март 2014

Za političke analitičare, Turska će ove godine verovatno biti najinteresantnija zemlja na svetu. Nacija od preko 75 miliona stanovnika i članica G20 sa bujajućom ali veoma osetljivom ekonomijom će, u 2014-oj, dva puta izlaziti na redovne izbore: lokalne u martu i predsedničke u avgustu, a u zavisnosti od političkih dešavanja moguć je i vanredni krug onih najvažnijih – parlamentarnih. Čak i da je sve u zemlji u najboljem redu, ovakav kalendar bi predstavljao ozbiljan izazov za njenu političku stabilnost i ekonomski rast. Ali, situacija je daleko od idealne.

Koliko god lokalni izbori bili specifični i zavisili više od specifičnih lokalnih faktora nego od „visoke“ politike, ishod glasanja 30. marta biće u dobroj meri određen sukobom između vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP) i famoznog pokreta Džemaat kojim u egzilu upravlja moćni verski lider Fetulah Gulen. Ovaj sukob izbio je krajem decembra prošle godine, kada je tužilaštvo u Istanbulu zatražilo hapšenje pedesetak osoba zbog umešanosti u korupciju ogromnih razmera. Među uhapšenima su se našli sinovi tri aktuelna ministra (ekonomije, prostornog planiranja i unutrašnjih poslova), direktor najveće banke u državnom vlasništvu (Halkbank), kontroverzni biznismen iz Azerbejdžana koji je – ako je suditi prema transkriptima koji su objavljeni u medijima koje kontroliše Džemaat – isporučivao ručne satove vredne desetine hiljada evra direktno na ruke ministrima u vladi, predsednik jedne od gradskih opština u Istanbulu, nekoliko građevinskih tajkuna… Na razgovor je trebalo da bude pozvan i Bilal Erdogan, sin predsednika vlade Redžepa Tajipa Erdogana čija AKP samostalno i praktično neometano vlada Turskom već 12 godina.

Rat između saveznika

Rat između dva dojučerašnja saveznika, koji su zajedno posedovali gotovo apsolutnu sistemsku i vansistemsku moć u državi, ostavio je ozbiljne posledice. Političke su bile najvidljivije u januaru kada je pravna država tokom nekoliko nedelja praktično prestala da funkcioniše. Tužilaštvo (pod neformalnom kontrolom Džemaat-a) je kao na traci izdavalo naloge za privođenje moćnih zvaničnika i njihovih sinova, a policija (pod kontrolom izvršne vlasti odnosno AKP) je odbijala da te naloge sprovede i čak je postavljala interventne jedinice ispred kuća osumnjičenih za slučaj da neki „neposlušni“ inspektori pokušaju hapšenja. Džemaat je u jednom trenutku zatražio od Žandarmerije da izvrši naloge za privođenje, što je ova formacija (formalno pod jurisdikcijom vojske) odbila a generalštab javnim saopštenjem odbacio bilo kakvu mogućnost da se vojska umeša u ovaj slučaj. Mediji pod kontrolom Džemaat-a su neumorno objavljivali ekskluzivne materijale poput fotografija novčanica i mašina za brojanje novca pronađenih u kućama ministarskih sinova, miliona lira, evra i dolara upakovanih u kutije za cipele uredno poslagane u kućnom plakaru najvećeg državnog bankara, transkripte razgovora koji direktno upućuju na podmićivanje ministara…

Vlada je nakon početnog šoka i zatečenosti uzvratila udarac i smenila doslovce hiljade policijskih zvaničnika i operativaca širom zemlje i pokušala da donese uredbu koja obavezuje policijske istražioce da obaveste Ministarstvo unutrašnjih poslova o svim istragama u koje ih tužilaštvo uključi. Tužioci koji su vodili slučaj skinuti su sa istog. Vrhunac je bilo podnošenje nacrta zakona kojim se imenovanje sudija i tužilaca premešta iz Vrhovnog saveta sudija i tužilaca (tela koje po aktuelnom ustavu imenuje sudije i tužioce, i formalno je nezavisno od izvršne vlasti) direktno u nadležnost Ministarstva pravde. Vrhovni savet i druga pravosudna tela odmah su ocenila predloženi zakon potpuno protivustavnim, u čemu su ih podržale i najveće opozicione partije.

Osim političkih, vidljive su i ekonomske posledice. Turska lira je po izbijanju ovog skandala izgubila više od 10% vrednosti i to one vrednosti na kojoj se zaustavila prošlog leta kada je tokom Gezi protesta takođe oslabila za oko 10%. Ovo je poslednja stvar koja je bila potrebna turskoj ekonomiji koja je 2013. godinu završila sa tekućim budžetskim deficitom od 65 milijardi dolara (10% više od planiranog). Centralna banka je krajem januara povećala referentnu kamatnu stopu kako bi ublažila pritisak na nacionalnu valutu ali je i dalje prinuđena da prodaje ogromne količine deviznih rezervi. Vlada insistira na ranije projektovanom rastu od 4% u 2014. godini ali je većina domaćih i stranih analitičara veoma skeptična po ovom pitanju. Pomenuti budžetski deficit jeste hroničan problem sa kojim se AKP bori otkako je došla na vlast, i tačno je da je bilo i gorih godina (npr. 75 milijardi dolara deficita u 2011.), ali ostaje činjenica da je ovaj najsvežiji deficit za trećinu veći od prošlogodišnjeg i može se dovesti u vezu sa načinom na koji je AKP odnosno premijer Erdogan pristupao političkim izazovima u prethodnoj godini. Da li zbog pogrešnog načina ili nečeg drugog, tek, utisak je da je 2013. godina bila godina teških udaraca za AKP i njenu politiku: Gezi pokret, spuštanje odnosa sa vojnim režimom u Egiptu praktično na hladnoratovski nivo, težak promašaj u Siriji uz još teže izazove na granici sa ovom zemljom, i na kraju sukob sa pokretom Džemaat koji je zapalila sama AKP kada je dirnula u interese i pozicije koje ovaj pokret ima u obrazovnom sistemu, učinili su 2013-tu godinom koju bi svaki viđeniji član AKP najradije što pre zaboravio. A prognoze za ovu godinu nisu mnogo bolje.

Državni udar niskog intenziteta

Imajući u vidu šta se sve dešavalo u decembru i januaru, nema se mnogo toga zameriti analitičarima koji ovu aferu nazivaju državnim udarom niskog intenziteta. Mada se sukob u međuvremenu stišao a haos u policiji i tužilaštvu polako ustupio prostor predizbornoj kampanji i burnim raspravama (uključujući tuče) u parlamentu, jasno je da će AKP izaći na lokalne izbore ozbiljno uzdrmana. Problem koji vladajuća partija ima sa pokretom Džemaat je pre svega taj što niko ne može sa sigurnošću da pretpostavi koliki je broj simpatizera ovog pokreta koji će uskratiti glasove koje su do sada davali AKP-u. U proteklih nekoliko godina ideologije AKP-a i Džemaat-a su išle „ruku pod ruku“ jer su bile bazirane ne samo na religijskom modelu države već i zalaganju za „čistoću“ državne uprave koja je trebalo da stoji nasuprot hroničnoj korumpiranosti zvaničnika na svim nivoima u kemalističkom sistemu (čak i sama skraćenica AKP nosi prigodnu igru reči jer ova partija sebe često naziva „AK Partija“ pri čemu „AK“ može da bude skraćenica ali isto tako može da se čita i kao reč „Ak“ koja na turskom znači „čisto“ ili „čedno“). Dobar deo glasačke baze AKP visoko vrednuje ovu deklarisanu čednost i nimalo im se neće dopasti to što oni za koje su glasali sada nose žig ozbiljne, sistemske korupcije. Ovaj argument može se donekle osporiti tvrdnjom da nema tog skandala i korupcije koji mogu da ugroze veze između AKP i njihovih birača koje su pre svega izgrađene na religijskim dogmama, ali ne treba zaboraviti da je pokret Džemaat takođe religijski pokret i kao takav može biti savršeno prihvatljiv prosečnom glasaču AKP. Tu nastupa lider tog pokreta Fetulah Gulen koji već dva meseca neumorno upućuje obimne kletve protiv „onih koji se odaju korupciji“. Svako novo prokletstvo je kreativnije od prethodnog i uključuje munje, požare i zemljotrese koji će progutati kako korumpirane individue tako i njihovu pokretnu i nepokretnu imovinu.

Logično pitanje koje se postavlja glasi: za koga, zapravo, na izborima može da glasa simpatizer pokreta Džemaat? Ovaj pokret nije registrovan kao političko udruženje, ne izlazi na izbore niti u izbornom procesu daje podršku konkretnim partijama. Čak i kada bi hteli da se javno približe nekome na političkoj sceni, ko bi to mogao da bude? Džemaat je religijski i antikemalistički pokret, i kao takav ne može sarađivati sa glavnom opozicionom Republikanskom partijom (CHP) niti sa Nacionalističkom partijom (MHP) koja se oslanja na turski nacionalni identitet koji je nespojiv sa polutajnim nastojanjima Džemaat-a i AKP da pod plaštom islama ujedine Turke i Kurde. Bez obzira na trenutni razlaz odnosno buran razvod, AKP ostaje ideološki najbliža politička snaga za Džemaat koji im u suštini ne zamera ništa osim korupcije tako da mnogi analitičari u Turskoj s pravom smatraju da bi Džemaat veoma lako mogao da obnovi prijateljstvo sa AKP ukoliko bi ista bila „pročišćena“ od korumpiranih pojedinaca – uključujući i samog Tajipa Erdogana.

Sve navedeno čini ishod izbora u Turskoj teško predvidljivim. Karte na političkoj sceni mešaju se često a prelasci viđenijih lokalnih političara iz jedne partije u drugu su redovna pojava. Prethodni lokalni izbori održani su 2009. godine i na njima je AKP, uprkos pobedi, ostvarila slabiji rezultat u odnosu na 2004. godinu. Apsolutna većina u Istanbulu, Ankari i Bursi je sačuvana ali je u drugim gradovima bilo dosta iznenađenja. Ova iznenađenja su delom došla kao posledica svetske krize koja je usporila privredni rast Turske ali isto tako i kao posledica lošeg kadriranja u samoj partiji. Lokalne izbore u Turskoj karakterišu i svojevrsni „predizbori“ odnosno unutarpartijske odluke o kandidatima koje su izrazito centralizovane. Ovaj proces je naročito kompleksan u velikim gradovima gde se osim „velikog gradonačelnika“ biraju i gradonačelnici gradskih opština. Gotovo u svakoj većoj partiji više kandidata pretenduje na ove pozicije i oni se biračima predstavljaju mesecima uoči izbora. AKP je 2009. godine prilično samouvereno odlučila da u nekim gradovima ne kandiduje svoje gradonačelnike koji su ubedljivo trijumfovali 2004. godine i da umesto njih izađe sa drugim kandidatima. Ova greška je skupo plaćena u nekoliko gradova kao što je na primer Adana, veliki privredni i NATO centar na jugu zemlje, gde je popularni gradonačelnik odgovorio na uskraćivanje kandidature tako što je prešao u nacionalističku MHP i na izborima glatko pobedio svog dojučerašnjeg partijskog kolegu iz AKP. Slična situacija dogodila se u gradu Šanliurfa, rodnom mestu proroka Avrama i poprištu velikih stradanja u Prvom svetskom ratu, gde je nezadovoljni gradonačelnik napustio AKP i pobedio na izborima kao nezavisni kandidat.

Koliko ozbiljna mogu da budu ova lokalna previranja govori i jedan događaj iz ove godine. Naime, nema mesec dana kako je jedan od opštinskih odbora AKP u Ankari preko noći ostao bez predsednika i bezmalo hiljadu članova koji su se na kolektivno iščlanjenje odlučili zbog toga što nisu dobili ništa od obećanog napredovanja u partijskoj strukturi kao nagradu za dobre rezultate koje su ostvarili na prethodnim izborima u svojoj opštini. Slična stvar se dogodila u januaru kada je 700 članova napustilo AKP zbog odluke da ne odobri novu kandidaturu gradonačelniku Čungusa, grada u provinciji Dijarbakir koja je pretežno naseljena Kurdima. U već pomenutoj Adani lokalni odbor AKP ponovo nije bio konsultovan pri izboru kandidata za gradonačelnika i predsednike gradskih opština, zbog čega je nekoliko desetina viđenijih članova napustilo partiju. Ovakve turbulencije karakterišu čitavu političku scenu i nisu rezervisane samo za AKP. Najveća opoziciona partija CHP je prošlog meseca na identičan način izgubila gradonačelnika Jedrena a u Istanbulu su previranja suprotstavljenih kandidata bila toliko ozbiljna da su konačna imena objavljena sa više od mesec dana zakašnjenja što se ozbiljno odrazilo na kampanju i gotovo izvesno će uticati i na izborni rezultati CHP.

Usijane glave

U Turskoj, nažalost, nasilje nije nimalo strana pojava u politici. Pojavljuje se u svim oblicima, od verbalnog do fizičkog, a korene vuče još iz Otomanske imperije. Otkako se izlazi na izbore gotovo da nije zabeležen predizborni period koji nije odneo nekoliko života. Prethodni lokalni izbori bili su ispraćeni incidentima na jugoistoku zemlje u kojima je pet osoba ubijeno a desetine povređene. Aktuelni izbori su odneli živote dvojice političara u Istanbulu pre nego što se kampanja pošteno i zakotrljala. U februaru je, naime, ubijen kandidat AKP koji se nalazio na izbornoj listi u jednoj od gradskih opština. Prethodno je u januaru izvršen oružani napad na prostorije MHP u kojem je ubijen jedan član glavnog odbora ove partije a ranjeno je još sedam osoba. Iako su počinioci u oba slučaja uhapšeni a AKP čak potvrdila da motiv ubistva njihovog kandidata nije bio politički, javnost je ostala uznemirena a tenzije su se samo povećale.

Izvršna vlast je sa svoje strane takođe učinila sve da naelektriše predizbornu atmosferu. Najpre je parlament izglasao već pomenute izmene pravosudnog sistema kojima se imenovanje sudija i tužilaca izmešta iz ustavom definisanog nezavisnog tela u ministarstvo pravde. Zatim je na predlog vlade izglasan još kontroverzniji zakon o kontroli interneta koji ministarstvu telekomunikacija omogućuje da bez odluke suda blokira internet sadržaje i u isto vreme obavezuje provajdere da beleže podatke o onlajn aktivnostima svih korisnika i dostavljaju ih vlastima po njihovom zahtevu i bez odluke suda. Ovaj zakon je izazvao manje ulične proteste u Istanbulu i Ankari koje je policija razbila suzavcem i vodenim topovima. Predsednik Abdulah Gul je, uprkos žestokom protivljenju CHP i brojnim apelima da vrati zakon parlamentu, isti potpisao i pozvao parlament da pre usvajanja modifikuje najspornije članove. Ukoliko parlament to ne učini, poslednja mogućnost je da ustavni sud obori ove zakone u celosti. Još se prašina oko ova dva zakonska paketa nije slegla a AKP je izašla sa novim – da se nacionalna obaveštajna agencija pretvori u koordinaciono telo koje će direktno odgovarati predsedniku vlade. Sve ovo se dešava u kampanji koja je već dovoljno uzavrela usled snimaka telefonskih razgovora koje su u februaru objavljivali i opozicija i mediji pod kontrolom pokreta Džemaat, a na kojima se može čuti kako premijer Erdogan direktoru jednog uticajnog medija poručuje da prestane sa kritičkim izveštavanjem o njemu a direktoru drugog uticajnog medija prebacuje da posvećuje previše pažnje opoziciji. Period skandala koji je otpočeo krajem decembra će, po svemu sudeći, trajati do dana lokalnih izbora 30. marta. Tog dana birači će ili stabilizovati poziciju premijera Erdogana ili će mu zadati još jedan udarac. To će biti tek prvo od tri velika politička iskušenja sa kojima se Turska trenutno suočava.
Milan Kokorić
broj 195, mart 2014.