Nedavno objavljena vest, potekla sa velikog strip festivala u San Dijegu, da su u toku pripreme za snimanje filma„Supermen protiv Betmena“ uzburkala je Internet forume koji se bave stripom i filmom. Dodatak raspravi bila je naknadna informacija iz „Vorner bros“ kompanije da još uvek nije konačno definisano ime filma jer je u opciji i varijanta „Betmen protiv Supermena“; takođe je potrđeno da će likovi oba heroja biti građeni prema klasičnim, prvobitnim pričama a ne onima koje su naknadno iskonstruisane. Na forumima se vode teške i celomudrene rasprave o tome ko bi, u takvom sukobu, koga razlupao i namlatio, čije su sposobnosti i oružja bolja, ko je pametniji i snalažljiviji, ko je veća „kul faca“. Mangupsko-dečačka prepucavanja puna štosova vrcaju iz forumskih postova koji sustižu jedan drugi. Čini se da je prednost na strani Betmena verovatno jer je ovaj „lik“ popularniji od Supermena kome je rejting počeo da raste tek posle skorašnje premijere filma „Čovek od čelika“, piše Ilija Bakić na portalu Stripvesti.
„Sa kompanijama koje privlače niske nadnice sada dobijate, ali za deset godina ćete izgubiti jer će takva preduzeća nastaviti da tragaju za nižim troškovima proizvodnje. Ako žele dugotrajnije dobitke, zemlje treba da pokušavaju da privuku kompanije koje traže obučenu radnu snagu, a to znači obrazovanu, inovativnu i fleksibilnu. Obrazovanje i inovacija su aduti, ne plate”, kaže sagovornica B&F.
Prema podacima UNCTAD-a, objavljenim u njegovom godišnjaku „World Investment Report 2013“, priliv stranih direktnih investicija (SDI) u 2012. godini iznosio je 1.351 milijardi američkih dolara. U odnosu na 2011. godinu priliv je smanjen skoro za petinu (-18,2%), i to u razvijene zemlje za 31,6%, u zemlje u razvoju za 4,4%, a u zemlje u tranziciji za 9,3%.
Među regionima najveći pad priliva imali su Evropska Unija (-41,5%) i jugoistočna Evropa (-41,2%), što je logična posledica ekonomske krize u ovim zemljama. Rast priliva imale su Okeanija (+6%) i Afrika (+5,1%).
Najveći priliv SDI imali su SAD, 167,6 milijardi dolara (-26,1%), Kina 121 (-2,3%), Hong Kong 74,6 (-22,4%) i Brazil 65,3 milijarde dolara (-2,1%).
Od nama geografski bliskih zemalja najbolje je rangirana Mađarska koja je na 21. mestu (13,5 milijardi dolara), i Turska na 25. mestu (12,4 milijardi dolara). Veći priliv od milijardu dolara imalo je 95 zemalja.
Srbija je na 127. mestu sa 352 miliona dolara, i ovo je njen najgori rang u prethodnih 12 godina. UNCTAD je u svom izveštaju priznao Kosovo te je ono tek malo ispod Srbije na 134. mestu sa primljenih 298 miliona dolara. Iznad Srbije su Hrvatska (1.251 milion dolara), Albanija (957 miliona dolara), Bosna i Hercegovina (633), i Crna Gora (609). Lošije rangirane od Srbije su Slovenija (145 miliona) i Makedonija (135 miliona), na 152. i 153 mestu.
Izvor: Makroekonomija, blog ekonomiste Miroslava Zdravkovića
U druge dve nedelje oktobra na hiljade neprofitnih radio stanica u Americi moći će da aplicira za frekvencije za emitere niže potrošnje energije. Naime, radi se o lokalnim stanicama koje se emituju na 100 vati ili manje, najviše u radijusu od 5 milja (8 km).
Propozicije nalažu da ove stanice moraju biti u posedu lokalaca, neprofitne i sposobne da same identifikuju slobodnu frekvenciju na datoj teritoriji. Stručnjaci procenjuju da će ovih radio stanica biti oko 1.000.
Inače, do skora su se malim stanicama u frekvencije mešali veliki radio emiteri sa jačim signalima, međutim od kad je usvojen Akt o radio stanicama lokalnih zajednica pre tri godine stvari su počele da se menjaju. Apliciranje za frekvencije u oktobru biće možda poslednja šansa za male stanice da nađu svoje mesto u etru. Njoj se nadaju mnoge neprofitne grupe i organizacije i obrazovne i kulturne institucije.
Mnoge od njih imaju različite društvene ciljeve ali i jednu zajedničku crtu – više su zainteresovani za lokalne probleme od nacionalnih komercijalnih radio emitera.
Izvor: In these times
Aktuelni gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanjin izjavio je da je Moskvi potrebno milion radnika svih profila i stručnih sprema. Uslov za posao je da stranci znaju najmanje 850 ruskih reči, što će se proveravati posebnim testom. Prema službenim podacima ruskih vlasti, širom Rusije već radi, i to sa dozvolama, više od 80.000 državljana Srbije.
„Moskva mora da primi oko milion imigranata svih profila kako bi što pre zadovoljila potrebe za nedostajućom radnom snagom na tržištu“, izjavio je gradonačelnik Sergej Sobjanjin, istakavši da prvenstvo imaju građani Rusije iz unutrašnjosti zemlje, a potom Ukrajinci i Belorusi koji su u prednosti jer dobro govore ruski jezik i poznaju ruske običaje i kulturu. Sa druge strane, između Rusije i Srbije potpisan je međudržavni sporazum o organizovanom prijemu radnika, a prema službenim podacima ruskih vlasti, širom Rusije već radi, i to sa dozvolama, više od 80.000 državljana Srbije. Ako se tom broju dodaju i članovi njihovih porodica, kao i sezonski radnici, ta brojka prelazi 200.000. Samo u Sočiju trenutno ima oko 15.000 srpskih građevinaca, kao i stručnjaka svih profila, od inženjera do lekara.
Minijatura Moskve, projekat Efima Maketchike Deshalyta
Ministarstvo obrazovanja i nauke Rusije predložilo je da strani radnici koji žele da rade u toj zemlji moraju da znaju najmanje 850 ruskih reči, a oni koji hoće da dobiju rusko državljanstvo bar 1.300 reči ruskog jezika. Stručnjaci iz Centra ruskog jezika tvrde da je 850 reči dovoljno da pridošlica može da komunicira u novoj sredini.
Ministarstvo obrazovanja Rusije će formirati specijalnu komisiju za testiranje stranih radnika koliko vladaju ruskim jezikom. Kandidati koji polože navedeni ispit, dobiće sertifikat, a oni koji padnu imaće još jednu šansu za proveru znanja. Svaki stranac će morati tečno da pročita tekst koji komisija odabere i da ga prepriča, kako bi dokazao da ga je razumeo. Većina stranih radnika koji poslednjih godina stižu u Rusiju su, uglavnom, poreklom iz bivših sovjetskih republika, pa oni koji su učili ruski u školi dok je postojao SSSR u tom pogledu nemaju nikakvih problema.
Američki marinci idu u Avganistan opremljeni rančevima sa solarnim ćelijama pomoću kojih u vandrednim situacijama mogu napuniti litijum-jonske baterije, ali i sa drugim zanimljivim pomagalima, poput gotovo bestežinskog solarnog ćebeta koje sa sobom nose terenske patrole.
Ovakva oprema za američku vojsku sada je imperativ, pošto su se talibanska presretanja konvoja za snabdevanje pokazala kao jedna od najvećih opasnosti za Amerikance.
Međutim, američka vojska i kod kuće koristi sunčevu svetlost za mnoge ciljeve kao što je napajanje protivvazdušnog oružja mornarice u Kaliforniji, a uskoro i Perl Harburu. Do kraja ove decenije američka mornarica trebalo bi pola energije da dobija iz obnovljivih izvora, u čemu izgleda kao predvodnik “zelene revolucije” u vojsci.
Vojska međutim nije začetnik ovih trendova. Brojni američki naučni instituti pokušavaju da nađu načine za efikasnije iskorišćavanje soalrne energije. Tako Argon laboratorije rade na sladištenju toplote kako bi se prevazišli uticaji vetra i nestabilnog vremena, Oak ridž testira premaze koji bi omogućili veću izdržljivost solarnih panela, a Nacionalna laboratorija za obnovljive izvore pokušava i pomoću ugljen dioksida da omogući što efikasnije iskorišćavanje sunčeve energije.
Nisu Amerikanci jedini koji ulažu u ovo, Japanci trenutno troše 200 miliona dolara za projekat skladištenja energije pomoću elektrolitskih rezervoara.
Na veliko interesovanje za solarnu energiju širom sveta svakako je uticao pad cene solarnih panela i proizvodnje ovog tipa energije koja sata košta od 60 do 70 dolar centi po vatu. Zato je danas moguće da se solarna energija proizvodi bez subvencija u Japanu, Južnoj Koreji, Australiji, Italiji, Grčkoj, Španiji, Izraelu, Južnoj Africi, Čileu, Kaliforniji, Havajima i na Čileu. Uskoro će proizvodnja solarne energije biti održiva i u Tajlandu, Meksiku, Argentini, Turskoj, Indiji i drugim toplim krajevima. Jednog dana velikom delu sveta ovo će biti jeftiniji način snabdevanja energijom od kupovine električne energije od velikih korporacija i javnih preduzeća.
Izvor: The Telegraph
Predsednik Fung Global Institute Endru Šeng iskoristio je izveštaj o Troškovima finansijske krize u SAD u periodu 2007-2009 Banke federalnih rezervi u Dalasu (jedne od članica FED) kako bi diskutovao o komplikovanim regulativama zbog kojih, između ostalog, prava cena krize ne može odmah da izađe na videlo.
Minimalna procena finansijske štete krize samo u njene prve dve godineu Sjedinjenim Državama iznosi između šest i 14 biliona američkih dolara. Izveštaj banke u Dalasu naglašava važnost merenja troškova krize i troškova regulative za njenu prevenciju u budućnosti, a Šeng poredi odnos ovih troškova sa cenom osiguranja protiv vremenskih nepogoda, i napominje da je najvažnije da pomenuta regulativa postane što jednostavnija, jer njena kompleksnost donosi veće troškove, ali i usporava eventualni oporavak ekonomije.
Od 2008. do 2012. državni dug SAD porastao je za 11,8 biliona dolara, od čega se ipak ne može sve pripisati posledicama finansijske krize. Studija iz Dalasa pokazuje da su domaćinstva izgubila oko 12,7 biliona dolara, najviše zbog pada vrednosti akcija i cena nekretnina, dok je poslovni sektor izgubio 1,6 bilion u 2008. i 6,1 biliona u 2009. Državni deficit SAD iznosio je u proseku oko 1,4 bilion dolara godišnje od tada. Finansijski sektor je takođe bio na gubitku, ali najmanje od svih, tokom 2008. je čak i zaradio 1,6 bilion dolara – obični građani su izgubili najviše, pa država, a tek na kraju institucije sa Vol Strita. Stoga ni ne čudi što se desio pokret „Okupirajmo Vol Strit“, piše Endru Šeng.
Nijedna rasprava o krizi ne može da izbegne pominjanje važnosti uloge centralnih banaka i njenih finansijskih injekcija za spas finansijskog sektora na Vol Stritu. Danas FED izbacuje dugoročne hartije od vrednosti, pokrivene hipotekama i drugim osiguranjima, što znači da će biti suočen sa velikim gubicima onog trenutka kada porastu kamatne stope – procenjuje se sa oko 10% američkog BDP-a za porast kamatne stope od 4%. To samo pokazuje, zaključuje Šeng, da se još uvek ne vide puni troškovi krize, upravo zahvaljujući mehanizmu naplate finansijskih proizvoda koji su isprva pušteni baš kao sredstvo za ublažavanje efekata krize.
Kod stanovništva Skadarskog jezera važi pravilo: dete prvo nauči da pliva pa tek onda da hoda. Ovo pravilo svedoči o tome koliko je lokalno stanovništvo povezano sa jezerom i koliko je u prošlosti zavisilo od njega. Život od legalnog ribarenja sada je gotovo nemoguć pa se lokalci okreću turizmu, bar oni koji žive u mestima sa relativno razvijenom infrastrukturom. Ostala mesta su pusta.
Skadarsko jezero, prirodna granica između Crne Gore i Albanije, okruženo je krečnjačkim planinama, bistrom vodom, kamenim obalama, močvarom, ostrvima, manastirima i netaknutim plažama, i dom je za više od 260 vrsta ptica i 48 vrsta riba.
Dok legenda kaže da je jezero nastalo za jednu noć, kada je mlada nevesta, obradovana povratkom muža iz rata zaboravila da zatvori česmu, prava priča o nastanku jezera je još čudnovatija. Sve do 1858. godine jezero je bilo samo veća bara koju je narod nazivao Veliko blato. Te godine je, nakon jednog jakog olujnog nevremena reka Drim iz albanskih planina sručila na ušće Bojane toliko peska i mulja da se korito te reke pomerilo, a od one bare nastalo današnje najveće jezero na Balkanu. Ono je 1983. proglašeno nacionalnim parkom, a 2011. zvanično je nominovano za dobijanje UNESCO statusa.
Kao i tokom istorije, jezero i danas često menja svoj oblik. Voda koju dobija iz reke Morače i podzemnih izvora čini da se obim jezera širi od 370 kvadratnih kilometara leti do 530 km kvadratnih zimi. Zelena trava i šume na obodu jezera su najčešće pod vodom tokom zimskih i prolećnih meseci, dok se leti ovaj prostor pretvara u plodno tlo na kojem se uglavnom proizvodi povrće. Prema studiji crnogorskog Centra za preduzetništvo i ekonomski razvoj, oko 500 000 građana Crne Gore direktno zavisi od proizvoda i poslova koji su vezni za teritoriju oko Skadarskog jezera. To je oko 80% ukupnog crnogorskog stanovništva.
Lov na “zlatnog turistu”
Stanovnici Skadarskog jezera su do pre tridesetak godina živeli kao i njihovi preci: bez struje, tehnologije, bez automobila. Glavno zanimanje i izvor prihoda bilo je ribarstvo, a čun (kako se na ovim prostorima zove čamac) je bio najvredniji deo imovine. Veliki čunovi su se često pozajmljivali po okolnim selima za svadbe. Mladenci bi se vozili u čunu kao u defileu. Danas ova tradicija gotovo da i ne postoji. Slično je i sa ribarstvom. Prazne kamene kuće na obali jezera koje su zarasle u žbunje i šikaru i polupotonuli čamci čiji vrhovi vire iz vode, svedoče da je prošlo vreme kada je taj posao bio glavno zanimanje stanovnika ove regije.
Ribarska zajednica oko Skadarskog jezera broji preko 8000 ljudi, a u poslednjih nekoliko godina ima sve više problema. Mnogi tvrde da nikada nije bilo gore. “Većina čamaca je stara preko 20 godina i cure na sve strane. Novi čamac košta najmanje 300 evra, a jedna mreža 200 evra. Ali ribolov nije više kao nekad. Konkurencija je postala opaka, jer sada mnogi dođu i seku tuđe mreže”, žali se Žarko Đurović, ribar iz Podgorice.
Prema izveštaju NVO World Wild Fund I Green Home iz 2009. godine, procenat nezaposlenosti u ribarskim naseljima Skadarskog jezera se od 1991. godine povećao za 40%. “Tokom rata i krize 90-ih godina nije bilo nikakvog registra ni popisa, niti kontrole na Skadarksom jezeru. Ljudi su mogli da rade šta su hteli. Jezero se koristilo kao glavni put za krijumčarenje nafte iz Albanije i nekonotrolisano hvatanje ribe”, kaže Goran Škatarić, direktor Nacionalnog parka Skadarskog jezero. I danas se često desi da se albanski krivolovci uhvate u crnogorskim vodama i obrnuto. Ne postoje zvanični podaci koliko se dnevno ulovi ribe, sa ili bez dozvole, ali oni dobro obavešteni procenjuju da se svakodnevno iz jezera izvuče nekoliko stotina kilograma ribe.
Od pre pet godina, rukovodstvo Nacionalnog Parka Skadarsko jezero pokušava da ga zaštiti i ponovo uspostavi kontrolu nad ribarenjem tako što izdaje dozvole za ribolov.
“Trenutno ima oko 500 dozvola za pecanje i postavili smo više čuvara kako bismo smanjili količinu krivolova i vađenja šljunka i peska”, kaže Škatarić.
Sada, NP zajedno sa Ministarstvom turizma i održivog razvoja Crne Gore promoviše eko turizam na jezeru. Na taj način žele da privuku turiste, poboljšaju kvalitet života i zaposlenost stanovništva na jezeru i vrate populaciju u sela oko Skadarskog jezera.
Virpazar, varošica koja je u prošlosti bila centar trgovine Crne Gore, danas je popularna među turistima iz čitavog sveta koji dolaze da posmatraju ptice i uživaju u čarima jezera. Tokom letnje sezone, skoro svaka porodica organizuje turističke ture ili izdaje smeštaj. Međutim, nisu sva sela iste sreće kao Virpazar. Mnoga su danas potpuno napuštena, dok se do drugih ne može doći drugačije osim vodenim putem.
Par evra u mreži
Jedno od najstarijih sela na Skadarskom jezeru – Vranjina (koju zovu još i “Mala Venecija”), nekada je bilo ostrvo dok nije izgrađen most i nasip za magistralu koja povezuje crnogorsko primorje sa Podgoricom. Vranjina je i dalje uglavnom ribarsko naselje. Ali, kako tvrde lokalni ribari, sve je manje ribara, posebno među mlađim generacijama. “Čunovi više nisu u modi. Sada mnogi imaju turističke brodove za obilazak jezera ili glisere za uživanje na vodi. Ribarstvo za mnoge postaje samo hobi jer od nečega mora da se živi”, kaže jedan od ovdašnjih ribar Nikola Petrović. “Nekada se na hiljade kilograma dimljene ribe nosilo na primorje ili u Srbiju na prodaju. Ribari su radili zajedno i delili profit međusobno, ali danas ćete retko kad videti da se to dešava. Svako brine samo za sebe, pošto ni ribe a ni profita više nema”.
Poslednjih godina, agregat je zamenio tradicionalne načine ribolova gde su ljudi provodili sate da bi ulovili nekoliko kilograma ribe za porodicu ili prodaju. Vesla, ribarske mreže i blinkere i dalje koriste oni najstrastveniji ribari čija je ljubav prema jezeru veća od one prema novcu. Žarko Đurović iz Podgorice je žestoki protivnik korišćenja agregata za hvatanje ribe. “Ljudi rizikuju svoje živote na vodi koristeći agregat, u nadi da će uhvatiti veće količine ribe. Meni je ribolov uvek bio hobi ali kada god je finansijski gusto od prodaje ribe mogu da dopunim kućni budžet. Sada dođem na nekoliko dana da obiđem mreže, a one su uglavnom prazne”, objašnjava Đurović dok pokazuje pet manjih riba koje su se ulovile u mrežu za protekla tri dana. Njihova ukupna vrednost, objašnjava, je oko 20 evra.
Boško Krgović iz Vranjine kaže da se bavi ribolovom od svoje 12. godine. Kako tvrdi, uslovi života na jezeru i za ljude i za ribu postaju nepodnošljivi. “Nekada si mogao od ribe da izdržavaš čitavu porodicu. Ja sad platim godišnju dozvolu za pecanje a ne mogu da je otplatim zbog krivolovaca koji mi se čak smeju u lice, savetujući da krenem njihovim stopama”, iznerivran je Krgović. U njegovom čunu praćaka se nekoliko jegulja. Njihova cena na tržištu je od 4 do 12 evra po kilogramu.
I žene Skadasrkog jezera su vrsni ribolovci. Sela poput Vranjine su i danas poznata po ženama koje stoje pored puta sa podignutim, sveže ulovljenim ribama i prodaju ih.
Cena ribe na Vranjini zavisi od vrste ribe i od veličine. Tako se za kilogram manjeg šarana mora odvojiti 2 evra po kilogramu, a kada je u pitanju veći do 5 evra po kilogramu. Cena šarana raste u vreme zabrana kada ga je teže uloviti. Tada se prodaje i po 10 evra po kilogramu. Danas ribari uglavnom prodaju ribu na veliko, po manjoj ceni, većim trgovinskim lancima.
Jedna od retkih olakšica za ribare je bila prošlogodišnja donacija za ribarske mreže u vrednosti od 11.000 dolara, koju je dodelio Svetski fond za zaštitu prirode za 170 ribara Skadarskog jezera. Cilj je bio da se pomogne ribarima kojima je ribarstvo osnovna privredna delatnost i da ih podstaknu da se bave ovim biznisom uprkos teškoćama.
Međutim, pred onima koji ustraju u ovom zanimanju uskoro će se naći još prepreka prilikom ulaska u Evropsku uniju, čije regulative ograničavaju upotrebu starih i tradicionlanih ribarskih alata i dotrajalih čunova. Mnogi strahuju da će to dodatno promeniti život i ribolov na Skadarskom jezeru.
Katica Đurović
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Hemičari u jednoj laboratoriji u Upsali u Švedskoj slučajno su ostavili eksperiment da se odvija i tokom vikenda, samo da bi po povratku na posao shvatili da su time razrešili hemijski problem star oko stotinu godina.
Komora za reakciju koja prethodno bila ispunjena sa metanolom, magnezijum-oksidom i ugljen-dioksidom pod velikim pritiskom, po povratku hemičara sa vikenda sadržala je i jedan misteriozan gel. Prvobitna namera hemičara bila je da naprave beli prah magnezijum-karbonat, ali su zbog dužine procesa i zarobljenih mehura metana dobili i gel koji su nazvali upsalit. Od upsalita posle jednostavno može da se napravi nameravani magnezijum-karbonat, ali svojstva novog materijala su, ispostavilo se, jeidnstvena. Naime, stvoreni gel ima veoma dobru sposobnost upijanja vode, veću od mnogo skupljih sličnih materijala (zeolita), a tu sposobnost zadržava i u veoma suvim okruženjima. Pritom, već na temperaturi od 95 C prelazi u suvo stanje za razliku od zeolita, koji to čine od 150 C. Osim toga, upsalit je potuno netoksičan za ljude, pa će najverovatnije ubrzo naći primenu za prikupljanje vlage u enterijerima. Takođe slučajan eksperiment doveo je 1952. godine do otkrića materijala „gorila stakla“, koji je danas u širokoj upotrebi kao površina pametnih telefona.
Ana Malešević, generalni direktor Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza saopštila je da je, zbog lošeg obezbeđenja, 30 miliona evra dodeljenih kredita faktički nenaplativu i da svega 15 odsto kreditnog portfolija Agencije ima adekvatna sredstva obezbeđenja. Sporni krediti nijednom rečju nisu pomenuti u Godišnjem izveštaju za 2012. godinu, koji je potpisao tadašnji generalni direktor Milanko Bogosavljević, a u kojem se ističe i sledeće: „Mi smo specifična državna institucija koja već osmu godinu za redom završava poslovanje sa pozitivnim rezultatom i sa novčanim transferima iz dobiti prema osnivaču koji prelaze 20 odsto osnivačkog kapitala“, piše Privredni pregled.