Ako provedete neko vreme u društvu ljudi zaduženih za monetarnu politiku, čućete kako se stalno ponavlja jedna reč – „normalizacija“. Većina tih zvaničnika, ali ne svi, shvata da sada nije vreme za stiskanje, da u ovom trenutku kredit mora da bude lak a kamatne stope niske. Pa ipak, ljudi u tamnim odelima sa nestrpljenjem očekuju dan kada će moći da se vrate svom uobičajenom poslu i kada će oteti činiju s punčom čim se žurka zagreje.
Prema predlogu vlade Srbije, od 1. januara 2014. godine niža stope poreza na dodatu vrednost (PDV) biće povećana sa osam na 10 odsto, a kod prometa i uvoza kompjutera i računarskih komponenti na 20 odsto. Očekuje se da će to povećanja PDV budžetu Srbije godišnje doneti oko 20 milijardi dinara. Povećanje snižene stope PDV predloženo je kao mera za smanjenje budžetskog deficita. Kao dodatni ralog navodi se i nastavak procesa usaglašavanja sa standardima Evropske unije u oblasti oporezivanja potrošnje PDV.
Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović izjavio je danas da sindikati pripremaju svoju verziju Zakona o radu (ZOR) u kojem će biti bolje zaštićena prava radnika. “Pošto vidimo da se donosi neoliberalan zakon koji je poguban za zaposlene u Srbiji, mi pripremamo predlog zakona koji ćemo ponuditi na Socijalno-ekonomskom savetu”, rekao je Orbović gostujući na Radio-televiziji Srbije. On je rekao da će u predlogu zakona biti zaštićena prava radnika u odnosu na ono što je sada predloženo gde se sva prava zaposlenih gube. U našem zakonu neće biti agencije za zapošljavanje, niti smanjivanja prava zaposlenih, kazao je on.
Zagrebačka kancelarija Privredne komore Srbije (PKS), zatvara se nakon samo godinu i po dana rada. Odluka o povlačenju usledila je nakon što je Hrvatska gospodarska komora (HGK) ove godine ugasila svoju kancelariju u Beogradu, napominju hrvatski mediji, ali direktor zagrebačke kancelarije PKS-a Drenislav Žekić tvrdi da odlazak srpske komore nije „uzvratni čin“, već da je posledica štednje. „Ne mislim da je to pametna odluka, ali ne odlučujem o tome. Razlog je nedostatak novca“, prokomentarisao je Žekić odluku o gašenju zagrebačke kancelarije PKS-a u Zagrebu do kraja godine.
Države Evrozone i dalje se oporavljaju od posledica višegodišnje krize, među kojima su i najteže pogođene Grčka i Španija, kao i manje pogođene Irska i Portugal u kojima i dalje stopa nezaposlenosti beleži najviši nivo.
„Evropa mora prestati sa svojim nacionalističkim težnjama ukoliko želi da zaista pomogne izgubljenoj generaciji radnika“, rekao je Ferdinando Beccalli-Falco regionalni šef američke multinacionalne kompanije General Electric. On je podsetio da postoje zemlje Evrozone u kojima je nezaposlenost dostigla i 50%. On smatra da je neophodno da Evropa otvori svoje granice i birokratiju svede na minimum kako bi se oni u potrazi za poslom lakše snalazili u svom begu od hronične nezaposlenosti. Bescalli-Falco poziva na „ujedinjenu Evropu“ i dodaje: „Ukoliko mlado nezaposleno stanovništvo Španije može da pronađe posao u Britaniji ili Nemačkoj, naša je obaveza da im omogućimo da do tog posla stignu bez gomile nepotrebne birokratije.
Iako Evrozona beleži skroman rast od 0,1% u trećem kvartalu godine, Beccalli-Falco smatra da bilo koja vrsta fragmentacije Evropske Unije u oblasti politike i ekonomije može naneti samo štetu daljem rastu. „To vodi stvaranju zidova, a sa takvim zidovima oko svoje zemlje i regije nikada nećemo zabeležiti ekonomski rast“, kaže Beccalli-Falco. Evropa mora iskoristiti svu svoju snagu kao najveći trgovinski blok kako bi izgradila bliže veze sa nekim od najpoznatijih svetskih giganata. U februaru, SAD i Evropska Unija objavile su da će početi sa pregovorima oko slobodnotrgovinskog pakta poznatog kao „Prekookeanski trgovinski i investicioni pakt“ kako bi se povećao ekonomski rast. Međutim, pregovori su naišli na svoj kamen spoticanja – nemačku kancelarku Angelu Merkel koju je navodno špijunirala američka Državna bezbednosna agencija.
Beccalli-Franco navodi da sporazum o trgovini predstavlja veliku šansu za Evropu i da bi svi trebalo da se potrude da se do potpisivanja sporazuma što pre dodje, a da se sporovi oko sitnica rešavaju kad to bude neopodno.
Izvor: CNN
Nijedan umetnik nije bio tako podložan mitu i pogrešno shvaćen kao Bili Holidej, koja je i sama tome doprinela svojom beznadežno nepouzdanom autobiografijom Ledi peva bluz. Ipak, napokon imamo, po opštoj saglasnosti, definitivnu biografiju koju je napisao saosećajan ali i nepristrasan biograf čiji portret obuhvata paletu pevačicinih, često oprečnih, identiteta.
Iznad svega, ona je bila jedna od prvih ikona našeg doba i harizmatična i jedinstvena interpretativna umetnica koju je, kako Klark piše, dotakla milost. Pisac prati Ledi Dej od njenog detinjstva na ulicama, u krčmama i javnim kućama Baltimora, kroz rane dane uspeha u Njujorku i godina slave, sve do njenog tragičnog pada obeleženog disfunkcionalnim brakovima, zavisnošću od heroina i, konačno, preranom smrću.
Osnovna ideja knjige je da se naruši sveprisutni romantični patos o „tragičnoj crnoj ženi” – kao da su usamljenost i bolest tokom njenih poslednjih godina života simbolizovale sve četrdeset i četiri.
…
Bili se pojavila kao statista u filmu Pola Robsona, The Emperor Jones, 1933. i igrala je u nekim manjim delovima radijske sapunske opere koju je producirao Šeldon Bruks (koji je napisao „Some of These Days” za Sofi Taker); u studiju „Paramaunta” u Njujorku snimila je 12. marta 1935. kratak film sa bendom Djuka Elingtona. Ovo je bilo njeno prvo predstavljanje kao pevačice izvan harlemskih klubova (nije baš mnogo ljudi videlo film). U filmu Symphony in Black ljubavnik (igrao ga je plesač Erl „Snejkhips” Taker) obara je na trotoar kada mu priđe a on odlazi u grad sa drugom ženom. Ona peva samo nekoliko taktova Djukove „Saddest Tale”, ali dovoljno da sve ubedi da je za bolnu dramu već potpuno oblikovana. Nije imala ni punih dvadeset godina.
…
Bili je pokušavala, i uglavnom nije uspevala, da kroz seks pronađe ljubav. Nije imala konvencionalne inhibicije, ali takođe nije imala ni detinjstvo o kojem bi pričala; slobodno je davala ljubav, ali nije mogla da je prihvati. Njena ranjivost je bila tu, svi su to znali, ali tako duboko da niko nije mogao da je dosegne, jer se ona plašila da je otkrije. Kako su godine prolazile, počela je da stvara užasne, destruktivne veze u kojima je svaki muškarac očigledno bio gori od prethodnog: Džimi Monro, Džo Gaj, Džon Levi i Luj Makej, tim redom, i očigledno je da je sve njih poznavala duže vreme. Stvorivši krug prijatelja u Harlemu, nije mogla da veruje nikom drugom van tog kruga ili da mimo njega potraži nešto što u njemu nije našla.
Još uvek nisu počeli ni njeni problemi sa vezama ni problem sa drogom. „Veoma je uživala u pevanju”, rekao je Vilson. „Na sešnima za snimanje stalno je pričala. Bila je veoma fina i vesela osoba. Tih dana nije bilo ni tuge ni očaja, ničeg od onoga što je izašlo u onoj knjizi.” Bilin prvi angažman u Monroovom klubu „Aptaun haus” trajao je tri meseca i mogao je da traje duže, ali su se umešali drugi događaji.
…
„Moanin’ Low” je sentimentalna pesma sa muzičke revije iz 1929. na kojoj ju je predstavila Libi Holman i poređenje sa hitom Holmanove iz te godine je interesantno: pevači sentimentalnih pesama pokazivali su svoje izlive osećanja; Bili je bilo koga od njih mogla u tome da nadmaši, ali je pre koristila umešnost nego lukavstvo. Bubnjar Speks Pauel je 1971. ispričao:
Bila je jedna od prvih pevačica koja nije pokazivala emocije, nije se kretala po bini, pevala je veoma tiho, pucketala je prstima desne ruke držeći je blizu tela. Pucketala je prstima i veoma tiho tapkala stopalom, glave blago nagnute na jednu stranu. Suprotno većini džez pevačica koje su izgledale kao da koreografišu. Njen celokupan stav bio je veoma „kul”.
Ova prirodna elegancija je nastavljala da se razvija – zapravo, uskoro je prestala da pucketa prstima. Kad su muškarci bili u pitanju, dešavala se ista stvar: „Prevagnuo bi isti ‘kul’ stav, ništa nije moglo da je šokira… Mogla je da proklinje osobu, a da to i dalje zvuči kao muzika. Mogla je da kaže najvulgarniju stvar, a da to nikad ne zvuči vulgarno.” Pauel nastavlja da opisuje scenu govoreći o ranim četrdesetim:
Tada je među džez muzičarima postojao taj hladan, rezervisan stav. Svako ko je zauzimao ovakav stav izgledao je svetski, a to je bilo nešto za osamnaestogodišnjeg mladića – veoma usporen, prozaičan način gledanja na život. Sad znamo da je tu bilo dosta koještarija. Ono što je počelo kao srećan posao ustupilo je mesto ovom hladnom, buntovničkom bio-sam-tu-ranije stavu.
Međutim, na Bili nikad ništa nije uticalo. Bila je autentična.
…
Sada je Ledi bila poznati narkoman i znala je da su neki ljudi koji su tobože dolazili da je čuju kako peva, dolazili samo da bi zurili. Ipak, to je bila uloga koju je ona svojevoljno izabrala. Celog svog života bila je na pogrešnoj strani i to je bilo mesto gde je osećala da pripada, ili gde se najmanje neprijatno osećala.
Heroin je bio bekstvo, kao što su to bili marihuana i alkohol. Kada je sreo kod voza, Bobi Taker je bio razočaran što vidi da je ona već bila stondirana; dodao je da ju je video tri ili četiri puta kada je bila „zatvorena” (misleći na raniji boravak na klinici) i „odlično je izgledala – velika i debela, zdrava i srećna”. Kasnije mu je rekla: „Tamo su ženske (u Aldersonu) zbog krađe čekova socijalne pomoći, ubistva ili nečeg drugog. Neke su na petnaest godina, neke na dvadeset. Znaš kako služe kaznu? Tako što broje godine, mesece i dane dok ne budu mogle da se izdrogiraju.” „To ih je pokretalo, da se izdrogiraju”, dodao je Taker.
A kako je starila, ispravno je pretpostaviti da joj je sve teže i teže bilo da se oslobodi. Muzički posao je bio dovoljno težak za muškarca; za ženu su uvrede bile dublje i ličnije, a za crnkinju sa Ledinim poreklom, koja je postala odlična umetnica, nije bilo bekstva.
…
Ledi nikada nije izgubila ono detinjasto u sebi. Uživala je u tome da umakne sa stvarima; kada je odlazila u prodavnicu ukrala bi nešto sitno i nevažno, kao što su makaze. Drinkard je rekao da je Makej ponekad krišom pratio Ledi i plaćao te stvari, kao da se brinuo zbog neprijatnih problema sa zakonom, ali je pazio da ga ona ne vidi, jer bi to onda njoj pokvarilo čitavu stvar. (Nekoliko godina kasnije, u Parizu, ispričala je Eni Ros, posetili su prvoklasnu juvelirnicu i Ledi je ukrala dva ili tri predmeta veće vrednosti.)
Međutim, kako je starila verovatno joj je bilo teže da se snalazi; ili je možda jednostavno u pitanju to što je skoro stalno bila na turneji, živela u hotelskim sobama i pevala u kafanama. Do sada je već prilično dugo bila na drogi, tako da joj je ona možda dozvoljavala da se ponaša onako kako želi, rugajući joj se u metaforičnom smislu, dok je njena suštinska duhovnost postajala sve više privatna.
…
Njen glavni problem bio je ciroza jetre, ali su njeno srce, bubrezi i drugi organi bili zahvaćeni opštim infekcijama prouzrokovanim cirozom i njenim slabim fizičkim stanjem. Problem droge, što su njeni prijatelji znali, pojavio bi se ako je ne uzme. „Nije bilo simptoma od prestanka uzimanja droge zato što ju je imala kod sebe”, rekao je Dafti. Nije mogla da pati od simptoma odvikavanja u isto vreme kada je lečena zbog svih drugih problema…
prevod s engleskog: Mimica Petrović-Radovanović i Aleksandar Radovanović
Vlada Srbije uvešće zabranu zapošljavanja novih radnika u javnom sektoru koja će važiti do kraja 2015. godine, navodi se u Predlogu izmena Zakona o budžetskom sistemu objavljenim u petak.
Prema predloženim izmenama tog zakona objavljenim na sajtu Skupštine Srbije ograničava se i ukupan broj privremeno angažovanih radnika na 10 odsto ukupnog broja zaposlenih u organu ili instituciji koja se neposredno ili posredno finansira iz budžeta. Navodi se i da se izuzetno novi radnici mogu zaposliti uz saglasnost tela Vlade Srbije na predlog ministarstva ili drugog nadležnog organa.
Prema procenama Ministarstva finansija, mera ograničavanja zapošnjavanja u javnom sektoru u 2014. godini, usled prirodnog odliva zaposlenih, donela bi uštede od oko 0,15 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) (oko 45 miliona evra), a u 2015. godini dodatnih 0,25 odsto BDP. Kazne za nepoštovanje zabrane zapošljavanja su od 500.000 do dva miliona dinara za institucije i od 30.000 do dva miliona dinara za odgovorne osobe, a predvidjena je i privremena obustava isplata novca za plate i prenosa sredstava za finansiranje lokalnih samouprava. Zabrana se ne odnosi na sudije, javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, na izabrana, postavljena i imenovana lica u državnim organima i organima jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, kao i na direktore javnih preduzeća i agencija.
Predloženim izmenama zakona budžetskom sistemu produžava se i rok za uvodjenje centralizovanog obračuna zarada u javnom sektoru do 1. januara 2015. godine. Predviđeno je i ograničenje rasta penzija i plata u javnom sektoru tako što će u 2015. i 2016. biti povećanja od po 0,5 odsto u aprilu i oktobru. Trenutno zakonsko rešenje predvidja uskladjivanje plata i penzija sa inflacijom.
Izvor: Beta
Godinama ekonomisti vode debate oko toga da li zaista veći novčani prihod narušava sreću i zadovoljstvo građana. U studiji koja je objavljena u četvrtak, ekonomisti su u svom istraživanju otišli malo dalje precizno izračunavši tu „slatku tačku žiota“ koju je Velika Britanija već dostigla. Oni smatraju da će prihod po glavi stanovnika u Velikoj Britaniji u iznosu od 37,000 američkih dolara činiti ljude sve manje zadovoljnim.
Evgenije Proto sa „Warwick“ univerziteta u Engleskoj i Aldo Rustikini sa „Univerziteta Minesota“ došli su do podatka da životno zadovoljstvo dostiže svoj vrhunac kada prihod po glavi stanovnika iznosi 36,000 američkih dolara godišnje ili 22,000 funti. Neki stručnjaci smatraju da sve izvan ove tačke ne obogaćuje naš duhovni život i čovek postaje sve manje zadovoljan sobom i životom koji vodi. Kako zemlje postaju bogatije, viši nivo BDP-a vodi i ka višim težnjama i aspiracijama. Što je okruženje u kome čovek boravi i živi lagodnije, ugledajući se na druge, težnje i apetiti srednje klase postaju sve veći. Međutim, upravo taj raskorak između naših realnih primanja i onoga kakvi bismo voleli da budu jede svu satisfakciju na svim životnim nivoima.
Sa druge strane, ekonomisti su istraživanjem došli do podatka da u siromašnijim zemljama postoji snažna veza između sreće stanovnika i zavidnih primanja na godišnjem nivou. Studija koja je sprovedena prilagođena je različitim zemljama i društvenim razlikama i tako BDP postaje parametar koji nam omogućava da izračunamo u kojoj meri veća primanja smanjuju ili povećavaju zadovoljstvo i čine stanovništvo manje ili više srećnim.
Sa druge strane, neki ekonomisti ostaju skeptični i smatraju da ne postoji pad sreće i zadovoljstva sa porastom novčanih primanja. Filip Booth, sa Instituta za ekonomiju iz Londona kaže da su problemi kod ovakvih studija, koje uzimaju sreću kao parametar u svojim istraživanjima, već odavno poznati i da ne vidi na koji način život u blagostanju može negativno uticati na kvalitet života. „Postoje jednostavna rešenja za ljude koji se osećaju srećnije sa manjim novčanim primanjima – mogu raditi manje ili se jednostavno preseliti u zemlje poput Grčke ili Južne Koreje. A koliko mi se čini, ništa od toga se zapravo ne događa“, dodao je.
priredila: Katarina Marinković