Danas se čak 60% stanovnika Britanije izjašnjavaju kao radnička klasa, što je gotovo identična situacija kao i ranih osamdesetih prošlog veka. Razlozi zbog kojih je upravo ona izrekla presudno „da“ za izlazak iz EU i moguće posledice takve odluke predstavljaju upozorenje za briselsku administraciju, ali i za radničku klasu u drugim evropskim zemljama – da uzroke sve pogubnijeg socijalnog raslojavanje neće rešavati oni čija politika ih je i izazvala. Stoga je suštinsko pitanje da li će evropska politička elita biti u stanju da pronađe nova rešenja?
Smanjenje imigracije, povećanje potrošnje za Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS) i ukidanje socijalne pomoći „grebatorima“, prema anketi britanskog Nacionalnog instituta za društvena istraživanja bili su ključni razlozi za tamošnju radničku klasu da glasa za izlazak iz EU. Prethodne ankete ove institucije utvrdile su da se čak 60 odsto stanovnika Britanije izjašnjavaju kao pripadnici radničke klase, što je na nivou ranih osamdestih godina prošlog veka. Uz to, osećaju i da su im danas zatvorena vrata za napredak na socijalno-klasnoj lestvici, ukazuju da su tipična „radnička“ zanimanja u Britaniji iseljena na Daleki ili istok Evrope, te da dobro plaćen posao uglavnom može da se nađe u finansijskoj industriji, koja je u isto vreme veliki poslodavac i „punjač“ budžeta, ali i prezren sektor u kome rade „krvopije koje su i izazvale ekonomsku krizu“.
Postreferendumske analize pokazale su da je opcija izlaska iz EU najviše glasova dobila u tradicionalnim radničkim sredinama: Velsu, istoku i severu Engleske (ali ne i severu Ujedinjenog kraljevstva, pošto su Škotska i Severna Irska većinom glasale za ostanak). Šta je presudilo da ubedljiva većina stanovništva Britanije glasa za izlazak? Upravo očekivanja da će on smanjiti priliv migranata spremnih da preuzmu sve ređe „poslove za plave okovratnike“, za plate niže od onih koje se „starosedeocima“ isplate, da će biti ostvarene značajne uštede na „članarini za EU tržište“ (čuveno je obećanje da će 350 miliona funti nedeljno, umesto u kasu EU, biti usmereno na poboljšanje zdravstvene zaštite građana Britanije), kao i da će političari koji su zastupali opciju za izlazak biti daleko strožiji prema onima koji „iscrpljuju britanski sistem socijalne pomoći i podrške“, a koje ostrvski tabloidi bez milosti zovu „grebatorima“, „prevarantima“ i „parazitima“.
Ovi poslednji, inače, ne moraju nužno biti migranti i stranci, ali su, ipak, česti tekstovi u najčitanijim novinama o migranstkim porodicama kojima socijalne službe plaćaju stanarine u izuzetno skupim nekretninama u ekskluzivnim delovima Londona. Migranti se, takođe, krive i za još jednu „pošast“: nedostatak mesta u državnim školama, obdaništima i jaslicama, kao i za nedostatak kvalitetnih „socijalnih stanova“ – nekretnina koje opštine obezbeđuju ugroženim stanovnicima po povlašćenim cenama rente.
Prevođenje žednih preko vode
Ono što upada u oči je da su zahtevi za kvalitetnijom zdravstvenom zaštitom, dostupnijim školstvom i pravednom raspodelom socijalne pomoći u svojoj suštini „levičarski“, dok su ispunjenje takvih zahteva (iako sada pokušavaju da se izvuku iz te priče) na sebe preuzeli konzervativci i ultra desničari. Filozof i urednik analitičkog portala dvogled.rs Vladimir Milutinović, Brexit zato definiše kao neoliberalnu reciklažu nezadovoljstva, koju su organizovale i izvele desno orijentisane stranke.
„Dovoljno je pogledati sa koliko oduševljenja je potencijalni kandidat američkih republikanaca Donald Tramp pozdravio Brexit. Kampanjom za izlazak uspeli su da ubede ljude da će im biti bolje i da će dobiti više usluga države ako eliminišu imigrante i siromašnije nacije Evrope. Međutim, zaboravili su na to da se briga o siromašnima i srednjem sloju može očekivati samo od levih, a ne od desnih stranaka. Da je Brexit uvod u nastavak neoliberalnih reformi svedoči i činjenica da se, neposredno posle referenduma, lider Laburističke partije Džeremi Korbin našao pod udarom svojih više liberalnih stranačkih kolega. Brexit je, zato, neoliberalni korak dalje, izveden uz istorijsko prevođenje engleske radničke klase žedne preko vode.“
Već dan posle referenduma, postalo je jasno da ni jedno od ključnih obećanja kampanje za izlazak iz EU ne može da bude ispunjeno kako je glasačima predočavano: potrošnja za zdravstvenu zaštitu u najboljem slučaju povećaće se do 2020. godine, ali ni približno u meri u kojoj je reklamirano tokom kampanje. Novac koji je Britanija izdvajala za učešče na zajedničkom tržištu EU moraće, po svemu sudeći, i ubuduće da izdvaja kako bi imala iole konkurentan pristup tom tržištu, dok ključno pitanje smanjenja imigracije može da dovede do još veće ekonomske glavobolje i novih troškova koje će, naravno, opet pokrivati građani.
Sagovornici Gardijana, recimo, procenjuju da bi smanjenje imigracije izbrisalo više od pola miliona radnih mesta u Britaniji do 2020. godine, povećalo broj izdržavanih lica, odnosno mladih i najstarijih, dok bi se u isto vreme sigurno smanjila suma od 20 milijardi funti, koliko migranti (tačnije zaposleni u Britaniji koji nisu i državljani) uplaćuju u budžet kroz poreze i doprinose.
Ti štediš, ja trošim
Seobu radnih mesta iz Londona, navodno, već razmatra nekoliko velikih banaka, što se tumači i kao ozbiljno upozorenje da će britanska prestonica izgubiti titulu globalnog finansijskog centra. Ako su, međutim, to poslovi koji će biti izgubljeni, onda bi trebalo pročitati šta o takvom gubitku misle „plavi okovratnici“. U članku Wall Street Journal-a, pod naslovom „Smanjenje broja bankara ne brine radničku klasu“, govore ljudi koji su davno ostali bez fabrika u kojima je radilo i po tri generacije iz iste porodice, koji su se suočili sa konkurencijom u vidu kvalitetnih zanatlija i preduzetnika iz Istočne Evrope, dok je kao šlag na tortu došao višegodišnji rast cena nekretnina pre krize. To je, uz njihove opadajuće plate, značilo da tek uz ogromne teškoće i odricanja mogu da kupe ili otplaćuju sopstvene kuće ili stanove.
Reklo bi se, dakle, da su upozorenja kampanje za ostanak u EU o mogućem gubitku čak 100.000 poslova u srcu londonske finansijske industrije, Sitiju, „promašile metu“ kod ljudi koji i inače misle da su bankari uveli Britaniju i svet u krizu i recesiju, debelo se okoristili budžetskim novcem da spasu banke i onda još, povrh svega, sebi podelili bonuse za „dobro urađen posao“, dok je ostatak zemlje gurnut u strogu štednju.
Nije zgoreg prisetiti se u ovom trenutku gašenja četiri velike domaće banke: Beogradske, Beobanke, Investbanke i Jugobanke. Zaposleni su izašli na ulice, tvrdeći da će takva vrsta šok terapije uništiti domaću privredu i stvoriti armiju nezaposlenih – ali se ispostavilo da je i njihov kredit potrošen kod ostalih radnika, koji nisu zaboravili da im se bankarski sindikati nisu pridruživali tokom brojnih protesta devedesetih godina.
Vladimir Milutinović smatra da paralelu između Britanije i Srbije u kontekstu Brexita zapravo treba povući kod očekivanja glasača posle izbora iz 2012. „Obe promene su usledile kao želja da se kazni korumpirana elita, da se glasa protiv sistema. Kod nas su nove vlasti obećavale preispitivanje spornih privatizacija, međutim, od toga praktično nije bilo ništa. Sasvim obrnuto, dobili smo vladu koja se kune u mere štednje i strukturne reforme. Mislim da će se slično desiti i u Britaniji. Nezgoda sa EU je u tome što je ona sa jedne strane leva, antinacionalistička institucija koja se stara oko zajedničkih pravila, a sa druge strane je instrument sasvim određene politike štednje i strukturnih reformi, koja, po mom mišljenju, više ograničava države članice nego što je to potrebno“.
Najkraće rečeno, problem sa EU je u tome što je u „dobru lasno dobar biti“, sumira Milutinović i zaključuje da dužnička i migrantska kriza neminovno zahtevaju aktivnosti koje će obezbediti nova rešenja za opstanak Evropske unije.
Milica Rilak
jul/avgust 2016, broj 128/129
