničkim strateškim interesima“. I zaista, ovaj pragmatizam ima svoje utemeljenje – prošle godine je spoljnotrgovinska razmena između dve zemlje dostigla 345 milijardi dolara.

Istovremeno, Abeova vlada je istrajna i u razvoju „strateškog partnerstva“ sa SAD. Budući da Japan nema mogućnosti da samostalno ograniči moć Kine, ovo savezništvo smatra „prirodnim odgovorom“.

Više ekologije manje naoružanja

Unutrašnji izazovi sa kojima je suočena Kina razlikuju se od japanskih, i vezani su za reformu Partije, iskorenjivanje korupcije koja je sve prisutnija u njenim redovima, ali i zahteve da se približi građanima, tako što će doprineti poboljšanju uslova života. Iako poslednje tri decenije Kina beleži snažan ekonomski rast, njeni regioni su i dalje neujednačeno razvijeni. Socijalna raslojavanja su velika, građani traže rešavanje problema u oblastima koje su od životnog interesa: obrazovanju, zapošljavanju, socijalnoj zaštiti, bezbednosti hrane i obezbeđivanju zdrave životne sredine. Dodatno unutrašnje opterećenje predstavlja činjenica da je, usled sprovođenja politike jednog deteta, kinesko stanovništvo u znatnoj meri ostarilo što je uslovilo snažan pritisak na penzione fondove. Bez sumnje, pitanje dalje opravdanosti sprovođenja ove politike uskoro će postati imperativ.

Iako se predviđa da će kineski ekonomski rast do kraja decenije ostati stabilan na oko 7%, trend stagnacije svetske ekonomije i smanjenje potražnje za kineskom robom u inostranstvu otvaraju pitanje mogućnosti održivosti stabilnog ekonomskog rasta a samim tim i jačanja nezadovoljstva na unutrašnjem planu i manjih mogućnosti za ulaganje u razvoj vojnih kapaciteta i osiguravanje statusa regionalne sile.

Svi ti unutrašnji i spoljašnji faktori uzeti zajedno upućuju na to da će povremena zaoštravanja u relacijama dve azijske sile u dogledno vreme pre biti izuzetak nego pravilo i da će osnovno načelo odmeravanja snaga u skladu sa tradicijom biti pragmatizam.

Ivona Lađevac

broj 97, maj 2013.

Rudnici metala su postali jedna od najomraženijih industrija u SAD. Trenutno su vodeći zagađivač, odgovorni za gotovo polovinu industrijskog zagađenja, a zbog neizmirenih troškova čišćenja i sanacije, dug koji se procenjuje na najmanje 12 milijardi dolara prebačen je na poreske obveznike. U izlaznoj strategiji „brigo moja pređi na drugoga“ svesrdno im pomažu državna administracija i osiguravajuća društva.

Iako se vađenje ruda metala, kopanje uglja i ekstrakcija nafte i gasa baziraju na esksploataciji neobnovljivih resursa, rešavanje problema zaštite okoline u svakom od ovih slučajeva, rešavano je na drugačiji način. Za to su ključna tri razloga: drugačija ekonomija i tehnologija, drugačija korporativna kultura, i drugačiji odnos američke administracije prema ovoj delatnosti. Kopanje ruda iz kojih se vadi metal uzrokuje više ekoloških problema, pre svega poremećaj tla, naročito kada ruda leži blizu površine, zagađenje vode metalima i hemikalijama za obradu metala, oticanjem kiseline i talogom. Metali i slični elementi u rudi, pogotovo bakar, kadmijum, olovo. živa, cink, arsen, antimon i selen – otrovni su i prouzrokuju ogromne probleme kad završe u obližnjim rekama i podzemnim vodama. Tu je i problem gde istovariti prljavštinu i otpad koji se iskopaju tokom vađenja metala.

Politika zaštite okoline uglavnom se svodi na praksu da se područje na kome se iskopavala ruda sanira i obnavlja tek kad se rudnik zatvori, a ne kao što je to praksa u rudnicima uglja, da se sanacije rade još tokom iskopavanja. Preduzeća smatraju da će biti dovoljna tzv „izlazna“ obnova, što u prevodu znači da će sanacija i obnova zahtevati minimalne troškove i trajati dve do 12 godina nakon zatvaranja rudnika, te da posle toga preduzeće može da napusti lokaciju bez ikakvih daljih obaveza. U stvarnosti, ta jeftina izlazna strategija pokazala se nedovoljnom u slučaju svakog iole većeg rudnika, a procenjeni troškovi dva do čak deset puta manjim, zavisno od toga da li je iz rudnika oticala kiselina. Najveća nepoznanica u toj vrsti troškova je upravo procena da li će iz rudnika isteći kiselina, što je u rudnicima bakra tek nedavno priznato kao problem, iako je on već odavno uočen u praksi.

Isplati bonus i bankrotiraj

Kompanije iz ovog sektora često izbegnu troškove sanacije tako što proglase bankrot i prebace imovinu na druge korporacije pod kontrolom istih vlasnika. Jedan od takvih primera je rudnik zlata Zortman-Landusky u Montani, kanadske firme Pegasus Gold Inc. Kada je 1979. otvoren, bio je prvi rudnik zlata otvorenog kopa u SAD i najveći rudnik zlata u Montani, u kojem su se gomile rude naveliko ispirale cijanidom. Iz rudnika je stalno cureo cijanid i oticala kiselina, što nije bilo obuhvaćeno procenama kada je kompanija tražila dozvolu za rad, jer takav dokument nisu zahtevale ni savezne, ni državne vlasti u Montani. Državni inspektori su tek 1992. utvrdili da rudnik zagađuje reke teškim metalima i kiselinom. Pegasus Gold pristao je 1995. da plati 36 miliona dolara za podmirenje zahteva iz svih parnica koje su protiv njega pokrenuli savezna vlada, država Montana i lokalna indijanska plemena. Na kraju, 1998. kada je sprovedena kakva-takva površinska sanacija na nepunih 15% lokacije rudnika, upravni odbor Pegasus Gold-a sebi je izglasao 5 miliona dolara bonusa, ostalu profitabilnu aktivu preneo na novoosnovanu firmu Apollo Gold i zatim proglasio stečaj. Poput većine direktora rudnika, ni direktori Pegasus Gold-a nisu živeli u blizini rudnika, pa su bili pravi primer elita izolovanih od posledica sopstvenih odluka.

Potom su država Montana i savezna vlada usvojile plan površinske sanacije u iznosu od 52 miliona dolara, od kojih je 30 miliona trebalo da se namiri od Pgasus-ove isplate 36 miliona, dok je preostalih 22 miliona prevaljeno na poreske obveznike. Ali, u taj plan površinske sanacije ni do danas nije uračunat trošak stalne obrade vode zbog posledica zagađenja, koja će poreske obvaznike koštati daleko više. Dodatna loša vest glasi da je pet od 13 novijih velikih rudnika metala u Montani, u kojima se ruda ispira cijanidom, u vlasništvu bankrotiranog Pegasus Gold.Inc. a da će u 10 velikih rudnika voda morati da se pročišćava najmanje decenijama, što troškove njihovog zatvaranja i sanacije poskupljuje i do 100 puta u odnosu na prvobitne procene.

Poreske obveznike je još skuplje koštao stečaj drugog kanadskog rudnika zlata na teritoriji SAD, Galactic Resources’Summitville, u kojem se ruda takođe ispirala cijanidom. Rudnik se nalazio u planinskom području Kolorada, gde svake godine napada najmanje 10 metara snega. Kompanija je 1992. godine, osam godina nakon što je država Kolorado izdala tom rudniku dozvolu za rad, proglasila stečaj i za manje od nedelju dana zatvorila rudnik, ostala dužna lokalnim vlastima velike iznose za porez, otpustila radnike, obustavila nužno održavanje okoline i napustila lokaciju. Za nekoliko meseci, kad je počeo da pada sneg, sistem za ispiranje je poplavio i cijanidom zagadio prostor od gotovo 30 kilometara na reci Alamosa. Tada se otkrilo da je država Kolorado, od ove kompanije tražila finansijsku garanciju od samo 4,5 miliona dolara kao uslov za izdavanje dozvole za rad, a da će sanacija koštati najmanje 180 miliona dolara. Vlada je u sklopu stečajne nagodbe izvukla još 28 miliona dolara, ali poreskim obveznicima je ostao dug od 147,6 miliona dolara koji je njihovim novcem platila Agencija za zaštitu okoline.

Zbog takvih iskustava, američke države i savezna vlada počele su da unapred zahtevaju finansijsku garanciju od kompanija da su obezbedile novac za sanaciju. Na žalost, osigurana sredstva obično se temelje na proceni troškova sanacije koju sačinjava samo rudarsko preduzeće, jer vladina regulatorna tela nemaju vremena, znanja ni detaljne planove gradnje rudnika , bez čega ne mogu da urade sopstvene procene. U mnogim slučajevima kad rudarska preduzeća nisu „počistila za sobom“, a vlada morala da pribegne dogovorenim osiguranim sredstvima, pokazalo se da su stvarni troškovi čišćenja i do 100 puta veći od procene rudarske kompanije. To ne čudi, jer preduzeća nemaju finansijskog motiva da sačine realnu i sveobuhvatnu procenu, niti ih administracija na to tera propisima. Garanicija može da bude u jednom od tri oblika: protivvrednosti u gotovini ili kreditnog pisma, što je najsigurniji oblik; obveznice koju rudarsko preduzeće pribavlja od osiguravajućeg društva u zamenu za godišnju premiju; i „samogarancije“, što znači da preduzeće obeća da će počistiti za sobom i da za to jamči imovinom. No, kako su kompanije često kršile obećanja, uvidelo se da su samogarancije besmislene, pa se više ne prihvataju kao jemstva za rudnike na saveznom zemljištu, ali su još uvek najčešći oblik jemstva u Arizoni i Nevadi, američkim državama sa najfleksibilnijim odnosom prema rudarskoj industriji.

Čak i kad postoji obveznica osiguravajućeg društva, poreske obveznike čekaju dodatni troškovi, jer osiguravajuće društvo redovno umanji iznos koji će isplatiti na ime obveznice. Ako se takvo rešenje ne prihvati, sledi angažovanje skupih advokata i dugotrajni sudski procesi. Takođe, osiguravajuće društvo isplaćuje ugovoreni iznos samo za godine tokom kojih se sprovodi čišćenje i sanacija, ali u obveznicu nije uključena klauzula o neizbežnoj eskalaciji troškova s vremenom. Osim toga, dešava se da ne samo rudarska preduzeća, nego i osiguravajuća društva, pritisnuta velikim dugom, proglase bankrot. Usled svega toga, procenjuje se da su američki poreski obveznici dužni oko 12 milijardi dolara za čišćenje i sanaciju rudnika metala. Od 10 rudnika, na koje otpada otprilike polovina tog duga, dva su u vlasništvu kompanije u stečaju, šest ih je u vlasništvu firmi koje se uporno opiru ispunjavanju obaveza, samo dva su u vlasništvu kompanija koje su spremnije na saradnju, a prema sačinjenim analizama, postoji velika verovatnoća da će voda koju su zagadili morati da se prečišćava izuzetno dug period.

Kako su dugovi pali na leđa poreskih obveznika, ne čudi što raste neraspoloženje javnosti prema rudarskim preduzećima. Budućnost metalskog rudarstva u SAD je sumorna, što potvrđuje i podatak da se za ovu profesiju školuje manje od hiljadu studenata na američkim univerzitetima. Američki građani, preko različitih nevladinih organizacija, sve energičnije i sve uspešnije blokiraju zahteve rudarskih preduzeća, a industrija sve manje može da računa na lobiste i sklone im zakonodavce. Ona je postala prvorazredni primer da je stavljanje kratkoročnih poslovnih interesa iznad javnih dugoročno osuđeno na propast.

Industrija u koju ne ulažu ni njeni direktori

Zašto se tako nešto desilo baš u ovoj grani, za razliku od industrija nafte, gasa i uglja? Za to postoji nekoliko razloga, koji uslovljavaju da je kompanijama u ovoj delatnosti daleko teže da podmire troškove sanacije. Iako su neka rudarska preduzeća profitabilnija od drugih, industrija u celini posluje sa tako niskim profitnim maržama da prosečna stopa povraćaja u proteklih četvrt veka nije dostigla ni trošak kapitala. Drugim rečima, da je direktor nekog rudarskog preduzeća pre četvrt veka uložio ušteđevinu u deonice svoje ili neke druge kompanije iz ovog sektora – bio bi na gubitku, sa gorkim saznanjem da mu se ne isplati da ulaže u industriju u kojoj radi.

Ni te osrednje profite nije moguće predvideti, ni za pojedini rudnik ni za industriju u celini. Stupanj čistoće, odnosno sadržaj metala, a onda i profitabilnost metalne rude obično se nepredvidivo menja kako se kopa kroz naslagu rude. Polovina otvorenih rudnika ne donosi profit. Ne mogu se predvideti ni prosečni profiti rudarske industrije u celini, jer su cene metala zloglasno nestabilne pa rastu i padaju zajedno sa cenama robe u svetu, u mnogo većoj meri od cena nafte i uglja. Razlozi za takvu nestalnost su komplikovani, počev od toga da se metal troši manje nego nafta i ugalj, zbog čega češće završava na zalihama, preko shvatanja da su zlato i srebro luksuz bez kojeg se može za vreme recesije, do činjenice da oscilacije cene zlata pokreću faktori koji nemaju veze sa ponudom zlata niti sa industrijskom potražnjom za zlatom – to čine špekulanti koji kupuju zlato kada ih uhvati nervoza zbog tržišta akcija i države koje prodaju zlatne rezerve.

U poređenju sa naftnim bušotinama, rudnici metala proizvode više otpada, a troškovi sanacije mnogo su skuplji. U rudniku bakra se obično iskopa 400 puta više zemlje i blata nego metala, a u rudniku zlata čak pet miliona puta više otpada nego metala. Potom, u rudarskoj industriji zagađenje je podmuklije i traje mnogo duže nego u naftnoj industriji, jer se najčešće manifestuje kroz hronično curenje kiseline i otrovnih ali nevidljivih metala, koji se u prirodi ne razgrađuju, cure vekovima, a od njih ljudi ne padaju „kao pokošeni“ već polako kopne. Nasipi od industrijskog mulja i drugi građevinski zahvati, koji se preduzimaju radi zaštite od izlivanja otrova iz rudnika, i dalje u velikom procentu propuštaju otrovne materije.

Ova industrija nije u stanju, kao naftna i industrija uglja, da prebaci troškove zaštite sredine na potrošače. Naime, metali, izuzimajući čelik, najviše služe za izradu malih delova u automobilima, telefonima i drugoj opremi. Proizvođači su svesni da kupci ne bi prihvatili povećanje cena zato što rudnik treba da plati troškove sanacije, pa vrše pritisak na rudarske kompanije da ne podižu cene. Zato rudarskom preduzeću retko uspeva da prebaci troškove sanacije na nekog drugog.

Rudarska preduzeća raspolažu daleko manjim kapitalom u odnosu na naftne kompanije, ali sa njima dele isti problem – izmirenje troškova „nasleđenog zagađenja“. To znači da moraju da plate troškove za posledice koje su ove industrije gomilale celo stoleće, zbog načina rada koji nije uvažavao potrebe zaštite životne sredine. Na primer, Phelps–Dodge Corporation, najveće preživelo američko rudarsko preduzeće, u dugovima je od 2 milijarde dolara za sanaciju i zatvaranje rudnika, a toliko iznosi cela njegova tržišna kapitalizacija. Sva imovina firme vredi samo oko 8 milijardi dolara, pri čemu se njen najveći deo nalazi u Čileu i ne može da se iskoristi za plaćanje troškova u Severnoj Americi. Sve su to razlozi zbog kojih nastaju problemi, pa se rudarskim preduzećima čini da im je na kratak rok isplativije da plate lobiste koji će se izboriti za slabe zakone i propise.

Ove objektivne ekonomske poteškoće dodatno pogoršavaju stavovi i korporativna kultura koja je uvrežena u metalskom rudarstvu. U istoriji SAD, a slično je bilo i u Južnoj Africi i Australiji, vlada je propagirala rudarstvo kao podsticaj za naseljavanje. Zato se rudarska industrija u SAD razvijala sa osećajem da na sve ima pravo i da bez nje civilizacija ne bi bila moguća. Otrežnjenju ne doprinosi ni aktuelna regulatorna politika u SAD, zbog koje se retko događa da se rudarska industrija proglasi odgovornom za štete. Državna administracija Montane dugo je bila „zloglasna“ po popuštanju rudarskim lobistima, a u Arizoni i Nevadi to je slučaj i danas. Aktuelan je i primer države Novi Meksiko, koja je procenila da sanacija ridnika bakra Chino u vlasništvu Phelps –Dodge Corporation iznosi 780 miliona dolara, ali je pod političkim pritiskom koji je izdejstvovala kompanija, smanjila taj iznos na 391 milion dolara. Ako američka vlast traži tako malo od rudarske industrije, onda nije za čuđenje što sama industrija tako malo dobrovoljno daje.

Finansije Top 2012/13