август 2016

Problematični krediti su jedan od glavnih problema bankarskog sektora u Srbiji. Od 2009. godine, brojne domaće i međunarodne institucije su sprovele razne studije u vezi sa porastom broja problematičnih kredita, i zaključile su da taj porast predstavlja pokazatelj relevantnih makroekonomskih faktora. Glavni makroekonomski razlozi za porast broja problematičnih kredita u Srbiji od 2008. godine su povećanje nezaposlenost, slabljenje valute i viša stopa inflacije.

S druge strane, bankarski sektor u Srbiji je visoko kapitalizovan i likvidan. Iako su problematični krediti u porastu, to ipak ne ugrožava stabilnost finansijskog sistema, budući da su ti krediti pokriveni regulatornim rezervisanjima.

Problematični krediti u Srbiji ukupno iznose oko 3,5 milijardi EUR. Izraženo u procentima, problematični krediti predstavljaju 23% od ukupnih kredita, dok se ukupan obim prodaje problematičnih kredita u Srbiji može okarakterisati kao neznatan.

U junu 2015. godine Vlada Srbije donela je Strategiju za rešavanje problematičnih kredita (Strategija). Uz Strategiju usvojila je i akcioni plan za primenu navedene Strategije. Glavni cilj Strategije je da se spreči da nagomilani problematični krediti dostignu nivo koji bi negativno uticao na kreditnu aktivnost i imao nepovoljan efekat na ekonomski rast. Da bi to ostvarila, Vlada se usredsredila na jedan od ključnih prioriteta – unapređenje regulatornog okvira sa ciljem rešavanja pitanja u vezi sa prodajom problematičnih kredita.

Poboljšanje uslova za razvoj tržišta problematičnih kredita je još jedan od ključnih prioriteta obuhvaćenih Strategijom. Banke u Srbiji se u velikoj meri i dalje oslanjaju na tradicionalne mehanizme za obezbeđivanje svojih potraživanja (hipoteke i zaloge), što se pokazalo nedovoljnim. Pristup „videćemo“ je kod banaka bio veoma učestao. Jednom kada dužnik postane nelikvidan, banka aktivira hipoteku ili zalogu (ili neko drugo ustanovljeno sredstvo obezbeđenja), umesto da proda problematično potraživanje po znatno diskontovanoj ceni. U slučajevima kada banka aktivira hipoteku, često se pokaže da je kupoprodajna cena mnogo niža od ranije procene, prvenstveno usled previše optimističnog procenjivanja nepokretnosti (do tačke bitne netačnosti).

Uopšteno govoreći, ima mnogo praktičnih smetnji u ostvarivanju osetnog povećanja ulaganja u Srbiju. Vredi pomenuti znatne prepreke poput neefikasne birokratije, sporosti sudskih postupaka i slabog funkcionisanja drugih nadležnih organa i ustanova. Od naročitog značaja, u vezi sa problematičnim kreditima u Srbiji, su pitanja koja se odnose na katastre nepokretnosti i stečajne upravnike.

Trenutno, u skladu sa Odlukom o upravljanju rizicima, banka može da ustupi svoje korporativne problematične kredite drugoj banci ili drugom pravnom licu, uz obavezu da obavesti Narodnu banku Srbije (NBS) o tom ustupanju najkasnije 30 dana pre zaključivanja ugovora o predmetnom ustupanju. NBS je uvela novinu, u skladu sa izmenama Odluke o upravljanju rizicima iz jula 2016. godine, dozvoljavajući bankama da ustupe drugom pravnom licu i nedospelo potraživanje, koje se smatra problematičnim u skladu sa Odlukom NBS o klasifikaciji bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke (takođe izmenjena u julu 2016. godine sa početkom primene od 1. oktobra 2016. godine).

Što se tiče problematičnih kredita fizičkih lica, u skladu sa Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga, problematični krediti fizičkih lica mogu se ustupiti samo drugoj banci.

Treba napomenuti da ima dodatnih zakonskih smetnji za razvoj tržišta problematičnih kredita u Srbiji.

Naime, Zakon o parničnom postupku ne predviđa mogućnost za sticaoca problematičnog kredita da preuzme položaj stranke u postupku, bez prethodne izričite saglasnosti suprotne strane.

Zakonski okvir u Srbiji ne predviđa sintetičku prodaju problematičnih kredita, koje bi se lakše sprovodile usled manje zahtevnih formalnosti nakon prodaje.

Uz to, u skladu sa trenutnim zakonodavnim okvirom o čuvanju tajnosti podataka (koji je široko definisan), banke ne smeju da prenose podatke na kupca problematičnih kredita bez pribavljanja prethodne saglasnosti klijenta na kojeg se podaci odnose.

Nadalje, Zakon o deviznom poslovanju ne omogućava da se kredit zaključen između rezidentne banke i rezidenta Srbije ustupi pravnom licu koje nije rezident.

Takođe, rezidentni zajmoprimac dužan je da izvesti NBS o zaključenom ugovoru o kreditu sa inostranstvom kako bi se novčana sredstva unela ili iznela iz Srbije, kao i o svakoj promeni inostranog poverioca, što samo po sebi može da stvori izvesne probleme u praksi, poput ometanja ustupanja inostranih kredita od strane zajmoprimca.

Što se tiče precenjene inicijalne procene sredstava obezbeđenja problematičnih kredita, zakonski okvir niti pruža jasno iznete kriterijume koji regulišu procenu takvih sredstava obezbeđenja, niti predviđa konkretne zahteve u pogledu licenciranja privatnih procenitelja sredstava obezbeđenja. Ipak, od jula 2016. godine, u skladu sa izmenjenom Odlukom o upravljanju rizicima, banke su dužne da unutrašnjim aktima definišu izvesne kriterijume za izbor ovlašćenih privatnih procenitelja sredstava obezbeđenja, kao i da definišu njihove dužnosti i odgovornosti, a sve u skladu sa međunarodno priznatim standardima. Banke su, takođe, dužne da uspostave i najmanje jednom godišnje ažuriraju listu podobnih privatnih procenitelja sredstava obezbeđenja, vodeći računa o kvalitetu njihovih prethodnih procena.

U slučaju prenosa problematičnog kredita, preregistracija hipoteke na ime novog poverioca (sticaoca problematičnog kredita) je izuzetno spora usled neefikasnosti katastara nepokretnosti, što nepovoljno utiče na prenos takvih kredita. Uz to, dužnik može da ometa preregistraciju hipoteke podnošenjem žalbe, što može da traje i po nekoliko godina zbog sporosti postupaka.

Osim toga, Zakon o stečaju ne garantuje senioritet u pogledu unosa svežeg novca u društvo sa finansijskim poteškoćama koje je predmet postupka reorganizacije u odnosu na postojeće poverioce. Takođe, Zakon o stečaju samo dopušta pokretanje postupka reorganizacije nad pojedinačnim društvom u finansijskim poteškoćama unutar grupe društava, što može prouzrokovati praktične probleme u slučaju da je reorganizaciju potrebno sprovesti nad grupom društava.

S druge strane, došlo je do pozitivnih promena koje vredi pomenuti. Novi Zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju donet je 2015. godine, koji omogućava da poverilac i dužnik zaključe Ugovor o sporazumnom finansijskom restrukturiranju i predviđa Privrednu komoru Srbije kao institucionalnog posrednika. Međutim, usled neefikasnosti Zakona iz 2011. godine, ishodi novog zakona se ne mogu sa sigurnošću predvideti.

Takođe, izmenama poreskih propisa definisani su blaži uslovi za priznavanje otpisa problematičnih kredita u poreskom bilansu banaka.

Da bi se napred navedena pitanja povoljno rešila, u bliskoj budućnosti će biti od ključnog značaja da dođe do znatnih regulatornih i neregulatornih promena. Neke promene u vezi sa poreskim tretmanom problematičnih kredita i finansijskim restrukturiranjem su već učinjene. Dodatno, relevantne odluke NBS izmenjene su i dopunjene u cilju podsticanja održive prakse restrukturiranja. Donošenje Strategije bio je važan korak da bi se izneli svi najvažniji problemi u vezi sa problematičnim kreditima. Primena Strategije je sada pitanje praktične posvećenosti i saradnje relevantnih ustanova i zainteresovanih strana.

Nikola Poznanović, Partner
Nemanja Jovanović, Associate

JPM Janković Popović Mitić

Istraživanje svemira i ulaganje u nove tehnologije transporta, trgovine i telekomunikacija van naše planete više nije oblast gde suvereno vladaju američka NASA ili njen ruski pandan Roscosmos. Državne agencije u doba krize morale su da se odreknu dobrog dela budžeta za istraživanje svemira. Zato je privatni kapital namirisao priliku, pa investicije kompanija i venture fondova u “svemirske projekte” rastu za po 30% godišnje od 2010. a danas se mere desetinama milijardi dolara.

Do sada smo, kada smo pominjali Google, Boing ili Virgin, pisali o njihovim “zemaljskim “ uspesima ili neuspesima. Te kompanije, uz neizbežnog Ilona Maska (Elon Musk) i njegov SpaceX, ulažu značajne sume i u istraživanje i razvoj “svemirskih” projekata, bilo da se radi o letelicama i raketama, sistemima za lansiranje ili satelitima. Cilj je, naravno, star koliko i biznis sam: biti prvi, ponuditi kvalitetnu uslugu ili proizvod i dobro na tome zaraditi. Pitanje je, međutim, kako taj scenario odigrati u potpuno novom i tek delimično istraženom okruženju-svemiru?

Prvo je trebalo pronaći priliku, a ona se sama ukazala privatnicima posle godina opadanja interesovanja za “svemirsku trku”, a posebno za vreme poslednje velike krize, kada su države koje su i same najviše ulagale u svemirske projekte rešile da na tome prištede. Najdostupniji su podaci NASA-se, koja je, na primer, 1960. mogla da računa na 4,4% američkog budžeta, da bi prošle godine njen udeo opao na oko 0,4 odsto. Pre pet godina je, takođe, okončan NASA-in program lansiranja svemirskih šatlova, čiji je osnovni cilj bio transport ljudi i tehnike radi održavanja Međunarodne svemirske stanice i teleskopa Habl. Tako je stvoren prostor za etablirane kompanije, ali i startape koji žele da se se okušaju u svemiru.

Sam broj zainteresovanih za takve poduhvate je impresivan, i raste. Prema proceni sagovornika BBC Capital, pre pet godina “svemirska industrija” brojala je oko 100 kompanija, da bi do 2015. njihov broj porastao na 1000, a čak 700 njih stižu iz privatnog sektora. Podaci magazina Forbes kažu da su samo prošle godine venture fondovi investirali 1,8 milijardi dolara u sektor koji se popularno zove SpaceTech, što je dva puta više nego što je u prethodnih 15 godina ukupno uloženo u slične projekte. Takođe, od 2000. naovamo SpaceTech startapi privukli su 13,3 milijardi dolara.

Pogled sa nebesa

Najveća pojedinačna investicija u prošloj godini je milijardu dolara za kompaniju SpaceX, preduzetnika i vizionara Ilona Maska. SpaceX ne samo da se bavi izgradnjom letelice (možda u skorijoj budućnosti neće biti čudno napisati “svemirskog broda”), koja bi mogla da otpremi prve ljude na Mars, već razvija i rakete koje bi mogle da se koriste više puta za lansiranje. U partnerstvu sa Google i fondom Fidelity, koji su i investirali pomenutu milijardu, očekuje se da će SpaceX raditi i na projektu uspostavljanja satelitske mreže, koja bi mogla da internet učini dostupnim bilo gde na Zemlji.

I u svemiru, naravno, ima konkurencije, pa Mask mora da se uhvati u koštac sa još jednim vizionarom multimilijarderom, Ričardom Brensonom i njegovom kompanijom Virgin Galactic, takođe zainteresovanom ne samo za organizaciju svemirskih putovanja ili zabadanje zastavice na Marsu, već za potencijalno vrlo lukrativan projekat satelitskog interneta. Virgin je čak u maloj prednosti u odnosu na SpaceX, pošto, kako piše Forbes, sa partnerskom kompanijom OneWeb poseduje pravo na radiofrekvencije putem kojih bi se prenosili podaci sa buduće satelitske internet mreže, koju bi činilo 648 manjih satelita postavljenih u niže delove Zemljine orbite.

Čak ni sam satelitski internet nije ključni segment svemirskog kolača, već stvaranje “satelitskih sazvežđa”, grupacija malih, povoljno proizvedenih i efikasno lansiranih satelita sposobnih da stvaraju slike određenih delova Zemlje i da iz njih izvlače velike količine podataka o ekonomskoj aktivnosti, tačnije podataka o globalnim lancima snabdevanja, proizvodnji nafte ili žitarica, ili transporta putem mora i okeana. Dakle, opet iza “nove” industrije stoje stari ciljevi: poboljšanje sopstvene logistike i prikupljanje podataka koje bi konkurencija najradije prikrila od radoznalih očiju. No, ovoga puta oči bi i bukvalno bile na nebu.

Sateliti i rakete, vrlo povoljno

Bilo da je cilj osvajanje novih prostora za život ljudi, poput Maskove ideje da kolonizuje Mars, ili da se radi o postavljanju privatnih satelita nove generacije u orbitu, preduzetnici su prepoznali priliku da postanu “svemirski dobavljači”. Uvideli su da ima prostora za one koji žele da se fokusiraju na određene segmente ove industrije u usponu, željne inovacija. Najtraženije su, naravno, one inovacije koje smanjuju cenu proizvodnje, ili povećavaju bezbednost lansiranja, jer poznavaoci često ističu paradoks da naoko futuristička industrija, zapravo nije doživela značajniji tehnološki skok još od šezdesetih godina, te da je do pre desetak godina bilo jednako skupo i opasno “putovati” u svemir kao i u vreme prve misije “Apolo”.

Zato se danas već prepoznaje uspon različitih sektora SpaceTech industrije: dok se nekada računalo sa tim da je za izgradnju i lansiranje satelita potrebno oko milijardu dolara, kompanija Skybox Imaging (danas Terra Bella u vlasništvu Google) uspela je da napravi jeftin, mali satelit i da ga lansira uz ukupan trošak od samo 10 miliona dolara. Njihovi konkurenti, PlanetLabs, pokušavaju da naprave satelit koji će koštati tek 50 hiljada dolara. Na sličan način se utrkuju startapi i u drugim segmentima svemirske industrije, pa tako pokušavaju da razviju raketu-nosač, koja se može koristiti u više misija (najdalje je otišao SpaceX sa svojim sistemom Falcon9).

Naravno, ni “svemirski brodovi” nisu zapostavljeni. Virgin Galactic uzda se u svoj Unity, SpaceX u Dragon (prvu privatnu letelicu koja je dostavila potrepštine na Međunarodnu svemirsku stanicu), Boing razvija CST-100 a Lockheed Martin već ima letelicu Orion, napravljenu za istraživanje dubokog svemira. Nije više pitanje da li će krenuti put drugih planeta, već kada. Ilon Mask, recimo, najavljuje da će već 2018. put Marsa poslati letelicu bez ljudske posade, da bi 2024. poslao i misiju sa astronautima. Na odgovor ostalih takmičara u novoj svemirskoj trci sigurno nećemo dugo čekati.

Pripreme za boravak na drugoj planeti

Dok privatnici razvijaju tehnologiju za jeftinije i pouzdanije osvajanje svemira, državne agencije treniraju internacionalnu grupu astronauta za boravak na drugim planetama. Pod budnim okom Evropske svemirske agencije odvija se program CAVES, a astronauti iz SAD, EU, Rusije, Japana i Kine provešće ovoga leta dve nedelje u pećinama Sardinije, pripremajući se za preživljavanje u surovim uslovima i testirajući kompatibilnost članova grupe. Iskustva koja nudi Holivud su različita i nema pravila u pogledu sastava grupe i verovatnoće uspeha ekspedicije, ali savetuje se da odgovorni pre početka misije provere da li se glavni kompjuter zove HAL.

 
Milica Rilak
jul/avgust 2016, broj 128/129

Pre skoro deset godina bila sam prvi put u Carigradu – verovatno i poslednji put. Predavala sam na privatnom univerzitetu sa vrhunskom opremom i sa besprekornim delovanjem. Među osobljem u kantini bilo je zabrađenih žena, među studentkinjama nijedne. Na večeri koju je univerzitet organizovao posle kursa, na tvrđavi ispod Plave džamije, bilo nas je oko dvadeset. Morala sam ih pitati – ko je sve od njih bio u zatvoru? Svi su bili, kao politički zatvorenici, zbog nečega što su rekli ili napisali, zbog toga što su nekoga branili, zbog toga što su sa nekim razgovarali, čak i zbog toga što su nešto u samoći čitali. U Turskoj tada više nije bilo vojne diktature, inflacija je bila neverovatna – svaka vožnja taksijem koštala je bar milion i po lira. Sedamdesetih godina prošlog veka, posle iskustva grčke pukovničke hunte, dala sam sebi zavet da više nikada neću ni posetiti, a kamoli bivati u zemlji sa vojnom diktaturom. Najzad je došlo vreme da putujem u zemlju koju sam toliko godina želela da vidim. Priče mojih kolega za stolom bile su zastrašujuće, ali svi su ih pričali sa nekom elegantnom distancom, čak i sa humorom. Još uvek su saosećali sa onim što se desilo sa Jugoslavijom, posebno sa Bosnom i Sarajevom. Jedan od njih bio je preživeli iz masakra u hotelu Madimak u Sivasu, gradu u centralnoj Anadoliji. 2. jula 1993, gomila od preko hiljadu ljudi, sunita i islamskih ekstremista koja se za to očito spremala, okružila je hotel, u kojem se odvijao sastanak uglavnom Alevi intelektualaca i umetnika, i zapalila ga. U požaru i masakru poginulo je 37 ljudi, uglavnom učesnika skupa, ali i nekoliko turista i osoblja hotela. Neki koji su se našli na višim spratovima uspeli su da pobegnu. Među njima je bio i moj kolega, i sa njim još jedan od najplodnijih turskih pisaca, Aziz Nisim, koji je upravo tada počeo da prevodi i objavljuje delove iz Satanskih stihova Salmona Rušdija. Bio je i predsednik turskog udruženja pisaca. Umro je 1995. Policija nije reagovala na masovno nasilje. Među žrtvama je bio i Hasret Giltekin, najveći turski umetnik na baglama sazu (vrsti mandoline). Većina poginulih bili su poreklom Kurdi. Azim Nisin bio je krimski Tatarin, i njegov pseudonim „nisin“ na turskome znači „šta si ti?“. Čime su zaslužili tako strašnu smrt? Bili su sekularisti mešanih porekla i bez naročitog obaziranja na poreklo, većinom su bili socijalisti, pisali su pogrešne knjige i pesme, ili vređali već svojom pojavom, čak i kada su svirali svima blisku i popularnu muziku… Sudski proces je krenuo posle izvesnog vremena, obuhvatio je više od stotinu ljudi, tridesetak ih je osuđeno na smrt. Usmrćena su dvojica, koja nisu dočekala ukidanje smrtne kazne 2002. Hotel Madimak je rekonstruisan, i bilo je planirano da bude muzej. Posle izvesnog vremena, muzejska titula je skinuta, kao i državna pomoć, i zatim je hotel počeo da se izdaje za različite prilike, proslave i slično.

Među imenima univerziteta koji su zatvoreni posle propalog pokušaja puča bio je i ovaj na kojem sam gostovala. Neki od ljudi koje sam upoznala uspeli su da se uklone, većina ih je ostala u Carigradu. Takozvane „socijalne mreže“ danas su najsigurnije sredstvo da svoje prijatelje u rizičnim situacijama staviš u još gori položaj… dok nobelovac Orhan Pamuk, u svojoj carigradskoj kuli, daje mlake izjave.

Događaja od pre 23 godine trebalo se setiti kada je gospođa Erdogan počela nositi maramu u zvaničnim prilikama, pa kad je njen suprug dobio ideje o zabranjivanju internetskih kanala i socijalnih mreža, pa zatim dok su se „mere“ i ograničavanja slobode govora gomilali… Jer kratko sećanje danas omogućava da se prihvate neverovatno debele laži. Neviđeno masovne čistke danas u Turskoj – koje kulminiraju puštanjem kriminalaca iz zatvora da bi se omogućio „smeštaj“ nekih 30.000 novih zatvorenika, onih političkih, i da bi se zatim logistički problem, kako ga je lepo objasnio Erdogan, sredio ponovnim uvođenjem smrtne kazne – tumače se onako kao i puč. Sve je naime zamesio i izveo neki starac negde u Pensilvaniji. Muhamed Fetulah Gilen je možda uistinu izuzetno uticajan u Turskoj i među turskom emigracijom; možda je njegova reč jača od čitavih partija i institucija. Pa ipak, njegova glavna krivica je to što nije hteo da odustane od istrage o korupciji povezanoj sa bivšim prijateljem Erdoganom; sa druge strane, nema apsolutno nikakve mogućnosti da se on poveže sa osnovnim činom koji dovodi do suđenja – direktnim učešćem u komandnom lancu. Niti je vojno niti sudsko niti političko lice, niti je bio na terenu. Sve ostalo je paranoidna teorija zavere, po kojoj se Niče može optužiti za nacizam, a Marks za staljinizam, u kojoj prevođenje, pisanje i sviranje mogu biti razlog da se neko živ spali. Sa kratkim sećanjem i oguglalošću na debele laži može se poverovati sve: da je Erdoganov sin jedno divno ljudsko biće (kaže otac), da premijer Srbije nema pojma ko je harao po Sava-mali, da bubuljičavi španski pubertetlija u crnom zna kako je za vreme Franka sve bilo bolje, da se Melanija Tramp dala slikati gola jer je toliko lepa da bi sve drugo bila nepravda, da su izbeglice krive za sve, itd.

Evropska politika i turski birači bi morali biti posebno osetljivi na kratko pamćenje i debelu laž, pa nisu. U toj se tački istorija uporno ponavlja u, nažalost, potpuno nefarsičnim oblicima. Desilo se da su na slovenačkoj državnoj televiziji intervjuisali istu gospođu na aerodromu pre nego što je krenula na letovanje u Tursku, na samom početku puča, i kada se vratila. Gospođa je pred odlazak izjavila da treba stvari prihvatiti pozitivno, i da treba ići (ako si već platio – što nije izrekla), a pri povratku je potvrdila svoje pozitivno uverenje i još primetila da su mediji preterivali. Zaista, šta je jedan mali puč tamo negde na usijanom asfaltu, dok se prepuštamo malim radostima na obali, u hotelu u kojem je sve što nam je potrebno, i u susedstvu plaže sa koje odlaze izbeglice, koje za put u iste krajeve plaćaju deset puta više nego turisti? Zašto bismo išta znali o zemlji u kojoj boravimo, zašto bismo saosećali sa njenim stanovnicima? Zašto bismo se bilo šta pitali?

Između turista praznih glava, koji još mogu biti i nevine žrtve, kud god da se danas upute, i onih koji su spremni da posluže kao topovsko meso na Erdoganov poziv, i još da misle da brane demokratiju, stoji još uvek ogroman prostor: no može se za relativno kratko vreme ispuniti debelim lažima, položenim na kratko sećanje, a onda njime zaista može da protutnji celokupno čovečanstvo na putu uništenja.

Pitanje više nije kako obrazovati ljude da ne nasedaju lažima – za to više nema vremena; nije pitanje ni koji bi to mediji mogli da ozbiljno ugroze napredak laži, jer takvih nema; da li su onda sakrivanje, bekstvo i izolacija jedina rešenja? Možda, ali su za većinu nedosegljiva. Svet kratkog sećanja i debelih laži, ovaj u kojem živimo, morao bi se temeljno popraviti, ako ne i potpuno promeniti. Prednost postupka je bar u tome što se može iskoristiti sve, i postojeće institucije, i mediji, čak i kada su već ruševine. Možda se čak i političari mogu iskoristiti…
Svetlana Slapšak
Peščanik